Još kao dete sam čula jednu priču kojoj sam zapamtila suštinu, i nedavno sam nabasala na istu,
zato je neću prepričavati već ću je doslovno prepisati,
a vi sami donesite zaključak
Ono što bih pre toga dodala je da je priča istinita,
radnja je smeštena u okolini mog rodnog grada, Kruševca u vreme II svetskog rata
(kada su grad i okolina pretrpeli velike štete u nepovratnom gubitku svojih stanovnika)
 |
Jezero Ćelije , satelitski snimak, na koga vam liči?
virtuelnasrbija.com/klub/media/?sa=item;in=191
|
''Priča nas vraća u sredinu 1943. godine, kada je grupa rasinskih
partizana, upravo kod sela Ćelija, napala dva nemačka kamiona sa vojnicima
koji su se zaputili po rekviziciju u Brus. Jedan kamion je uspeo da se
izvuče, dok je drugi uništen u partizanskoj vatri. Izginulo je sedam
Nemaca, dok je osmi nekako uspeo da pobegne u šumu, gde se krio sve dok
ga nije pronašao jedan seljak...
Događaj se, kako se i moglo
očekivati, brzo pročuo, a posledice po stanovništvo bile su strašne.
Nemačka vojska je u znak odmazde, prema principu sto za jednog (ubijenog
vojnika), streljala 28-29. juna 1943. godine 575-oro ljudi. Njih 324 u
Kruševcu i još 251, kao dopunu, na Banjici.
Žrtava bi, sigurno, bilo i više, da se nije spasio onaj jedan nemački
vojnik. A o tome šta se desilo tom vermahtovcu, trag je sačuvao Adam
Stošić, kruševački publicista, autor hronika sela i turističkih i
istoriografskih publikacija, kome su priču posvedočili Đurica Lazić,
bivši rasinski partizan, i medicinska sestra, u penziji, Gordana
Miljojković Bogojević, oboje iz Velikih Kupaca:
“Čudna sudbina je
čekala vojnika koji je izbegao pogibiju. On se krio po okolnim
šumarcima, izbegavajući susret sa ljudima. Ipak, kroz dva-tri dana našao
ga je jedan seljak iz Kupaca iznurenog i obavestio predsednika kupačke
opštine Miloša Bogojevića. Ovaj je odmah u šumi presvukao Nemca, u
seljačko odelo, čezom ga odvezao do Kruševca i predao nemačkoj komandi.
Rajskomandant Kni mu se zahvalio i obećao punu zaštitu sela.
I,
zaista, kada je kroz nekoliko dana počela racija po rasinskim selima da
se skupi dovoljan broj za odmazdu, Kupci nisu uopšte blokirani i ovo,
najveće selo u Rasini, nije izgubilo nijednog žitelja u toj nesreći.
No,
priča o spasenom Nemcu se nije ovime završila. Ona je svoj epilog
doživela u Nemačkoj. Slučaj je hteo da je Miloševa unuka Gordana, kao
medicinska sestra 1969. godine, u jednoj nemačkoj bolnici lečila
starijeg pacijenta.
Kad mu je, u razgovoru, rekla da je iz
Jugoslavije, iz Kruševca, bolesnik je ispričao svoju dramu u Ćelijama
1943. godine. Iznenađena Kupčanka, koja je znala za tu priču, rekla mu
je da ga je spasio - njen deda Miloš!
Nemac se silno obradovao i uzbuđeno je zamolio svoju medicinsku zaštitnicu da mu, po svaku cenu, obezbedi susret sa spasiocem.
Gordana
se dogovorila s dedom, i u određeni dan je sa svojim pacijentom pošla
na železničku stanicu u susret gostu. Kad je bivši vermahtovac video
svog spasioca, pohrlio mu je u zagrljaj, ali samo što su se pozdravili,
on se od silnog uzbuđenja srušio na zemlju (inače je bio srčani
bolesnik).
Brza intervencija lekara u bolnici je konstatovala
težak infarkt, koji je i bio koban po život Nemca.
Umro je kroz nekoliko
dana, ne dočekavši da se gostoprimstvom zahvali svom spasiocu.
Ostala je samo još jedna priča o čudnim putevima ljudske sudbine.“
Ono što je zanimljivo je da selo Ćelije, koje je sačuvalo živote svojih meštana za vreme rata,
danas ne postoji.
Nisu stanovnici otišli u gradove i ostavili svoja ognjišta, već su ostali bukvalno bez zemlje.
Naime, sedamdesetih godina prošlog veka, celo selo, sa crkvom i školom,
je potopljeno, a njegovi meštani su bili prinuđeni da se presele u druga
sela.
Na mestu naselja koje je ostalo još samo u sećanjima, izgrađeno
je jezero,
zanimljivog oblika, koji možete videti na prvoj slici, čudo pa se ne zove Zmajsko?!
Cilj izgradnje jezera, koje je u potpunosti izmenilo
krajolik čitavog područja, bila je zaštita od “zamuljivanja” Đerdapske
hidrocentrale, ali su stručnjaci u tome videli i sjajnu priliku da čitav
kraj dobije dobru pijaću vodu.
Naravno da je bilo otpora i drame ljudi koji su trebali da napuste svoja
ognjišta.
Uprkos svemu, posipanje brane na Rasini počelo je 1. maja
1973. godine, na 23. kilometru puta od Kruševca prema Brusu. Gradnja
jezera trajala je pet godina. Zarad brane i akumulacija, na prostoru
koji je sada pod vodom, eksproprisano je 480 hektara zemlje, iseljeno
180 domaćinstava, uklonjene su ili porušene 292 kuće sa 431 pomoćnom
zgradom, a preseljena su i tri groblja. Ovom izuzetnom tvorevinom
promenjena je geografska karta. Akumulacija je dugačka 11 kilometara i,
kada je napunjena, u nju staje 60 miliona kubnih metara vode. I služi
onome čemu je od početka i bila namenjena – vodosnabdevanju čitavog
kraja.
ipak, ostala je priča koja podseća da je bilo jednom jedno selo
Ćelije
