''Put ružama posut'' - princeza Olivera Lazarević...

 

Despina, preuzeto sa sajta

...''Оптужујем ћутање јер нема река тече својим током,

али нека не руши моју кућу!''...












Ово ће бити један ''лично обојени'' пост ;)

за љубитеље историје,

можда и  историјски додатак посту о Едирну,

 из много разлога које ћу покушати да вам приближим.



 Пре него што се удубите у читање и размишљање,


предлажем да пустите ову дивну песму да вам употпуни ужитак.

Пре свега, кад сам год шетала улицама Једрена (Турска),

увек бих се сетила неких чињеница и онда размишљала о тим чињеницама,

и о нашим људима који су овде живели и мало истраживала.

Ево које су то чињенице које бисте требали да знате ако некад

посетите овај град, а имају везе са српским народом и овим градом:


1912. у Првом балканском рату,

где су биле сукобљене турска војска са једне стране

 и бугарска и српска са друге стране,

било је много погинулих у свим војскама,

али у близини Једрена у селу Kадикоj,

своје кости је оставило неколико хиљада српских младића.








Од 1365. до 1453. године, тј. до ''Пада Цариграда'',

 Едирне (Једрене) је био  престоница,

(након Бурсе која је била од 1326. - 1365.)

 а потом јаничарска база, центар за обуку елитних султанових  јединица.

Баш овде су довођена деца из Србије, јер је овде било нешто као прихватни центар

и место где се вршила оштра селекција и обука деце.

Од те ''наше'' деце само ћу  неке поменути кроз ову причу:

Car Lazar i njegova porodica, Pavle Čortanović, 1860.

*у Једрене су довођени сви  принчеви (вазалних држава)

 на школовање или ''дресуру'', 

нпр. румунски (Влад Цепеш - Дракула) је био један од њих,

што је детаљно описано у књизи, о којој сам писала овде.

*српски принчеви као залог вазалног односа према Турцима,

су такође ''школовани''

на турски начин у Једрену 

( деспот Стефан Лазаревић и Бранковићи)

неки су баш овде по казни тамновали и ослепљени ,

јер су наводно у Србији њихови

рођаци шуровали са Угрима (Стефан и Гргур Бранковић нпр.),





*овде су несрећно насилно довођене многе девојке, које би даље

селектирали за разне функције, углавном од робиња, проститутки до највишег ранга,

да буду у харему, као слушкиње или ако су рођене

''под неком ''срећном'' звездом, које тада баш нису сијале за хришћанке'',

да прошетају '' Златним путем'' до султанових одаја... :(



Једна од тих девојака, а једна од 7 принцеза одведених у харем,

била је српска  деспотица (Мара Бранковић)-

ћерка Деспота Ђурђа Бранковића и Јерине Гркиње,

 доведена у Турску за Мурата Другог,-

 утицај који је Мара имала на свог мужа султана Мурата Другог,

 није ни приближан оном који је имала њена баба - тетка Оливера на Бајазита,

 јер Мара и Мурат нису били блиски као супружници, а и Мурат је,

кажу хроничари, волео дечаке.

 Њен највећи утицај  је био за време владавине Муратовог сина,

султана Мехмеда Другог  Освајача, кога зову Фатих.

Мехмед  Други Освајач, онај који је отео византијски Цариград и претворио га

у турску престоницу, је одрастао уз Мару, коју му је његов отац султан Мурат

доделио да га васпитава, образује,

 којој је Мехмед још као дечак много веровао

и коју је целог живота звао и сматрао мајком, а да она то стварно није била.

Ова умна жена има многе заслуге које би српски народ морао

да зна и поштује,

била је изузетна личност, која је доживела дубоку старост,

која је својим дипломатским умећем успевала да

 добије оно што се ратовима није могло.

Са својих поседа у Грчкој (Јежево код Дафнија),

које јој је Мехмед доделио,

Мара је деловала и штитила хришћанску заједницу како у Турској,

Србији, Бугарској,

 Грчкој

 и на Светој Гори..

                  Оливера Лазаревић

*Хероина ове историјске приче, ипак је

 принцеза, деспотица, султана Оливера Лазаревић,

ћерка Лазара и Милице Хребељановић,

 коју су Турци прозвали ''Деспина'' (деспотица),

која је после Косовске битке као залог миру предата у

харем султана Бајазита Првог Муње.

 Према предању, пут из родног Крушевца ка Дренопољу (Једрену)

 српски народ је Оливери посуо ружама, а она га залила сузама.

Жена која је поднела толику жртву, а опет  остала  магловита у нашој историји и литератури,

препуној ''забрањених личности, детаља, података'',

која је умрла негде на Балкану, а не зна јој се гроб.

Није канонизована...





Колико је њена судбина била узбудљива и потресна, могле би се написати бројне књиге,

а тек филм или серија колико би били узбудљиви, нарочито за фанове турских серија...

У издању Фонда ''Принцезе Оливере'',  огромним залагањем Оливере Шарановић,

заљубљеника у нашу историју,

издата је монографија са свим доступним подацима о Оливери Лазаревић.



Љиљана Хабјановић Ђуровић се  пре пар година у својој књизи ''Игра анђела'' доста

 бавила, између осталих Лазаревића, и Оливериним ликом

и судбином, и користила се

релевантним историјским подацима турских хроничара,  Ашик-паше Заде и других и

у првом реду  “Житија Деспота Стефана”  Константина Филозофа.

Филм ''Пут посут ружама'' очекујемо да угледа светлост дана у Србији ове јесени...

Не зна се тачно баш како је Оливера изгледала, па је поменути  фонд направио ликовни конкурс

 ''Заборављена српска хероина'',

који је окупио младе уметнике из Србије,

са задатком да насликају нашу ''Деспину''.

Било је прелепих радова, што можете видети на овом линку.

Мени су се допала ова два рада, иако мислим да није била плавокоса и плавоока, како су је представили,

(у турским изворима се помињу крупне црне ''тужне'' очи и коса боје кестена),

али разумем да су хтели да буде слична Немањићима и свом плавом брату Стефану..

Допадају ми се и глумци које су одабрали ...

О савршеном одабиру глумца Драгана Мићановића за улогу Стефана Лазаревића, да и не говоримо.

Као што  је Жарко Лаушевић  био савршени ''Милош Обилић'',

тако је и Мићановић  прави човек за ову улогу.

Турски хроничари Оливери   нису опростили огроман утицај на султана и то што није

променила веру

( Бајазит је био изузетно верски толерантан, јер су му мајка и баба биле хришћанке),

па су је описивали овако:

 ''кад се Каурка (Хришћанка) састане са Ханом, постигне се све што се желело''.

Срби, с друге стране, који су је жртвовали и предали султану да оданде  чува ''мир'' и свог брата Стефана,

(у чему је она ванредно успевала, јер је била забележено изванредно лепа, отмена  и образована),

нису јој опростили љубав са Бајазитом.

Конкретно је забележено да је њена мајка Милица, која је предала султану са петнаестак година,

пре тога је пославши женама да јој изваде  ''све што је потребно'' да не би никада могла

да затрудни и роди ''турско'' дете, кад је дошла у госте код њих, запрепастила се видевши харем,

 опијања и остали разврат који је тамо био присутан и њену најмлађу ћерку

 која савршено ''плива'' у свему томе..

Ја не могу да се не запитам да ли је мајка знала где је послала,

да ли је била свесна да ту грозоту харемског затворског живота не би ни преживела,

 да није била довољно покорна и мудра.

Мајку је, наравно, било срамота због свега тога, поготово што је Оливера заволела убицу,

човека који је убио свог рођеног брата Јакуба,

који је убио њеног оца, Лазара,

 Милошу Обилићу (који је волео Оливеру) наредио да се одруби глава.

И још и горе што је видела да он њу лудачки воли...

Тако да Милица и Оливера нису говориле и нису се сретале до краја Миличног живота.

Оливерин брат, деспот Стефан Лазаревић,

је ипак био много трезвенији од мајке, тако да је он био итекако свестан колико му је сестра

 ''чувала леђа'' код султана, колико га је пута помогла и спасила и

као султанова миљеница успевала   да помогне својој земљи.

 Оваквим понашањем показала је изузетну дипломатску мудрост.

Политика мира са Турцима дала је своје најзрелије плодове по Србију -

одмах након смрти Вука Бранковића, (1398.) све земље Бранковића

ушле су у састав државе Лазаревића.

Заслуге за то, историчар Стојан Новаковић, приписује управо принцези Оливери.

 Оливерина судбина за тренутак је променила ток историје њеног народа. 

Према наводима Жељка Фајфрића, ниједна султанија пре Оливере, која није прешла у ислам,

није успела да постане толико утицајна.

Оливера је била “довољно мудра да зна до које границе сме да иде и шта може да добије”.

 Њене жеље нису прерастале у хирове и неуочљиво се мешала у политичке догађаје.

За своју породицу “умела је да избори шта се могло”.

Након султанове смрти, Оливера долази код брата у Београд и живи на релацији

Београд-Дубровник,  до краја живота.

Из тог, по мени, необјашњивог замерања Оливери, о њој се вековима није писало, причало, била је део

тзв. ''забрањене историје Срба'',

ништа јавно о њој, јер је тобоже срамота

што је потпуно припадала свом оцеубици, којем су је исти ти који су јој замерали и предали...

Зар то није контрадикторно?!

С којим правом ми данас да  судимо људима који су живели у средњем веку и да моралишемо

 над неким чињеницама,

 а притом да друге чињенице, одмах ту поред, и не помињемо!??

Не може се судити и разумети нека личност, без познавања прилика и времена у којима је живела,

и ако смо пуни предрасуда.

У далеком од нас, средњем веку, политички бракови

су били део свакодневице властелинских и краљевских породица.

То је тако било, зато што је тако морало да буде,

а да свега тога није било, ко зна шта би сад било!




Као што рече једна моја драга пријатељица:

''Често се питам како би сада свет изгледао да Турци нису ни дошли на Балкан..''




Углавном ''женско лице'' Ангорске битке била је управо Оливера Деспина Хатун..

Изазвани Тамерлан  је одговорио на Бајазитов позив на борбу, и мало је рећи разбио Бајазитову војску.

На крају је ухваћен и сам султан Бајазит.  Тамерлан је одлучио да Бајазита погоди

 баш тамо где га највише боли.

Тамерлана жене из Бајазитовог харема  нису посебно интересовале, али једне јесте - Оливера. 

Схватио је да је она управо то оружје којим ће казнити Бајазита.

Наредио је да се Оливера свуче и да га тако служи,

док Бајазит из кавеза гледа.

Бајазит је извршио самоубиство након осам месеци у заробљеништву,

наводно ударајући главому решетке кавеза,

мада има извора који наводе да се Бајазит отровао
 
сакривеним отровом у свом прстену,

не могавши да поднесе толика понижења и пораз.



 Када се вратио из овог боја, у ком је учествовао на страни Турака, Стефан Лазаревић је у Цариграду

дознао да му је сестра у Тамерлановом заробљеништву

код татарског кана. Пошто је њу изузетно волео, Стефан је упутио Турчина Ајдина,

који је био у његовој служби, да ослободи или откупи Оливеру.

По неким изворима, татарски кан је одмах пристао.  Био је искрено запрепашћен кад је чуо

да је Оливера Хатун сестра храброг српског јунака Стефана Лазаревића, чијим је јунаштвом у боју био задивљен.

Велики Кан Тимерлан је толико био задивљен срспким ратницима који су се борили на супротној страни,

да је свом биографу Шерафедину рекао да запише:

''Нисам видео бољих јунака ни у Могулистану, ни у Персији, ни у Арменији,

ни у руским земљама на Волги, ни у Индији, ни под Багдадом.'' 

Још је наредио да се брдо на ком су се Срби борили, назове Срп - гази, да се сви српски

заробљеници отпусте својој кући. Турчин Ајдин је Оливеру довео до Цариграда,

одакле је касније, преко Бара, уз помоћ сестре Јеле Страцимировић стигла у Србију.



Битка код Ангоре (данашње Анкаре) 28. јула 1402. године је променила Оливерин живот али

је променила и ток српске судбине.

Турско царство је наредних десет година било у расулу, а кнежевић Стефан Лазаревић

у Цариграду од византијског цара добија титулу деспота, највишу у Византији, после царске. 

Стефан постаје угарски вазал и за време његове владавине Србија

 доживљава обнову државности.

Оливера се вратила у Србију у пролеће 1403. године. Кратко време била је у манастиру Манастирица

у околини Кладова.

Дан-данас у народу који ту живи постоји прича да је принцеза Оливера,

 кад се вратила из Тамерлановог заробљеништва,била гошћа њиховог краја.

То зову Султанијином земљом. Много касније, кад је Србија већ била под турском окупацијом,

 ти поседи имали су посебан статус. Нема писаних података о томе, али се претпоставља да би

могло имати везе с Оливериним боравком у том крају, требало би то истражити.

Принцеза Оливера се преселила у братовљев двор у Београду. Неки историчари тврде да је она све до смрти

деспота Стефана, 1. августа 1427. године, била његов “верни пратилац, друг и саветник, подстрекач и тешитељ”.

Онда је кратко време, претпоставља се, живела код свог сестрића деспота Ђурђа Бранковића у Смедереву.

Често је путовала и код сестре Јелене Балшић у Дубровник, Зету и Херцеговину.

 Нарочито су је топло примали у Дубровнику где су је звали “домина Деспина” јер је била

 “часна госпођа од крви светлога деспота и од његовога двора”.

(Када је кнегиња Милица , заједно  са Јефимијом 1398. дошла код сулатана Бајазита да заступа интересе

свога сина Стефана уз помоћ тада већ утицајне ћерке,

Бајазитове супруге Оливере, издејствовала је пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд.

Мошти су биле смештене у Капелу Свете Петке на Калемегдану,

данас су оне у румунском граду Јаши.)


Принцеза Оливера се никад више није удавала и није имала потомке. Последњи пут се спомиње

у тестаменту, њене сестре Јелене  Балшић 1442. године и у неким херцеговачким актима из 1443.

Сматра се да је умрла после 1444. године и не зна се где је сахрањена.

Нажалост, Оливерина судбина је трагично јединствена, али она није једина заслужна жена

из Србије,  која је у великој мери заборављена и већини грађана Србије готово непозната.

Српску историју писале су многе ''снажне'' жене,

 паметне и верне отаџбини, заслужиле су да се њихових имена и дела увек сећамо -

од принцеза до сељанки,

од Милице, Оливере, Јелене, Ангелине, Маре,

чучук Стане,

учеснице Првог  светског рата Милунке Савић  и многих, многих  других.




Могла бих рећи да је овај пост настајао годинама, од када сам о Оливери у мом родном граду,

 Крушевцу нешто начула,  до дана када сам сама трагала о њеном животу, од Србије до Турске.

Остала је још Бурса да је обиђем, па да бих могла да заокружим причу...







Поприлично интересантну причу о Оливери, тачније цело прво поглавље,
 доноси нам једна одлична књига

''Месечева роса'' Теодоре Таре, којој ћу посветити посебан пост,

али овде наводим неке интересантне реченице из тог поглавља:





Одломци из ''Месечеве росе''







...''Ни сама се не сећа тачно, од када је живот почео да пролази кроз њу, као кроз маглу.

Знала је само да је свега неколико догађаја зазидала у себе и чувала као реликвије свога

постојања. Све остало је био трептај лептирових крила и варљиви привид стварности.

Лакоћа корака, којим је пролазила кроз живот, изгледао је као лебдење у мехуру од снова,

истканих урођеним даром,од истина неког другог света.

Једино је шеих Бухари разумео да је то плес заборава којим се дубоко

закључана успомена на светињу и бол чува од наслага времена.

 И једини је он знао да је то излаз из ступице што се зове

раскорак  између ње и остатка света, одбрана од туге и страха,

тек да се сасвим не сломи од муке и немоћи,

један забран и склониште  пред бесмислом непостојаности.

Тај чаробни круг који је опасала око свога срца

детињом простодушношћу, зауставио је неминовност и бранио њу и гробље сећања,

као лек и утеха пред ужасом стварног живота.''...





...'' Једина одбрана од очаја и сумње, да је њена жртва неправедна, била је да чини оно што

се од ње тражи и о стварности која је окружује  уопште не размишља.

Године су пролазиле, а мисли

су још по некад, као лет птица у топле крајеве,

преметала у глави сећања на отаџбину.

Тананост од које је саздана, у раму непријатне стварности,

претварала се у чулност којом је доживљавала свет.

Попут слепца је напипавала живот и сва насумице покупљена осећања  усисавала у себе,

не би ли заварала глад душе бар неким задовољством.

Са временом је, као и тело, и бездно расло, а она је и даље ноншаланцијом детета

носила рухо жртве и робиње.

Када је постала жена, паперјасти немир је прерастао у страст којом је,

 попут мачке, бележила стазе којима је пролазила.

 Тај белег је утиснула и на султаново срце вештином мага

који се служи неким тајним знањима, не од овога света.''




..'.'Винска весеља су постала свакодневица турскога двора,

којима се она предавала свим својим

чемером, а он врелином жара своје љубави.

У тим тренуцима мутних погледа све се преокретало

у своју супротност.

Он је постајао сужањ, а она осветник разрушеног породичног дома

и посечених српских глава.

Јер, тај занос њихових срца љуљао је цео двор у Бурси,

чак и темеље читавог царства.''...

Gospođa Softver...

Rutina svakodnevnog života ne daje nam mnogo prostora i vremena da  za svaku stvarčicu koju koristimo znamo ko je tvorac..
Mada bi za neke bez kojih ne možemo da zamislimo život morali da znamo ..
Jer da nije bilo tih velikih vizionara, pitanje je koliko bi naše uživanje bilo danas..

Jedan  veliki um, poznat, ali nedovoljno, a opet  veoma zaslužan za naše 'kompjuterizovanje' danas je

engl. Lady Ada Augusta Byron, Countess of Lovelace ili

Ejda Bajron, grofica od Lavlejsa

---Ejda Bajron je jedna od najzanimljivijih ličnosti u istoriji informatike.
 Rođena je10. decembra 1815. godine u Londonu, u kući sa pogledom na londonski Grin park. Bila je ćerka poznatog britanskog pesnika Lorda Bajrona i En Izabel Milbenk  ili Lejdi Bajron koji su se venčali 1815. godine. Međutim, njihov brak nije uspeo:  umetnička duša, temperamentan, živahan i pomalo besomučan Lord Bajron, i smirena Lejdi Bajron, kao suprotnost.  Kada je incest sa njegovom sestrom konačno potvrđen, En Izabel je napustila muža.

Augusta Ejda je tada imala samo pet meseci. U aprilu 1816. godine, Lord Bajron je otišao u inostranstvo, i više se nije vraćao u Englesku. To je poslednji put da je Ejda videla svog oca - koji je umro u Grčkoj 1824. godine kada je njoj bilo osam godina. Iako Ejda nije stigla da upozna svog oca dobro, bili su jako slični, i fizički i psihički. Lejdi Bajron je dobila starateljstvo nad Ejdom i zbog svog bolnog iskustva sa pesnikom, želela je da se osigura da njena ćerka ne postane pesnik kao njen otac.

Lejdi Bajron se interesovala za matematiku i nauku
 (a jednom prilikom se proglasila za “Princezu Paralelograma”),
 što u to doba, dame jednostavno nisu činile. Potrudila se da Ejdino obrazovanje bude u skladu sa njenim interesovanjima. Mala Ejda je učila matematiku, zapostavljajući oblasti iz očeve struke: poeziju i književnost,što je njena majka  to zdušno podržavala. Imala je dosta tutora koji su usmeravali njeno znanje. Sa šest godina ju je podučavala Mis Lamont, no kada je njena majka saznala da Ejda više voli geografiju od aritmetike, Mis Lamont je bila zamenjena novim tutorom. Ser Vilijam Frend  i Dr Vilijam King su je dalje podučavali. Sa trinaest godina se razbolela od misteriozne bolesti i nije mogla da hoda tri godine. Za to vreme je nastavila da uči, i ubrzo je nadmašila očekivanja u matematici, a postala je i odličan lingvista i muzičar.

Osoba koju je Ejda veoma želela da upozna je bila Meri Somervil , koja je bila prva žena član Kraljevskog Astronomskog Društva  i eminentna matematičarka. Gđa Somervil je bila osoba na koju se Ejda ugledala, pa je Ejdi mnogo značilo kada su se njih dve sprijateljile. Upravo je gđa Somervil upoznala Ejdu sa njenim budućim mužem, Lordom Vilijamom Kingom .

Na jednoj od zabava koje je priređivala Meri Somervil, Ejda je, sa osamnaest godina, upoznala Čarlsa Babidža, veoma poštovanog profesora matematike.

Tada ,1833.godine može se reći da je gospođa Softver srela gospodina Hardvera,

i ostala duboko impresionirana njegovim idejama o novoj mašini za računanje, takozvanoj analitičkoj mašini, a  on sam je ostao zapanjen Ejdinom inteligencijom.

Čarls se zanosio sledećim idejama:
“Šta kada bi mašina za računanje, ne samo predviđala nego i funkcionisala na tom predviđanju?”
U isto vreme, Ejda je bila zadivljena unverzalnošću njegovih ideja,  i činilo se kao da ih razume bolje nego on sam.

Sa devetnaest godina se venčala sa Vilijamom Kingom, koji je ubrzo postao Grof od Lavlejsa. Imali su skladan brak iako je Ejda bila intelektualno nadmoćnija. Njihovo troje dece, dva sina i ćerku koja je krenula majčinim stopama, više su odgajali njena majka i njen muž nego ona sama, ali takav vid odgajanja je bio dosta popularan među engleskom 'višom ' klasom u to vreme. Vilijam je, međutim, bio ponosan na dostignuća svoje žene i uvek joj je pružao podršku.

Godine 1842, Babidž je bio pozvan da održi seminar na Univerzitetu u Torinu, u Italiji, na temu analitičke mašine. Luiđi Menabrea, mladi italijanski inženjer i budući ministar, zapisivao je ono što je Babidž objašnjavao da bi nešto kasnije njegove beleške bile objavljene na francuskom jeziku. Babidž je tada zamolio Ejdu da ih prevede sa francuskog na engleski jezik, da bi više ljudi moglo da razume. Dok je prevodila, dodavala je sopstvene beleške i ubrzo je prevod bio tri puta duži. U njima je naglašavala razliku između Paskalove mašine, koja bi mogla da se poredi sa današnjim kalkulatorom, i Babidžove mašine, koja može da se poredi sa modernim računarima. Beleške je označavala slovima od A do G. U poslednjoj, G belešci, Ejda opisuje algoritam za analitičku mašinu za izračunavanje Bernulijevih brojeva. Smatra se da je to prvi algoritam ikada sačinjen sa idejom da se primeni na računaru, i iz ovog razloga ona se može smatrati prvim računarskim programerom.

Koncentrisala se na ono što bismo mogli danas nazvati “softverskim” aplikacijama za analitičku mašinu. U ovom smislu, Ejda se može nazvati pravim vizionarom, jer je mogla da predvidi da će Babidžova mašina imati ogromnih primena u polju grafike, veštačke inteligencije i u komponovanju kompleksne muzike. Na kraju svog dela se potpisala kao A. L. L. jer za žene, iz više klase tog doba, je bilo neprihvatljivo da se bave bilo kakvim naučnim spisima.

Ejdi je bilo dvadeset devet godina kada je njeno delo objavljeno i kada je rodila treće dete. Na veliko iznenađenje, doživela je duševni i mentalni slom. Lekari su joj prepisali kombinaciju lekova i alkohola koja se danas smatra smrtonosnom. Izgubljena u laudanumu (laudanum – lek koji je sadržao opijum i koji se koristio da ublaži bol i da uspava) i drugim lekovima, imala je razne vizije.. Uspela je da ostavi alkohol na neko vreme, ali je našla drugu zavisnost – kockanje. Iz pisama koje su jedno drugom slali, otkrivamo nesreću koja je zadesila Bebidža i godine bezuspešnog Ejdinog lečenja (s obzirom da joj je ustanovljen rak materice).

Zajedno su testirali matematičke teorije o verovatnoćama konjskih trka pošto je  Ejda Bajron  oduvek volela konje, a za Babidža je to bio način da se izvuče iz dugova. Vlada je izgubila veru u njegove radove, pa je tako ostao uskraćen za finansijska sredstava i sa nedovršenom diferencijalnom mašinom. Njihove avanture sa konjima su se završile katastrofalno. Iako je Babidž uspeo da se izvuče iz dugova, Ejda nije bila te sreće. Da bi otplatila dugove, morala je da založi porodični nakit. Njen muž je uzalud pokušavao da izađe na kraj sa njenim krediterima i gomilom skandala koji su je okruživali.

Umrla je od raka sa trideset i šest godina, isto koliko je imao njen otac kada je umro. Po sopstvenom zahtevu, sahranjena je pored svog oca u Haknal Torkard, crkvi u Notinghemširu . Kao nagradu za njen doprinos, Američko ministarstvo odbrane je 1979. godine razvilo jedan programski jezik i nazvalo ga “Ada”. U toku svog života, sarađivala sa Ser Dejvid Brusterom , tvorcem kaleidoskopa, Čarlsom Vitstounom, Čarlsom Dikensom  i Majklom Faradejom.

Ejda Lavlejs je prešla granicu stereotipne uloge žene i bila je jedna od pionira u istraživanju računara i programiranja. Iako je njen život bio kratak, i živela je pre sto pedeset godina, naslutila je većinu od onoga što se danas smatra modernim računarstvom.izvor

Papa Jovana - Die Päpstin Pope Joan...

Ovo je roman koji treba da pročita svaka žena.
Istinita priča o najčuvanijoj tajni Vatikana.
Ovo je knjiga o ženi koja se od najranijeg detinjstva bori protiv uskogrudosti sopstvene porodice, predrasuda okoline i surovosti društvenih zakona. Koja odbacuje i menja usud zadate sudbine, ograničene običajima i voljom muškaraca.
Ovo je priča o borbi žene da u jedno okrutno vreme, u svetu u kome je i samo rođenje ženskog deteta sramota i gubitak, ostvari sebe.
Na kraju je, mada to nije bio deo njenih stremljenja, postala papa ustoličen u Rimu.
A za sve to vreme u njenim najskrivenijim snovima snažno živi njena priroda žene, i jedna zabranjena ljubav koja se najzad ostvaruje u svoj svojoj punoći. Ali u najnezgodniji čas.
Jovana živi u ranom srednjem veku, najmračnijem dobu u istoriji čovečanstva, o kome se malo zna i piše. Ali kroz vreme se menja samo dekor. Ljudska priroda ostaje ista. I neke stvari kao što su ljubav, žeđ za znanjem, spletke, ambicije, mržnja, snovi, vanvremenski su. Stoga se mnogi i danas mogu poistovetiti sa junacima ove stare istinite priče. 

U mračnom devetom veku, kad su život žene skoro izjednačavali sa životom krave, postala je papa.  Od 858. godine bila gospodar Rima, sveta i raja i vladala pod imenom Jovan VIII dve godine,
 pet meseci i četiri dana.
Svetu papsku službu završila je tako što je na svet donela dete za vreme procesije u Rimu,
 pred zgranutom gomilom koja je zapanjeno posmatrala kako se papa porađa.

Nakon ovog skandala, kaže dalja priča, papa Benedikt ustanovio je običaj da se preko probušene stolice proverava pol budućeg pape. Probušena stolica od crvenog mermera trebala je da omogući biračima da se pregledom i dodirom uvere u papinu muškost. Tek nakon takve provere, Hristov namesnik je mogao da preuzme Petrove rajske ključeve. Ta jedinstvena svetkovina postojala je sve do XVI veka. Kada nije bilo sumnje o papinom polu, čuo bi se uzvik: "Imamo muškarca za papu!!!", što su Rimljani kasnije skratili samo na "habet" čime se izražava sigurnost u pol izabranog.

Crkva je do XVI veka dozvoljavala postojanje žene pape, a onda su o Jovani  izbrisani svi tragovi i ova priča je proglašena "lažnom klevetom, glupošću, budalastom, detinjastom, plitkom i ništavnom bajkom koja svojim protivurečnostima samu sebe pobija", kako piše kardinal i papski istoriograf Cezar Bornijus iz XVI veka.

Da li je postojanje ženskog pape glupa priča za decu, luda bajka ili istina?

Između pape Lea IV i Benedikta III tron Svetog Petra pripadao je Džonu Anglikusu, odnosno papi Jovani.

Teško je i zamisliti koliki napor je Jovana morala uložiti da stigne do trona Svetog Petra.

     Rimokatolička crkva se veoma trudila da zatre tragove žene na papskom tronu. Samo, kao uvek kad se zataškava i krije, nastaju pukotine koje oni koji razmišljaju prepoznaju.

Na prošlogodišnjem Festu pojavio se film Papa Jovana (Die Päpstin aka Pope Joan) priznatog reditelja Sonke Vortmana, sjajna glumačka ekipa dočarala je  priču o zabranjenoj ljubavi , koju je Katolička crkva čuvala u tajnosti više od hiljadu godina. U vreme kada se tražila potpuna poslušnost, Džon Anglikus je predstavljao tračak svetlosti tog mračnog doba.

Nakon što je postao renomirani naučnik, iscelitelj i učitelj, uzdigao se do najviše pozicije u zemlji: Papa Katoličke crkve. Samo dve godine kasnije, Džon Anglikus je kamenovan do smrti zbog tajne koja ja kasnije postala legenda. Džon Anglikus je zapravo bio žena, jedina žena koja je ikada proglašena za Papu i jedini Papa koji je začeo dete.

Odlomci iz knjige

''Jovana je znala da joj otac neće dozvoliti da zadrži knjigu. Nikada nije prihvatio njeno učenje... Zato je sakrila knjigu. Pošto je prethodno pažljivo uvila u krpu, zavukla je pod debelu slamaricu na svojoj strani kreveta. Gorela je od želje da je čita, da razgleda reči, da u sebi oseti uzvišenu lepotu poezije, ali to je bilo suviše opasno. Uvek je bilo nekoga u kući ili pored nje i ona se bojala da je ne otkriju. Jedinu mogućnost pružala joj je noć... Nije bilo lako, ali je ona ipak na kraju uspela da ukrade dovoljno voska da napravi malu sveću u koju je stavila parče konca kao fitilj. Plamen je bio jedva nešto veći od iskre, ali njoj je to bilo dovoljno da obezbedi svetlost za učenje..''

''Promenljivo dete, ti si ono što nećeš biti - ono što ćeš postati drugačije je od onoga što jesi.. .Ti težiš ka onome što je zabranjeno. Da, promenljiva, ja vidim tvoje tajne. Nećeš biti razočarana. Bićeš slavnija nego što maštaš i tužnija nego što možeš da zamisliš..''

''Pupoljak ruže raste u tami. Ne zna ništa o suncu, pa ipak stremi iz mraka koji ga okružuje, dok najzad ne sruši sve prepreke i izbije napolje, šireći svoje latice ka svetlosti..''

''Mama se nasmejala i i privukla Jovanu bliže sebi - 'Dobro, mala prepelice. Ispričaću ti priču pošto znaš tako lepo da zamoliš'..

-U Valhali, najlepšoj palati, živeo je Odin, Bog Otac, na čijim ramenima su sedela dva gavrana,
Hugin - Misao i Munin - Sećanje. Dok su ostali bogovi slavili, Odin je sedeo na prestolu i razmišljao o onome što su mu Misao i Sećanje govorili. Iako je bio veoma mudar, Odin je uvek tragao za većom mudrošću. Jednog dana je otišao do Bunara Mudrosti koji je čuvao Mimir Mudri i zatražio gutljaj iz njega. 'Koliko si spreman da platiš? Pitao je Mimir. Odin je odgovorio da može da traži šta god hoće. 'Mudrost uvek mora da se plati bolom' - odgovorio je Mimir. 'Ako želiš da piješ sa ovog izvora, moraš da platiš jednim okom.'  Iako je to bio težak izbor, Odin je pristao da izgubi jedno oko. Popio je vodu. Kasnije je čovečanstvu prenosio mudrost koju je tako stekao...

'I ja bih se bojala ', rekla je Jovana iskreno.. 'Ali ja bih želela da to uradim. Ja bih želela da znam sve što Bunar može da mi kaže'..

Gudrun se nasmešila, gledajući ozbiljno malo lice - 'Možda ti se ne bi dopalo ono što bi saznala - srce mudrog čoveka, retko je radosno'..''

''Čovek bi trebalo da bude slobodan, da živi život koji sam izabere'.. U sebi je dodala -
'a to bi trebalo da važi i za žene..''

''Njena kosa - kosa njene majke - bila je Jovanin izvor ponosa. Pa ipak, odahnula je kad su je obrijali. Njena monaška odeća zajedno sa tankim ožiljkom na obrazu, koji je ostao od varvarskog mača, učinili su da njeno prerušavanje u muškarca bude uverljivije - od tog prerušavanja sada je zavisio njen život..''

  ''...Veliki ljudi nikada nisu čekali na povoljnu priliku,oni su je stvarali sami..''.

 ''..Jovana je volela Gerolda. O tome nije bilo nikakve sumnje. Ali,da li je mogla da mu bude žena -
Pošto nikada nije živela kao žena, hoće li sada biti u stanju da počne sa takvim životom''...

l

..''Rim. Najveći svetski umovi okupljali su se u tom starom gradu. Njegove crkve čuvale su neviđena blaga, njegove biblioteke - mudrost sakupljanu vekovima. Među svetim grobovima apostola Jovana će sigurno naći ono što je tražila. U Rimu će otkriti svoju sudbinu.''..

. .''Rim nije bio ono što je ona zamišljala.Ona je sanjala o blistavom gradu popločanom zlatom i mermerom, o stotinama bazilika koje su se dizale prema nebu kao blistavo svedočanstvo o postojanju istinskog Civitas Dei, Božjeg grada na zemlji. Stvarnost je bila sasvim drugačija. Razrovane, vijugave, prljave rimske ulice više su priličile paklu nego nebu. Njegovi antički spomenici, koji nisu bili pretvoreni u hrišćanske crkvice, stajali su u ruševinama. Hramovi, amfiteatri, palate i kupatila s kojih je bilo poskidano zlato i srebro, stajali su orvoreni i nezaštićeni. Vinova loza vijugala je preko njegovih porušenih fasada, jasmin i akantus nicali su iz pukotina zidova, svinje, koze i volovi dugih rogova lutali su po njihovim isprljanim prednjim dvorištima. Statue careva ležale su kao pokošene po zemlji, ispražnjeni sarkofazi starih heroja pretvoreni u kade, cisterne i alove za svinje..

Bio je to grad prastarih i naizgled nespojivih suprotnosti - svetsko čudo i prljava upropašćena praonica, mesto u koje su se slivali hrišćanski hodočasnicii mesto u kojem je najveća umetnost slavila paganske bogove, svetski centar umetnosti i učenosti, a stanovnici su se valjali u sujeverju''...

...'' I pored svih ovih protivrečnosti, ili možda baš zbog njih, Jovana je zavolela Rim. Neprekidna buka na ulicama nju je pokretala. U ovoj prenaseljenoj oblasti mešali su se udaljeni delovi sveta - rimski, lombardski, nemački, vizantijski i muslimanski, mešali su se jedan sa drugim u uzbudljivu smesu običaja i jezika. Prošlost i sadašnjost, paganstvo i hrišćanstvo, bili su međusobno isprepletani u bogatu i raznoliku tapiseriju. Sve najbolje i najgore iz celog sveta sakupilo se među ovim prastarim zidinama''...

...'' Nespojivost svetog oltara i njegove paganske osnove, podsetila je Jovanu na nju samu. Ona je bila hrišćanski sveštenik, a još uvek je sanjala o paganskim bogovima svoje majke. Pred svetom se predstavljala kao muškarac, a mučilo ju je njeno tajno žensko srce. Tragala je za Bogom, a dvoumila se između želje da ga spozna i straha da on uopšte  ne postoji. Srce i um, vera i sumnja, volja i strast. Hoće li se bolne suprotnosti njene prirode ikada pomiriti''...

Деспот Стефан Лазаревић...

''Нађох најкрасније место од давнине,
превелики град Београд, разрушен и запустео, саздах њега и посветих га Пресветој Богородици.''

Овде можете видети сјајну 3д анимацију 

средњевековног Стефановог Београда

Одломци
О Стефану Лазаревићу из књиге  
Оливера
аутор - Стојана Магделинић

"Причајте ми о томе како је било кад се родио господин Стефан.

- Зваћемо га Стефан - рекла је мајка - што значи овенчан.
Он је рођен за владара, и за престо, после оца.

Стефаново рођење нам је после великих патњи због неиспуњене мајчине  жеље да роди сина - наследника престола, из корена живот променило, сваки нам дан и час улепшало. Његово рођење је донело светлост нашој породици и  народу и земљи. Звона су звонила на свим храмовима да се обзнани, да се прочује, да је срећа земљу испунила, да је сунце земљу обасјало, да је књегиња српска народу наследника  круне подарила. 
Славље је трајало данима. На двор су дошла и два грчка свирача,Теодор је свирао гајде а Јован бузуки. Довели су и једну девојку,Теону која је уз њихову свирку заносно певала. Долазили су гости са свих страна, доносили скупоцене дарове. Славили су сви, и сељаци и војници, и млади и стари, и богати и сиромашни. Отац је, у знак велике радости, ударио темељ цркви Лазарици.

Славили смо и касније сваки догађај у вези са њим - 
први изникли зубић, први корак, прву изговорену реч. Сви смо га неговали и чували као најдрагоценији комад злата. 
И пазили, и кад једе и кад спава и кад се игра, надгледали.
Поред његовог кревета су увек боравила два дворјанина, да му се нађу, чим нешто затреба. 
Да га заклањају од светлости сунца, дању, и светиљки, ноћу. 
И да га услужују чим очи отвори.

И сви смо га, чим се родио, а и касније, кад је одрастао, сунцем звали. 
А он је то заиста заслуживао - својим васпитањем и науком, својом уредношћу и лепотом, својом топлином и искреношћу, својом благошћу и послушношћу, својом духовношћу, 
својим поштовањем сестара и браће, достојанственом тугом за изгубљеним оцем, превеликом бригом за мајком владарком и дечачком везаношћу за њу.

''Само ретки и изузетни, од Господа одабрани'', говорила је мати Јефимија, ''могу спојити у себи, тако чврсто, тако неодвојиво, две различите животне судбине - 
судбину песника и судбину витеза.''

Мени се, понекад, чинило да му више пристаје да буде витез. Јер, ништа се лепше није могло видети од Стефана кад обуче витешко одело, украшено драгим камењем, са сјајним оклопом и соколима на рамену, мачем око појаса и круном на глави. Онако висок, танак и усправан, косе расуте преко рамена, белог лица од нежности сазданог, као у најлепше девојке, пленио је уздахе принцеза и властелинских кћери, 
а и њихових мајки, где год се појавио.

Ипак, кад бих га видела у његовој радној соби, 
коју је мајка за њега опремила још кад је био дете, 
нагнутог над столом претрпаним књигама и писаљком у руци, озареног лица, са сјајем у очима који је одавао огромну жељу за сазнавањем и учењем, 
па кад бих видела лепоту слова којима је песничке мисли и поруке на папирус преносио, 
онда ми се чинило да је рођен да буде мислилац и песник. 
Или, можда, философ"..

Биткa код Ангоре (данашња Анкара) 28. јула 1402. год. између Османлијских Турака под командом турског султана Бајазита I и Монгола под командом Тамерлана.
Тамерлан је из битке изашао као победник док је султан Бајазит I кога је војска издала, пао у заробљеништво и убрзо умро. Исход битке имао је за последицу губитак већине освојених територија у Малој Азији и стагнацију турске експанзији за дужи временски период. На страни Турака се борила и српска војска под заповедништвом Стефана Лазаревића, који након пораза постаје угарски вазал.

део разговора између Оливере, сестре Стефанове, а Бајазитове љубе и Тамерлана, након битке-
одломак из књиге ''Оливера''

"А, и твој брат, Стефан, сва је прилика, заслужио моје поштовање...
Видео сам, велики је јунак, безбели. Јуришао је, неустрашиво, да сам био задивљен његовом храброшћу. 
Чак, помислио сам у једном тренутку, за те српске витезове, које је он предводио, да су дервиши. 
Једино они, фанатично, под дејством хашиша, 
постају тако љути и тако помамни, да не знају шта је страх. 
И зато сам желео да видим тебе, 
сестру неустрашивог српског владара"....




 **************************************************************

Стефан Лазаревић, познат и као Стеван Високи 
(Крушевац, децембра 1377. – Црквине,део села Марковца,19. јул 1427) је био син кнеза Лазара
 који је са титулама кнеза (1389—1402) и деспота (1402—1427) владао Србијом. 
У своје време је важио за једног од најбољих витезова а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку. 
 Син кнеза Лазара и кнегиње Милице (из светородне лозе Немањића), владао је Србијом од 1389. до 1427. године, и то прво са својом мајком Милицом, до 1395. године, а после сам; до године 1402. имао титулу кнез (као отац му Лазар), а те године је у Цариграду добио од грчког царског двора титулу "деспот", која остаје и његовом наследнику Ђурађу Бранковићу. 
У народу је сачувана прича  да је био висок и леп човек. Ожењен је био   Јеленом, из царске породице Палеолога, чији је отац био господар острва Лезбос (Митилена), са којом деце није имао, па га је наследио сестрић Ђурађ Бранковић. Имао је пет сестара: Мару, Јелену, Драгану, Теодору и Оливеру; и брата – Вука и, вероватно, Добривоја (који је мали преминуо). Његово образовање је поверено   монаху Данилу (рођаку кнеза Лазара), будућем патријарху, зато је Стефан добио солидно верско образовање и васпитање. Уз словенско писмо и грчки језик, учио је општу и националну историју, животописе успешних владара. При образовању спортске игре су имале двоструки циљ - телесни развој и овладавање борилачким вештинама. Ту је значајна и улога Јефимије, у духовном развоју. Године 1393. шеснаестогодишњи кнежевић Стефан проглашен је пунолетним и ступио на престо. Милица се замонашила, али је задржала видан удео у власти као савладар. Као млађи син, Вук је укључен у управљање државом. Коначно, 1405. године Стефан преузима целокупну власт.   

 Живео је у Крушевцу. Али, попут других владара, боравио на више места - у околини, на реци Расини ; у планинама Шумадије (Борач, у долини Груже); 1427.године у Бјелом Пољу (12 км северно од Борча). Често је у Јагодни (Јагодини); у Тополници је 1426-те године; борави и у Приштини, Новом Брду, Сребреници (1426.год.). 
Више пута одседао у Београду, где је најзад и преместио свој двор из Крушевца.-извор-књижевна баштина Крушевца

Деспот Стефан на Калемегдану

Био је владалац  витешких црта, војсковођа, немилосрдни организатор државне власти и способан експлоататор  рудника сребра; али и велики зналац уметности, пасионирани љубитељ књига и даровит писац – први наш владар -писац.
 Чини се да је имао нарочиту наклоност према књигама историјске садржине. Познавао је и витешке песме и романе, чијих елемената има у ''Слову љубве'', нарочито у 
''Натпису на мраморном стубу на Косову''. 
 Пише сам, али и проналази преписиваче и преводиоце за двор и за цркву. У својој задужбини, цркви Свете Тројице у Ресави - Манасији, Стефан Лазаревић је основао јединствену преписивачко - преводилачку Ресавску школу, опремио је изванредном библиотеком и у њој окупио водеће интелектуалце свога времена. Лично је преводио са грчког и латинског. Свом биографу, Константину Филозофу је наложио да изради граматику српског језика, познатију као Повест о словима. 
Године 1412. донео је чувени - 
Законик о рудницима- (Новобрдски законик),  
јединствени средњовековни правни споменик. Зна се да су цео рударски део овог списа убрзо превели Латини и Турци. Српска верзија сачувана је у неколико познијих ћириличких преписа.  Рукопис је откривен изненада 1959 - те године и дарован САНУ, а објављен 1962. године. 
"Натпис на мраморном косовском стубу" - посвећен трагично настрадалом оцу Лазару, из 1404. и "Слово љубве", настао у време свађе са млађим братом Вуком, из 1409. су два Стефанова поетска записа који су надживели време. Портрети Стефанови налазе се у манастиру Раваници, са родитељима и братом Вуком (1387.), у Љубостињи (пре 1405.), у Копорину, са братом Вуком (1408?), у Каленићу (1407.) и Манасији (1418.). Најзначајније писање о деспоту Стефану Лазаревићу је ''Житије деспота Стефана Лазаревића''
 Константина Филозофа. 
Између 1402. и 1405. патријарх српски Јефрем написао је ''Житије деспота Стефана Лазаревића''.

Стефан из Ресаве

Деспотови савременици не скривају најдубље поштовање према његовом војничком јунаштву, јер он је поред краља Сигисмунда и још двадесет двојице угледних европских аристократа, другопотписани оснивач витешког Реда змаја. Но, оно што нарочито пада у очи у старим списима,   јесте општа очараност њихових састављача и физичком лепотом деспота Стефана,
јер је деспот заиста био натпросечно висок човек, па је и данас међу Србима познат као Стефан Високи.
Хроничари бележе да је током Сигисмундовог крунисања за Римског краља у Ахену било толико угледних и виђених племића, али да је међу њима српски деспот био
„као месец међу звездама”.
 Сигисмундов дворски службеник, трговац из Мајнца Еберхарт Виндеке, изреком каже да је деспот Стефан „необично леп човек,  искрен, праведан и мирољубив.”

.

              

Па, и деспотова изненадна смрт, 19. јула 1427, током једног лова на месту Главица у близини  Крагујевца ,мада је спомен - запис заправо у засеоку Црквине, Марковац, 8 км од данашњег Младеновца , потпуно одступа од сваког  клишеа. Према причању очевидаца, деспот је у једном тренутку пустио сокола који је прхнуо за својим пленом у висину. Рука са соколарском рукавицом још је била подигнута када је на њу изненада слетео малени крагуј. Деспот је на час нежно причао са птичицом, а онда се занео од силине можданог удара који га је изненада погодио. Издахнуо је тек кад је стигао његов сестрић  Ђурђе Бранковић, остављајући Србију да за њим неутешно плаче.

У порти храма св. пророка Илије, у Марковцу, налази се 'обелиск' од белог студеничког мермера који  је висок 195,  широк 67,  а дебљина је 28 сантиметара са средњевековним натписом о смрти деспота Стефана Лазаревића. Обележје је подигао његов пратилац Ђурађ Зубровић одмах после смрти деспота Стефана 1427. године. Овај обелиск представља јединствени примерак споменика до данас сачуван на Балкану.  Најлепши запис преминулом деспоту исписан је у форми епитафа на чеоној страни споменика.  Уз епитаф,  како је то био обичај у средњовековној Србији, урезана је представа Христовог крста на Голготи, чија је симболика у директној вези са темом страдалништва и мучеништва,   као и нечитка представа јелена, која алудира на догађај лова у којем је деспота задесила изненадна смрт. Јединствен по свом садржају и функцији споменик представља важно сведочанство за проучавање историје, уметности и књижевности средњовековног Београда и Србије и један од најстаријих и најзначајнијих споменика балканског културног наслеђа.

На предњој (западној) страни споменика исклесан је следећи текст:
„Ја, деспот Стефан, син светога кнеза Лазара и по његову престављењу милошћу Божјом бих Господин свима Србима, Подунављу и Посављу и делу Угарске земље и Босанске још и Приморју Зетскоме. И у Богоданој ми власти проводих живота мога мојега време колико се благому свиде Богу година 38. И тако дође ми заповест општа од свих цара и Бога, говорећи послани к мени анђео: ‘Иди’ и тако душа моја од убогога ми разлучи се тела на месту званом ‘Глава’ године 6935, индиктиона 5, сунчаног круга 19, и месечева 19, месеца јулија 19 дана“.
На левој (северној) страни уклесан је текст:
 „Благочестиви Господин деспот Стефан добри господин“, а на десној (јужној) страни пише: „Предобри и мили и слатки Господин Стефан деспот“.
Споменик је спасен, вађењем и скривањем од Турака.

Споменик на месту смрти деспота Стефана Лазаревића заштићен је 1979. године као споменик културе од изузетног значаја за Србију.

Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Ресави - данашња Манасија, код данашњег Деспотовца.

Стефан Лазаревић је, за сада, једини српски владар чији су земни остаци идентификовани ДНК анализом, што додатно заокружује слику о његовој посебности и у смрти, и у животу. Ексхумацијом гроба у југозападној зони главног брода, дакле оног простора у коме се у владарским маузолејима увек сахрањује ктитор, откривени су земни остаци мушке особе, високе око 178 цм, што је импресивна висина у епохи у којој се просечни раст одраслог мушкарца кретао око 165 цм. Захваљујући поузданим резултатима ДНК анализе, коју је провео др Оливер Стојковић, руководилац Института за судску медицину при Медицинском факултету Универзитета у Београду, неспорно је установљено да земни остаци из Манасије припадају особи која је боловала од крвних судова и умрла природном смрћу, као и да је реч о личности у најближем сродству (99,9378%) са кнезом Лазаром Хребељановићем
.- извор,балканмагазин-


http://sr.wikipedia.org/,
http://www.mladenovac.tv/2011/05/spomenik-despotu-stefanu-lazarevicu/,