Mika Antić o proleću, prirodi i sebi...

 Proleće

Sunce se, eno, kao vreteno nad gradom vrti i glavom klima. 

Sve je u meni danas šareno.

I u tebi je možda šareno. 

U nama svima šarenog ima. 

Bila je zima.

Prošla je zima.

Tu negde blizu, al ne znam gde je, vetar se topli, vrti i smeje,

čupka nam kosu i krošnje njiše. 

Bile su kiše.

Prošle su kiše. 

Sad sunce, eno, kao vreteno, ispreda gradom nešto zeleno

i miriše...

 Mika Antić, 

odlomak iz knjige "Plavi čuperak"

cvet jabuke

cvet kruške

" Prosto mi neprijatno kad vidim na nekoj slici 

nešto nedoslikano, a ne smem to da priznam 

ni drugima ni sebi, da ne ispadnem priglup. 

Ili kad čujem u pesmi gutljaj nedopevanog, 

pa se od toga zagrcnem i gorko mi u grlu, 

jer moram da progutam.

Za mene nauka nije nešto već naučeno, 

nego mučenje učenja mimo gotovih znanja.

Kad se nagnem nad cveće, znam da to nije miris,

već njegov zadihan pokušaj da razgovara sa mnom.

Kad se negnem nad potok, znam da to nije pena,

već njegov uspaničen pokušaj da me na nešto upozori.

Sve češće imam potrebu da menjam redosled zbivanja.

Da desno premeštam levo. 

Cedim boje iz belog. 

Vraćam mora u izvore.

Pravim od vetra klikere kao od plastelina.

Uopšte, tako se ponašam kao da sam ja priroda.

Ili da sam ja prirodi nekakva njena priroda."

Mika Antić

odlomak iz knjige " Hodajući na rukama"

čuvarkuća

samonikla lala

"Strahovite se visine kriju u niskim stvarima.

Strahovito je trajanje zgusnuto u trenucima 

i dostojanstvo u nečemu skromnom i nenametljivom. 

Eto, to su me učili da mislim i da osećam.

U glavi jednog cveta ima i blata i korenja, 

pa ipak miriše na svetlost i miriše na vetar. 

U jednoj kapljici meda ima i sunca i livada.

U jednoj kapljici kiše tinjaju okeani.

Svet se, u stvari, sastoji samo od naših razmišljanja.

Tako su mi govorili i ja sam verovao. 

Pa što sam posle toga u svojoj kristalnoj glavi uopšte imao razloga da negujem i sumnje? "

odlomak iz knjige "Hodajući na rukama"

Mika Antić

fotografije

moje dvorištance, Kragujevac, maj 2014.

Daljine...

...''Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.
Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.
Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima. Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled…

Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem''…
Mika Antić

 Daljine,  zar je ovde lepše sve ?
Zar su bolji ljudi, zar sam srećnija tu ja ?
Htela bih opet svoj dom
da budem tu u svetu svom.
Daljine...
♫

Nepovratna pesma..

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

I ja bežim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Sta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.

Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče

 Od reke se dete uči
ka morima da poteče.

Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.

Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.

Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.

Zato leti.
Sanjaj.
Trči.

Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.

Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.

Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,

uvek idi samo napred.

Nemoj nikad da se vratiš.

 napisao najveći Mika na svetu-Mika Antić

photo by me - last autumn days in Sumadija

Gorka pesma...

*Gorka pesma*

Moj tata i moja mama

nikada nisu imali

sedam, deset, jedanaest,

ili trinaest godina.

Oni su odmah rođeni

namršteni i nervozni,

sa bezbroj otužnih svađa

i sitnih prebacivanja.

Oni su, čim su prohodali,

počeli da se sapliću.

I čim su progledali,

odmah su bili kratkovidi.

Zato posmatraju život

očima rođaka, suseda,

očima dnevnih listova,

očima vesti na radiju,

očima tuđih navika

i tuđih običaja.

Očima tuđe pameti.

I čim su progovorili,

progunđali su i, potajno,

počeli među bebama

da ogovaraju život.

I sad ga ogovaraju.

Znaju sve pravde i nepravde

i večito isteruju

nekakve svoje istine

u zadihanoj želji

da objasne, da poprave,

da spasu ovaj svet.

A nevolja je u tome

što svet uopšte i ne zna

da oni u njemu postoje.

Moj tata i moja mama,

jednostavno, ne umeju

nijednu stvar da shvate

neozbiljno i luckasto

kao patkasto geganje

meseca iznad krovova,

kao skakutanje drveća

na jednoj nozi duž drumova

i namigavanje svetiljki

i reklama kroz noć.

Pa su im zato i pobegle

najlepše detinje godine

kao srebrne ribe

iz sporih, nespretnih ruku.

Njima je čvornovat i drven

svaki trenutak života.

I nezgode i ljubav.

I crna kafa i pletivo.

I oni sve ređi izlasci

u pozorište i bioskop.

I svakodnevne jurnjave

na tamo neki posao.

Slušam iz druge sobe.

Pa oni čak ne umeju

prirodno ni da se svađaju,

nego se stalno ponavljaju

kao da su pre toga

napamet uvežbavali

jedan te isti bes.

I bojim se, na kraju,

kad budu umirali,

veštački će i vrištati,

kao da su pre toga

dugo nameštali usta

i uvežbavali strah.

Moj tata i moja mama

nikada nisu bili

bezbrižna, bucmasta deca.

I meni ih je ponekad

tako iskreno žao

što nikad neće shvatiti

da jedna nađena krpica

može u našim glavama

da liči na balsku haljinu.

Da jedna stara stolica

na kojoj se klimatamo,

može divno da zameni

sve avione i brodove.

Da šaka peska, kad hoćeš,

vredi više od pustinje.

I malo vode na dlanu

više od okeana.

A neprekidno ponavljaju,

stalno mi isto ulivaju

u ovu tršavu glavu

i teraju me da verujem:

jedno je biti stvoren,

a drugo - biti ostvaren.

Postoje roditelji

koji od dece zahtevaju

da ih u svemu naslede

i jednom, kad odrastu,

da sasvim na njih liče.

Ja hoću da ličim na sebe.

Ako mi se to nudi:

da budem kao oni,

nikad se neću ostvariti.

Ostaću stalno započet.

Čak i kad su najsrećniji,

ja vidim kako su nesrećni.

Valjda im zato i opraštam.

I još ću im opraštati.

Jedino nikada neću

umeti da se ne naježim

kad se rukuju mlitavo.

Ko se mlitavo rukuje,

znači da mlitavo misli

i da mlitavo vekuje.

I neću im oprostiti

što su potrošili godine

a nisu doznali zašto su

došli na ovaj svet.

Živeti ne znači: biti.

Desiti se. Postojati.
Živeti znači: nadživeti....

Mika Antic

Beatriz Alcantara (b. 1962, Peru)

 

Tako ja, na jedan možda pomalo neobičan način,

započeh moje slatko blogovanje

"Gorkom pesmom"..

valjda -"teška vremena,a ja težak tip..."pa mi 'leže' ovakve pesme.............

photo:LatinAmericanart on FB