Citadela - Kronin

Archibald Joseph  
Cronin

Citadela 

Kroninova najbolja knjiga duštvene kritike.
Pitka za čitanje, sa veoma jasnom porukom.
Prati lične životne sukobe mladog škotskog lekara.
Kada je budete pročitali, sigurna sam da  neke poruke koje ona nosi
nećete dugo moći da izbacite iz svoje glave,
 naročito ćete ih se setiti kada uđete u neku lekarsku ordinaciju, ne daj Bože ;)

Sa Kroninom sam se srela prerano, još u osnovnoj školi, pošto je jedna moja rođaka imala neke njegove knjige i tada sam pročitala Citadelu. Dopala mi se, ali je tada nisam razumela na način na koji je danas razumem. Pre nekoliko godina sam je se setila, baš "a propos" neke "lekarske etike" u nas, i poželela da je opet pročitam. Muke moje... Knjige nema u prodaji....
Međutim, nekako mi se posreći i nedavno kupim od prodavca antikvarnih knjiga ceo komplet Krononovih sabranih dela.
Sada ih gustiram na tenane, pošto ih nisam sve pročitala ranije.
Prva na redu je bila, naravno, Citadela.


Opet me je takla, evo priznajem.
Stalno mi je jedna misao bila na pameti, te je delim s vama:

Ovo bi knjigu trebalo staviti za lektiru svih medicinskih škola, a pogotovo medicinskih i srodnih fakulteta. A svakako bi bilo veoma lepo kad bi je svi lekari i medicinsko osoblje imali u svojim ordinacijama i kućama, čisto da se podsete nekad svojih početaka, i eventualno prepoznaju svoje profesionalne deformacije usled jačanja novčanih apetita.

Kroz lik glavnog junaka, doktora Endru Mansona,
Kronin (po profesiji doktor medicine sa doktoratom na temu Istorija aneurizme)
 svima nama drži čas o lekarskoj etici.
O etici često razmišljam,  pa i knjige na ovu temu rado čitam.
Ukoliko ste i vi tih afiniteta, onda je ovo prava knjiga za vas.


Vredan mladi, tek svršeni student medicine, traži posao po celoj Engleskoj. Nailazi na neverovatne zapetljancije i podmeštanja od starijih kolega iz struke, te mu je život zbog njegove  revnosti, brige i ljubavi prema pacijentima stravično turbulentan, a on tako mlad i perspektivan, uprkos stalnim  seljenjima u potrazi za bolje plaćenim poslom, prilično švorc.
Bori se protiv sistema,  bori se s vetrenjačama.
Kao majstor u razvoju likova, Kronin je lik doktora Mensona tako divno preneo čitaocima, da jednostavno ne možeš da  ne zavoliš taj lik, i da mu se diviš, jer je toliko čist, plemenit i različit od mnogih  lekara sa kojima se srećemo  po srpskim ordinacijama u 21. veku.
Doduše, razlika od jednog veka nije mala, jer je početak knjige stavljen u 1924. godinu. Tridesetih godina prošlog veka je i pisana, tako da je prisutan taj "arhaični" engleski stil, što je veoma simpatično bar meni.
Zanimljivo je da iz ove knjige možemo da vidimo koliko smo kao čovečanstvo napredovali u medicinskim otkrićima, lekovima, prevenciji, a koliko smo stagnirali kao "ljudi". 
Ili drugim rečima, kako je loš sistem uvek loš sistem.

Naposletku, i dr Menson je samo čovek, citadela (tvrđava) čije prozore  lome  besni vetrovi, čije kamenje spiraju kiše, a tlo drmaju klizišta, pa on pokušava da se prilagodi svemu tome, ne bi li sačuvao svoju citadelu...
Zbog zlatne citadele počinje da gubi sve ono "božansko", jer ljudi greše....


I doktori su ljudi...
Da li smeju da greše i doktori, i koliko se njihove greške skupo plaćaju - novcem ili životima?
Šta je skuplje?!


Ovo nije osuda lekara, nego fer pogled na sistemske greške zdravstvenog sistema i
da bi se skretanjem pažnje stanje popravilo. Ova knjiga može biti temelj, ili vodilja u održavanju i građenju moralnih  principa budućih doktora.

Čitajući ovu knjigu, zapanjićete se sličnošću sa nekim lekarima oko vas.
Možda ste vi srećnici koji to niste iskusili, ali ja nisam bila te sreće
i moja iskustva sa "nekim" doktorima nisu baš lepa.
Pritom, uopšte ne mislim na sve, niti na doktore kao profesiju, koju izuzetno cenim,
već na taj tzv.  "kukolj", koji kvari kompletnu sliku, kvari  ostale učesnike ucenama ili čak uništava zdravlje svojim pacijentiam iz želje da im uzme što više novca.
Izgleda da je ova problematična tema doktora koji traže "pogaču preko hleba",
u skoro svim državama aktuelna. Mada u našem neuređenom tranzicionom društvu i isto takvom zdravstvenom sistemu, doživljava kulminaciju loše prakse.

Koliko je bilo strašnih lekarskih grešaka sa smrtnim ishodom, zadnjih godina u Srbiji,
a presude su tako blage, ili su slučajevi zastarevali..
Strašne trgovine tek rođenim bebama, koja je Srbiji postojala krajem 20. veka,
a koju su vodili zaposleni, lekari i babice, ko bi drugi.
To su činjenice, koje pokazuju da sistem poodavno nije dobar.
Slučajevi traženja mita u državnim bolnicama, su trenutno toliko uobičajeni, da se ljudi više i ne pitaju, zašto  plaćaju još toliko novca pored plate koju lekari u Srbiji primaju.
Male su plate izgovor za sve, i za ono što jeste i za ono što "ne biva".. Al prolazi...
Ponekad, pomislim da nije samo to problem što se zdravlje tako skupo plaća (odvojiti od svojih "bolesnih" usta da bi neka druga sita usta poslao na egzotični ručak ili neko fino putovanje), nego je još veći problem kada te neko zavlači, namerno pogrešno leči, odugovlačeći i pokušavajući da pribavi finansijsku korist iz nečije muke ili teške bolesti,  izmišljajući dijagnoze, savetujući ti uvozne lekove po ceni bar 3 puta skupljoj od domaćih, ali da odneseš obavezno ceduljicu na kojoj piše ime dotičnog doktora!? Ili ne može da radi u takvoj gužvi u bolnici koju pokriva tvoje osiguranje, ali zato privatno može. Samo ponesi keš, dobro, može i kartica. Kafa, bombonjera, viski, to je već passé.
Ionako, ne znaju šta će sa tim ako ne otvore prodavnicu.  ;)


Ja sam čak doživela u jednoj našoj bolnici, da su hteli da mi operišu slepo crevo, a  imala sam stomačni virus. Počeli su da me spremaju za operaciju, koju bi obavili sutra ujutru, i onda su svi moji ukućani u međuvremenu dobili iste simptome, te je meni bilo sasvim jasno, o čemu se radi, a pritom mi je i leukocitarna formula bila sasvim mirna. Tada sam prvi put u životu, u bolnici bila izuzetno neprijatna, zahtevala da mi donesu otpusnu listu, tj. potpisala sam da izlazim na sopstvenu odgovornost. I nisam uopšte pogrešila, da sam ostala te noći, slepo im verujući, zdravo slepo crevo ne bih danas imala, a još bih se izložila bespotrebnom operativnom riziku i svemu što ide posle.



Ne pitam se da li "neki" mirno spavaju, videla sam da spavaju
i ne daju da ih niko uznemirava čak i kad su na radnom mestu.
Ne pitam se ni da li "takvi" imaju savesti, jer sam sigurna da je nikada nisu ni imali.
I ne pitam se ni ko ih štiti, jer znam da je takva internacionalna mreža,
jača od bilo koje države i spremni su da ućutkaju bilo koga. Na sve misle.

Sve je u procentima, sve je u novcu, ili u zlatnicima kako kaže Kronin, u ovoj knjizi.
Ne verujem da ovi korumpirani čitaju blogove, a još manje knjige, ali negde duboko verujem da će neki mehanizam naprednijeg humanijeg društva nego što je naše, naći načina da ovakvim zlotvorima stane na put - postoje zatvori, postoje doživotne zabrane bavljenja lekarskom praksom kao i brojne druge adekvatne kazne za traženje mita, nestručnost ili namerno dovođenje pacijenata u zabludu. Primeniti zakonske mere na sve građane podjednako. Ako može da robija neki radnik zbog toga što je ukrao 1000 evra, neka robija i doktor koji je ucenio bolesnog čoveka za 1000 evra.

Ono čemu se nadam je da će Kroninova "Citadela", imati ponovljenja izdanja u Srbiji
i da će " na vreme" doći u ruke mladih, budućih doktora i medicinskog osoblja.
Mnogi će se prepoznati kao mladi studenti željni znanja i spremni da pomognu pacijentima.
Šta će dalje biti zavisi od njih samih.
Da li će skrenuti sa svog Hipokratovog puta zarad neke "citadele"
ili će njihove zasluge i zahvalnost ljudi kojima su pomogli
biti večna nebeska citadela za njihove duše, biraće sami.
Naše odluke menjaju našu sudbinu...
No, sve će to negde biti svakako zapisano, a Nebeski sud je nepotkupljiv...
Ne zaboravite...






Odlomci

..."Došao sam ovamo pune glave  formula, stvari u koje svako veruje, ili se pretvara da veruje: 

na primer, da otečeni zglobovi znače reumatizam, 

da reumatizam znači salicilat. 

Znate, sva ta pravoverna načela medicine! 

E, pa ja polako uviđam da su neka od njih sasvim pogrešna. Uzmimo, recimo, lekove. 

Meni izgleda da neki od njih čine više štete nego koristi. To vam je sistem. 

Bolesnik vam dođe u dispanzer. On očekuje svoju "bočicu leka". 

I on je dobija, svejedno da li je to samo isprženi šećer, bikarbonat sode ili dobra čista voda. 

Zato se recepti i pišu na latinskom - da ih bolesnici ne bi razumeli. 

To nije ništa, to nije nauka. Meni se čini da suviše mnogo lekara 

uzimaju bolest empirijski, tj. razmatraju simptome pojedinačno. 

Ali neće da se pomuče da sve simptome slože zajedno, pa tek onda da izvuku dijagnozu.

 Oni vam kažu, vrlo brzo, zato što su obično u žurbi:"Ah, glavobolja. Probajte ovaj prašak." 

ili " Vi ste malokrvni, morate uzeti malo gvožđa." 

Umesto da se zapitaju šta uzrokuje glavobolju ili malokrvnost."..

..."I nemoj da se stidiš zato što si siromah. 

Zaboravi na novac, na položaje i na sve slično,

 i nauči da ceniš ljude po onome što oni stvarno jesu!"... 

...Vi biste hteli da srušite zidove Vavilona - znam, bio sam i ja nekad mlad. 

Ali svejedno, idite polako, oprezno, gledajte pre nego što skočite!"...

..."Ona je bila bolji borac od njega. Raspolagala je uravnoteženošću 

koja im je pomagala da prebrode svaku krizu. 

Znala je i ona da bude prgava, ali umela je i da vlada sobom."...

..."Ah, da! Zar ne uviđaš: kad bi svaki lekar izbrisao pitanje zarade, čitav bi sistem bio čistiji."...

..."Neznanje, neznanje, pusto neznanje! 

Trebalo bi da postoji neki zakon koji će naterati lekare 

da budu u toku savremene nauke. Sve je pogreška našeg trulog sistema. 

Trebalo bi svake pete godine da se ustanove obavezni tečajevi za sve lekare."...

..."Za sve je kriv sistem, mislio je on ojađeno, sistem koji je preživeo. Trebalo bi da postoji neki bolji poredak, da se svakome da prilika."...

...Rodžersu, u Ulici Konduit, rekli ste mi koliko vam je stalo do uspeha. 

U tome odelu to nećete nikad postići."...

..."U svome revnjivom naporu da postigne uspeh,

 on je zaboravio kako je put njegovog napretka 

bio suprotan svemu onome u šta je dotada verovao."...

..."Dosta mi je već širokog, zvezdanog neba. 

Najbolji način da čovek zavoli ovu našu jadnu zemlju jeste, 

da malo proputuje po inostranstvu."....

..."Život je za njega jurio isuviše brzo da bi imao vremena da malo zastane i da se zamisli. 

Vrtlog ga je zanosio. Bio je obuzet osećanjem snage."...

..."U ovom krajičku Londona ima suviše šakala. Ima dosta čestitih ljudi, koji se trude da rade pošteno, ali svi drugi su šakali. Šakali su ti koji daju sve te nepotrebne injekcije, seku neškodljive krajnike i slepa creva, doturaju jedan drugom pacijente kao lopte, dele honorare, vrše pobačaje, preporučuju vojne naučne lekove, a sve vreme jure za zlatnicima."...

..."Zašto bi jedan čovek (lekar) zarađivao tolike novce na račun čovečanstva koje pati."...

A planine odjeknuše - Haled Hoseini...

Lepa, i u isto vreme vrlo potresna knjiga.

Ako ste skloni da zaplačete dok čitate knjige, ova knjiga će vam sigurno izmamiti suze.

Na samom početku se nalazi metaforična priča od koje ćete se naježiti, 

o divu i baba Ajubovoj deci, 

koju jedan siromašni  Avganistanac priča svojoj deci pred odlazak u Kabul. 

Otac priča pokušavajući tako da olakša svojoj duši, tražeći opravdanje, 

dok deca očarana očevom pričom razmišljaju o sudbini baba Ajubove dece, 

ne sluteći da će i jedno od njih  odvesti  jedan strašni "div" 

koji se zove prodaja jednog deteta da bi ostala deca preživela.

Knjiga je višeslojna, pa decenijama pratimo mnoge likove, 

čije se sudbine prepliću, 

ili razdvajaju, 

da bi se kasnije neke od njih ponovo spojile, 

kao da nam pisac na taj način ne dozvoljava  da se vežemo samo za jednog lika.

Sve njih uglavnom povezuju Avganistan, tuga i dobrota 

koja se ispoljava na različite načine.

Tu su:

 Nila Vahdati, hrabra mlada žena koja pokušava da živi u Avganistanu, 

rušeći tabue što joj donosi brojne posledice;

Nabi - vozač, kuvar gospodina Vahdatija, koji je iz najboljih namera "zakuvao" i još neke čorbe, 

sem one za koju je bio plaćen. Njegova preispitivanja duše su mi se jako dopala.

Tu su još hirurg Markos i Talija sa grčkog ostrva Tinosa,  

Parvana i njena sestra, i još mnogi drugi.

Negde se ipak izdvaja priča o bratu i sestri, 

Pari i Abdulahu koje život surovo rastavlja na početku knjige.

Abdulaha će život odvesti u Ameriku, a Pari u Francusku. 

Izmeniće ih nove sredine, imaće nove živote, 

ali će uvek ostati avganistanska deca u duši..

Jedna će ih dečija pesmica stalno podsećati na "ono malo" 

što im fali u skoro potpunoj sreći, 

a što je daleko ostalo.

Glavni Hoseinijev lik, onaj stalno prisutni, koji je obeležio sve te sudbine 

i od koga su neki likovi spas našli u "belom" svetu je Avganistan.

Čini mi se da se Haled Hoseini rodio da bi "promenio" ružnu sliku o Avganistanu, 

koju su ratovi i terorizam urezali u našu svest, 

da bi nam pojasnio, približio neke događaje 

koje mi uglavnom znamo iz "jednostranih" medijskih izveštaja. 

Volela bih da se i kod nas rodi takav jedan pisac, koji bi svojim knjigama, 

kroz zamršene balkanske sudbine svojih likova

 pričao o realnim situacijama i životu ovdašnjih ljudi,

 i o onoj jedinstvenoj dobroj balkanskoj duši ma gde živela.

Odlomci

..."Priča je kao voz u pokretu: gde god da se ukrcate, stići ćete na odredište, pre ili kasnije."...

..."Rekao bih im da je živeo život bez smisla i cilja. Nalik na one besciljne vožnje. 

Život koji se živi sa zadnjeg sedišta, koji se posmatra dok mutan prolazi. Ravnodušan život."...

..."Kao što dobro znate, mi Avganistanci volimo poeziju; 

čak i oni najneobrazovaniji među nama umeju da recituju stihove Hafiza, Hajama ili Sadija. 

Sećate li se, gospodine Markose, kako ste mi lani rekli koliko volite Avganistance? 

A kada sam vas pitao zašto, nasmejali ste se i odgovorili: 

Zato što su kod vas čak i grafiti zapravo Rumijevi stihovi."...

..."Dugo sam poživeo, gospodine Markose, i uvideo sam da čoveku dođe mera poniznosti 

i razumevanja kada sudi o onome što upravlja srcima drugih."...

..."Ljudi kažu: nađi svrhu u životu pa ga živi. 

Ponekad, međutim, tek pošto ste živeli, shvatate da je vaš život imao svrhu, 

i to najverovatnije onu koju nikada niste smerali. 

A sada pošto sam ja svoju ispunio, osećao sam se kao da besciljno lutam."...

..."Imam jednu teoriju o braku, mesje Bustule. 

A ona glasi da u roku od dve nedelje gotovo uvek znate hoće li uspeti ili ne. 

Zapanjujuće je koliko ljudi ostaje okovano godinama, pa čak i decenijama, 

u produženom i obostranom stanju samoodbrane i lažne nade 

kada su odgovor zapravo dobili u one prve dve nedelje."...

..."Ona je bila krhka žena sitnih kostiju, s telom deteta, 

ali kad biste je videli kako ide k vama, pustili biste je da prođe."...

..."Mama je verovala u vernost iznad svega, čak i po cenu samoodricanja. 

Posebno po cenu samoodricanja. Takođe je verovala da je najbolje uvek govoriti istinu, 

reći je jednostavno, bez pompe, a što je istina neprijatnija, to je pre treba reći."...

..."To je ono što peče i kvari njenu dobrotu, njena spasavanja i njena hrabra dela. 

Pomračuje ih osećaj da ste joj dužni. Zahtevi, obaveze s kojima vas opterećuje. 

Način na koji koristi ta dela kao valutu, kako ih trampi za lojalnost i pripadnost. 

Uže koje te izbavi iz poplave može postati omča oko vrata."...

..."Trebalo je da budem pažljivija. Zbog toga se čovek nikada ne kaje."...

..."Naučio sam da svet ne vidi šta se u vama krije, 

da ga nimalo nije briga za nade i snove,

 za tuge koje se kriju ispod kože. 

Sve je toliko prosto, apsurdno i surovo. Moji pacijenti su to znali. 

Videli su da dobar deo onoga što jesu, što će biti ili što mogu biti 

zavisi od simetrije njihove strukture kostiju, prostora između njihovih očiju,

 dužine njihove brade, vrha njihovog nosa, imaju li idealan ugao između čela ili nosa ili ne. 

Lepota je ogroman, nezasluženi dar koji se dobija nasumično, besmisleno."...

..."Čudno je to, Markose, ali ljudi uglavnom sve shvataju naopačke. 

Misle da će živeti po onome što žele. 

Ali ono što upravlja njima jeste ono čega se plaše.

 Ono što ne žele."...

..."Vreme je kao šarm. Nikada ga nemaš koliko misliš da ga imaš."...

Hadrijanovi memoari - Margerit Jursenar...

Margerit Jursenar, pisac ove knjige je  dobitnica Nobelove nagrade za književnost.

Po mom mišljenju, ovo je jedna od 10 najboljih istorijskih knjiga 

sa mnogo divnih citata za razmišljanje;

Nakon prvih 20 stranica pomislila sam da je roman nastajao godinama, a na kraju sam bila gotovo sigurna u to da se Margarit Jursenar "rodila" da bi napisala knjigu o Hadrijanu, što je ona na kraju u pogovoru detaljno i objasnila kako je počinjala, cepala, ostavljala rukopis, godinama razmišljala i neprestano tragala na tu temu. Ovo delo joj je bukvalno obeležilo ceo život. Toliko je verno oživela lik cara Hadrijana, da se stiče utisak da ga je poznavala ili čak da je bila zaljubljena na neki poseban način u lik ovog čoveka, rođenog mnogo vekova pre nje.

Junak ove knjige car Hadrijan (u istoriji zabeležen kao car filozof, mirotvorac, jedan od „pet dobrih careva starog Rima“) se pred smrt priseća  svog života kroz lične memoare za svog naslednika Marka Aurelija. Ubedljivost njegove ispovesti pojačava pisanje u prvom licu jednine. Car nam pričajući o svom životu,  priča neka svoja razmišljanja - od nekih opštih, društvenih i političkih, do ličnih i pojedinačnih tema i dilema - od svog odrastanja, obrazovanja, putovanja, ljubavi, zabluda, dolaska na vlast, vladanja, istorijskih razmatranja. Ideja prolaznosti je  konstanta  ovog dela.

Ovo nije knjiga za čitanje "na brzinu" i za relaksaciju na plaži.

 Traži punu koncentraciju, istinsku ljubav prema istoriji. 

Poznajem neke ljude kojima nije prijala, tj. nisu mogli da je pročitaju, 

bila im je zamorna upravo zbog filozofskih misli, mnoštva likova. 

Naravno, ukusi su različiti, ali po mom shvatanju, 

to je poseban kvalitet ove snažne i upečatljive knjige, 

koja nije instant pisana, pa se ne može ni čitati na taj način. 

Jedno je sigurno, ne zaboravljaju se  Hadrijanove misli, 

njegova životna priča i način na koji nam on otkriva svoje "srce". 

Ogromna umetnička i misaona upečatljivost.

Pošto je car Hadrijan mnogo gradio, mnogo toga je sačuvano, i ostalo i danas da nosi ime njemu u čast. Možda ste već nešto od ovoga posetili:

*Hadrijanova vila i terme u Tivoliju 

*Rimska tvrđava Sant Angelo se nalazi na mestu Hadrijanovog mauzoleja (U krugu tvrđave nalaze se urne cara Hadrijana, njegove žene Sabine i prvog usvojenog sina Lucijusa Aelijusa). 

*Hadrijanova kapija na ulazu u stari grad Antalija u Turskoj

*Hadrianopolis, grad koji je dobio ime u čast Hadrijana, današnje Edirne u Turskoj

 

Odlomci

..."Ljubitelj lepote svuda nađe zlatnu žicu."...

..."Ne volim kad neko misli da može da računa sa mojom željom, da je predvidi, 

a ja da se mehanički prilagođavam onome što on misli da sam ja odabrao."...

..."Pisana reč me je naučila da slušam ljudski glas, 

kao što me je uzvišenost nepomičnih stavova kipa naučila da cenim pokrete. 

Kasnije, naprotiv, život mi je protumačio knjige."...

..."Vrlo teško bih se privikao na svet bez knjiga, ali stvarnost nije u njima, 

jer ne može cela u njih da stane."...

..."A kad je u pitanju posmatranje samog sebe, 

na to primoravam sebe ako ni zbog čega drugog 

a ono da bih se sporazumeo sa tim čovekom, 

pošto ću do kraja morati s njim da živim."...

..."Ono inteligencije što imam koristim 

da sagledam iz daleka i sa što veće visine svoj život,

koji onda postaje život nekog drugog.

Ali ta dva načina saznanja teška su i zahtevaju 

- prvi poniranje u sebe, a drugi izlaženje izvan sebe."...

..."Suviše puteva nikuda ne vode."...

"S vremena na vreme čini mi se da u nekom susretu, u pretskazanju, 

u određenom razvoju događaja prepoznajem sudbinu, 

ali kada je suviše puteva, oni nikuda ne vode

 - suviše brojne sume ne zbrajaju se!

 Osećam lepo u toj raznovrsnosti, u tom neredu, prisustvo jedne ličnosti,

 ali njen oblik kao da je uvek ocrtan pritiskom okolnosti, 

a crte joj se mute kao slika koja se vidi u vodi. 

Uostalom, masa mojih sklonosti, želja, planova,

 ostaje neodređena i neuhvatljiva - kao što je avet."

..."Svako dete očekuje sve."...


..."Voleo sam grčki jezik zbog njegove gipkosti kao u lepo građenog tela,
zbog bogatstva rečnika, koji u svakoj reči potvrđuje neposrednu i raznoliku vezu
 sa stvarnošću i zato što je skoro sve najlepše što su ljudi kazali
rečeno na grčkom jeziku."...


..."Naša je velika zabluda što pokušavamo
da od svakoga posebno izvučemo vrline
koje on nema i što se ne trudimo da u njemu razvijemo one koje ima."...



..."Bog koga u sebi nose, otkriva se u času kad umiru."...


..."Čovek koji čita ili koji misli  ili koji računa
pripada vrsti, a ne polu."...


..."Prisnost tela koje nikad nije bilo među nama,
 nadoknadio je taj dodir dva duha vezana jedno za drugo."...


..."Imati pravo pre vremena znači
ne biti u pravu."...


..."Starao sam se da pregovaram s onakvim žarom
s kakvim drugi biju bitke."...



..."Ljude vređa kad neko nipodaštava ono čemu se oni raduju."...


..."Ponovo sam video svoje prijatelje; osetio sam divno zadovoljstvo
ponovnog susreta posle dugog rastanka,
zadovoljstvo da ih opet ocenim, a i oni mene."...


..."Položaj žena je određen čudnim običajima:
one su istovremeno podređen i zaštićene,
slabe i moćne, suviše prezrene i suviše poštovane."...


..."Graditi, znači sarađivati sa zemljom:
staviti ljudski pečat na predeo koji će time biti izmenjen
za večita vremena, to znači doprineti onoj laganoj promeni
koju predstavlja život gradova."...



..."Stalno ponavljamo nekoliko tuceta remek-dela
koje više ne bismo bili sposobni da stvorimo."...


..."Više sam voleo da lutam po mraku
nego da se služim slabim svetiljkama."...


..."Biblioteka je bolnica za dušu."....



..."Većina ljudi koji u istoriji nešto znače
imala je osrednje ili gore izdanke:
oni kao da su sobom iscrpli snage svoje rase."...


..."Obožavaju me, poštuju me isuviše da bi me voleli."...



..."Natura deficit, fortuna mutatur, deus omnia cernit.
Priroda nas izdaje, sreća se menja, a Bog odozgo sve to gleda."...

Hadrijan i Antinoj, Britanski muzej

photo from http://en.wikipedia.org/wiki/Hadrian

 

Sto jada - odlomci o Branku Ćopiću

Odlomci iz knjige

koji se odnose na Branka Ćopića

..."Ali stvarno, kako se raspada duša?

- Raspada se pod naletom vulgarnog materijalizma."...

..."Kada sunce izlazi i zalazi, treba ga gledati u oči."...

..."Zbog tuge koja obuzme čovjeka ispod pupka, Rusi za stomak kažu život.  - rekao mi je jednom otac.

..- Čika Branko (Ćopić), zašto Rusi stomak zovu život?

- Zato što iza pupka leži duša, a života nema bez duše! Ovdje! - pokazao je na moj pupak i zagolicao me. Nasmijao sam se, a on mi šapnuo: 

- Treba paziti...

- Znam, da mi se duša ne prospe!

- Nije! Čuvaj dušu da je neko ne pojede!

Kud god krenem u svijet iz Sarajeva, valja proći Beograd. To je moja veza sa svijetom. Uvijek se tu rado zaustavljam, prespavam kod tetke Ane. U centar grada put vodi preko Brankovog mosta. Svaki put, dok prelazim taj most, ugledam čika Branka. I mašem mu. Mašem ja njemu, maše on meni.

Kada je Branko Ćopić stigao prvi put u Beograd, zbog nesporazuma prijatelj ga nije po dogovoru sačekao, pa je svoju prvu noć u prestonici prespavao ispod mosta Aleksandra Karađorđevića. Mnogo godina kasnije, kada je njegovu dušu razjedala jugoslovenska drama, on je požurio da na prečac završi sve poslove. Uplašio se za sudbinu Nikoletine Bursaća, Baje Bajazita, Ježurka Ježića, Duleta Dabića. 

- Šta će biti sa mojim junacima ako se sve ovo sruši? - pitao se i nije znao odgovor. 

Zbog toga je jednog dana krenuo na mjesto gdje je prespavao svoju prvu noć u Beogradu. Nema ko ga tada nije pozdravio. Neka žena je za Brankom gledala iz znatiželje, zastala je, a onda je iznenađeno mahala dok je on koračao  ka drugoj strani mosta. Zaustavio se i prije nego što je zakoračio preko ograde mosta, Branko je ugledao tu ženu. Vidio je da mu maše, da želi da ga pozdravi. Okrenuo se prema njoj, odmahnuo i skočio, ne u Savu već na beton.

Slutim da je čika Branku neko pojeo dušu. "...

Moj dodatak:

Brankov most


Jedan od beogradskih savskih mostova zove se "Brankov most".
Reč je o mostu koji je podignut na stubovima Mosta bratstva i jedinstva,
koji je takođe podignut
na stubovima jednog srušenog mosta za vreme Drugog svetskog rata
- Mosta kralja Aleksandra.

Međutim, ima jedna informacija koja nije baš sasvim tačna,
a tako se medijski stalno plasira. 
Navodno, most se danas zove "Brankov" jer je Branko Ćopić, pisac,
 izvršio samoubistvo skočivši s njega 1984. godine.
Činjenica  je da se most zvao "Brankov" i godinama pre tog tragičnog događaja,
jer je most bio u produžetku Brankove ulice,
 koja je svoje ime dobila po pesniku Branku Radičeviću.
Tako da je jedno samo izvesno da je most Brankov,
ali da li je ime dobio po pesniku ili piscu,
razmislite sami.

http://danilovaa.tumblr.com/post/39263963963/mesto-za-ljubljenje-brankov-most-sto-da-ne

Dosije Bogorodica - Vanja Bulić...

foto laguna.com

Nakon "Simeonovog pečata" i "Jovanovog zaveštanja",
 i treći roman Vanje Bulića "Dosije Bogorodica" sa istim glavnim  junacima :
Novinar Duge Novak Ivanović, njegova koleginica novinarka  Duge - Muška
i policajac Marko Mirković.

Kao i prethodni Bulićevi romani, veoma pitak, jasan, uzbudljiv za čitanje.
Prava knjiga "triler" ili "krimić".
Svi oni koji su voleli da gledaju Herkula Poaroa ili druge filmove po knjigama Agate Kristi, sličnu energiju će naći i u Bulićevim knjigama punih zapleta oko krađa hrišćanskih relikvija.
U ovom slučaju, umesto nekog detektiva sa šeširom i brčićima, u Vanjinim knjigama tj. u likovima glavnih junaka, ja   zamišljam nama poznate ljude, pa  novinar Novak u mojoj mašti dobija lik Vanje Bulića, Muška ima lik Duške Jovanić i policajac Marko lik Marka Nicovića...
I onda je to nekako poznata, dobitna kombinacija za siguran triler ;)


Ovo je knjiga koju možete poneti sa sobom na putovanje,
nije opterećujuća iako prati kriminalne namere vrhunskih kriminalaca,
drži pažnju od početka do kraja.

........................

Blago srpske kraljevske dinastije Karađorđević,
kralj je 1941. godine predao na čuvanje monasima manastira Ostrog u Crnoj Gori.
Božjom promišlju, okupatori su  svo zlato našli i odneli, a ono najvrednije, relikvije,  nisu.
Odatle su nakon završetka rata, ikona Bogorodice Filermose,
ruka svetog Jovana Krstitelja  i čestica Časnog krsta preneseni na Cetinje.
I danas su tamo.

Ono oko čega se u ovoj knjizi pravi zaplet je želja nekih veoma moćnih ljudi
da prisvoje hrišćanske relikvije.
A u toj potrazi ekipa naših hrabrih novinara-istraživača dolazi do još jednog otkrića,
a to je da je sa  ikone Bogorodice Filrmose
(koja je  došla od Romanovih,  preko Carigrada i Rodosa, prethodno),
ali je  za vreme upravljanja Josipa Broza Jugoslavijom,
 sa ikone nestao najvredniji plavi safir ikada nađen  na svetu.
 Safir je bio prikopčan ispod Bogorodičinog grla..
Sem ukradenog safira, oni kojima vrednost relikvija ništa nije značila,
 odlično su znali vrednosti dragog kamenja,
pa je pored plavog safira sa ikone ukraden i niz od 283 dijamanata.
To ni do danas nije nađeno, nažalost.
Postoje indicije da je nešto od toga završilo u riznici jedne veoma uticajne kraljice.


Uprkos svemu tome, što je već ukradeno sa ikone,
 pojavio se neko ko je poželeo da je prisvoji  relikvije po svaku cenu i to je tema ove knjige.

foto by tinamaxima

foto Filermosa  link

..."Stameni kamen, izbrazdan kišom, vetrom, snegovima i vekovima... lepo lice ovog naroda."

..."Pastiru je mjesto uz stado i kad navale čopori gladnih vukova."...

..."Nije slučajno izabrao ruže kao znak raspoznavanja.
Čistač je inteligentan i poruka će mu odmah biti jasna:
 ruža je simbol ljubavi, ali istovremeno se povezuje sa ćutanjem i tajnošću.
Kupidon je poklonio ružu bogu ćutanja kako ne bi razglasio Venerine ljubavne jade.
 Zato je buket u Čistačevim rukama više od zakletve da će velom tajne
biti sakrivena svaka reč."...


..."Krug je kroz istoriju smatran simbolom zaštite, sklada, poistovećivali su ga sa svetinjom.
 U paganskim obredima, ljudi su ivice kruga prskali krvlju.
Vračevi ulaze u krugove i prizivaju bogove, a oko kreveta novorođenčadi i bolesnika pravljeni su zamišljeni krugovi kao zaštita od zlih duhova.
Ali krug može da predstavlja i začarano mesto iz koga je teško izaći."...


..."Boraveći u Crnoj Gori, Bernard Šo je rekao da na svojim putovanjima nije video ništa ni približno lepo kao što je ulazak Rijeke Crnojevića u Skadarsko jezero, nekada zvano Skadarsko blato.
To je izjavio, a nije se usudio da neverovatnu sliku i opiše,
svestan da maštovitost literature ne može nadmašiti maštovitost prirode."...


..."Gledajući Boku s jedne od serpentina, engleski pesnik Džordž Gordon Bajron,
pre gotovo dva veka, u romantičarskom zanosu zapisao je:
- Kada su sejani biseri prirode, na ovom mestu je zahvaćeno punom šakom."...

foto Filermosa  link


..."Princ posmatra horizont tražeći pogledom liniju koja spaja pesak i nebo.
Ili je bolje reći, pomisli, liniju koja razdvaja nebo i pesak.
Koliko je zabluda posejano i koliko tačaka koje spajaju ljude drugi vide kao tačke razdvajanja!
Novi krstaški rat?! Arapsko proleće, kako su politički analitičari nazvali "demokratska previranja"
 u arapskom svetu, već  je odnelo skoro toliko žrtava
koliko svi krstaški ratovi zajedno u srednjem veku!"...



..."Mi smo Srbi sudbinom predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku
i da priznajemo iznad sebe samo nebeski Jerusalim, a na zemlji nikoga.
Jer - ili ćemo biti svoji, ili nas neće biti."... Sveti Sava

Bogorodica Filermosa

foto link

Tamo daleko - Vuk Drašković...

laguna.com

Dopada mi se knjiga. 

Ne liči na prethodne Draškovićeve knjige, ne liči ni na neke druge pisce, zbog jedinstvene tematike. Pogotovo ne liči na onog Vuka Draškovića, čiji lik i delo znamo iz njegovog političkog angažmana.  Ja sam  sebe naučila da knjige čitam samo kao knjige
(što svima preporučujem),

sa porukom koju nam one nose i potpuno ih odvajam od života autora, jer su one ipak besmrtne i tema ovog bloga. Na mom blogu autori se  poštuju i pominju  kao pisci neke dobre knjige koju sam upravo pročitala. To nije zgoreg napomenuti, jer  ne bih da me neko stavlja u nečiju političku grupaciju ili da mom blogu daje političku konotaciju zbog odlomaka iz knjiga.

...........

Mislim da je pisac ovom knjigom napravio jedan uspešan iskorak u tajanstveno,
u "naše" paralelne svetove, skoro dotakao onostrano, kroz snove koji donose neke odgovore. 

Nekada je podsvest iskrenija i visprenija nego naša svest 

koju smo nasilno ubacili u kalupe i tako je ograničili. 

Kroz životnu priču porodice Maksimović, tj.  Vidana Maksimovića,
 priča se jedna mnogo slojevitija i šira priča.
Sudbina našeg Vidana i njegovih, je preslikana sudbina naše Srbije. 

Čovek, kuća, zemlja - ruševina.

Mnogo gorućih,  stalno aktuelnih tema i problema u nas, je obrađeno u ovoj knjizi, ali suptilno i sa mnogo   metafore. Zato mislim da će je  razumeti ljudi sa naših prostora, mnogo pre i drugačije, nego neko kome nije poznata naša istorija i duhovno biće ovog naroda. Čak mislim da korišćena metaforična poređenja bi strancu učinila ovu knjigu potpuno drugačijom  i gotovo nerazumljivom, zbog piščevog namernog izostavljanja naziva kao što su Kosovo, Evropska Unija i slični i zamenom sa potpuno apstraktnim nazivima  - hacijenda Santancija, Sudnica-Ludnica,  planeta Ofijus, Akvinta, nebeski rulet sa džinom itd.

U ovoj plodnoj književnoj imaginaciji srešćemo se sa pojmom kosmičke sile,
sa brojnim filozofskim temama i pitanjima,
kosmos, život, smrt, kako učiti iz poraza, 

naposletku, kako taj veliki poraz pretvoriti u pobedu.

Naslov veoma emotivan i simboličan "Tamo daleko". 

  http://en.wikipedia.org/wiki/File:Vido-PlavaGrobnica-ploca.jpg

Odmah znamo da je reč o grčim ostrvima Vido i Krf, 
o povlačenju srpske vojske preko albanskih planina, golgoti, 
bacanju tifusom zaraženih hiljada ljudi 
u vode sveto i nebeski plavo Jonsko more
-  "Plava grobnica".

Period 1915-1916. godine - 
Nekoliko hiljada ljudi izgubilo je život u albanskim planinama od gladi,  hladnoće, zaraze. Oko 140.000 dočekalo je francuske brodove na obalama Albanije, koji su ih prebacili na Krf, za koje su verovali da će im biti  "ostrvo spasa", za neke i jeste bilo, ali za mnoge je  postalo grobnica. Pet hiljada vojnika i civila sahranjeno je na malom ostrvu Vido u blizini Krfa, 
a još nekoliko hiljada položeno je u more, u večnu  „plavu grobnicu“ .

 Saveznički general Žofr je povlačenje srpske vojske okarakterisao kao 
,,Nešto najstrašnije što je istorija do tad zabeležila".

Pesma "Tamo daleko"je verovatno  najlepša i najtužnija himna  naših predaka koji su kosti ostavili u tuđini, gde su se prinudno povlačili napadnuti prvo od Austro-Ugarske i Nemačke, a potom i Bugarske. Tamo daleko u Grčkoj gde cveta limun žut,  svi su je pevali misleći na svoju zemlju Srbiju tamo daleko, na svoju decu, na svoja sela, tužni što je morala doći ta tužna nesretna noć da krenu u  boj. Himna kako za one nastradale, tako i za one koji su se vratili  poput jednog od  mojih pradedova,  Žike, koji je imao samo 8 godina kada je krenuo sa ocem, stricom, dedom i ostalima koji su se mogli mobilisati, put Albanije, do Krfa. Sve je to nekim čudom preživeo tako mali i vratio se kući, nakon proboja Solunskog fronta, majci, kako je obećao da će čuvati svog oca. Ali, nije sačuvao strica i dedu i još mnoge druge.

Večni pomen za sve koji su "tamo daleko"

"Slava jatu besmrtnika, mir pepelu velikana!"

Ne ponovilo se

dečiji hor Kolibri izvodi "Tamo daleko"

povlačenje srpske vojske wikipedia

link slike

Odlomci iz knjige "Tamo daleko"

..."Za zločin priznajemo samo zločin nad nama, kukanje nam je himna, a ležaj jama."...

..."Rat protiv Neba smo dobili, jer smo na kamenu zapisali, 

u kamen zapisano pretopili, kamen postali i kamenu se zakleli 

da je oteta tapija naša tapija nad našim svetim imanjem, 

i da ćemo, skamenjeni, moleći se kamenu, 

čekati da optuženi pronađe i donese jedino važeću tapiju  -

doleprša do mog kreveta i kljunom izvuče gvozdenu šipku između mojih zuba."...

..."Kad lošije razmislim, jedino i možemo da imamo ono što nemamo. 

Ne izvire magija iz čuda, nego ona stvara čuda. 

Naše imanje nije naše, a naše je, a nemamo ga, a imamo ga, 

tvrđe i sigurnije nego onda kada smo ga imali. 

Sad, kad su nam ukrali tapiju, ne mogu nam je više ni krasti ni otimati, 

niti je možemo gubiti, kao što smo je nekad gubili. 

Otimači su poraženi. Traže od nas da im damo ono što nemamo. 

Ne damo, ne damo, i nećemo dati, dok je kamenja i dok smo mi kamenje!"...

...."Mrtvim snom spavam među morskim algama,
a gledam te morske zvezde kako me ganjaju, 

pa vežu, u mom rodnom selu, kraj jezera...

Na dnu sam mora bio već trideset godina i,
odatle gledao sebe jadnog i vezanog u svome selu. 

Sebe i još hiljade naših što su usnuli među morskim školjkama. 

Vežu nas kape sa zvezdama zbog drukčijih kapa na našim glavama."...

..." - Živela Srbija! - uzviknuo sam na svom maternjem jeziku.
- Smrt i Srbija su danas sinonimi. - otpozdravio je general na francuskom.
- Smrt i Srbija su uvek sinonimi! - odgovorih generalu,
sav prašnjav i jadan na ulici njegove prestonice."...

..."Ti i ja smo boravili u predelima svemira koji su, između sebe, veoma udaljeni. 

Po našim merilima su udaljeni, ali nisu udaljeni. 

Za misao nema ničeg što je daleko, još dalje ili predaleko. 

Za misao nema vremena, nema prostora, nema brzine, jer je svaka brzina njena volja."...

..."Sve što se, ikada, događalo na ovoj našoj Zemlji, bilo je ponavljanje ranijih zbivanja na planeti Tantalus. I sve što će nam se dogoditi, tamo se već dogodilo. "...

..."Može biti da vreme i menja ponešto, ali ne po svojoj moći, 

nego po  volji, 

po projektu univerzalnog uma. "...

..."Ako ne možeš da nosiš vatru svoje vidovitosti, onda je ugasi. 

Ako nemaš snage ni za to, ta će se vatra ugasiti sama. 

- Kako? - upitah s nadom.

- Tako što svaka oluja, pa i oluja hipofize, ima svoj kraj. 

Snaga tornada izmori tornado i on se ugasi."...

..."Misao huči kao brzi vodopad, baš huči i skokovita je, 

jedva uspevam da sve zapišem, 

a zapisujem brzo, najbrže, bez zastoja, koristeći i skraćenice. "...

..."Piši, sve zapiši, a ne moraš da objaviš. 

Kada bude zrelo žito, tada ga pokosi."...

.....................................................................................................................................

Ovih dana je u svetskoj, pa i beogradskoj štampi veoma aktuelna
analiza Prvog svetskog rata,
zbog jubileja 100 godina od početka Prvog svetskog rata,
koji će se obeležiti 28. jula 2014. 
I dok oni koji su, poznato je, sami započeli rat, pokušavaju posle 100 godina
da vrše reviziju događaja, tj. menjaju istinu,
naša je obaveza da jedinu istinu ne zaboravimo u spomen na ogromne ljudske žrtve,
na naše pradedove koji su izginuli braneći svoju zemlju od osvajača.
Nema porodice u Srbiji koja tada nije izgubila makar jednog muškarca. 

Jesmo siromašna zemlja koja ne može ovaj jubilej da obeleži kao Francuska i Britanija,
 ali onoliko koliko možemo - sećanjem, cvećem, pisanjem o tome,
slikama naših dedova koje ćemo objaviti...
Postoje grupe na fb koje prikupljaju slike  svih učesnika Prvog svetskog rata.

 fotografija preuzeta sa fb stranice " U vremenu starog Kruševca"

Zločini okupatora u Prvom svetskom ratu u kruševačkom kraju - kasarna "Car Lazar" 1916. godine. 

Detaljne podatke vezane za I svetski rat, možete naći na linku.

"Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva), daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja." A rat je trajao 4 godine...

Za one koji ne poznaju dovoljno istoriju I svetskog rata, na YouTube postoji izvanredan film na ovu temu, "Gde miriše limun žut", na srpskom jeziku  i sa engleskim prevodom, tako da vam ga najiskrenije preporučujem. Sve je veoma detaljno dokumentovano, snimcima, fotografijama,  propraćeno pričom Dragana Nikolića i pojedine scene odglumljene, kada su u pitanju zabeleženi razgovori kralja Petra ili regenta Aleksandra sa Nikolom Pašićem ili narodom. U filmu možete videti  kako je i zašto  zapravo rat objavljen od strane Austro-Ugarske, bez obzira na odgovor Srbije, kakve su ultimatume nudili Srbiji ako uđe u savez sa Austrijom i zatim i Nemačkom, kako su Austrtijanci Srbiji  nudili teritorije  Bosne i Dalmacije i svašta još, što je Srbija javno odbila, ne želeći da izgubi svoju samostalnost (koju je potom, ipak, izgubila u nesrećnoj i veštačkoj kraljevini), o tome kako se vojska povlačila kroz Albaniju, kako je stigla na Krf, koliko je Srbiju u ljudstvu koštao taj strašni rat u osnovi vođen jer je Austro-Ugarska pohlepno želela sve one teritorije koje su na Balkanu bile oslobođene od Osmanlija.   Iako film traje sat i po, nije  naporno za praćenje.
Naporno je samo suočiti se sa činjenicom da su Srbi u 20. veku masovnim stradanjem kroz balkanske ratove , I i II svetski, dokazali da znaju da umiru. 

Kao što rekoše na kraju filma,  u 21. veku je vreme da pokažu kako znaju da žive.
Amin.