Kad lišće pada, dunjo moja...

Jesen je..
Svuda okolo i u meni...
Neobično topli dani pružaju  da još više uživam u lepoti ovog godišnjeg doba koje jako volim..
Obično se jesen povezuje sa melanholiičnim osećanjima koja nastupaju  posle burnog leta,
sa nekom tugom što lišće pada i što se biljčice spremaju za zimski san..
Ali,ja baš volim jesen!
(verovatno mi je duša melanholična :)...

Volim da oči napajam sa izvora prelepih boja, da se raznežim i prepustim magiji šetnje kroz tihu šumu čiji mir remeti samo lišće koje šuška pod mojim nogama..
Neprocenjivo ...
A vrlo jednostavno i jeftino..
Prva šuma ili park i terapija zvana -šuškanje do mile volje može da počne..
Pa odlutam ko zna gde i opet sam dete..

Some illustrations by Ivica Vanja Roric from Sarajevo. Book title is Blue Wind.

A ono voli jesenje lišćarske vragolije..
"A dete k'o dete da ga čujete i razumete"..
.Ja sam nekako popustljiva prema tom "detetu" i ne dam mu da odraste...

A tek što volim miris jeseni..
To je posebna priča..
I dok se "tamo neki urbani " žale što im grad miriše na ajvar, ja uživam u tom mirisu i udišem ga sa radošću..Pa ima li gde tako nešto da ceo jedan grad i cela jedna zemlja i skoro sve kuće  i ulice imaju isti miris u isto vreme..
Samo na Balkanu..

I taj miris u nozdrvama u prohladnoj jesenjoj noći, greje dušu i seća na detinjstvo i dane kad se porodica okupi, pa majke, tetke, bake, komšinice, rođake, sve nešto seckaju, melju, kuvaju ..
Pa miriše džem, pa miriše kuvani paradajz, pa miriše pečena paprika..
Pa se smejemo, pa ostanemo do ranog jutra - dok se sve ne završi, pa onda probamo taj 'naš' ajvar uz vruću pogaču i krišku mladog bakinog sira i kažemo da zima slobodno može da dođe...
Pa se  kikoćemo, kikoćemo... Pa nam je  lepo... Sve... Baš sve...

...Toga jutra sam stigao putničkom klasom
pa kući sa stanice časom
kroz bašte i prečice znane...

...Retko odlazim kući, a pišem još ređe
i slike su bleđe i bleđe
pa lepe potiskuju ružne...

 

.."Vozovi nisu samo romantika mog života. Kupe je bio moj svet! Seti se: Onda je kupe pun nekih novih gospođa beskrajno belih kao sibirski predeo...

Imao sam svoje lične vozove, kao što sam imao svoje lične ljubavi.

Od braka do konjaka samo pola koraka. Od druma do ruma samo razroka šuma uma. A te korake sam, često, činio baš u vozovima ovog života. I sad čujem kako tutnje točkovi mojih vozova. Gde sam to stigao? Ne znam.

Putuje jesen. Putuje luda i krivudava. Putuje niz predgrađa...

Uzmi svoj prtljag. Voz kreće minut posle ponoći"...

odlomak iz "Kupe je bio moj svet "

Mika Antić

google.com, photo by me,