Banatska snežna avantura i spas u Kaštelu Banattera...

*Moj putopis*

Protekli vikend je moja porodica planirala ovako:

spavaćemo 2 noći u Srpskoj Crnji, na samoj granici sa Rumunijom
u Kaštel Hotelu Banattera
 i odatle ćemo u nedelju ujutru otići na dnevni izlet do Temišvara .

Međutim, u subotu 8. decembra počeo je da pada sneg, nošen olujnim vetrom i Vojvodina je zbog neadekvatnog čišćenja i kasno donetih odluka o zabrani kretanja šlepera ostala neprohodna ili teško prohodna.
 Kad smo u subotu krenuli iz Kragujevca, nije bilo padavina i do Beograda je bila sasvim normalna situacija. Međutim, kako smo prešli Dunav, tako je stanje bilo sve alarmantnije.  Mislili smo da će puteve  ipak čistiti ljudi koji su plaćeni za to, pa smo nastavljali vožnju dalje kroz zavejani Banat. Ono što je sada bilo ogroman problem su jaki smetovi koji su zanosili automobile..Koliko smo puta stajali, jer je neki automobil oluja bacila u jarak ili je prošao autobus i gurnuo putnički auto u sneg.
Na kraju su se šleperi,  koje je neko trebao da zaustavi ,  totalno zaglavili i zakočili nas u sred noći u banatskoj nedođiji van naseljenih mesta, samo njive okolo. Ispred nas rumunski šleperi, koje je nemoguće zaobići, jedan jedini put totalno neprohodan ispred nas, a i iza nas kolona...Oluja sve jača, sedimo u kolima, sa malim detetom i gledamo kako Banat upravo ostaje bez struje... Pritom prvi put idemo ovim pravcem i nemamo pojma kako ćemo doći do svog cilja, što zbog zastoja, što zbog totalnog mraka. Prolaze sati, sa strahom gledamo kako dolazi mašina koja pokušava da raščisti sneg, vadi ljude zagljavljene, promrzle, zatim  vuče šlepere da bismo nekako krenuli dalje...

Umesto dva i po sata, koliko bismo normalno putovali, mi smo u kolima proveli 7 sati.

Znam da je bilo i mnogo gorih i dužih zastoja od ovog u kom smo mi bili te noći u Vojvodini, i da su ljudi sa malom decom proveli 20 sati u kolima, bez hrane, grejanja, , da su se žene porađale u kolima, da teški bolesnici nisu stigli na vreme u bolnicu.  Ipak, nama je ovo bilo strašno iskustvo... Neke službe su strašno zatajile i ako ima nekog reda u ovoj zemlji, neko bi trebao da snosi posledice zbog svog nemara , nerada i nespremnosti. Ne ponovilo se...

U Kaštel smo stigli po potpunom mraku, i struja je 'došla' tek ujutru. Na sreću, grejanje je radilo pre nestanka struje, pa je ipak bilo prijatno. Ljubazno osoblje nas je sačekalo sa lampama. Delovalo je pomalo zastrašujuće. Ulazimo u dvorac, mrak okolo,uz pomoć lampe  penjemo se drvenim stepenicama do potkrovlja, gde nam je bila soba.. Tišina i mrak u nepoznatom mestu!!!
Probajte da zamislite...

Par puta sam pomislila da treba da se probudim iz nekog čudnog sna, al' ovaj 'san' je bio java...

Preumorni, iscrpljeni, iznervirani, ušuškali smo se ispod toplog jorgana i sa našim mališanom zaspali, uprkos uznemirujućim,čudnim zvucima koje je pravila oluja a koji su ličili na marširanje!!!

Kao što je draga Skarlet O' Hara jednom rekla u filmu 'Prohujalo s' vihorom':

 ''Sutra je novi dan'',

 i tako je jutro osvanulo obećavajuće. 

Vetar je smanjio svoju jačinu, predivan pogled na beskrajnu belu ravnicu iz Kaštela delovao je umirujuće na mene..
 Zastava trobojka Srbije se vijorila na vetru, na 100 m od kaštela na graničnom prelazu , ali potpuno prazan granični prelaz nije  ulivao  nadu da možemo do Temišvara.

Odlučili smo da ostanemo u našem toplom Kaštelu i uživamo u njegovom miru i blagostanju...

Priča o Kaštelu Banattera, 

Geringovom zamku ili Dvorcu Nojhauzen

Srpska Crnja, maleno mesto na samoj granici sa Rumunijom. Zovu ga još i Đurina varoš, jer se ovde rodio veliki srpski pesnik i slikar Đura Jakšić. 

Carski vojnici i graničari (militari), koji su učestvovali u borbama protiv Turaka naselili su se 1698. godine u Crnji. Tada je naseljeno 13 porodičnih zadruga Srba i Crnogoraca. Mnoge Crnjanski porodice vode poreklo baš od ovih graničara.

Istorija ovog Kaštela je veoma zanimljiva i praćena legendama. 

Zemlja na kojoj je izgrađen dvorac - kaštel, bila je u posedu grofa Čekonića oko 150 godina. Grof Čekonić,  svoj posed od 500 jutara najplodnije banatske zemlje izgubio je na kocki 1934. godine i njegova zemlja je jedno kratko vreme pripadala zrenjaninskom lekaru Aleksandru Šajoviću.

 No, ni Doktor Šajović se nije usrećio sa ovom zemljom. On je uoči II Svetskog rata zbog svoje nacionalne pripadnosti  pobegao iz zemlje pred nemačkom represijom. 

Nakon toga ozloglašeni  Herman Gering, Hitlerova desna ruka, veliki Rajhsmaršal, obožavatelj umetnina i nakita, (jedan od hobija bilo mu je pljačkanje umetničkih dela iz porobljenih zemalja i stvaranje vlastite grandiozne kolekcije) je zemlju dodelio svom bliskom saradniku,  nemačkom generalu Francu Nojhauzenu (Franz Neuhausen), koji je neposredno pred II Sv. rat bio nemački ambasador u Beogradu, osvedočeni srbomrzac i takođe, veliki ljubitelj umetnina. Franc Nojhauzen došao je u Jugoslaviju iz Bugarske i prvo se zaposlio u nekoj privatnoj livnici u Beogradu. Dolaskom Hitlera na vlast, on brzo postaje direktor „Lufthanze", a zatim i Saobraćajnog nemačkog biroa, vođa Nemaca za Jugoslaviju i ceo Balkan, kao i organizator nemačke obaveštajne službe. Kao lični prijatelj Geringa, jedan je od prouzrokovača vazdušnog napada na Beograd jer je to on tražio kao odmazdu za demoliranje Saobraćajnog biroa i, konačno, generalni punomoćnik za privredu u Srbiji u kojem svojstvu je bio najmarkantnija figura nemačke okupatorske sile do početka 1944. godine. General Nojhauzen  je bio i strastveni lovac i, verujući da će na tom prostoru doveka vladati Treći rajh, sagradio je letnjikovac sa nekim njemu poznatim ciljevima.

 

Kaštel je građen u periodu od 1941. do 1943. godine, po ugledu na austrijske letnjikovce, po nekim tvrdnjama za samog Geringa, po nekim za Nojhauzena i njegovu porodicu. Glavni projekat i arhitektonsko rešenje  uradio je zarobljeni arhitekta ruskog porekla, Peđa Bera. Dvorac je anahron u odnosu na aktuelnu arhitekturu i stilove tog vremena, iako je u osnovi primenjen arhitektonski obrazac klasicističkog dvorca, sa svim njegovim odlikama. Osnovna namera generala Nojhauzena je bila da dvorac, odnosno Kaštel koristi kao letnjikovac, ali i kao sabirni centar za blago koje bi prikupio iz ove oblasti.

Kaštel je od samog početka njegove gradnje bio obavijen velom tajne s obzirom na činjenicu da nije bio dostupan domaćem stanovništvu, a sve posete su obavljane noću. Na bazi proizvoljnih pretpostavki i mašte smišljane su razne priče o dvorcu, tako da postoji više interesantnih legendi. Jedna od njih je i ta po kojoj postoji verovanje da je prilikom gradnje osmišljen i izrađen tajni hodnik nalik tunelu kojim bi general Nojhauzen u slučaju opasnosti mogao da pobegne sa tavana u podzemne hodnike koji su bili jako dugački i kojima bi otišao negde daleko od dvorca gde bi bio bezbedan. Na žalost takvi hodnici, kao ni hodnici slične namene nisu nikada pronađeni tako da je cela priča zadržala okvire jedne interesantne legende.

No, ni ozloglašeni nemački generali i njihova svita se nisu ovde usrećili. Jer čim su ga sagradili, usledila je ofanziva Rusa sa istoka, stigli su i partizani, pa je napušten i pre no što je useljen.

Gering (Hermann Wilhelm Göring) je na sudu  Međunarodnog Vojnog Tribunala u Nürnbergu proglašen  krivim po svim tačkama za ratne zločine i osuđen na smrt vešanjem. U trenutku kada je osuđen na smrt, skinuo je svoje slušalice i u potpunoj tišini odmarširao iz sudnice. Nakon 19 dana pošto mu je odbijena molba da bude streljan, pregrizao je kapsulu cijanida koju je skrivao u svojoj ćeliji. Nije sebi mogao da dozvoli nečasnu smrt!!!

Šta je bilo sa generalom Nojhauzenom, do kad je živeo i gde je služio kaznu, nisam uspela da saznam sem da njegova prava krivica nikad nije dokazana!!! Franc Nojhauzen osuđen je na suđenju pred Vojnim sudom u Beogradu, od 22. do 31. oktobra 1947. godine na 20 godina lišenja slobode sa prinudnim radom.

Nakon dugog perioda višenamenskog korišćenja u vlasništvu zemljoradničke zadruge "Jakšićevo" dvorac Kaštel je 1981. godine pretvoren u motel sa restoranom i 16 soba sa smeštajnim kapacitetima za 40 gostiju.

  Međutim, ovaj prelepi dvorac je u sistemu privatizacije  krenuo u sunovrat, koji je zaustavljen zakupninom dvorca na 10 godina od strane beogradskog „Labrador kluba“. 

2011. godine završeno je kompletno renoviranje. Tokom renoviranja Kaštel nije pretrpeo nikakve suštinske promene. Spoljašnji izgled, boja fasade, zatvoreni kamin i drvene spiralne stepenice u unutrašnjosti dvorca su zadržale autentičan izgled imajući u vidu da se radi o objektu koji je pod zaštitom države. Ostali segmenti unutrašnjeg dela Kaštela su pretrpeli veoma male izmene, a sve u cilju stvaranja idealnog prostora za odmor i uživanje.

16.6.2011. Kaštel Banattera je počeo sa radom u sadašnjem ruhu.

Možda je trebalo da prođe 70 godina da bi dvorac došao u pravo vreme u  prave ruke. Verujem da je to baš ovaj trenutak i da je u pravim rukama, s obzirom na ono što sam tamo videla.

 Radovan Tumpa, vlasnik „Labrador kluba“,  je do sada u ovaj objekat uložio preko 500.000 evra, a u narednom periodu planira se izgradnja otvorenog bazena sa geotermalnom vodom čija bušotina godinama stoji neiskorišćena, postojeći fudbalski teren biće osavremenjen, gradiće se teniski tereni i trenažna staza za golf. Niko ne sumnja da će gostiju biti. Tim pre što je dvorac udaljen samo 200 metara od graničnog prelaza sa Rumunijom, a otvoren je i veliki carinski terminal. Ništa nije prepušteno slučaju i stihiji. Kuvari sa međunarodnim iskustvom pripremaju  specijalitete od najkvalitetnijih sastojaka.  Vinski podrum je napunjen vinima iz  celog sveta, a tu su i naša najbolja vina.
Dvorac poseduje u suterenu  VIP salon sa vinskim podrumom i autentičnim kaminom, 
veliku banket salu,
 lovačku sobu, 
biblioteku na prvom spratu,
 vinski podrum,  
mini spa centar ( koji od sadržaja ima finsku saunu za osam osoba, salu za masažu u čijem je sastavu hidromasažna kada za dve osobe kao i nekoliko sprava za fitnes program i sto za masažu), 
  tri master sobe, junior sobu, royal apartman i devet mansardnih soba.
Kaštel poseduje dve prelepe terase, koje svoju pravu ulogu imaju leti, kao i dvorište sa spravicama za dečije igre..

Specijalitet kuće su
 Jela od divljači, 
  Supe od divljači
Gulaš od divljači
Jelenski stek u sosu od brusnica ili šumskog voća
Srneći file u medu
Sitna divljač
Divlje prase pečeno na povrću

 Ćurka sa mlincima, 
Štrudle,
 Makovnjače,
Domaće slatko i džemovi, 
Ćureća pašteta i još mnogo toga.

Ovaj dvorac nije lako opisati, pa čak ni najbolje fotografije ne mogu dočarati njegovu lepotu i specifičnu energiju. 

Vrhunski materijali od kojih je izgrađen,  prvoklasna stolarija, hrastovina,  ružičasti mermer, autentično kovano gvožđe, autentične drvene stepenice koje su kao kulturno dobro pod zaštitom države,  interesantan i povoljan granični položaj, blizina mogućih lovišta, gastronomski specijaliteti i ljubazni domaćini.

Može biti baza za porodični odmor, lovni turizam, obilazak Banata ili prenoćište nakon šopinga u Temišvaru, a sa sadržajima koji su u planu i sportsko - rekreativni centar.

U ovako vanrednim uslovima, kakvi su bili ovog vikenda, onoliko koliko sam uspela, uživala sam u Kaštelu.
Nažalost, morali smo da skratimo svoj boravak i vratimo se što pre kući, jer su za sledeću noć najavljivali temperaturu od minus 17 stepeni i još padavina. Avantura se odmah nastavila. Od Kaštela do magistralnog puta ima oko 150 m, i taj deo smo prešli za 2 sata!!! Zato što smo se odmah zaglavili i uprkos naporima vlasnika Kaštela da nas izvuče svojim džipom i silnog maltretiranja i smrzavanja mog supruga, gospodina Radovana i njegovog šuraka, raznih njihovih pokušaja da naš auto izvuku iz snega, na kraju nas je izvukla mašina za čišćenje snega , pa smo mogli da krenemo kući. Ovo sam ja shvatila kao 'znak' da treba da ostanemo još u Kaštelu, a pošto nismo mogli, sigurno ćemo se vratiti da u nekim boljim vremenskim uslovima uživamo u lepoti Banattere i Banata.

Više informacija možete naći na sajtu

www.kastelbanaterra.com/sr/indexsr.html

Dvorac sa dušom - Fantast...

   Tajni život, ljubavnice, veliki poslovi, ogroman novac, moć, ergele konja, kupanje u mleku, pa još i legende, da sve bude što mističnije...

Pomislili ste da prepričavam  neku latino - sapunicu,

ali prevarili ste se

-ovo je priča o dvorcu Fantast i  o njegovim nesvakidašnjim  žiteljima...

U južnom delu Bačke, u opštini Bečej, na putu Bačka Topola - Bečej, 14 kilometara udaljen od grada Bečeja solidnim, ali uzanim asfaltnim putem ,
dolazite do dvorca sa pratećim objektima,
na prostranstvu od  65 hektara.

Fantast

Dvorac Fantast, poznatiji kao dvorac Dunđerski je najlepši i najraskošniji dvorac Vojvodine, zadužbina Bogdana Dunđerskog. Sagrađen je 1925. godine u stilu neogotike sa dominantnim tornjem i četiri ugaone kule a po ugledu na Francuske dvorce tog vremena. Građevina poseduje ogromnu arhitektonsku vrednost i predstavlja neobičan miks baroknog, romantičarskog i neo - klasicističkog stila u arhitekturi. U dvorskom kompleksu nalazi se i crkva posvećena sv. Đorđu koju je oslikao čuveni srpski slikar Uroš Predić, veliki prijatelj Bogdana Dunđerskog.

Legende o poreklu novca

Postoje dve legende o poreklu bogatstva porodice Dunđerski. Prema jednoj priči, Avram Dunđerski je, kopajući tuđu zemlju da bi preživeo, pronašao ćup sa zlatom koji je štedljivo koristio sve dok mu sin Gedeon nije stasao. Tada su sav novac uložili u posao koji se, na njihovu veliku sreću, višestruko isplatio i počeli su kupovinu imanja. Prema drugoj legendi, za vreme austro - turskog rata 1711. godine Dunđerski je, ne znajući, prevezao nekog turskog glavešinu preko Tise i spasao mu život. Turčin se, kako legenda kaže, odužio kesom zlata sa kojom je kasnije, uspešno trgovao.izvor

Bogdan Dunđerski (1862-1943)

Bio je čuveni bečejski veleposednik, obrazovan, otmen i samouveren, ali i veliki boem.
S jednakom strašću je voleo konje, vino, lepe žene i svoju pravoslavnu otadžbinu, Srbiju. 

Porodica iz koje potiče Bogdan Dunđerski doselila se u Vojvodinu krajem 17. veka iz Hercegovine. Osnivač loze je bio Avram Višnjevac zvani „dunđer”, iz sela Višnjice kod Gacka.
Od oca Aleksandra nasledio je 2.600 jutara starobečejske i srbobranske zemlje. Imao je ergelu od 1.400 konja. Ni oduzimanje zemlje agrarnom reformom posle Prvog Svetskog Rata nije ugrozilo njegovo bogatstvo. Bio je član mađarskog parlamenta. Pred kraj života, bez zakonskog naslednika testamentom iz 1940. godine je celu imovinu zaveštao Matici Srpskoj. 

 Bogdan Dunđerski se nikada nije ženio . Njegova velika ljubav bila je izvesna Mara Dinjaški , žena Bogdanovog kovača. Bogdan se u Maru zagledao na svom imanju gde je ona često dolazila sa mužem. Kada je kovač shvatio o čemu se radi ,već je bilo kasno , ali je Bogdan ipak pronašao rešenje. Dao je kovaču 21 jutro svoje najbolje  zemlje i nešto novca, a lepa Mara postala je domaćica na dvoru. Kažu da je Bogdan često u bazen ispred dvora sem vode, punio i  mlekom kako bi se Mara u njemu kupala,  a kada je Uroš Predić oslikavao dvorsku crkvu, Bogdan je imao samo jedan uslov – da Bogorodica dobije Marin lik! Oni koji  posete kapelu i vide njen portret, reći će da je Bogdan, bez sumnje, imao ukusa.
Na tom mestu je i sahranjen 1943. godine.

Bogdan je ostao zapamćen  kao neobična, snažna  ličnost koja je  potonjim generacijama poslužila kao „primer pravog  srpskog gospodina – pokazao kako naši preci nisu svi bili neuki paori''.
Za Bogdana Dunđerskog su najpotresnija bila tri događaja -

- bolest i mučno umiranje voljene Mare, kojom se,  nikad nije oženio i nije s njom imao poroda, ali je od Uroša Predića zatražio da je ovekoveči u liku Bogorodice na zidu kapele imanja,

- prerana smrt obožavane sestričine Lenke, kćeri Lazara Dunđerskog .

- smrt omiljenog konja -

kao veliki ljubitelj konja, imao je ergelu od čak 1400 grla.  Najčuveniji konj bio je Fantast koji je 1932. na Beogradskom hipodromu odneo sve nagrade i trofeje! Nakon smrti,  Fantast je sahranjen na dvorskom imanju a sam dvorac kasnije je poneo njegovo ime. Takođe, čuven je i trofejni konj Inkvizitor čiji grob se takođe nalazi na dvorskom imanju, naslednik čuvenog pastuva Kazanove za kojeg se priča da je
umro „slatkom smrću“,  prilikom skoka na kobilu…
Na imanju i danas postoji ergela koja broji oko 80 grla a za ljubitelje konja organizovana je škola jahanja. 

Dvorac Fantast je opljačkan nakon II svetskog rata . Danas je obnovljen, preuređen u luksuzni hotel sa veoma bogatom turističkom ponudom u  vlasništvu«PIK-BEČEJ» A.D.

Hotel raspolaže sa pet dvokrevetnih soba i dva apartmana u samom dvorcu i u depandansu sa još pet dvokrevetnih soba.

Okolo dvorca nalazi se prostrani, lepo uređeni dvorski park francusko - engleskog tipa sa lepo uređenim stazama za šetnju, teniskim terenima i mnogim drugim sadržajima.

pogled sa vrha kule na mesto gde je nekad bio bazen

sa vrha kule puca pogled na bačku ravnicu

 Legenda:

(legenda preuzeta iz knjige "SNOVI ZATRAVLJENIH KULA" Milana Belegišanina)

''Poput nekog monolita iz snova, ili čednosti koja se propinje, Fantast kao da je posvećen oblacima. Ono što najviše čudi i privlači pažnju, nije očuvanost parka i glavne zgrade, no ikona Stefana Prvovenčanog koja se nalazi na oltaru u kapeli Bogdana Dunđerskog. U ovoj kapeli, koju je čitavu oslikao Uroš Predić, nalazi se Bogdanov grob i ikona koja u svom desnom donjem uglu ima srebrni otisak nečijih usana. Ovaj otisak je primećen još na prvu godišnjicu Bogdanove smrti i čini se da je svakom narednom godinom taj trag postajao vidljiviji i sve svetliji. Kao da je neko mekotu svojih usana, svake godine iz zahvalnosti prinosio pred noge prelepom svecu. Kome te usne pripadaju? Može samo da se nagađa... Svake godine na Preobraženje, Sveti Stefan Prvovenčani dopušta vilovitoj duši Bogdana Dunđerskog da uzjaše senku svoga mrtvoga konja Inkvizitora i da obiđe svoje nekadašnje imanje. Ovaj čudni par prvo obilazi Inkvizitorov grob.

Duša se naslanja na spomenik i osluškuje rzanje umrlog, dok Inkvizitorova senka odlazi da oseti miris sena i znoj živih konja. Konji ne vide ništa ali se neki čudan nemir uvlači u njih. Osećaju prisustvo velikog i dalekog oca, pa se zbijaju u gomile. Dok je senka Inkvizitora među svojima, Bogdanova duša obilazi kapelu, da bi pozdravila mesto gde joj se nalazi telo. Ponese po koji cvet da ljudi ne zamere, proveri da li se kapela održava, prinese se ikoni svetog Stefana na oltaru i preda se uspomenama... Ovde je sve u znaku konja - Ergela, Inkvizitorov grob, pa i sam zamak je dobio ime po konju Fantastu. Pa ipak, oličenje ovoga zamka je stari čuvar ergele, koga je još Bogdan doveo za života. Već više niko ne pokušava da mu odredi godine, ali mu svi priznaju magičnu moć nad konjima. Kažu da poznaje nemušti jezik i tajnu spravljanja trava koje će konje učiniti još plodnijima. Sem Bogdana je još jedino on smeo da uzjaše Inkvizitora i čini se da je od ljudi u Fantastu jedino on osećao dolazak dva čudna gosta na „Preobraženje". On održava Inkvizitorov grob i vrlo često se može videti, kako naslonjen na spomenik konja, sa nekim razgovara. Veterinar iz Bečeja je pričao, kako je pre nekoliko godina jedan „dvogodac" slomio prednju levu nogu. Kada ga je pregledao, odlučio je da mu da injekciju ne bi li životinji skratio muke. Prišao mu je Andrija (kako zovu starog čuvara Ergele) i rekao mu: „Odlazi! Sok od Jagorčevine, pun mesec i dolazak konja - kneza na preobraženje, doneće isceljenje". Veterinar je otišao i kada je slučajno došao nakon nekoliko nedelja („Preobraženje" je već bilo prošlo) video je otpisanog dvogodca kako trči u manježu. No, to je pripisao slučajnosti. Nakon što se zahvali Svetome Stefanu i u mislima pomiluje sve mrtve i žive, znane i neznane konje, duša Bogdana Dunđerskog se penje na najvišu kulu odakle je nekada puštala sokole. Tamo jedno vreme stoji, osluškujući ravnicu i nebesa, ne bi li odnekle čula lepet krila. No; svuda je tišina. Lepet se zaledio u nekim davnim košavama i duša sokolar nastavlja obilazak Fantasta, jer uskoro će noć; a do iduće godine ima puno. Treba baciti još jedan pogled na konje. Još uvek su čistokrvni, pa se i sa da duša sa ponosom nada, baš kao i onda kada je bila u Bogdanovom telu Sada više ove konje ne jašu vlastelini, ali se još uvek negde u njihovim grivama zadržalo milovanje gazda i radost pobednika. Ržu sigurno njuše Inkvizitorovu senku. Još jedno kratko vreme ostaju razdvojeni senka plodnoga konja i duša velikog čoveka. Senka poslednji put pogleda zamak, a duša je tada priziva metalnim ehom lava u vrtu. Nad „Preobraženjem" će uskoro veče. Tišina lagano opipava belinu Fantasta. Negde se začuje krik. Da li je to kliktanje sokola koje se ipak vratilo iz neke davne košave, ili je paun u vrtu. Da li to pozdravlja čudne goste koji odlaze, ili nekoga žali? Da nije Inkvizitor zgazio cvet u vrtu? A, možda se i nije desilo ništa. Da, sigurno se nije desilo ništa. Jednostavno se paun rastužio od beline i samoće. Noć. Pri punom mesecu, na sredini pustoga manježa, sedi konjušar Andrija i pokušava da sa svojih usana skine boju koja mu je ostala kada je celivao ikonu Svetog Stefana''.

***Zato pođite otvorenog srca u Fantast. Sanjajte, maštajte, stvarajte svoj svet,

kao što je to umeo Bogdan Dunđerski***

photo by me