Duge noći i crne zastave...

Duge noći i crne zastave je

drugi roman Dejana Stojiljkovića, pisca  Konstantinovog raskršća. 

Ovaj roman je,  po mom mišljenju, mnogo zreliji i čitkiji od prethodnog romana koji je bio proglašen za najčitaniju knjigu.
1386.godina, Srbija u vreme Lazara Hrebeljanovića.

U fokusu su  Kosančić Ivan, Toplica Milan i Miloš Obilić, najveći srpski junaci tog vremena, a možda i svih dosadašnjih vremena  (kad mogu autori da pišu knjige ''slobodnije'' tumačeći istorijske činjenice, mogu onda i ja to da subjektivno tvrdim. :)
 Uglavnom, oni su predstavljeni kao vitezovi ''reda Zmaja'', sa mnogo ''nadljudskih''  mističnih osobina koji se bore protiv osvajača  Turaka, opisani tako da se zaljubiš u svakog od njih momentalno!

Zatim tu je interesantna unutrašnja borba koju vodi sam Lazar, borba da povrati svoju izgubljenu veru?!?

Pomenuti su i mnogi značajni likovi naše istorije iz 14. veka: Olivera Hrebeljanović, braća Musići, Kraljević Marko, Nikola Altomanović i drugi, ali i unutrašnja borba koju vodi turski sultan Murat.

Sa  elementima popularne  fantastike, magije, srpskim mitološkim likovima, vilama,  pred očima dok čitam su mi jake ''filmične'' scene. 

Sigurna sam da bi film rađen po ovoj knjizi izazvao veliku pažnju, a tek kad bi ga Ameri snimili sa modernim efektima. Ali naravno da neće, jer taman posla da se Srbi bore protiv tamo nekih osvajača.. A i ko bi drugi mogao da glumi Obilića, kad Laušević odavno ne glumi...

Ovako, knjiga se čita u jednom dahu,  ja sam je npr. čitala na plaži  (u Turskoj) i stalno se pitala gde baš odabrah tu knjigu da ponesem sa sobom u Tursku...

Meni je recimo falilo što neke scene nisu bile duže, ili kao da su mi malo prebrzo skraćene, ali pretpostavljam da je autor hteo da neke događaje samo pomene, bez previše zadržavanja, detaljisanja, jer namerava da nastavi pisanje kroz još tri  romana koji će obrađivati baš ovaj burni 14. i deo 15. veka srpske istorije Lazarevića i srodnika.

Odlomci

...''Kruševačka tvrđava nikla je na neobičnom mestu, poput kamena iz zemlje. Dok su drugi gospodari pravili prestona mesta na nepristupačnim liticama, visokim, dobro branjenim položajima teškim za osvajanje, Lazar je svoju prestonicu podigao u plodnoj ravnici, kao da hoće da prkosi ratnoj sreći i osvajačima podjednako. Bila je to velika utvrda na kojoj radovi nikad nisu prestajali. I dok su Kosančić i Toplica ulazili na glavnu kapiju preko velikog pokretnog mosta, neimari su neumorno zidali dodatne kule i odaje. Turski poklisari nisu bez razloga nazvali Lazarevu prestonicu Aladža Hisar - ''šareni grad''. Bili su opčinjeni njegovom lepotom, ne samo što se to šarenilo prelivalo na gradske ulice , gde su se sretali ljudi iz raznih delova Balkana, i na sam dvor gde se šarenila svila i kadifa od koje su bile sašivene svite za dvorsku gospodu.''...

...''Znaj da te ono što te je promašilo nije moglo pogoditi, a ono što te je pogodilo nije te moglo mimoići.''... Muhamed

....''Sasvim nenadano, kroz tišinu koja je pritisla smiraj dana pod pirotskim razbojištem, prolomi se krhki, skoro anđeoski glas. Svi pogledaše u pravcu odakle je došao, ka pročelju na grudobranu. Ognjana je sedela na njemu, očiju zanetih u modro nebo na istoku. I pevala. 

''Znam ovu pesmu'', promrmlja Obilić i ostavi pehar sa vinom. ''Usnila je dubok sanak.''

Devojčica je pevala, a njen glas se uzdizao ka nebu, kao da je raščinjavao neku prastaru  vradžbinu koja je okovala Pirot grad i sve oko njega. Čak su i Agareni podno zidina zastali, prestali sa sakupljanjem poginulih i podigli oči ka mestu na zidu odakle je dopirala pesma. 

''Vidiš, dragi, širom polja

Božurova nema

Samo kamen, ljuto trnje 

Pod oblakom drema.''

 

''Izgleda da je i naše prijatelje ispred zidina pogodila pesma '', reče Toplica.

''Ali, oni ne razumeju o čemu ona peva. Ne znaju reči.'', bio je zbunjen Obilić.

''To nije ni važno...Oni osećaju šta ona peva'', reče Kosančić ne skidajući pogled sa Agarena koji su opčinjeno slušali Ognjaninu pesmu. 

''A to što osećaju, to je neka vrsta prajezika. I svako od njih ga razume.  Bez obzira na to da li je pod ovezidine došao iz Karamanije, Anadolije ili Vizanta... Ova pesma je njihovo zajedničko sećanje na dom.''

''Na zabiti u pustinji iz kojih su došli da robe i pljačkaju?'', upita Obilić.

''Ne na taj dom, Miloše, Već na onaj nebeski koji smo odavno izgubili . To je božji jezik, pesma koju smo svi čuli u kolevci i koju svako razume. Bio on Agaren, hrišćanin ili rob. Taj prajezik, to sećanje, jeste govor anđela, jezik Raja, sve ono čega smo se odrekli nekad davno zarad naših vavilonskih kula, zarad naših mermernih odaja, zarad zlata, ratovanja...''

Kosančić nasu sebi vina u pehar, otpi gutljaj i pogleda u pravcu Ognjane koja je ruku skrštenih na grudima sedela na golom kamenu. 

''Ona je dete, ali vidi dovoljno duboko i dovoljno daleko. Ona proniče kroz besmisao sveg ovog klanja i vidi ništavnost ovog rata i ovog krvoprolića. Ona zna da sve ovo nema nikakvog smisla.''

Kosančić upre prstom u Osmanlije podno bedema:

''A sada znaju i oni.''...

foto:Svetlana Dingarac, Dani kraljice Jelene Anžujske, manastir Gradac