Jovanovo zaveštanje... ili Miroslavljevo jevanđelje...

 

 Од аутора Вање Булића, творца ''Симеоновог печата'', романа који ми се јако допао,

наравно да сам купила и следећу књигу и верујем и све наредне, 

јер је писац испунио моје читалачко поверење.

Веран истом  књижевном жанру , нешто наприближније историјском трилеру

са елементима велике ''истинске'' завере, са одличним заплетом,

мноштвом историјских информација. 

Изузетно држи пажњу.

Допашће се, пре свега, љубитељима историје и скренути пажњу на неке податке и на

наш жалосни,  традиционални немар према културним добрима.

Скренуће пажњу и на чињеницу да су неке краљевске династије  желеле да  присвоје јеванђеље, и трагично завршавале  баш у то време поседовања (две српске и руска), да је сама књига прешла преко 15000 км повлачећи се са српском војском, преко албанских планина до Крфа, сакривено у шушкама, преношено магарцима, сакривано по манастирима, кућама, банкама,

успешно и вешто сакривано од Руса, Бугара, Немаца, Албанаца, партизана, четника, 

свих оних који су хтели да га присвоје,

да неколико година нико није знао где је књига нестала и где је уопште била за то време;

да је један руски епископ - Порфирије,  док је био у посети Хиландару исекао, исцепао лист из Јеванђеља, и да је то парче сада у Русији, а да га притом никада Србија није ни затражила натраг, као део свог  културног добра највишег ранга, на шта има право.  

Да је јеванђеље највише страдало у мирнодопским временима ''кад га нико није тражио'' јер се није чувало у адекватним условима, под јаким светлом у стакленој витрини, чак и неко време у кутији на музејском поду.

Углавном, док будете читали, сигурна сам да ћете као и ја, много пута бесно цоктати зубима, не могавши се начудити људској небризи,  грабљивости и спремности свакаквих групација од интелектуалних, верских до криминалних,  да се домогну туђих реликвија.

Имамо и актуелни пример наших суседа који руше и пале ћириличне табле баш ових дана, јер  изазивају их и вређају та ''туђа'' слова у њиховој земљи, али зато су прошле године организовали интересантан научни скуп у ком су ''Мирослављево јеванђеље'' прогласили ћириличном заоставштином и културним добром своје земље.

Али кад је нешто у 120 најзначајнијих покретних културних добара на свету, онда се може прогутати и та горка ћирилица и за кога је израђено. :(

За време док је Слободан Милошевић био на власти у Србији, 

фототипско издање Јеванђеља је било   званично забрањена  књига...

Сада на нашем тржишту постоји одлично, доста скупо (€ 3,500.oo)
  фототипско издање ''Мирослављевог јеванђеља'', 

 у издању Досијеа из Београда. То је прави и потпуни факсимил најстарије српске ћириличне књиге,,
настало као плод седмогодишњег рада тима интернационалних стручњака:
историчара, византолога, уметника, графичких дизајнера, конзерватора, технлога..
Након изласка из штампе ову кнјигу откупиле су све престижне светске библиотеке:
Конгресна библиотека, Британска библиотека, Берлинско-Браденбуршка академоја уметности, Гетеов институт у Минхену,  Гете Универзитет у Франкфурту, Аустријска национална..
универзитетске: Харвард, Принстон, Оксфорд...
манастир Хиландар, Рача на ДРини, Савина, Острог, Црква Светог Саве у Лондону,
Српска црква у Сан Франциску.

за све информације посетите сајт

 

Кратак историјат јеванђеља



Мирослављево јеванђеље  је најзначајнији ћирилични споменик  српско-словенске писмености из 12. века. У њему су упоредо заступљена два правописа: зетско-хумски и рашки. Настао је по наруџбини захумског кнеза Мирослава, брата рашког великог жупана Стефана Немање, око 1185. године, а за потребе цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму.

 Ова књига је у ствари превод грчког јеванђелистара цариградске цркве Св. Софије.

(Јеванђелистар- богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године.)



Рукопис се до 1896. налазио у Хиландару, када је поклоњен краљу Александру Обреновићу приликом његове посете Атосу. Данас се чува у Народном музеју у Београду, а један лист у Публичној библиотеци у Санкт-Петербургу.

Унеско га је 2005. године уврстио у своју библиотеку „Памћење света“ чиме је постао део 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација.



Издато је фототипско издање књиге и направљен филм о томе „У почетку беше реч“ редитеља Бошка Савковића.

 ...''Мирослав Завидовић, владар хумске области, иначе брат Стефана Немање, наручио је да му се преведе с грчког

језика један рукопис из Цркве Свете Софије у Цариграду. То значи да преведени рукопис није оригинално дело кад је реч о тексту, али зато у ликовном смислу, по лепоти и оригиналности списа, монограма и цртежа, надмашује све манускрипте свог доба.

Препис је направљен и осликан у последњој четвртини дванаестог века, али тако да може практично да се користи у цркви. Име је добио по наручиоцу, кнезу Мирославу. Он је био први српски племић с ћириличним печатом, а дуго се сматрало да је први на својој одећи носио нацртаног двоглавог орла.''....

...''На уводној заставици Мирослављевог јеванђеља, на првој страни рукописа, нацртана су три апостола - Марко, Јован и Лука, а изостављен је апостол Матеј. То сигурно није била грешка илустратора.

- Верски образовани људи то могу тумачити као упутство преписивача да пред собом имају јеванђелистар, а не четворојеванђеље.''...

..''Новак је пажљиво слушао Петра. Није био сигуран да постоји анатема, али су чињенице биле неумољиве: откад је Мирослављево јеванђеље отуђено и изнесено са Свете горе, настрадале су две српске династије - Обреновићи и Карађорђевићи. Оба краља Александра, Обреновић и Карађорђевић, сматрали су Јеванђеље својом личном својином.

- Да ли сте размишљали о Романовима?

Украдени лист из Мирослављевог јеванђеља прво је однесен у царску палату, па тек онда у Императорску јавну библиотеку. Постао је власништво Романових. Све три династије су настрадале на свиреп начин, атентатима, касапљењем, убиствима и протеривањем последњих монарха.''...

 ...''Новак изађе из зграде, спусти се до реке, седе на клупу и загледа се у мостове, чудесне грађевине, кроз историју људске цивилизације сматране претечама уметничких дела. У средњем веку је градња мостова приписивана ђаволу: за спајање две обале неопходне су вештина и машта, недоступна обичном човеку. Легенда каже како лукави ђаво, у замену за помоћ при изградњи, тражи душу првог човека који пређе преко тек саграђеног моста. Зато су градитељи морали да буду лукавији од ђавола, па су терали мачке, углавном црне боје, да прве пређу на другу обалу.

- Ђавоља посла, рече Новак, баци каменчић у реку и сачека да се кругови на површини воде примире.''

..''Не тражи оно што не сме бити нађено!''...






...''Истина се тражи тумарањем по мраку.''...

мали додатак за оне који би волели да погледају филм Бошка Савковића

о Мирослављевом јеванђељу

то можете учинити на овим линковима:

први део

други део

трећи део

четврти део