Ptica nad Bosforom...

Brzočitljiv roman, o traganjima jednog čoveka: 

za izgubljenim brakom, za ženom, za ostavljenim ćerkama, 

za novim sredininama, 

za drugim religijama, 

za stabilnošću, za avanturom,

za novim životom, 

a u stvari, Ivan sve vreme traga za sobom. 

Nakon što je ostavio ženu, dve ćerke i svoj posao u Beogradu, Ivan se seli u jedan mali grad u Šumadiji, 

zapošljava u jednoj srednjoj školi kao profesor i avantura počinje...

Raspolućen između dve devojke koje upoznaje i sa kojima je u  paralelnoj vezi,

mada ne i istoj vrsti veze (jedna je fizička, druga je duhovna).

Fizičku privlačnost oseća prema svojoj učenici iz škole u kojoj predaje, dok duhovnu bliskost, i posebnu vezu ostvaruje sa ženom druge veroispovesti, cimerkom svoje devojke, koja je  iz Turske došla  u Srbiju  da bi ispunila neobičan porodični  amanet. A obe stanuju i istoj zgradi kao i on. :D

 

Ova zavrzlama do kraja  romana raspolućuje našeg sredovečnog junaka, koji se jednostavno prepušta slučaju.

Dokle će ga sve to dovesti, pročitajte...

Odlomci

..''Ko mnogo zna, mnogo i pati.''...

...''Gde je tanko, tu se i kida.''...

...''Mnogo volim ovo svoje parče zemlje i ovu kuću, ali i Šumadiju. Kao da sam se rodio ovde. I naučio sam brzo sve njihove običaje - rekao je Miloje i kao da je hteo da pokaže šta je sve naučio, počeo je da nam nabraja:

- Ovde kažu:

Ako na sveći koja dogoreva ne otpadne fitilj, domaćin će dobiti mnogo novaca;

Vinogradu nije potrebna molitva, već motika;

Da je srce tvrđe od kamena, opet bi ga rastopilo zlato;

Koju vodu misliš piti, nemoj je mutiti;

Žena će sačuvati samo onu tajnu koju ne zna;

Ako neće zlo od tebe, beži ti od njega;

Čovek snuje, Bog određuje;

Ako neko umre o većem prazniku, veruje se da je bio pravedan...''...

...'' Nemaš pojma kako su lepa jutra u Istanbulu. Naš stan je čudnm delom gledao na Bosfor. Milioni ljudi se ujutro kreću kao mravi, što hodajući, što vozeći svoje automobile ili bicikle. Miris toplog ramazanskog hleba meša se sa zovom hodže koji s minareta peva svoju pesmu posvećenu preuzvišenom Gospodu našem. A u parku koji se prostire ispred naše zgrade hiljade jorgovana, radujući se proleću, mirišu na svežinu  i lepotu. Koliko sam puta kao devojčica trčkarala po tom zelenom prostoru, koliko puta dozivala svog dragog oca da mi sa terase dobaci turske lire kako bih kupila vruć somun koji je mirisao na majčine ruke. A onda kesten, pečeni kesten... Taj miris je toliko jak da ga mogu opipati. A najlepše je prodavao stari Mustafa, tik pored Aja Sofije. Kada ih uzmeš u ruku, onako krupne i razjapljene, imaš utisak da su to školjke koje nude svoje bisere. Dok ih jedeš, naježiš se od hladnoće, a onda zađeš u neki od sokaka gde žene šire veš preko same ulice i gde čuješ starca koji kao za sebe svira i peva glasom prepunim sete. A kada opet ogladniš, kod uličnih prodavaca kupiš dagnje, ili ćufte  pomešane sa začinima. Bože, kako mi sve to nedostaje...''...

..''Tamo, baš tamo će mi misli leteti dok god sam živ i dok god ima daha u meni. Dok god se jednom svi oni koji se vole ne stope u jednu želju i večnost koja će jednom valjda svima doneti smiraj. i oprost svih grehova. Taj dan nije daleko, znam. Kada se nešto jako želi, svi satovi gube smisao, svi merači vreman gube na značaju. Jer, dan kada će nam se dah sjediniti sa onima koje volimo uvek dođe kada mi to i najmanje očekujemo.''...

trekearth.com