Demijan...

*Odlomci*

iz Demijana-Herman Hese

Divna, meni draga knjiga - verujem da ste je pročitali još u srednjoj školi
a ako niste, nikad nije kasno..

...''Spas iz mojih muka došao je sa potpuno neočekivane strane,  a istovremeno s

njim ušlo je u moj život nešto novo, što i dan - danas vrši uticaj na mene.

U našu latinsku školu stupio je nedavno jedan nov đak. On je bio sin neke

imućne udovice, koja se preselila u naš grad  nosio je oko ruke crnu traku,

u znak žalosti. Išao je u stariji razred nego ja, i bio je stariji više

godina. Ubrzo je pao u oči i meni, i svima, Taj neobični đak izgledao je

mnogo stariji nego što je bio, i ni na koga nije ostavljao utisak jednog

dečka. Između nas, detinjastih derana, kretao se on, tuđ i odrastao kao

čovek, štaviše kao gospodin. Nije bio omiljen, nije uzimao udela u igrama, a

još manje u tučama, samo se drugima svideo njegov samosvestan i odlučan stav

prema učiteljima. Zvao se Maks Demijan.

Jednog dana se dogodi, kao što se u našoj školi s vremena na vreme dešavalo,

da se usled nekih razloga još neki drugi razred premesti u našu veoma veliku

učionicu. To je bio Demijanov razred. Mi mali imali smo starozavetnu povest,

a veliki su morali da rade neki pismeni zadatak. Dok su nama utucavali u

glavu priču o Kainu i Avelju, ja sam mnogo gledao preko u Demijana, čije me

je lice čudno opčinjavalo, i video sam to pametno, svetlo, neobično čvrsto

lice kako je nagnuto pažljivo i oduhovljeno nad svojim radom  ni po čemu

nije izgledao kao đak koji piše zadatak, nego kao istraživač

koji se bavi svojim vlastitim problemima. On , pravo govoreći, nije bio

prijatan  naprotiv, osećao sam nešto protiv njega, bio je za mene suviše

nadmoćan i hladan, bio mi je po svom biću suviše izazivački pouzdan, a oči

su mu imale izraz odraslih  koji deca nikada ne vole  malo tužan, s odsjajima

ruganja. Pri svem tom, morao sam jednako da ga gledam, bio mi on drag ili

neprijatan  ali tek što je jednom pogledao u mene, ja, uplašen, odvratih

svoj pogled od njega. Kad danas razmišljam o tome kako je on tada izgledao

kao đak, mogu da kažem: bio je u svakom pogledu drukčiji nego svi, imao je

na sebi beleg potpuno svojstven i ličan, i stoga je padao u oči  a u isti

mah činio je sve samo da ne bude upadljiv, nosio se i ponašao kao kakav

prerušeni kraljević koji je među seljačkim dečacima, pa se na svaki način

trudi da izgleda ravan njima.''..

*

*

*

*

...''Bio je jedan čovek koji je imao nešto na licu
 što je drugima zadavalo strah. 

Oni se nisu usuđivali da ga dirnu, on im je ulivao

poštovanje, on i njegova deca. 
Ali možda, ili izvesno, to nije bio neki istinski znak na čelu,

 kao neki poštanski žig  tako što grubo dešava se retko kad u životu.

 To je mnogo pre bilo nešto jedva primetno i neugodno,

malo više duha i smelosti u pogledu nego što su Ijudi na to navikli. Taj čovek je bio moćan, od toga čoveka su se plašili.

 On je imao znak. To se moglo objasniti kako god se htelo.

 A Ijudi hoće uvek ono što im odgovara i što im povlađuje. 

Plašili su se Kainove dece, i zato su ova imala znak. 
I tako su objašnjavali znak ne onako kao što je bio u stvari,

 kao jednu odliku, nego sasvim suprotno.

 Govorilo se da su stvorenja sa tim znakom neprijatna, 

a to su ona u stvari i bila. 
Ljudi srčani i od karaktera jesu uvek drugim Ijudima vrlo neugodni.

 To što je po zemlji hodao rod neustrašivih i neprijatnih,

 to je bilo vrlo nezgodno, te se stoga tom rodu

pridenuo jedan nadimak i jedna priča, da bi mu se osvetili, 
da bi se dobilo malčice naknade za sav pretrpljeni strah''...  

 *

*

*

*

 ...''Možemo razumeti jedan drugoga, 
ali tumačiti može svako samo sebe''...

*

*

*

*

...''Neki ljudi žive u snovima, ali ne u svojim''...

*

*

*

*

  ...''Kamen je pao u kladenac. a kladenac ie bio moja mlada duša''...

*

*

*

*

...''I ona stade da mi priča o jednom mladiću koji je bio zaljubljen u. zvezdu.

Stajao je kraj mora, pružao je ruke i obožavao zvezdu, sanjao je o njoj i

upravljao je k njoj svoje misli. Ali je on znao, ili je mislio da zna, da

zvezdu ne može obgrliti jedan čovek. Smatrao je za svoju sudbinu da voli

zvezdu bez nade na ispunjenje, i iz te misli izgradio je čitav životni spev

o odricanju i nemoj, vernoj patnji, koja je imala da ga popravi i prečisti.

Ali svi njegovi snovi bili su upravljeni zvezdi. Jednom je opet stajao noću

kraj mora, na visokoj hridi, gledao je zvezdu, i goreo od Ijubavi prema

njoj. I u trenutku najveće čežnje poskoči i baci se u prazninu, zvezdi u

susret. Ali i u trenutku skakanja pomisli još brzo kao munja: pa to je ipak

nemoguće! I eno, ležao je dole na obali i bio je zdrobljen. On nije razumeo

da voli. Da je u trenutku kad je skakao imao duševnu snagu da čvrsto

se

udruži sa zvezdom.

 Ljubav ne mora da moli  reče ona  niti da traži. Ljubav mora da ima snagu

da u sebi samoj dođe do izvesnosti. Onda neće biti više vučena. nego će ona

vući. Sinklere, vašu Ijubav vučem ja. Ako me ona nekad povuče, ja ću doći.

Ja neću da dajem darove. ja hoću da budem zadobijena''...

*

*

*

*

. ..''Bio je jedan Ijubavnik koji je

voleo bez nade. On se povukao potpuno u svoju dušu i mislio je da će

sagoreti od Ijubavi. Svet za njega nije postojao, on nije više video plavo

nebo i zelenu šumu, potok mu nije žuborio, harfa mu nije ječala, sve je bilo utonulo, i on je osiromašio i postao bedan. 

Ali je njegova Ijubav rasla, i on je mnogo radije hteo da umre i propadne, nego da se odrekne posedovanja

lepe žene koju je voleo.
Tada on oseti kako je njegova Ijubav sagorela sve

drugo u njemu, te postade moćna, i privlačila je i privlačila, i lepa žena

morala joj se povinovati, i došla je, i on je stajao raširenih ruku da bi je

privukao k sebi. Ali dok je pred njim stajala, najedanput se sasvim

izmenila, i on s grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljeni svet. 

Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se, nebo i šuma i potok, sve mu

je u novim bojama, sveže i divno, dolazilo u susret, pripadalo mu, govorilo

njegovim jezikom.


 I umesto da dobije samo jednu ženu, imao je ceo svet na

srcu, i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala radost kroz

njegovu dušu.  On je voleo, i pri tome je našao sebe samog. Većina njih,

pak, vole da bi pri tome sebe izgubili.''..

...''Previjanje je bolelo. Sve što se otada dešavalo sa mnom, bolelo je. Ali kad

ponekad nađem ključ i siđem sasvim u sebe samog, tamo gde u mračnom ogledalu

dremaju slike sudbine, tada treba samo da se nagnem nad crno ogledalo, pa da

ugledam svoju vlastitu sliku, koja sad liči potpuno na Njega,
 moga Prijatelja i Vođu''...