петак, 27. септембар 2013.

Ptica nad Bosforom...








Brzočitljiv roman, o traganjima jednog čoveka: 
za izgubljenim brakom, za ženom, za ostavljenim ćerkama, 
za novim sredininama, 
za drugim religijama, 
za stabilnošću, za avanturom,
za novim životom, 
a u stvari, Ivan sve vreme traga za sobom. 
Nakon što je ostavio ženu, dve ćerke i svoj posao u Beogradu, Ivan se seli u jedan mali grad u Šumadiji, 
zapošljava u jednoj srednjoj školi kao profesor i avantura počinje...

Raspolućen između dve devojke koje upoznaje i sa kojima je u  paralelnoj vezi,
mada ne i istoj vrsti veze (jedna je fizička, druga je duhovna).

Fizičku privlačnost oseća prema svojoj učenici iz škole u kojoj predaje, dok duhovnu bliskost, i posebnu vezu ostvaruje sa ženom druge veroispovesti, cimerkom svoje devojke, koja je  iz Turske došla  u Srbiju  da bi ispunila neobičan porodični  amanet. A obe stanuju i istoj zgradi kao i on. :D
 
Ova zavrzlama do kraja  romana raspolućuje našeg sredovečnog junaka, koji se jednostavno prepušta slučaju.
Dokle će ga sve to dovesti, pročitajte...



Odlomci




..''Ko mnogo zna, mnogo i pati.''...



...''Gde je tanko, tu se i kida.''...


...''Mnogo volim ovo svoje parče zemlje i ovu kuću, ali i Šumadiju. Kao da sam se rodio ovde. I naučio sam brzo sve njihove običaje - rekao je Miloje i kao da je hteo da pokaže šta je sve naučio, počeo je da nam nabraja:
- Ovde kažu:
Ako na sveći koja dogoreva ne otpadne fitilj, domaćin će dobiti mnogo novaca;
Vinogradu nije potrebna molitva, već motika;
Da je srce tvrđe od kamena, opet bi ga rastopilo zlato;
Koju vodu misliš piti, nemoj je mutiti;
Žena će sačuvati samo onu tajnu koju ne zna;
Ako neće zlo od tebe, beži ti od njega;
Čovek snuje, Bog određuje;
Ako neko umre o većem prazniku, veruje se da je bio pravedan...''...



...'' Nemaš pojma kako su lepa jutra u Istanbulu. Naš stan je čudnm delom gledao na Bosfor. Milioni ljudi se ujutro kreću kao mravi, što hodajući, što vozeći svoje automobile ili bicikle. Miris toplog ramazanskog hleba meša se sa zovom hodže koji s minareta peva svoju pesmu posvećenu preuzvišenom Gospodu našem. A u parku koji se prostire ispred naše zgrade hiljade jorgovana, radujući se proleću, mirišu na svežinu  i lepotu. Koliko sam puta kao devojčica trčkarala po tom zelenom prostoru, koliko puta dozivala svog dragog oca da mi sa terase dobaci turske lire kako bih kupila vruć somun koji je mirisao na majčine ruke. A onda kesten, pečeni kesten... Taj miris je toliko jak da ga mogu opipati. A najlepše je prodavao stari Mustafa, tik pored Aja Sofije. Kada ih uzmeš u ruku, onako krupne i razjapljene, imaš utisak da su to školjke koje nude svoje bisere. Dok ih jedeš, naježiš se od hladnoće, a onda zađeš u neki od sokaka gde žene šire veš preko same ulice i gde čuješ starca koji kao za sebe svira i peva glasom prepunim sete. A kada opet ogladniš, kod uličnih prodavaca kupiš dagnje, ili ćufte  pomešane sa začinima. Bože, kako mi sve to nedostaje...''...




..''Tamo, baš tamo će mi misli leteti dok god sam živ i dok god ima daha u meni. Dok god se jednom svi oni koji se vole ne stope u jednu želju i večnost koja će jednom valjda svima doneti smiraj. i oprost svih grehova. Taj dan nije daleko, znam. Kada se nešto jako želi, svi satovi gube smisao, svi merači vreman gube na značaju. Jer, dan kada će nam se dah sjediniti sa onima koje volimo uvek dođe kada mi to i najmanje očekujemo.''...




trekearth.com

уторак, 24. септембар 2013.

Jovanovo zaveštanje... ili Miroslavljevo jevanđelje...









 Од аутора Вање Булића, творца ''Симеоновог печата'', романа који ми се јако допао,
наравно да сам купила и следећу књигу и верујем и све наредне, 
јер је писац испунио моје читалачко поверење.
Веран истом  књижевном жанру , нешто наприближније историјском трилеру
са елементима велике ''истинске'' завере, са одличним заплетом,
мноштвом историјских информација. 
Изузетно држи пажњу.





Допашће се, пре свега, љубитељима историје и скренути пажњу на неке податке и на
наш жалосни,  традиционални немар према културним добрима.



Скренуће пажњу и на чињеницу да су неке краљевске династије  желеле да  присвоје јеванђеље, и трагично завршавале  баш у то време поседовања (две српске и руска), да је сама књига прешла преко 15000 км повлачећи се са српском војском, преко албанских планина до Крфа, сакривено у шушкама, преношено магарцима, сакривано по манастирима, кућама, банкама,
успешно и вешто сакривано од Руса, Бугара, Немаца, Албанаца, партизана, четника, 
свих оних који су хтели да га присвоје,
да неколико година нико није знао где је књига нестала и где је уопште била за то време;
да је један руски епископ - Порфирије,  док је био у посети Хиландару исекао, исцепао лист из Јеванђеља, и да је то парче сада у Русији, а да га притом никада Србија није ни затражила натраг, као део свог  културног добра највишег ранга, на шта има право.  
Да је јеванђеље највише страдало у мирнодопским временима ''кад га нико није тражио'' јер се није чувало у адекватним условима, под јаким светлом у стакленој витрини, чак и неко време у кутији на музејском поду.
Углавном, док будете читали, сигурна сам да ћете као и ја, много пута бесно цоктати зубима, не могавши се начудити људској небризи,  грабљивости и спремности свакаквих групација од интелектуалних, верских до криминалних,  да се домогну туђих реликвија.

Имамо и актуелни пример наших суседа који руше и пале ћириличне табле баш ових дана, јер  изазивају их и вређају та ''туђа'' слова у њиховој земљи, али зато су прошле године организовали интересантан научни скуп у ком су ''Мирослављево јеванђеље'' прогласили ћириличном заоставштином и културним добром своје земље.
Али кад је нешто у 120 најзначајнијих покретних културних добара на свету, онда се може прогутати и та горка ћирилица и за кога је израђено. :(

За време док је Слободан Милошевић био на власти у Србији, 
фототипско издање Јеванђеља је било   званично забрањена  књига...
Сада на нашем тржишту постоји одлично, доста скупо (€ 3,500.oo)
  фототипско издање ''Мирослављевог јеванђеља'', 
 у издању Досијеа из Београда. То је прави и потпуни факсимил најстарије српске ћириличне књиге,,
настало као плод седмогодишњег рада тима интернационалних стручњака:
историчара, византолога, уметника, графичких дизајнера, конзерватора, технлога..
Након изласка из штампе ову кнјигу откупиле су све престижне светске библиотеке:
Конгресна библиотека, Британска библиотека, Берлинско-Браденбуршка академоја уметности, Гетеов институт у Минхену,  Гете Универзитет у Франкфурту, Аустријска национална..
универзитетске: Харвард, Принстон, Оксфорд...
манастир Хиландар, Рача на ДРини, Савина, Острог, Црква Светог Саве у Лондону,
Српска црква у Сан Франциску.

за све информације посетите сајт




 


Кратак историјат јеванђеља



Мирослављево јеванђеље  је најзначајнији ћирилични споменик  српско-словенске писмености из 12. века. У њему су упоредо заступљена два правописа: зетско-хумски и рашки. Настао је по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање, око 1185. године, а за потребе цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму.

 Ова књига је у ствари превод грчког јеванђелистара цариградске цркве Св. Софије.

(Јеванђелистар- богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године.)



Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посете Атосу. Данас се чува у Народном музеју у Београду, а један лист у Публичној библиотеци у Санкт-Петербургу.

Унеско га је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење света“ чиме је постао део 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација.



Издато је фототипско издање књиге и направљен филм о томе „У почетку беше реч“ редитеља Бошка Савковића.







 ...''Мирослав Завидовић, владар хумске области, иначе брат Стефана Немање, наручио је да му се преведе с грчког

језика један рукопис из Цркве Свете Софије у Цариграду. То значи да преведени рукопис није оригинално дело кад је реч о тексту, али зато у ликовном смислу, по лепоти и оригиналности списа, монограма и цртежа, надмашује све манускрипте свог доба.

Препис је направљен и осликан у последњој четвртини дванаестог века, али тако да може практично да се користи у цркви. Име је добио по наручиоцу, кнезу Мирославу. Он је био први српски племић с ћириличним печатом, а дуго се сматрало да је први на својој одећи носио нацртаног двоглавог орла.''....







...''На уводној заставици Мирослављевог јеванђеља, на првој страни рукописа, нацртана су три апостола - Марко, Јован и Лука, а изостављен је апостол Матеј. То сигурно није била грешка илустратора.

- Верски образовани људи то могу тумачити као упутство преписивача да пред собом имају јеванђелистар, а не четворојеванђеље.''...












..''Новак је пажљиво слушао Петра. Није био сигуран да постоји анатема, али су чињенице биле неумољиве: откад је Мирослављево јеванђеље отуђено и изнесено са Свете горе, настрадале су две српске династије - Обреновићи и Карађорђевићи. Оба краља Александра, Обреновић и Карађорђевић, сматрали су Јеванђеље својом личном својином.

- Да ли сте размишљали о Романовима?

Украдени лист из Мирослављевог јеванђеља прво је однесен у царску палату, па тек онда у Императорску јавну библиотеку. Постао је власништво Романових. Све три династије су настрадале на свиреп начин, атентатима, касапљењем, убиствима и протеривањем последњих монарха.''...














 ...''Новак изађе из зграде, спусти се до реке, седе на клупу и загледа се у мостове, чудесне грађевине, кроз историју људске цивилизације сматране претечама уметничких дела. У средњем веку је градња мостова приписивана ђаволу: за спајање две обале неопходне су вештина и машта, недоступна обичном човеку. Легенда каже како лукави ђаво, у замену за помоћ при изградњи, тражи душу првог човека који пређе преко тек саграђеног моста. Зато су градитељи морали да буду лукавији од ђавола, па су терали мачке, углавном црне боје, да прве пређу на другу обалу.

- Ђавоља посла, рече Новак, баци каменчић у реку и сачека да се кругови на површини воде примире.''









..''Не тражи оно што не сме бити нађено!''...






...''Истина се тражи тумарањем по мраку.''...


мали додатак за оне који би волели да погледају филм Бошка Савковића
о Мирослављевом јеванђељу
то можете учинити на овим линковима:


субота, 21. септембар 2013.

''Put ružama posut'' - princeza Olivera Lazarević...

 
Despina, preuzeto sa sajta






...''Оптужујем ћутање јер нема река тече својим током,

али нека не руши моју кућу!''...












Ово ће бити један ''лично обојени'' пост ;)

за љубитеље историје,

можда и  историјски додатак посту о Едирну,

 из много разлога које ћу покушати да вам приближим.



 Пре него што се удубите у читање и размишљање,


предлажем да пустите ову дивну песму да вам употпуни ужитак.
















Пре свега, кад сам год шетала улицама Једрена (Турска),

увек бих се сетила неких чињеница и онда размишљала о тим чињеницама,

и о нашим људима који су овде живели и мало истраживала.

Ево које су то чињенице које бисте требали да знате ако некад

посетите овај град, а имају везе са српским народом и овим градом:


1912. у Првом балканском рату,

где су биле сукобљене турска војска са једне стране

 и бугарска и српска са друге стране,

било је много погинулих у свим војскама,

али у близини Једрена у селу Kадикоj,

своје кости је оставило неколико хиљада српских младића.








Од 1365. до 1453. године, тј. до ''Пада Цариграда'',

 Едирне (Једрене) је био  престоница,

(након Бурсе која је била од 1326. - 1365.)

 а потом јаничарска база, центар за обуку елитних султанових  јединица.

Баш овде су довођена деца из Србије, јер је овде било нешто као прихватни центар

и место где се вршила оштра селекција и обука деце.

Од те ''наше'' деце само ћу  неке поменути кроз ову причу:


Car Lazar i njegova porodica, Pavle Čortanović, 1860.





*у Једрене су довођени сви  принчеви (вазалних држава)

 на школовање или ''дресуру'', 

нпр. румунски (Влад Цепеш - Дракула) је био један од њих,

што је детаљно описано у књизи, о којој сам писала овде.

*српски принчеви као залог вазалног односа према Турцима,

су такође ''школовани''

на турски начин у Једрену 

( деспот Стефан Лазаревић и Бранковићи)

неки су баш овде по казни тамновали и ослепљени ,

јер су наводно у Србији њихови

рођаци шуровали са Угрима (Стефан и Гргур Бранковић нпр.),





*овде су несрећно насилно довођене многе девојке, које би даље

селектирали за разне функције, углавном од робиња, проститутки до највишег ранга,

да буду у харему, као слушкиње или ако су рођене

''под неком ''срећном'' звездом, које тада баш нису сијале за хришћанке'',

да прошетају '' Златним путем'' до султанових одаја... :(



Једна од тих девојака, а једна од 7 принцеза одведених у харем,

била је српска  деспотица (Мара Бранковић)-

ћерка Деспота Ђурђа Бранковића и Јерине Гркиње,

 доведена у Турску за Мурата Другог,-

 утицај који је Мара имала на свог мужа султана Мурата Другог,

 није ни приближан оном који је имала њена баба - тетка Оливера на Бајазита,

 јер Мара и Мурат нису били блиски као супружници, а и Мурат је,

кажу хроничари, волео дечаке.

 Њен највећи утицај  је био за време владавине Муратовог сина,

султана Мехмеда Другог  Освајача, кога зову Фатих.

Мехмед  Други Освајач, онај који је отео византијски Цариград и претворио га

у турску престоницу, је одрастао уз Мару, коју му је његов отац султан Мурат

доделио да га васпитава, образује,

 којој је Мехмед још као дечак много веровао

и коју је целог живота звао и сматрао мајком, а да она то стварно није била.

Ова умна жена има многе заслуге које би српски народ морао

да зна и поштује,

била је изузетна личност, која је доживела дубоку старост,

која је својим дипломатским умећем успевала да

 добије оно што се ратовима није могло.

Са својих поседа у Грчкој (Јежево код Дафнија),

које јој је Мехмед доделио,

Мара је деловала и штитила хришћанску заједницу како у Турској,

Србији, Бугарској,

 Грчкој

 и на Светој Гори..






                  Оливера Лазаревић




*Хероина ове историјске приче, ипак је

 принцеза, деспотица, султана Оливера Лазаревић,

ћерка Лазара и Милице Хребељановић,

 коју су Турци прозвали ''Деспина'' (деспотица),

која је после Косовске битке као залог миру предата у

харем султана Бајазита Првог Муње.

 Према предању, пут из родног Крушевца ка Дренопољу (Једрену)

 српски народ је Оливери посуо ружама, а она га залила сузама.

Жена која је поднела толику жртву, а опет  остала  магловита у нашој историји и литератури,

препуној ''забрањених личности, детаља, података'',

која је умрла негде на Балкану, а не зна јој се гроб.

Није канонизована...





Колико је њена судбина била узбудљива и потресна, могле би се написати бројне књиге,

а тек филм или серија колико би били узбудљиви, нарочито за фанове турских серија...

У издању Фонда ''Принцезе Оливере'',  огромним залагањем Оливере Шарановић,

заљубљеника у нашу историју,

издата је монографија са свим доступним подацима о Оливери Лазаревић.



Љиљана Хабјановић Ђуровић се  пре пар година у својој књизи ''Игра анђела'' доста

 бавила, између осталих Лазаревића, и Оливериним ликом

и судбином, и користила се

релевантним историјским подацима турских хроничара,  Ашик-паше Заде и других и

у првом реду  “Житија Деспота Стефана”  Константина Филозофа.

Филм ''Пут посут ружама'' очекујемо да угледа светлост дана у Србији ове јесени...







Не зна се тачно баш како је Оливера изгледала, па је поменути  фонд направио ликовни конкурс

 ''Заборављена српска хероина'',

који је окупио младе уметнике из Србије,

са задатком да насликају нашу ''Деспину''.

Било је прелепих радова, што можете видети на овом линку.

Мени су се допала ова два рада, иако мислим да није била плавокоса и плавоока, како су је представили,

(у турским изворима се помињу крупне црне ''тужне'' очи и коса боје кестена),

али разумем да су хтели да буде слична Немањићима и свом плавом брату Стефану..

Допадају ми се и глумци које су одабрали ...

О савршеном одабиру глумца Драгана Мићановића за улогу Стефана Лазаревића, да и не говоримо.

Као што  је Жарко Лаушевић  био савршени ''Милош Обилић'',

тако је и Мићановић  прави човек за ову улогу.








Турски хроничари Оливери   нису опростили огроман утицај на султана и то што није

променила веру

( Бајазит је био изузетно верски толерантан, јер су му мајка и баба биле хришћанке),

па су је описивали овако:

 ''кад се Каурка (Хришћанка) састане са Ханом, постигне се све што се желело''.

Срби, с друге стране, који су је жртвовали и предали султану да оданде  чува ''мир'' и свог брата Стефана,

(у чему је она ванредно успевала, јер је била забележено изванредно лепа, отмена  и образована),

нису јој опростили љубав са Бајазитом.

Конкретно је забележено да је њена мајка Милица, која је предала султану са петнаестак година,

пре тога је пославши женама да јој изваде  ''све што је потребно'' да не би никада могла

да затрудни и роди ''турско'' дете, кад је дошла у госте код њих, запрепастила се видевши харем,

 опијања и остали разврат који је тамо био присутан и њену најмлађу ћерку

 која савршено ''плива'' у свему томе..

Ја не могу да се не запитам да ли је мајка знала где је послала,

да ли је била свесна да ту грозоту харемског затворског живота не би ни преживела,

 да није била довољно покорна и мудра.

Мајку је, наравно, било срамота због свега тога, поготово што је Оливера заволела убицу,

човека који је убио свог рођеног брата Јакуба,

који је убио њеног оца, Лазара,

 Милошу Обилићу (који је волео Оливеру) наредио да се одруби глава.

И још и горе што је видела да он њу лудачки воли...

Тако да Милица и Оливера нису говориле и нису се сретале до краја Миличног живота.

Оливерин брат, деспот Стефан Лазаревић,

је ипак био много трезвенији од мајке, тако да је он био итекако свестан колико му је сестра

 ''чувала леђа'' код султана, колико га је пута помогла и спасила и

као султанова миљеница успевала   да помогне својој земљи.

 Оваквим понашањем показала је изузетну дипломатску мудрост.

Политика мира са Турцима дала је своје најзрелије плодове по Србију -

одмах након смрти Вука Бранковића, (1398.) све земље Бранковића

ушле су у састав државе Лазаревића.

Заслуге за то, историчар Стојан Новаковић, приписује управо принцези Оливери.

 Оливерина судбина за тренутак је променила ток историје њеног народа. 

Према наводима Жељка Фајфрића, ниједна султанија пре Оливере, која није прешла у ислам,

није успела да постане толико утицајна.

Оливера је била “довољно мудра да зна до које границе сме да иде и шта може да добије”.

 Њене жеље нису прерастале у хирове и неуочљиво се мешала у политичке догађаје.

За своју породицу “умела је да избори шта се могло”.

Након султанове смрти, Оливера долази код брата у Београд и живи на релацији

Београд-Дубровник,  до краја живота.

Из тог, по мени, необјашњивог замерања Оливери, о њој се вековима није писало, причало, била је део

тзв. ''забрањене историје Срба'',

ништа јавно о њој, јер је тобоже срамота

што је потпуно припадала свом оцеубици, којем су је исти ти који су јој замерали и предали...

Зар то није контрадикторно?!

С којим правом ми данас да  судимо људима који су живели у средњем веку и да моралишемо

 над неким чињеницама,

 а притом да друге чињенице, одмах ту поред, и не помињемо!??

Не може се судити и разумети нека личност, без познавања прилика и времена у којима је живела,

и ако смо пуни предрасуда.

У далеком од нас, средњем веку, политички бракови

су били део свакодневице властелинских и краљевских породица.

То је тако било, зато што је тако морало да буде,

а да свега тога није било, ко зна шта би сад било!




Као што рече једна моја драга пријатељица:

''Често се питам како би сада свет изгледао да Турци нису ни дошли на Балкан..''




Углавном ''женско лице'' Ангорске битке била је управо Оливера Деспина Хатун..

Изазвани Тамерлан  је одговорио на Бајазитов позив на борбу, и мало је рећи разбио Бајазитову војску.

На крају је ухваћен и сам султан Бајазит.  Тамерлан је одлучио да Бајазита погоди

 баш тамо где га највише боли.

Тамерлана жене из Бајазитовог харема  нису посебно интересовале, али једне јесте - Оливера. 

Схватио је да је она управо то оружје којим ће казнити Бајазита.

Наредио је да се Оливера свуче и да га тако служи,

док Бајазит из кавеза гледа.

Бајазит је извршио самоубиство након осам месеци у заробљеништву,

наводно ударајући главому решетке кавеза,

мада има извора који наводе да се Бајазит отровао
 
сакривеним отровом у свом прстену,

не могавши да поднесе толика понижења и пораз.



 Када се вратио из овог боја, у ком је учествовао на страни Турака, Стефан Лазаревић је у Цариграду

дознао да му је сестра у Тамерлановом заробљеништву

код татарског кана. Пошто је њу изузетно волео, Стефан је упутио Турчина Ајдина,

који је био у његовој служби, да ослободи или откупи Оливеру.

По неким изворима, татарски кан је одмах пристао.  Био је искрено запрепашћен кад је чуо

да је Оливера Хатун сестра храброг српског јунака Стефана Лазаревића, чијим је јунаштвом у боју био задивљен.

Велики Кан Тимерлан је толико био задивљен срспким ратницима који су се борили на супротној страни,

да је свом биографу Шерафедину рекао да запише:

''Нисам видео бољих јунака ни у Могулистану, ни у Персији, ни у Арменији,

ни у руским земљама на Волги, ни у Индији, ни под Багдадом.'' 

Још је наредио да се брдо на ком су се Срби борили, назове Срп - гази, да се сви српски

заробљеници отпусте својој кући. Турчин Ајдин је Оливеру довео до Цариграда,

одакле је касније, преко Бара, уз помоћ сестре Јеле Страцимировић стигла у Србију.



Битка код Ангоре (данашње Анкаре) 28. јула 1402. године је променила Оливерин живот али

је променила и ток српске судбине.

Турско царство је наредних десет година било у расулу, а кнежевић Стефан Лазаревић

у Цариграду од византијског цара добија титулу деспота, највишу у Византији, после царске. 

Стефан постаје угарски вазал и за време његове владавине Србија

 доживљава обнову државности.

Оливера се вратила у Србију у пролеће 1403. године. Кратко време била је у манастиру Манастирица

у околини Кладова.

Дан-данас у народу који ту живи постоји прича да је принцеза Оливера,

 кад се вратила из Тамерлановог заробљеништва,била гошћа њиховог краја.

То зову Султанијином земљом. Много касније, кад је Србија већ била под турском окупацијом,

 ти поседи имали су посебан статус. Нема писаних података о томе, али се претпоставља да би

могло имати везе с Оливериним боравком у том крају, требало би то истражити.

Принцеза Оливера се преселила у братовљев двор у Београду. Неки историчари тврде да је она све до смрти

деспота Стефана, 1. августа 1427. године, била његов “верни пратилац, друг и саветник, подстрекач и тешитељ”.

Онда је кратко време, претпоставља се, живела код свог сестрића деспота Ђурђа Бранковића у Смедереву.

Често је путовала и код сестре Јелене Балшић у Дубровник, Зету и Херцеговину.

 Нарочито су је топло примали у Дубровнику где су је звали “домина Деспина” јер је била

 “часна госпођа од крви светлога деспота и од његовога двора”.

(Када је кнегиња Милица , заједно  са Јефимијом 1398. дошла код сулатана Бајазита да заступа интересе

свога сина Стефана уз помоћ тада већ утицајне ћерке,

Бајазитове супруге Оливере, издејствовала је пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд.

Мошти су биле смештене у Капелу Свете Петке на Калемегдану,

данас су оне у румунском граду Јаши.)


Принцеза Оливера се никад више није удавала и није имала потомке. Последњи пут се спомиње

у тестаменту, њене сестре Јелене  Балшић 1442. године и у неким херцеговачким актима из 1443.

Сматра се да је умрла после 1444. године и не зна се где је сахрањена.

Нажалост, Оливерина судбина је трагично јединствена, али она није једина заслужна жена

из Србије,  која је у великој мери заборављена и већини грађана Србије готово непозната.

Српску историју писале су многе ''снажне'' жене,

 паметне и верне отаџбини, заслужиле су да се њихових имена и дела увек сећамо -

од принцеза до сељанки,

од Милице, Оливере, Јелене, Ангелине, Маре,

чучук Стане,

учеснице Првог  светског рата Милунке Савић  и многих, многих  других.




Могла бих рећи да је овај пост настајао годинама, од када сам о Оливери у мом родном граду,

 Крушевцу нешто начула,  до дана када сам сама трагала о њеном животу, од Србије до Турске.

Остала је још Бурса да је обиђем, па да бих могла да заокружим причу...







Поприлично интересантну причу о Оливери, тачније цело прво поглавље,
 доноси нам једна одлична књига

''Месечева роса'' Теодоре Таре, којој ћу посветити посебан пост,

али овде наводим неке интересантне реченице из тог поглавља:





Одломци из ''Месечеве росе''







...''Ни сама се не сећа тачно, од када је живот почео да пролази кроз њу, као кроз маглу.

Знала је само да је свега неколико догађаја зазидала у себе и чувала као реликвије свога

постојања. Све остало је био трептај лептирових крила и варљиви привид стварности.

Лакоћа корака, којим је пролазила кроз живот, изгледао је као лебдење у мехуру од снова,

истканих урођеним даром,од истина неког другог света.

Једино је шеих Бухари разумео да је то плес заборава којим се дубоко

закључана успомена на светињу и бол чува од наслага времена.

 И једини је он знао да је то излаз из ступице што се зове

раскорак  између ње и остатка света, одбрана од туге и страха,

тек да се сасвим не сломи од муке и немоћи,

један забран и склониште  пред бесмислом непостојаности.

Тај чаробни круг који је опасала око свога срца

детињом простодушношћу, зауставио је неминовност и бранио њу и гробље сећања,

као лек и утеха пред ужасом стварног живота.''...





...'' Једина одбрана од очаја и сумње, да је њена жртва неправедна, била је да чини оно што

се од ње тражи и о стварности која је окружује  уопште не размишља.

Године су пролазиле, а мисли

су још по некад, као лет птица у топле крајеве,

преметала у глави сећања на отаџбину.

Тананост од које је саздана, у раму непријатне стварности,

претварала се у чулност којом је доживљавала свет.

Попут слепца је напипавала живот и сва насумице покупљена осећања  усисавала у себе,

не би ли заварала глад душе бар неким задовољством.

Са временом је, као и тело, и бездно расло, а она је и даље ноншаланцијом детета

носила рухо жртве и робиње.

Када је постала жена, паперјасти немир је прерастао у страст којом је,

 попут мачке, бележила стазе којима је пролазила.

 Тај белег је утиснула и на султаново срце вештином мага

који се служи неким тајним знањима, не од овога света.''




..'.'Винска весеља су постала свакодневица турскога двора,

којима се она предавала свим својим

чемером, а он врелином жара своје љубави.

У тим тренуцима мутних погледа све се преокретало

у своју супротност.

Он је постајао сужањ, а она осветник разрушеног породичног дома

и посечених српских глава.

Јер, тај занос њихових срца љуљао је цео двор у Бурси,

чак и темеље читавог царства.''...








понедељак, 16. септембар 2013.

Edirne (Jedrene), nekadašnja turska prestonica ...





Šta možete videti u Jedrenu

(sve što ste hteli da znate o ovom gradu, 

a niste imali koga da pitate ;) :D)





Jedrene (Edirne,  tur.),  turski trački grad u regiji Edirne,  na tromeđi Turske, Bugarske i Grčke. Nekada prestonica Turske, danas je šarmantan grad sa oko 150 hiljada stanovnika. Grad je osnovao rimski car Hadrijan pod imenom Hadrianopolis. Nakon propasti Rimskog carstva, Jedrene se razvija kao deo Vizantije, a turski grad postaje 1365. godine kada ga je zauzeo  sultan Murat I.
Glavni grad Otomanskog carstva Jedrene je bio od 1365. do 1453. godine, tj. do pada Carigrada, nakon čega se se prestonica seli u Istanbul.  I nakon preseljenja sultanske svite u prestonicu, Jedrene je i dalje bio važan grad, jer je vladarska porodica provodila odmore, vikende, slala svoje prinčeve, princeze, sultanije da se razonode, srede misli, jašu ili da se  izleče upravo ovde, gde su im bile stare palate, letnjikovci, vrtovi, šume, lovišta, pa i prva duševna bolnica na svetu. Tu duševnu bolnicu podigao je sultan Bajazit II Pravedni, da bi se tu lečili vojnici - ranjenici od psihičkih bolesti izazvanih ratovima, koje su Turci neprestano vodili. Ovaj Bajazitov kompleks je pretvoren u muzej koji je 2004. godine proglašen najboljim u Evropi.


Jedrene  je  delimično dobro očuvao značajne spomenike iz srednjeg veka, koji svedoče o njegovom nekadašnjem sjaju. Najznačajnija je džamija Selimija iz 16. veka. Arhitekta ove džamije je Mimara Sinan, najpoznatiji graditelj Otomanskog carstva. Sinan je u Aja Sofiji pronašao inspiraciju za gradnju Selimije, čija su četiri minareta najviša u Turskoj i koja se smatra njegovim remek-delom. Građena je od 1569. do 1579. godine za sultana Selima II, sina i naslednika Sulejmana Veličanstvenog. Otomanska istorija obilovala je nesposobnim sultanima, ali Selim II spada u najnesposobnije i najomrznutije.
Pored džamije Selimije, u Jedrenu možete videti još Staru džamiju, Muradli, Uč šerefli i druge manje, zatim Makedonska nekada sahat kula (danas bez sata). Zatim mali preostali deo carske palate, koja je, nažalost, uglavnom porušena tokom tursko-ruskog rata i nakon ulaska ruskih snaga. Arheolozi pokušavaju da obnove ostatke i rekonstruišu i ovu znamenitost.

  Jedrene je uvek bio multinacionalni grad u kome su, uz muslimane, živele značajne hrišćanske i jevrejske zajednice. Krajem 19. i početkom 20. veka Jedrene je dva puta, 1829. i 1878. godine, bio pod ruskom, a u Prvom balkanskom ratu i bugarskom okupacijom. Bugari zbog nedostatka teške artiljerije pozivaju u pomoć II srpsku armiju, na čelu sa Stepom Stepanovićem sa oko 50.000 vojnika . Udruženi srpsko – bugarski napad je rezultirao turskim porazom. Komandant odbrane Šukri paša, koji je dugo vremena odolevao Bugarima, predao se generalu Milovanu Gavriloviću. Navodno su Turci odlučili da se predaju tek nakon dolaska srpske armije, jer su se plašili bugarske osvete.  To je sve bilo 1912. godine, ali su Turci već naredne godine, u Drugom balkanskom ratu, vratili kontrolu nad gradom. 



Groblje 8000 srpskih ratnika izginulih kod Jedrena. Nakon Londonskog sporazuma bile su organizovane posete grobova palih srpskih vojnika kod Jedrena, koja su bila u mestu  Kadikoj. Očevi i majke poginulih srpskih vojnika su zaprepašćeno ustanovili da su Bugari promenili (pobugarili) sama prezimena, koja su bila upisana na krstove palih boraca. Ovako nešto kad vidiš i pročitaš, ne možeš a da ne pomisliš koliko je naš  narod strašno stradao i ginuo  u užasnim ratovima.




 Danas postoji memorijalni kompleks ''Edirne Balkan Wars'', u sećanje na
žrtve rata...
Sve ostale muzeje u Jedrenu, možete naći na ovom sajtu.


Kroz Jedrene protiču reke Marica i Tundža. Obale ovih reka premošćuje desetak starih kamenih mostova, a na mojim fotografijama je jedan stari srednjevekovni most, čiji je arhitekta takođe već pomenuti ''neimar'' Mimara Sinan, inače tvorac i ''našeg'' mosta na Drini kod Višegrada.


Grad ima stari i novi, moderni deo. Moderni deo grada je  kao bilo gde u svetu, dok je prava lepota ovog grada sačuvano staro jezgro sa drvenim autentičnim otomanskim kućama, zatim tržnica bazar u centru, zove se Edirne Grand bazaar,  kao mala Kapali čaršija, zatim tu je pešačka zona Saračlar, sa bezbroj butika, radnjica kojekakvih, od zlata do ratluka. Cene su veoma pristupačne, pa ako se vraćate iz Turske kolima, obavezno svratite u Jedrene  da potrošite preostale turske lire. U toj glavnoj i nekim uličicama okolo, ima divnih radnjica sa tradicionalnim turskim slatkišima za poneti - ratluk, gurabije, alva i slično i samo malo uporedite cenu, sigurna sam da ćete naći mnogo toga za malo para. Prosečna cena veće kutije ratluka je oko 7 TL, što je veoma povoljno.
U glavnoj ulici su turske poznate marke, od Waikikija (za decu i odrasle), Kotona, 
a postoji i u novom delu grada  odličan tržni centar,
 Margi outlet Edirne, gde takođe možete pazariti dobro. 

  

Ja i dalje ne znam šta je to zbog čega ja svaki put kada kolima putujem u 
Tursku,
 moram da svratim bar po dva puta u Edirne.
(o tome sam već pisala u jednom postu od pre dve godine).
 Sviđa mi se neka ''uspavana'' energija ovog gradića, 
zovem ga  malecki Istanbul, pomalo je kao neki gradić na jugu Srbije.
Gotovo uvek moj suprug i ja isto zaključimo: '' Kako mi volimo ovaj grad!''
U početku smo odsedali po hotelima, ali smo ove godine pronašli na sajtu 
booking. com 
novootvoreni apart-hotel, (kako to Turci zovu), i baš nam je odgovarao. 
Aydin Apart Hotel Edirne, to je cela zgrada,
pretvorena u apartmane, koji imaju kuhinju, spavaći deo, kupatilo,
 sa jednom ili više soba,  
Wi-Fi, a u samom centru su, obezbeđen parking i to sve 
za nekih 3000 dinara 
po noći
 ( za ceo apartman, ne po osobi).


Sigurno je i hrana jednim delom kriva za naše svraćanje
 u Edirne, 
jer ovde ima nekih lokalnih 
specijaliteta koji su veoma ukusni:
 ("Edirne ciğeri") džigerdži,  
paste od badema i marcipana (''badem ezmezi'')
i uvek odličan burek, paste (to su kod njih i odlična, 
slatka peciva iz pekare) 
i lahmacun i rižoto i kebabi i svašta...
Pa tako, mogu zaključiti ,
da su nam Turci pored svih nevolja i papazjanija,
bar doneli veoma interesantnu kuhinju, 
jer mnoga jela turske kuhinje mi već uveliko 
konzumiramo vekovima,
i mislimo da su naša (sarma, baklava, tulumbe, pilav itd.).
Jedino što ovom gradiću nedostaje to je 
izlaz na more...
I zato se i posećuje na putu ka moru..










na ulazu u Edirne iz pravac Čanakala, preko 100 km su okolna polja pod suncokretom, praznik za oči


Edirne, moderni kvartovi malo izdvojeni od gradskog jezgra

deo Trakijskog univerziteta u Edirnu


tradicionalno, veoma popularno  tursko rvanje u kome su borci namazani uljem, obučeni u specijalne, uske pantalone i tokom borbe jedni drugima guraju ruke u  pantalone pokušavajući da obore protivnika. Najznačajniji  turnir u zemlji se održava upravo u Jedrenu.



kako su lepe ove stare drvene kuće! Neke su ''utegnute'' a negde otpada fasada




početak pešačke zone sa bezbroj radnjica


Simbol Jedrena je  džamija Selimija. Ogromna je, podseća na Aja Sofiju. Izgradio ju je čuveni otomanski arhitekta Mimara Sinan, čiji se spomenik nalazi ispred džamije, koji je  Selimiju smatrao svojom najuspešnijom tvorevinom. Napravljena je za omraženog sultana Selima II - Pijanicu.







klupe kao da su rezervisane samo za muškarce, pitam se gde žene sede ili možda žene samo šetaju? :)




u  istoj uličici moj sin je izvodio neke kerefeke, kao i pre dve godine, i mi smo morali tu malo da stojimo i da ga gledamo..

tavla, bez nje nigde....


stari hamam koji je naručio  Mehmet Paša Sokolović



Edirne Grand Bazaar

svilene i gumene  bombone


  Makedonski toranj, u centru Jedrena,  poslednji ostatak  vizantijskih bedema. Nekada je na ovom tornju bila  sahat kula, koja se srušila 1953. godine. U podnožju se nalazi mali arheološki park. U trenutku moje posete bili su radovi u toku.

na izlazu iz Turske, Kapikule granični prelaz sa Bugarskom

jedno dete se tokom vožnje igra sa maminim šeširima, pa tako i spava :)

pored 3 telefona sa navigacijom, mapa Turske je ipak bila  najbolji prijatelj i saveznik na našem putašestviju


 ovo je poslednji iz serije  mojih letnjih putopisa iz Turske, 
bar što se tiče ove godine.
Ja sam uživala u obilasku, ali i evociranju uspomena
 kroz pisanje ovih putopisa.
Nadam se da ste se i vi prisetili nekog vašeg 
''turskog'' putovanja ili
da ste možda dobili ideju da posetite neko mestašce.
Pošto ovi moji postovi nisu baš laki za održavanje (jeftini ;), 
pisaću malo o knjigama i nekim bližim mestima, 
dok se ne sakupe potrebne novčane motivacije 
za nove destinacije :D
Hvala na čitanju i komentarima :***