Има нешто што се на земљи не може, а човјек и народ не могу без тога,
или ако могу, чедо моје, то нису људи нити је то народ.
Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати,
Има нешто, чедо моје, што се на њиви не може узорати,
у ковачници
исковати, у шуми разлистати, ни у сну снити, ни језиком изрећи,
ни мишљу
досећи, ни мачем убити, ни у причи испричати.
Има нешто што се на земљи никако не може.
Али сваки човјек над својом главом има своје небо,
Има нешто што се на земљи никако не може.
Али сваки човјек над својом главом има своје небо,
и сваки народ над собом има своје небо.
Тамо им је све што им није на земљи.
Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте,
Тамо им је, чедо моје, баш оно што на њиви не расте,
што се у ковачници
не кује, у шуми не листа,
у ватри не гори, у сну не снива, језиком не
изговара, мишљу не досиже,
мачем не убија, причом не прича.
Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће.
Заиста, тамо им је све што није на земљи. Тамо је све то могуће.
Али, чедо моје, не зна то свако и не виде то сви.
Може то само пророк и тајновидац, небознанац и звјездознанац,
Може то само пророк и тајновидац, небознанац и звјездознанац,
високовидац, дубоковидац и далековидац.
И може то небогледац и неботворац, неботеча и небоходац,
И може то небогледац и неботворац, неботеча и небоходац,
и још небослов
и небословац, па небољуб и небољубац,
и опет небопловни небопловац и
небородни небородац.
Још ту дођу сви други небољубни и неболетни,
небодарни и небопримни, небозвани и небојавни,
и сви они духовњаци и
чудаци, и јунаци и мудраци,
и лудаци, мученици и сретници, неботворни
чаробњаци.
КОЈИ ЗНАЈУ И УМИЈУ ДА УЗНЕСУ ЗЕМЉУ ДО НЕБА,
ВОЗНЕСУТ ЗЕМЉУ ДО
НЕБЕС,
И КОЈИ ИМАЈУ МОЋИ ДА СПУСТЕ НЕБО НА ЗЕМЉУ.
То су људи који знају да отварају небо.
То су људи који знају да отварају небо.
Горе је, чедо моје, све што овдје немамо. Горе је све што чекамо.
И запамти, чедо моје, да је човјеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом.
И запамти, чедо моје, да је човјеково тијело на земљи, а његова душа вије се небом.
Тако и тијело народа борави на земљи, а душа народа
обитава на небу.
Само народ који нема душу нема ни свога неба.
Само народ који нема душу нема ни свога неба.
Небо није празно. Бездан. Коме је небо празно, тај нема душе.
Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВИЕ ЗЕМАЉСКОЕ,
Зато ти кажем, чедо моје мило, нема народа док не задобије своје царство на земљи, ЦАРСТВИЕ ЗЕМАЉСКОЕ,
и нема народа ако не задобије
своје небо и своје царство небеско,
ЦАРСТВИЕ НЕБЕСКОЕ.
Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу.
А појаве се људи, или се роде, који одмах
Има људи који припадају само земљи. Ти земљаници одлазе у земљу.
А појаве се људи, или се роде, који одмах
ЗНАЈУ ТВОРИТИ НЕБЕСКЕ СТВАРИ
НА ЗЕМЉИ И
ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ УЗДИЗАТИ ДО НЕБА.
Они припадају небу. Ти
небесници и звјездари одлазе у небо и међу звијезде.
Колико их је тамо,
треба погледати у ведру ноћ кад небо озвјезда.
Више их је тамо него на земљи.
Више их је у земљи него на земљи.
Зато ти кажем, чедо моје мило,
Више их је тамо него на земљи.
Више их је у земљи него на земљи.
Зато ти кажем, чедо моје мило,
не чине народ само они што живе на земљи,
него и они у земљи и они у небу. Народ увијек живи између својих гробова и небеса својих.
iz knjige „Zaveštanje Stefana Nemanje”,
pisca Mileta Medića
Нема коментара:
Постави коментар