Snaga nenasilja...

Dr Arun Gandhi, unuk Mahatme Gandhija u svom predavanju na sveučilištu u Puerto Ricu, podelio je sledeću priču kao primer “nenasilja kod roditeljstva”:

“Imao sam 16 godina i živeo sam s roditeljima na institutu koji je osnovao moj otac u Južnoj Africi oko 18 milja van Durbana, u središtu šećerne plantaže. Živeli smo duboko u unutrašnjosti zemlje i nismo imali susede, tako da smo se dve sestre i ja uvek radovali odlascima u grad i posetama prijateljima ili odlascima u bioskope.

Jednoga dana me je moj otac upitao da ga odvezem u grad gde se održavala jednodnevna konferencija na šta sam s radošću poskočio. Budući da sam ionako odlazio u grad gde bih bio celi dan ,majka mi je dala listu namirnica koju je trebalo nabaviti, a otac me zamolio da se pobrinem za neke tekuće poslove kao na primer odvesti auto na redovni servis. Kada sam odvezao oca tog jutra rekao mi je: 
‘Nađimo se ovde u 17 sati, i ići ćemo kući zajedno.’

Nakon što sam na brzinu poobavljao sve zadatke otišao sam direktno u nabliži bioskop. Toliko sam bio zaokupljen dvostrukim filmskim programom u kom je glavnu ulogu igrao John Wayne da sam zaboravio na vreme. Bilo je već 17:30 kada sam se setio. Dok sam otišao u servis i preuzeo auto te odjurio do mesta gde smo se otac i ja trebali naći bilo je već 18:00 sati.

Zabrinuto me je priupitao: ‘Gde si do sada?’ Bilo me je sramota reći da sam gledao vestern film Johna Wayna te sam odgovorio: ‘Auto nije bio gotov, zato sam morao čekati.’ Nisam znao da je on već zvao servis. Kada me je uhvatio u laži rekao mi je: ‘Nešto nije bilo ispravno u mom vaspitanju tebe   što ti nije dalo dovoljno samopouzdanja da mi kažeš istinu. Kako bih video o čemu se radi, tj. gde sam pogrešio, umesto autom , propešačiću 18 milja (29 km) do kuće i putem razmišljati o tome.’

Tako se on obukao ,navukao cipele i počeo šetati u smeru kuće. Već se bilo smrklo, ulice su bile neosvetljene, a put uglavnom nepopločan. Nisam ga mogao napustiti te sam tako pet sati i trideset minuta vozio iza njega posmatrajući oca kako prolazi ovu agoniju zbog glupe laži koju sam izrekao. Tada sam čvrsto odlučio da nikada više neću lagati.

Često se setim te zgode i pitam se u čudu da me kojim slučajem kaznio na način kako mi kažnjavamo svoju decu da li bi uopšte naučio svoju lekciju. Ne verujem da bih. Bio bih kažnjen i malo bih patio pa bih ponovo napravio istu stvar. Ali ova jedna lekcija o nenasilju bila je toliko snažna da je ostala sveža u mom sećanju kao da se dogodila juče. To je snaga nenasilja.”

„Opraštanje je napuštanje mog prava da te mrzim 
zbog toga što si me povredio.“


photo:google.com

Orao među kokoškama...

 ''Jedan čovek pronašao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokošku.
Orlić se izlegao kad i pilići i odrastao je sa njima. Celog života orao je radio isto što i kokoške u dvorištu, misleći da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao je i lepršao krilima, izdižući se koji pedalj iznad tla.

Prošle su godine i orao je ostario.
Jednoga dana ugledao je u visini, na vedrom nebu čudesnu pticu moćnih raširenih krila.

Stari orao je zapanjeno gledao uvis: ''Šta je to'', pitao je.
''To je orao,kralj ptica'', rekla mu je jedna kokoška.
 ''On pripada nebu, dok mi, kokoške, pripadamo zemlji.''

I tako je orao umro među kokoškama, ne znajući ko je.
Nesvestan život nije vredan da bude proživljen.

Kada odbacite svoje iluzije
 i postanete svesni sebe i sveta oko vas, 
otkrićete svu lepotu života na zemlji.''

Antoni de Melo,Buđenje

Izađi i bori se.........

Miris života...

..'' Prema jednoj keltskoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom životu, lepše nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji.
Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nađe. Uvuče se među njegove isprepletene grane i pevajući, nabode svoje telo na najduži, najoštriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepšu od pesme slavuja ili ševe. Cena te predivne pesme je život, ali čitav svet zastaje da sluša, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje što postoji, može se dobiti samo po ceni velike boli.. ili bar tako legenda kaže''..

Odlomak - Ptice umiru pevajući,
Kolin Mekalou

...''Jutro odnosi sve, ako mu daš''...

Ovog kišnog jutra dodje do mene jedan miris, i pokrene moj retrogradni vremeplov..
Vrati me u jedno vreme.. I izmami osmeh na lice..

A tako je malo potrebno da sve krene.. Asocijacije su čudesno lepljive..
Miris kora oljuštene jabuke slučajno pale na vrelu ringlu  odvede me u babinu sobu za šnajderaj .. To je samo ona radila, volela je taj miris u svojoj kući, nikad se nisam zapitala  zašto. Možda je tako neutralisala miris raznih tkanina koje su joj  žene donosile da im nešto sašije... Nije ni važno, i ja sam volela taj miris, i nikad nisam videla da to još neko radi sem nje i mene, sada..

Moja druga babuška, Rada - miris belih rada, rasutih po slavskom stolu u njenoj 'velikoj sobi ' gde ih je sušila i nežni miris bosiljka iz njene grube seljačke ruke... Bosiljak - kojim nas je kitila da nas čuva od zlih očiju i komaraca..

Miris koji leči, miris one koja me je rodila, moje majke, njenih nežnih ruku koje mirišu na ruže iz našeg dvorišta i kolače sa cimetom..

Dragoceni mirisi, dragoceni ljudi, mnogo mi znače...
Uvek sam ih upijala kao žedna zemlja kišu, i slagala u jednu svoju kutiju sećanja.. I tako, nekad
neki čudan vetar otvori tu kutiju i naviru sećanja.. Milion mirisa je tu zarobljeno, godinama se taložili, mešali, menjali, praveći jedinstvenu esenciju - nekog mog 'parfema'.. Pitam se kakav bi bio taj moj lični parfem, kako bih ga napravila, šta bih sve u njega stavila....
Prepuštam se tom traganju..

Od svakog  čoveka, koji ima značaj u mom životu, moram uzeti   miris, sa svih polja kojima sam trčkarala, iz svih mora kojima sam plivala, vrelog gradskog asfalta koji mi se lepio za đonove, povetarca sa Jastrepca koji mi je mazio kosu najlepšim planinskim dahom, mirisom jedne surove kopaoničke  zime na vrelom telu, mirisom onih usana koje sam ljubila, pomešanih sa oporim mirisom duvana, nekih Farenhajta, Davidofa, plave Gabanne, studentske sarme, kokica, zelenog orbita, mirisi mojih prijatelja, njihovih kuća, miris Bajlonove pijace koji sam godinama udisala sa svog prozora, studentskog bohora, miris 'ženske' kafe i prvog zagorelog jela, sve moje knjige - stare pozajmljene  i novog, oštrog papira, miris vanilica,  mokre kose. Miris đurđevka, koji je ubrao moj dragi, našeg utočišta za slatke snove - bračne postelje i najuzvišeniji od svih mirisa, miris deteta - mog deteta, njegovog slatkog usnulog daha i toplih ručica na mom obrazu..

I kad se svi ti mirisi pomešaju, dobije se jedan neponovljivi miris samo mog ŽIVOTA........

photo by me,create on polyvore.com

Pavićeve priče...

Kad pričam o piscima, ne volim da koristim prošlo vreme, npr. bio je,
mada je tako pravilno ako čovek nije među živima - zato što verujem
da pisac  živi kroz svoja dela, sve dok ga čitaju..

Milorad Pavić, naš veliki pisac 1929. -2009.ostaće poznat kao pisac nelinearn, interaktivne proze - romani, priče, drame. Sa razlogom, jedan od najčitanijih pisaca sa Balkana, čija su dela prevedena na više od trideset jezika.

''Nije mala stvar ako kažemo da nam je poslednjih nekoliko vekova bio prekinut radoznali pogled u mitološku vizantijsko - slovensku baštinu,
čiji se izvori tako dobro naslućuju
 iz Pavićevih priča''B.Vukadinović

Slede Odlomci  iz njegovih knjiga

Strašne ljubavne priče

..'' Kažu da se mržnje živih pretvaraju u ljubavi umrlih, a mržnje pokojnika u ljubavi živih''...

...''I za sreću treba biti obdaren, treba imati sluha kao za pesmu ili igru.
Zato mislim da je sreća nasledna''...

...''Misli su začin duše''..

...''Sneg je uvek beo, ali je svake godine drugačiji. Tako je i s ljubavlju.
Nije važno koliko je stara, nego da li se menja ili ne. Ako kažeš - moja ljubav je već tri godine ista, znaj da ti je ljubav umrla.
Ljubav živi samo dok se menja.
Kad prestane da se menja - to je kraj''..

Pavić o prstima

-desni palac - to ste vi

-levi palac - vaša ljubav

-desni srednji - vaš prijatelj

-levi srednji - vaš neprijatelj

-desni domali - vaš otac

-levi domali - vaša majka

-mali prsti decu - mušku i žensku

-a kažiprsti - pretke

Mali noćni roman 

...''Uzela je njegovu šaku, otvorila je i zagledala se u nju kao da gata -
Trg Slavija ti je u korenu šake, na mestu koje treba pritisnuti ako te zaboli ono što je sada u meni. Reka Sava odgovara prostoru između kažiprsta i palca, a tu se stiču bolovi vrata. Tvoj kažiprst pokriva Knez Mihailovu ulicu i označava prehladu i živce. Srednji prst dopire Jovanovom ulicom  do Kule Nebojše i pritisak na njega ublažuje bol sinusa i čula njuha. Stomak negde na Trgu Terazije meri vreme u korenu kažiprsta, gde kuca žila. Najzad, domali prst stiže do Dunavskog mosta označavajući čulo sluha, a mali prst Takovskom ulicom noseći bolove ramena i slepog creva. Linija tvog života ide preko Savskog mosta i tu se na mostu ili prekida, ili vodi dalje na Sever. Upamti sve ovo, jer ako te zaboli uho, pređi Dunavski most i biće ti bolje, ako ti oboli rame, siđi Takovskom ulicom i izlečiće te..
Ali, bolesti nisu jedini razlog što ovakve stvari treba znati. Ulice grada imaju kao brodovi svoj kurs, one plove prateći svoja sazvežđa - jedne na Jug u znaku Raka, druge u znaku Vodolije na Istok, treće idu za Blizancima... Zahvaljujući ovoj vezi ulica i tvog tela sa zvezdama, u tvom dlanu mogu se videti tvoji putevi i tvoji morekazi. Pa ipak, grad nije u tvojoj šaci, nego si ti u šaci tog grada. Vezan si za njega kao mačka za kuću i od njega ne vidiš ništa drugo. Van njega nikada nisi sastavio ni dva godišnja doba. Nisi se ni okaljao zemljom kako valja. Ostao si pod tim gradom kao one žene što ostaju celog života pod istim čovekom ne misleći da li ih taj čovek želi i hoće''....

Panorama Beograda 1903.

Prvobitni izgled starog savskog mosta 1898.

Pogled na Savu sa Kalemegdana 1900.

Slavija-1910.

Terazije

...''Ima žena koje vole samo sinove i ima drugih, koje vole samo muževe.
Problem je u tome što žena oseti odmah čoveka kome su ženska usta brkovez.
Sve žene idu uvek na iste i izbegavaju uvek iste. Kao ona mesta na zemlji gde pas nikada neće zalajati.
Tako jedni bivaju triput voljeni - najpre kao sinovi, potom kao muževi, pa najzad kao očevi, dok druge, one koje nisu volele matere, neće voleti ni žene ni kćeri''....




Srpske priče

...''Kada su Adam i Eva proterani iz Raja, oni su silazeći niz Dunav

(jednu od četiri rajske reke) došli do prve noći na mesto gde danas stoji Beograd. U Raju oni nisu

nikada videli noć, ni osetili vetar, i začudili se svojoj sanjivosti i hladnoći. Zabili su po lakat u tle

pod sobom i zaspali prvi put. Sanjali su nebeski beli Grad iz kojeg su prognani, ali ga nisu

dosanjali: svako od njih videlo ga je u snu kao kroz maglu i na svoj način u zavisnosti od vrste

prestupa zbog kojih su prognani. Od toga je na mestu otisak od Adamovog lakta ostao plići, a od

Evinog dublji. Kada su se probudili, bili su odvojeni vodom. Dok su spavali, gonjena Zapadnim vetrom

izmeću njih je protekla reka Sava i ulila se u Dunav. Posle toga na tvrdoj obali, na Adamovoj

senci podignut je Adamov grad, a meka obala je ostala prazna. Kule tog grada bile su tako visoke

da su im senke prelazile na drugu obalu Save. Kada ih je 6547. godine jedan nalet vetra srušio

najavljujući neprijateljske vojske i glad, komadi kamena preleteli su vodu i pali na drugu stranu. To

je Grcima dalo ideju. Povlačeći se pred neprijateljem iz Grada, oni su brodovima preneli i kamen

preko vode na levu obalu Save, na meko Evino mesto i tu, gde kamena nije bilo, sagradjen je od

donetog materijala Evin Grad. Kada su trideset Godina kasnije opet osvojili ušće Save u Dunav,

Grci su tamo zatekli varvare, i nova imena gradova sa obe strane vode. Gradove su bili pokrstili Sloveni. Adamovom Gradu dali su naziv Beograd - prevodeći ime Adam s G

grčkog prema reči „adamas" koja obeležava svetao i tvrd kamen (kremen ili dijamant), a Evinom Gradu dali su ime Zemun ili Zemljin Grad prevodeći reč Adam sa hebrejskog, jer tamo ta reč označava zemlju ilovaču. Grci su tada onaj preneti kamen

vratili natrag preko reke i obnovili Beli Grad, ali ovoga puta vodili su računa da ne bude previsok.

Zato su na ilovači s druge strane vode ostavili jedno „rebro" kamena da se održi i Zemljin Grad.

Tako je od Beograda načinjena varoš Zemun kao Eva od Adamovog rebra''...

Zemun panorama1926.

Pogled na Dunav sa Trga 1920.

Savska obala 1900.

...''Osetiš li u sebi plamen, trči - jer ne znaš kada će se ugasiti i ostaviti te u mraku''...





Kratka istorija Beograda

..."Ko hoće da osvoji tvrđavu, mora najpre da osvoji svoju dušu. Put kroz sopstvenu dušu vodi nas i do Beograda, jednog od najstarijih i najčešće rušenih gradova sveta. Kada je Korbizije rekao za Beograd da je najružniji grad na najlepšem mestu, imao je pred sobom samo rezultate tih viševekovnih rušenja. Oni koji danas vole i poznaju ovaj grad, ne poznaju ga na osnovu onoga što su u njemu videli ili dotakli. Njegov najveći i možda najlepši deo je onaj koji je netragom iščezao, pa ga više nikada nećemo videti, snimiti ili dodirnuti"...

Bartlet 1842,pogled na Kalemegdan sa Velikog ratnog ostrva

photo:google.com, http://www.staribeograd.com/,

U potrazi za bajkom...

Odlomci

..."I danas kad vidim noću neke vrlo mlade devojke: doterane, našminkane, kako sedaju u nepoznate automobile nove, obesne Srbije, kako lunjaju čekajući taksije, kako u grupama, izgubljene, tumaraju ulicama Beograda u potrazi za događajima, za bogatim sponzorima, za frajerima sa skupim automobilima, obučene u poslednju platu svojih majki i očeva, uvek prvo pomislim kako su neke majke to peglale i prale, i kako te majke, dok spavaju, ni ne sanjaju kako je sve to ispostavljeno nekim klipanima, nekima koji tek stižu da vam to izgužvaju, koji su videli i bolje i skuplje, i koji nemaju poštovanja prema tim mladim telima, prema tim majčinim rukama koje su prale i peglale i 'krale' od pijace da svojim siromašnim princezama ulepšaju izlazak.
Ne shvatajući da izlaska nema.

Da odavde izlaska nema.''......

iz Dnevnika srpske domaćice,M.B.Mojsilović

Nešto sam skoro videla, što me je setilo na ovaj  odlomak iz Mirine knjige koju sam davno pročitala, a pošto se ništa nije promenilo, zbog tužno - večite aktuelnosti na Bg ulicama , odlučih da ga postavim.....

Bajka o časti...

Za Džoli,

ovo je jedna divna priča koju je napisao dečak koji je sada u sedmom razredu, a u trenutku pisanja bio je u šestom... Poruka jasna, zemlja o kojoj je pisao nažalost, poznata..
Svaka sličnost sa glavnim likovima potpuno slučajna..

Za ovaj svoj rad, Nikola Borovčanin, iz OŠ „Vasa Čarapić“ iz Belog Potoka kod Beograda dobio je veliku nagradu Svetosavskog književnog konkursa 2011.godine . Po opštem uverenju i žirija a i publike, u pitanju je izuzetno kvalitetan rad, koji se sreće možda jednom u mnogo  godina.

Bajka o časti

“U nekа dаvnа vremenа živeše ljudi bistrog umа i plemenite duše. Lutаli godinаmа po rаzličitim krаjevimа trаžeći mesto zа svoj dom. Kаd dođoše do Velike Reke, rešiše dа tu i ostаnu. Podigoše svoje kuće, nаprаviše svoje selo, i izrаdiše veliko, brojno i zdrаvo potomstvo. Izаbrаše sebi i krаljа po imenu Rаzum. Dobiše i veru, jezik i pismo. I tаko nаstаde nаrod. Beše nаdаleko poznаt po svojoj čestitosti i mudrosti.
Vreme je prolаzilo. Život im beše bogаt. Ali sve što je dobro, privuče i zаvidne ljude. Iz vrlo udаljenih krаjevа, gde su vlаdаle neslogа i mržnjа, а krаljicа im bilа Zаvist, krenuše dа nаpаdаju ovаj nаrod. Rušili su im kuće, otimаli decu, pаlili knjige …

No, nаrod beše hrаbаr i neustrаšiv. Zаto Zаvist reši dа ubije Rаzum. Tаko i bi. Nаrod ostа bez krаljа te odluči dа vlаst pripаdne njegovoj ženi. Onа se zvаlа Čаst. Imаlа je kćerku Slobodu i sinа Život. I umesto dа bez rаzumа nаrod propаdne, oni su sа Čаsti postаli još jаči. Čаst je vlаdаlа pošteno i dostojаnstveno. Bilа je skromnа, iskrenа i prаvednа. Kćerkа joj je u svemu pomаgаlа. Slobodа je bilа nаjlepšа devojkа nа svetu i voljenа u nаrodu.

Zаvist, već besnа, pokušа dа ubije i Čаst, аli bez uspehа. Zаtim pokušа dа otme Slobodu, аli je i onа bilа neuhvаtljivа. Nаrod ih je dobro čuvаo, bаš kаo što se čuvа nаjveći zаvet predаkа. No, Zаvist nije mirovаlа. Trаžilа je put do zlа. Tаko nаgovori Život dа se odrekne mаjke i sestre dobijаjući zа uzvrаt obećаnje – večnu slаvu i vlаst. Život je poverovаo. Nа prevаru zаtvori Čаst i Slobodu u kutiju zаborаvа. Postаde krаlj. Nаrod se uplаši novog krаljа jer Život bez Čаsti i Slobode je Život sа strаhom. Tаdа su istinа i nаdа dаleko, а tugа i zlo prve komšije. Zаvist je imаlа kćerku Lаž kojа se po nаgovoru mаjke udа zа krаljа. Uz nju Život postаde još suroviji, а nаrod nesrećniji. Život i Lаž dobiše kćerku Prevаru i sinа Zаborаvа.
Dođoše još crnji dаni. Nаrod je propаdаo svаkim dаnom sve više. Od rаzumnog, čаsnog i slobodnog, ostаde sаmo prevаreni nаrod. I – zаborаvljen.

Ne prođe mnogo, а Zаvist odluči dа ode odаtle jer više nije imаlа nа čemu dа im zаvidi. Sа njom odoše i kćerkа Lаž i unukа Prevаrа jer im je, ovаkаv kаkаv je, Život dosаdio. Kаd je krаlj ostаo sаm, sа sinom Zаborаvom, oseti neizmernu tugu i pokаjаnje zа ono što je učinio svom nаrodu, te pаde u postelju. Sin se sаžаli nаd svojim ocem te odluči dа nаđe kutiju zаborаvа. Nije je bilo teško nаći.
Bilа je nа putu, zаborаvljenа. Obrаdovаo se, аli ju je uzаlud pokušаvаo dа otvori. Sedeo je tužаn dаnimа pored očeve postelje nаdаjući se dа će nekim čudom ozdrаviti.
Jednog dаnа vide gа mаli dečаk zlаtne kose i upitа gа:
“Poznаješ li ti Čаst i Slobodu?“
“Ne, jа sаm se rodio posle njih,“ odgovori Zаborаv, „аli ih poznаje moj otаc Život.“
“Slušаj me dobro,“ reče zlаtokosi, „аko želiš dа Život ozdrаvi, morаš ispuniti tri zаdаtkа-želje. Tаko će se kutijа zаborаvа otvoriti.“
- Prvа željа: Učini dа Život zаuvek zаborаvi nа Zаvist, Lаž i Prevаru.
- Drugа željа: Vrаti nаrodu Čаst i Slobodu!
-Trećа željа: Ne dozvoli dа jezik tvog nаrodа pаdne u zаborаv!
Zаborаv sve tаko učini, pа se Život iznovа probudi. Uz njegа su i Čаst i Slobodа živeli dugo i srećno. Žive i dаnаs аli ih trebа čuvаti od kutije zаborаvа”

Nikola Borovčanin, 

6/1 OŠ “Vasa Čarapić” ,Beli Potok kod Beograda”

Jelena, žena koje nema...

*Odlomci*

Jelena, žena koje nema - Ivo Andrić

'Tako ona dolazi uvek, sa ljupkom šalom, sa muzikom ili
mirisom. 
(Muzikom slučajnog, usamljenog zvuka koji izgleda neobičan i značajan, mirisom celog
jednog predela ili severca koji nagoveštava prvi sneg).
 Ponekad čujem posve nejasan razgovor, kao
da pita nekoga pred kapijom za moj stan. 
Ponekad vidim samo kako pored moga prozora mine
njena senka, vitka, nečujna, i opet ne okrećem glave niti dižem pogleda, 
toliko sam siguran da je to ona i da će sada ući.
 Samo neopisivo i neizrecivo uživam u tom deliću sekunde'....

'Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. 
Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova,  
treptao neoivičen oreol močnog ali jedva vidljivog sjaja, 
i gubio
se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika'.

Tako smo, prelazeći prostor, dugo ćutali; 
ona po zakonu svoga bića i postanka,
 a ja u neizrecivoj slasti njenog prisustva, koja je rasla i prelivala se i odnosila sa sobom sve što se moglo
pomisliti ili reći.

Samo u jednom trenutku nisam mogao odoleti želji.
 Zaboravio sam se i prekinuo za sekund ćutanje, 
tek toliko koliko je trebalo da joj sa pola reči kažem kako sam neizmerno srećniji od svih ljudi na zemlji,
 koji svoj dan i svoju noć, svoj hleb i svoj log dele sa avetima,
 a ne kao ja,
 sa istinskom ženom savršenog bića i lika.
To je bilo dovoljno da žena, koja je za mene oličavala u sebi snagu i lepotu sveta, nestane kao priviđenje.
Prema meni se, u ritmu brzog voza, njihalo prazno'...

Moj odabir odlomaka - Jelena kroz godišnja doba

"Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novembra.
Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošcu.
 I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju češca i življa.
 U maju retka i neredovita. 
U julu, avgustu gotovo svakodnevno. 
A u oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žed,
ona se gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi, 
pokriven pletivom sunca i senki od lišća.
Osećam je u sebi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa|".

"Tako prošle jeseni. Nastupio je kraj oktobra. Čini mi se da je bio poslednji dan toga meseca.
Već drugi dan kako duvaju neki vetrovi. Ne smiruju se ni noću, kao dželati koji imaju da se obračunaju sa cvećem, lišćem, grančicama. Prate ih neke stroge kiše kao njihovi pomagači. Na zapadnom nebu neko mračno crvenilo, koje ne sluti na dobro, stoji hladno i nepomično kao svedok daće sva ta krvnička rabota uništavanja, razvejavanja i sapiranja biti tačno izvršena".

"Došli su decembarski dani, oni sivi dani pred kraj godine, kad samci ljudi otkazuju pozive za
veče i rone sve dublje u svoju nepodnošljivu samoću, kao u hladnu vodu ili strašnu šumu, nadajući
se da će je tako, ako joj se potpuno predaju, što pre pregaziti, i spasti se i izići na neku radosnu čistinu".

"Neki dan sam odšetao izvan varoši. Zaustavio sam se na obali reke i sišao niz kamenito
korito do same vode, koja je tekla mutno - zelena i žustra.
 Zimska voda, jalovica, bez ribe, bez
insekta, bez pruta i lista, bez nagrizene voćke koju su ispustila negde deca pri kupanju, oštra i
nemilosrdna kao oružje. 
Šiprag go i rakite prozeble. Na drugoj obali, nepristupačnoj i kamenitoj,
razasuti borovi.  
Zimsko poslepodne, koje je uvek kraće i hladnije nego što čovek misli da će biti,
odjednom postade hladno i sivo. Diže se izdaleka vetar, glasnik sutona. Videh lepo kako se redom
povijaju pod njim borovi na protivnoj obali. Vetar koji mi se primicao dizao je sa borova, s krša i s
vode tanku senku, kao prašinu, i nosio je, kao sve gušći i tamniji talas, sve većom brzinom.
Najposle je, zgusnutu u lik i ispravljenu, snese pored mene. Kad bih samo neosetno pomaknuo
oboren pogled ulevo, uveren sam da bih ugledao Jeleninu ruku i kraj njenog sivog rukava. Ali ja to
neću nikad učiniti. Stojim oborenih očiju i ne mičem se, sav obuzet njenim neočekivanim prisustvom.
Eto, tako se javljala zimus. Tako se javila malopre, na prozoru, sa prolećnim vetrićem. Pod kakvim
vidom ću je još sresti? Kuda će me odvesti ovo priviđenje, draže od svega i opasnije od svake
opasnosti stvarnog života? Hoće li, kad za to vreme dođe, i nju položiti zajedno sa mnom u grob.. Ovog
trenutka mislim da će ona tada, kad ja i moja senka postanemo zanavek jedno, izleteti iz nje, kao
leptir iz čaure, i otići svetom da obilazi prozore živih. Tako sada mislim".

"Leto je godišnje doba kad je čovek najviše podložan proizvoljnoj igri živaca i kad se pogrešna
misao najlakše useli u nas i neobičnom snagom ustali na jednom određenom predmetu). Nije mi
jedno leto zamračilo to očekivanje Jeleninog pisma!
 U planini, kao i na moru".

"Sad je proleće. Opet proleće! Preda mnom je sto i osamdeset sunčanih dana. Čini mi se da su
mi pregršti pune nekih čudesnih zlatnika, svaki kao sunce. Svi su putevi otvoreni. Dah je slobodan".

"Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran. i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg
nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u
svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetric. Sunčevih odblesaka na metalu
i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade
drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje
nema. Samo da ne prestanem da je išcekujem"!

O putovanjima

"Neko je počeo da govori o putovanjima. Taj razgovor je prihvatilo celo društvo. Govorili su
svi, ponekad i po dvojica u isto vreme. Dobro vino koje su pili u malim, umerenim gutljajima
oživljavalo je razgovor.
- Volim da putujem! - rekao je odjednom, neočekivano i tiho, jedan mladić, ali sa osmehom u
kojem je bilo nšsto od prigušenog kliktanja i radosnog polaska.
Uzbudio me je taj mladićki osmejak i podstakao da i ja kažem nešto o putovanju, ali u sebi.
To je bio negovoreni monolog koji je, kao reka ponornica, nečujno tekao ispod njihovih glasnih
pričanja.
„A ko ne voli? Razgovarajte sa ženama i mladićima, pa ćete videti. Zagledajte u dno duše
starijim, smirenim ljudima, koji ne govore o svojim željama, i naći ćete istu strast, zamrlu, bez
nade na ostvarenje, ali živu i trajnu. Možda bi se moglo reći da svak voli putovanje, ili bar misao o
njemu, kao svoj drugi, lepši, život. Ali ja, kad kažem da volim da putujem, imam za to stvaran i
naročit razlog. Jelena, koja se tako retko pojavljuje, na putovanjima je još ponajčešce pored mene.
Zato volim da putujem sam, i zato putujem često. Čim počne da zri leto, neka snaga, za koju ne
znam da li dolazi iz mene ili iz svetova oko mene, digne me kao vlaga klicu put svetlosti, i ja
putujem, vozim se, plovim, letim. Drugim rečima, srećan sam, jer ne bih mogao kazati gde sam.

Dešava se da nam u stranom gradu, na povratku, ostane koji sat vremena između dva
voza, ili između voza i aviona, ili broda i voza. Ti sati imaju uvek naročitu boju i naročito mesto u
našem životu.

Brzo i zadihano idem iz ulice u ulicu, razgledam izloge, spomenike i zgrade, kao da ću moći
sve poneti u sećanju. Svraćam u radnje i kupujem sitnice, poklone koje ću poneti prijateljima kod
kuće. Uzbuđen sam kao da otimam od života, kradem od smrti. Nosim poklone za druge, a idem
pun radosti, kao da to mene sa svih strana darivaju nekim dragocenim predmetima i uz njih
pogledima i osmejcima koji vrede hiljadu puta više od predmeta. Prolazim nepoznatim gradom kao
raskošnim tuđim voćnjakom. Razgledam, pazarujem, izvinjavam se, zahvaljujem. A preda mnom je
stalno utvrdjen sat i  minut moga odlaska

Ni putovanja, izgleda, više ne pomažu. Ono od čega bih hteo da pobegnem ide sa mnom,
pre mene stiže u mesto koje je cilj mog puta, i dočekuje me na stanici, vodi u hotel i prati po
gradu. A ono što bih, sa potajnom i nepriznavanom nadom u sebi, želeo da vidim - ne javlja se više
ni u snu. Jelene nema. Putovanja gube za mene draž i smisao".

*********************************************************************

O Andriću

Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Sve se kod njega izražava mirnim i prirodnim kazivanjem i njegov stil zaista ima „nepomućenost kristala“. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju naša književnost poseduje.

Neponovljivi Ivo Andrić,cenjeni nobelovac i osporavani književnik - u zavisnosti od vremena i političkih prilika dotične balkanske države.. Bez obzira na to što su mu neki zamerili zbog  nacionalističko - političkih priča, koje nisu bile sporne pre 'rata', a posle su postale sporne,ja se time ne bih bavila..  
U mom svetu, njegova rečenica je bila i ostala, neprevaziđena i neuporediva, a verujem i za većinu mojih školskih drugara. 
Mi - (moj razred), smo imali sreću da imamo u jednom periodu gimnazijskog školovanja profesorku koja je reći ću tako, književno, bila zaljubljena u Ivu Andrića. Tu svoju zaljubljenost je donekle prenela i na nas, svoje đake svojim nadahnutim pričama o njemu.. Nikad neću zaboraviti sa kakvim je žarom pričala o tome kako su ona i njene koleginice  trčale na prozor Fakulteta, sa koga će posmatrati zamišljenog  Andrića, koji se šetao do Kalemegdana - tačnije do Pobednika, svaki dan u isto vreme i istom putanjom kretanja - Hotel Moskva - ručak sa prijateljima uz slabu kafu i obavezan ratluk sa orasima, 
knjižara Prosveta u Knezu, SANU, Udruženje književnika u Francuskoj ulici, Kalemegdan,Tašmajdanski park..

njegova lična karta

Jelena, žena koje nema - pripovetka iz školske klupe...
Sigurna sam da se svako ko je pročitao ovu pripovetku morao zapitati - o kojoj to ženi Ivo  mašta, kakva ga je to nemoguća ljubav nadahnula ...
Različita tumačenja i mišljenja...

U knjizi  Sve žene Ive Andrića,Neđe Sipovca nalazim neke odgovore -

"Neku informaciju, nalazimo u jednoj studiji o "Andrićevim ženama",  i to - kod jednog savremenika koji se prevashodno bavio identifikacijom Jelene "žene koje nema", demistifikujući je i slikajući u njoj stvarnu devojku Poljakinju, koja nije uzvratila zaljubljenom bosanskom studentu u Krakovu. Autor romansirano - dokumentarne knjige o Jeleni iz Andrićevog stvarnog i imaginarnog života obaveštava nas o vezi Milica - Ivo, ali - šturo, nažalost. No, tvrdi ono što i mi tvrdimo: bila je to "od samog početka", eto tako, "velika i možemo slobodno reći prava 'grešna' ljubav". On to obrazlaže činjenicom da "nije bilo nimalo prijatno voleti ženu svoga ličnog i dobrog prijatelja". Verovatno zbog te "grešne veze", Vlatković, inače izvrstan poznavalac Andrićevih ženskih likova i ljubavnih veza, aludira na piščev zapis iz 1944. godine":

"Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima".

Dakle, to bi mogla biti ta žena - tuđa žena, koje nema... Mada, poznavaoci prilika tvrde da za

razliku od Jelene, Milica Babić nije našem piscu bila ništa više,  nego ljubav. Tačnije, nije mu, kao Jelena, bila književna inspiracija, niti junakinja nekog njegovog dela. Doduše, bila mu je najdraži - prvi i najdobronamerniji saradnik na književnim tekstovima.
Zato je treba pomenuti...

Milica Babić, pozorišna kostimografkinja i udovica inženjera Nenada Jovanovića. Upoznao ju je još u Berlinu, 1939. godine, ali se njome oženio tačno dvadeset godina kasnije, posle duge veze. Te godine je objavio i pripovetke "Panorama", "U zavadi sa svetom" i jedini predgovor koji je ikada za nekoga napisao, za knjigu Zuke Džumhura "Nekrolog jednoj čaršiji". 
Splitska učiteljica Maja Nižetić - Čulić, koja je sa svojim mužem Jerkom bila prijatelj Andriću još iz revolucionarnih dana, primetila je da se "on sa strahom i rodio, zato se i kasno oženio. Nije se usuđivao da uđe u taj deo života. I tako je živeo, sa jedne strane strah, a sa druge samoća". Dakle, veoma dugo je trajala ta zabranjena ljubav sa Milicom Babić, duže od bračne, ili - sasvim tačnije, kroz mnoge godine njenog braka sa Nenadom Jovanovićem, u čiju je intimu zalazio kao kućni prijatelj i mio gost. Venčali su se 27. septembra 1958. godine. Zavoleo je Milicu odmah po rođenju, tako bi se moglo reći kad se iščitaju njegova pisma, sva njegova udvaranja, izlivi ljubavi, lukavstva iskusnog ljubavnika i zaljubljenog "mandarina", i kako se potpisivao u praskozorje ozvaničenja veze sa dotle udatom suprugom svoga prijatelja i diplomatskog saradnika. Narodski rečeno, on se za svoju Milicu - udao. Naime, iz večnog podstanarstva zakletog neženje preselio se u "buržujski" stan bake Zorke i njene lepe kćeri Milice u rajskom centru srpskih dvorova, iz Prizrenske 9 u Proleterskih brigada 2/a, odnosno u Spomen - muzej, gde prebiva i posle zemaljske smrti.


photo:google.com

Most na Žepi...

*Odlomci*

Most na Žepi - Ivo Andrić

..."Ostade u pobedniku veziru nešto stišano i zamišljeno. Ono neizrecivo, što iskusni i napaćeni ljudi čuvaju u sebi kao skrovito dobro, i što im se, samo pokatkad, nesvesno odražava u pogledu, kretnji, reči"..

..."Živeći zatočen, u osami i nemilosti, vezir se setio življe svoga porekla i zemlje. Jer, razočaranje i bol odvode misli u prošlost. Setio se oca i majke... Setio se Bosne i sela Žepe, iz kog su ga odveli kad mu je bilo devet godina"...

"Na svašta se moglo pomisliti pre negoli na tako čudesnu građevinu u rastrganu i pustu kraju. Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom. Ispod luka se videlo parče modre Drine, a duboko pod njim je grgoljila zapenjena i ukroćena Žepa. Dugo oči nisu mogle da se priviknu na taj luk smišljenih i tankih linija, koji izgleda kao da je u letu samo zapeo za taj oštri mrki krš, pun kukrikovine i pavite, i da će prvom prilikom nastaviti let i iščeznuti"..

..."Valja rodit vezira, ogovarali su Žepljani i udarali dlanom po kamenitoj ogradi, koja je bila prava i oštrih bridova, kao da je od sira rezana a ne u kamen sečena"..

"Vezir obori pogled na mualimov natpis u stihovima, polako podiže ruku i precrta dvaput ceo natpis. Zastade samo malo, pa onda precrta i prvi deo pečata sa svojim imenom. Ostade samo deviza - 
U ćutanju je sigurnost..
Stajao je neko vreme nad njom ,a onda podiže ponovo ruku i jednim snažnim potezom izbrisa i nju..
Tako ostade most bez imena i znaka"...

"On je, tamo u Bosni, bleštao na suncu i sjao na mesečini ,i prebacivao preko sebe ljude i stoku. Malo - pomalo, iščeznu posve onaj krug razrovane zemlje i razbacanih predmeta koji okružuju svaku novu gradnju, svet raznese i voda otplavi polomljeno kolje i parčad skela i preostalu građu, i kiše spraše tragove tesarskog rada. Ali predeo nije mogao da se priljubi uz most, ni most uz predeo. Gledan sa strane, njegov beo i smelo  izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini"...

*****************************************************************************

Tako je, jedan sasvim običan  most,  inspirisao svojom legendom o postanku, velikog Andrića, koji je uzvratio napisavši jednu sasvim odličnu pripovetku.... i ovekovečio njome i Žepu i most..

Gledajući stari most na Žepi, most bez zapisa o graditelju, moramo se složiti da je sasvim logično da je most gradio neko od neimara višegradske ćuprije, i da je i taj most, baš kao i Kozja ćuprija na Miljacki ili Arslanagića most na Trebišnici, takođe jedna od zadužbina Mehmeda Sokolovića ,najvećeg među carigradskom vezirima, koji je prohodnim drumovima i sigurnim mostovima hteo da približi Bosnu svetu.

Čovek ne može a da se ne zapita, šta je bilo posle sa tim mostom i u kakvom je stanju sada...

 Kao prvo, mosta više nema na staroj lokaciji, ali nije nestao, srušen ili šta već, nego je premešten na bolju lokaciju...I to je moguće, mada zvuči neverovatno.
Naime, 1967. godine prilikom izgradnje hidrocentrale na Drini, most na Žepi je izmešten nekoliko km uzvodno da bi bio spasen od potopa. Temelji su mu ostali duboko pod vodom, čiji je nivo bar 10 m iznad nekadašnjeg starog mosta. Stari most je sada u klisuri zvanoj Spahijin hrid ispod Redžep - pašine kule. Tu su našli isti tesnac u kakvom je most bio ranije i prezidali ga, kamen po kamen.. Tako je most na Žepi, koji je na starom mestu izgubio značaj i funkciju, sada sve to povratio - povezujući sela sa obe strane Žepe i skraćujući puteve. Za svaku je pohvalu taj napor graditeljstva ondašnje vlasti da se most sačuva od propasti, kao kulturno dobro koje će služiti pokolenjima. Na novoj lokaciji je ova građevina, duga 22m i široka 4m, zbog konfiguracije terena i boljeg uklapanja, morala biti okrenuta za 180 stepeni u odnosu na tok reke. Nažalost, savremeni neimarinisu nadmašili stare neimare. Iako njegovi raniji graditelji nisu znali za beton i armaturu, most je na starim temeljima izdržao 4 veka bez pukotine, dok nova rukotvorina nije izdržala ni 4 decenije, a desna strana mosta je poklekla za 10 cm i na desnom kraku se ukazala velika pukotina.

Jedino ostaje da se vidi hoće li se danas naći neki 'veliki vezir', neki dobrotvor, koji će platiti da sačuva ovo blago, da i dalje iznenađuje putnike 'kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini..'

photo:google.com

Odocnela ruža za Mišuku Plemenitog...

Uspon i pad porodice Lazarević

Kao inspiracija za ovaj post poslužila mi je upravo ova fotografija Vlade Marinkovića -
zgrada sa crvenom fasadom u strogom centru Vršca..
Naime, dok sam živela u Vršcu, najčešce sam pila kafu u jednom kafiću koji se nalazi u prizemlju, tj. u sklopu ove zgrade, pošto je njena namena sada višestruka- banka, picerija, kafić i slično.. Naravno, predivna fasada mi je uvek privlačila pažnju i počela sam da usput zapitkujem da li neko zna nešto o istoriji ove palate.. Istina da "prosečan vrščanin" nije znao više od toga da je to bila palata neke ugledne porodice, koja je pripala Nemcima ili sam ja nailazila samo na neke neupućene, ne znam...
Uglavnom, jedna raspoložena bakica mi je objasnila da je ta palata poznata kao "krvava palata" ili blaže rečeno "crvena" jer su  streljanja u drugom svetskom ratu bila baš ispred nje, i uvek je bila crvena od krvi, pa je zato i dan-danas ostala sa crvenom fasadom da seća na stradanja... Možda je i bilo tako, al' jedan  meštanin iz lokalne knjižare me je ipak uputio na pravu stranu: to je nekada bila  palata porodice Lazarević, koju su izgubili kao i sve ostalo...Pa je sada poznata i kao Frišova...
To je već bila neka  informacija za početak....

Zaboravljeno blago

"Veliko Središte nikada nije bilo bogat kraj. Pa ipak, to nije sprečilo braću Lazarević da naprave dva zamka koja spadaju među najlepše u Vojvodini. Prvi zamak je, stariji od braće Lazarević podigao između 1860. i 1870. u klasicističkom stilu. Drugi zamak, koji je rađen u neogotici mlađi brat je podigao negde oko 1900. godine. U ovom sirotinjskom kraju ovi zamkovi su izgledali kao da su nastali iz čarobne Aladinove lampe. Sa visokim kapijama, bedemima i čuvarima, stanovnici sela su zamkove posmatrali kao nešto nestvarno i nedodirljivo. Ogromni parkovi sa drvećem retke vrste i duboka hladovina postojali su samo za odabrane. Braći Lazarević sve ovo nije bilo dovoljno. Želeli su i leti da se sankaju, pa pošto nije bilo snega, naručivali su staklo iz Pančeva da bi se sankali po njemu. Prešli su meru ali kazna nije usledila odmah. Prvo je stiglo upozorenje - žena mlađeg brata je propala kroz staklenu stazu i skoro se preklala. No, ni to nije pomoglo. Lazarevići su nastavili da sneg zamenjuju staklom i da prizivaju vejavicu u julu. Poslednjeg leta pre nego što će napustiti zamak doneta im je staza od specijalnog mat stakla. U momentu kad su se prvi put spustili sankama, naglo je zahladnelo i to toliko jako da je ogromna staza od velike hladnoće prsnula u milijarde sićušnih delova. Od toga trenutka braća su obolela od 'staklene bolesti'. 
Obzirom da su prekoračili osnovno osećanje mere, počeli su da komadiće stakla nalaze svugde - u krevetu hrani, odeći... Staklo je postajalo za njih najomraženiji materijal do kraja života. I danas se čini da su ova dva dvorca puna srče. I još nešto. U ovim zamkovima i njihovim parkovima je poremećen prirodni sled godišnjih doba. Taj nekadašnji prostor braće Lazarević podseća na one davne staklene kugle našega detinjstva u kojima su večite vejavice kada ih protresemo. I zbilja, može vam se dogoditi da u julu iz unutrašnjosti zamkova u Velikom Središtu kroz prozor gledate topli lenji seoski dan, a da na vas kroz razvaline krova veje sneg..." 
legenda preuzeta iz knjige 
"SNOVI ZATRAVLjENIH KULA" Milana Belegišanina
a tekst sa dvorci.info

Dvorac nije otvoren za posetioce! 

Park u okolini ovih dvoraca je izuzetno prostran sa visokom šumom u kojoj se nalaze i neki retki primerci drveća. Danas je u velikom dvorcu osnovna škola "Branko Radičević", a zgrada malog dvorca napuštena i nema namenu. Konzervatorski radovi su urađeni tokom 1987. godine, ali samo na starijem velikom dvorcu. Dvorci su spomenici kulture od velikog značaja, a nalaze se u parku prirode.

Povest o sudbini potomaka glasovitog vojvode iz Prvog srpskog ustanka umnogome je nalik na bajku, ali se može zaključiti da je završila kao "basna"...

(tekst preuzet iz Politikinog zabavnika iz 2007).

"Razbarušeni Laza Kostic jedno svoje pevanje naslovio je 
 „Među javom i međ' snom”.
 U priči koja sledi ima i jednog i drugog, s tim što ova povest ima - tužan kraj. Java je izmrežila san, dugotrajan i s početka lep. Poput ruže, jedne od 25.000 vrsta koliko ih ima, koju je ukrštanjem nedavno dobio nekadašnji stanovnik Vršca, danas univerzitetski profesor Jozef Ziber iz nemačkog grada Vajhestefena, i darovao joj ime - vršac. Njene latice su belo-ružičaste boje, ne bode a opija mirisom. Šta će ruži više od toga?! A ljudi bi da liče na ružu.

Tek, porodicmnovanje u gradu kojim je, svojevremeno, komandovao. 

Ponovnim dolaskom Karađorđevica na vlast, pop Luka postaa Lazarević, van svake sumnje, vodi poreklo od nekog tamo Laze. Najpoznatiji je onaj čijom ulicom mnogi iz starog dela Beograda, preko Brankovog mosta, hitaju ka novom nam delu prestonice. Mnogi ne znaju da je to Pop Lukina ulica. Ulica popa Luke Lazarevica, tamnavskog vojvode iz vremena Karađorđevog ustanka, dugogodišnjeg komandanta šabačke tvrđave, megdandžije i potonjeg velikog protivnika kneza Miloša i dinastije Obrenovića. Podaci vele da je skoro dva desetleća izbivao iz Srbije, da ga je knez Miloš ipak lepo primio, postavio ga za člana Šabačkog magistrata i tu mu, čak, poklonio kuću. Potom sledi vreme velike oskudice, Vučićeva buna 1842. godine, pa hapšenje i da je član Državnog saveta, najvišeg organa vlasti. Već viđeno. Umro je početkom 1847. godine u pristojnim godinama i sahranjen u svom Šapcu. Malo mu je falilo da upali osamdeset svećica.

Kakve, pa sad, veze ima vršac, nova istoimena ruža, s ratnikom i buntovnikom tamo iz Mačve? Ima, i te kakve, pozivajući za svedoka Dušana Belću, neponovljivog hroničara južnog Banata. U knjizi „Sentimentalno putovanje kroz Južni Banat” ovaj radoznalac ispisuje i setnu priču o usponu i padu porodice Lazarevic, i to prilično dokumentovano, koliko se to može na prostoru gde je usmena reč i dalje (ne)potkupljivi izveštač iz prošlosti.

Plač nad grobom

Sve priče s već pominjanim tužnim krajem najbolje je početi s - kraja. Početak je ionako put prema kraju, bilo kakvom. Dakle, ovako. 
Krajem marta 1900. godine svi vršački listovi objavili su belešku pod naslovom: „Svršio je?!” I ispisali sledeće redove:„Novi peštanski ‘Žurnal’ dobio je od nekog Josifa Kornfelda, novinara iz Njujorka, ovaj izveštaj o poznatom propalom spahiji Miši pl. Lazareviću iz Velikog Središta.

Jučer je sahranjen poznati bivši milionar, impresario i kelner Miša pl. Lazarevic, koji je u bolnici umro usled influence i bola za domovinom. Mnogi njegovi zemljaci otpratiše ga do večne kuće. Na grobu, držao je govor Bela Vajsmajer. Njegovo je nadgrobno slovo proizvelo silan utisak na prisutne, a završio je ovako:
 ‘Ljubljeni zemljače, dragi prijatelju!

Sudjeno ti je da umreš daleko od svoje domovine! Moraš da počivaš u stranoj zemlji! Neka ti je laka ova zemlja! Neka ti Bog podari na onom svetu blaženstvo i mir koji na ovom svetu nisi mogao naći.’ 
Svi su plakali. Viktor Galović, prisni prijatelj Lazarevićev, pevao je po amerikanskom običaju nad otvorenim grobom pesmu tugovanku, u čemu su mu pomagali svi prisutni. Tako je svršio Miša  Lazarević!”

A kako je, zapravo, sve počelo mnogo pre Miše plemenitog Lazarevića, s kraja 19. veka junaka „skandaloznih hronika” broj-nih listova?

Pripovest, umnogome nahranjena predanjem, veli da je dvadesetih godina 19. veka u Veliko Središte, selo južno od Vršca, tamo gde kraljuju dunavski vetrovi, s porodicom i bogatstvom prispeo Golub Lazarević, sin popa Luke. Nije posve uputno, „nema dokaza”, upuštati se u odgonetku zbog čega je Karađorđev vojvoda poslao svog sina u Banat. Možda se plašio da će mu knez Miloš tražiti „poreske prijave” ili „reket”. Ko bi ga znao?!

Tek, legenda poistiha veli da je Golub, sin ustaničkog vojvode, uspeo da - preko reke pa u šumu - prenese nekoliko burića zlata zatopljenog katranom. Valjalo je zavarati carinu i stroge austrijske kontumače. Potom je sve išlo, i danas prepoznatljivim, svojim tokom. Dični sin uspeo je da kupi Veliko i Malo Središte, gotovo 4000 jutara zemlje, a onda i titulu plemića pa je sebi i potomstvu između imena i prezimena dodao ono - plemeniti. Bilo je uobičajeno da se titula kroz istoriju (samo čiju?) dobija na simenovani Vasa Lazarević, dotad krablji, ali i novac je, i onda, bio prilično britko oružje. Ubrzo su usred Središta nikla i dva dvorca po ugledu na letnjikovce mađarskih plemića. U obližnji Vršac odlazilo se samo po prekom poslu ili na odgovarajuće prijeme. Idila kao, i ne samo, iz ruskih skaski.

Uspon porodice Lazarević bio je više nego opipljiv. Uz sad već dobrano otvorene buriće sa zlatnicima, i ogromno imanje je, izvesno, donosilo lepe prihode. Tako je spretni Golubov sin Vasa već 1852. godine u Vršcu, na Maloj pijaci (današnja Zelena pijaca), umesto starog mlina suvače na konjski pogon, podigao prvu vetrenjaču pod Vršačkom kulom. Ne zna se da li se u mesnoj biblioteci u međuvremenu udomio Servantesov „Don Kihot”. Ali se zna da je, dvadesetak godina kasnije, ukazom cara Franje Josifa,

aljevski savetnik, imenovan za temišvarskog i vršačkog velikog župana. Počast kakvoj sleduju odgovarajuće svečanosti, o čemu su lokalni listovi podrobno izvestili. Čak je i sam, s uznositim brkovima i bakenbardima, u Vršac izvoleo prispeti Franjo Josif. Da se smrzneš od počasti. Za Vršac je bilo još važnije što je ovim imenovanjem dobio položaj municipija i sedište prvostepenog suda.

U međuvremenu, ni njegov brat Aleksandar nije bio neki zgubidan. Dok je stariji Vasa, veliki župan, sticao ugled na sve strane, on je brinuo o uvećavanju bogatstva porodice. Čak je u Vršcu osnovao nekoliko banaka i trgovačkih udruženja, a 1884. godine sagradio prelepo zdanje koje je odmah nazvano Palata Lazarevića. (Danas je to zgrada Vojvođanske banke, i dalje jedna od najlepših kuca podno Vršačkog brega, čest motiv na razglednicama ovog kraja, po potonjem vlasniku poznata i kao Frisova palata.) Ovde su se, od tada, uvek nalazile naj-uglednije vršačke trgovine čiji je zakup bio vrtoglavo skup, a ugled, naravno, primeren ceni.

Podrazumeva se da je Palata Lazarevića sred Vršca dugi niz godina bila mesto za priređivanje najsjajnijih balova, poslovnih sastanaka i planiranja budućnosti u uskom krugu. Svoj deo priče ovde je ostavila i Anka Lazarević, Aleksandrova žena. Otmena dama uspevala je da dodatno podigne ugled porodice pomažuci sirotinji, posebno devojčicama kojima je obezbeđivala odeću, knjige i hranu, a nekima i stipendije. U svom vrtoglavom usponu, Lazarevići su postali porodica pred kojom se s uvažavanjem podizao (polu)cilindar, a damama obavezno dodavalo ono: „Ljubim ruke!”

Svaka bajka, a ova pripovest je dobrim delom umnogome nalik na nju, vremenom postaje basna. Njeno naravoučenije je (bilo) više nego očigledno.

Novi, dvadeseti, vek je već s početka uneo nove vetrove u uglednu, bogatu i složnu porodicu Lazarević. Veliki župan Vasa bez poroda je, silom biologije, otišao s onu stranu vetra. Za njim su pohitali Aleksandar i Anka, koji su za sobom ostavili sinove Mihajla-Misu i Fedora, te kći Olgu. Udajući se za barona Binerta, ona je - razumljivo - sa sobom odnela i pozamašan miraz. Fedor se sa službom zamajavao negde po Bosni. Slava, ugled i bogatstvo Lazarevića pali su na pleća prvenca, Mihajla-Miše-Mišuke, kako su ga sve, iz milošte ili ulizivanja, zvali u Vršcu. Osobe koja je ime Lazarevića uspela da razvigori sve do dokova Njujorka.

Dok su njegovi preci brojali redove o sebi na naslovnim, važnim, stranama, on je bio zadušen za one unutrašnje. Njegove nesvakidašnje pustolovine sustopice su pratile vršacke srpske, nemačke i mađarske novine. Jer je, nesporno, više od vesti pratiti sudbinu čoveka koji je uspeo da za tri godine spiska pola (ogromnih) miliona forinti, rasproda ogromno imanje, tri velike kuće i silan novac u bankama. Kako onda da za „našeg Mišuku” ne bude mesta u novinama?!

Prvo je počeo s orgijama, ali one - mada su umele da traju danima da bi, onda, priče o njima mesecima naslađivale dokonu bratiju od Vršca, preko Pešte sve do Beča - nisu odmah mogle mnogo da naude bogatstvu Lazarevića. Kockanje je, pak, bilo nešto sasvim drugo, a najuglednija kazina su kao praznik slavila dan (mada je noć bila primerenija) kad bi u njih banuo Mišuka sa svojom mahom živopisnom pratnjom.Tri godine posle smrti oca ,1985.vraća se u Vršac i eto lepe,neposredne prilike mesnim novinama da razigraju svoja pera.

Prava poslastica bio je događaj kad je, u pijanstvu, Mišuka plemeniti izazvao jednog stranca na dvoboj. O njemu je brujao ne samo Vršac, nego se o tome šaputalo sve do Temišvara. I onda su svedoci „pokvarili spektakl” tvrdeći da duel ne može da se održi pošto su, u trenutku izazivanja, obojica megdandžija bili neuračunljivi.

 Tajna njegovog iznenadnog dolaska u zavičaj odgonetnuta je vrlo brzo jer je objavljena licitacija imanja u Velikom Središtu. Mada je za kupovinu bio zainteresovan i glasoviti Bogdan Dundjerski, od prodaje nije bilo ništa, bar ne ovom čuvenom veleposedniku poznatom kao velikom trgovcu hranom.

 Ništa zato, peštanske kafane i kockarnice ga i dalje dočekuju raširenih dveri. Jož nije sasvim presahlo blago plemenitih Lazarevića. Sve do 1897. godine, kad je - sad videći i da oni nekad katranom zaliveni burići imaju dno - krivotvorio menice s potpisima svog zeta barona Binerta i sestre Olge. Jer, glava je bila u pitanju, valjalo je vratiti kockarske dugove.

 Da bi zavarao trag, obreo se u Parizu, ali ni onda policijski pipci nisu bili kratki i nisu voleli da dangube. Pre nego što su zakucali na vrata njegovog utočišta u „gradu svetlosti”, Mišuka je već bio na velikoj prekookeanskoj lađi i ubrzo začkiljio pred svetlima Njujorka. Dokovi su se ukazali kasnije.

 Verovatno bi se glas o daljoj sudbini Mihajla-Miše-Mišuke plemenitog Lazarevića utopio u bruju velikog grada i Vršcani ne bi imali pojma o daljem životu i delu svog opstepoznatog sugrađanina da ga, slučajno, nije sreo jedan peštanski novinar. I to na nimalo lepom mestu, kao perača sudova u hotelu izvesnog Storka. U tom tekstu nekad vragolasti Mišuka izražžava kajanje i žal za olako proćerdanim lepim imanjem, često plače (dodaje novinar) za svojom domovinom i boji se da je sad za njega sve kasno.

 Umalo da ne bude. U Vršac ubrzo stiže nova vest, ova gotovo neverovatna. U njoj se kaže da su sve njujorške novine krcate pričama o nesvakidašnjem junaštvu Mihajla plemenitog Lazarevića. Šta se desilo? Naš junak je pred samim ulazom u Metropoliten operu spasao uglednu (opersku) primadonu koju su napali gangsteri. To je bilo lepo, ali je jos lepše bilo što je pevačica bila kći jedinica poznatog milionera'

Na pomolu je bio srećan završetak povesti o poslednjem izdanku plemenitih Lazarevića iz Vršca. Mišuka je lako i brzo šarmirao milionera, jos više njegovu junaštvom pomenutog spasenu kći. I veridba je obelodanjena. U Vršac, preostalim prijateljima, stižu pisma da se sprema za povratak, čak i da mu je kralj Aleksandar Obrenović ponudio da preuzme položaj ministra vojske.

I potom muk, beskrajno dug i golicljiv za brojne mesne ljubopitljivce.

Šta se to tamo, „preko bare”, zbiva? Ništa, gotovo uobičajeno, naslućuje se iz prve naredne vesti: Mišuka je ponovo u hotelu, sad kao kelner. E, da je već tada profesor Jozef Ziber uspeo da odgaji ovu ružu belo-ružičastih latica kojoj je darovao ime zavičajnog Vršca, onu što ne bode a opija mirisom, možda bi i našem Mišuki, bar za trenutak, bilo lakše...

 U međuvremenu ,Vrščani s tugom prate rasparčavanje i cenkanje oko velikog imanja nekad uglednih Lazarevića. Prelep dvorac u centru grada kupuje Julijus Fris i on se otad, do danas, najčešće zove Frisova palata. Jedino se, ponekad, u mesnim novinama ili radio i televizijskim emisijama, u rubrici tipa „Vremeplov”, provuče ime graditelja i prvih vlasnika. Slično je i s dvorcima u Velikom Središtu. Opipljiva je samo zatravljena grobnica s čije je ploče vreme izbrisalo imena nekadašnjih uglednika i ovovremeni, retki, zapisi poput knjige „Sentimentalno putovanje kroz Južni Banat” Dušana Belče koja je i poslužila kao ram za ovu priču Petra Milatovića

"...Ređađ po vitrini fini, porculanski svet
al' ja sam figurica, bez žiga
pazi, to je bajka..."