Zojino zlato...

Svaki čovek na svetu, ma kako spolja bio grub, sirov ili čak loš,
sigurna sam ima bar negde neki gram lepog, dobrog, zlatnog u sebi, koje može da podeli....

Prijatelje možemo, ali rođake ne možemo birati...
poznata izreka,veoma tačna..

Bez izuzetka  i kod mene...

Ako je za pohvalu, a nije, imam i ja tako jednu nadžak- rođaku (tačnije,tetku)..Obrazovana žena, neobično inteligentna , al' mnogo teška...Pre podne mrzi sebe, popodne sve oko sebe. Što bi rekao naš čovek..Uglavnom, da ne dužim- persona non grata u porodici... Svi su je se klonili  posle nekih ekscesa, pa po savetima starijih- pametnijih, normalno i ja..Tako da je, zapravo, nikad nisam dobro ni upoznala... I sad se vi verovatno pitate zašto uopšte tu ženu pominjem kad i nije neki bitan lik u mom životu... Evo zašto- ta žena mi je dala jedan savet zlata vredan koji sam ja prihvatila iako je od nje...
Kad sam bila negde 2. razred ili možda 3. osnovne , ona je jedina prepoznala moju ogromnu ljubav prema knjigama i uvek me je pitala šta to čitam, kad me vidi sa knjigom.. Zatim mi je dozvolila da uzimam i njene lične knjige ali normalno uz njenu konsultaciju šta je tu za moj tadašnji uzrast.. Tako sam od nje pozajmljivala knjige, vraćala ih i onda mi je jednom rekla: " Čuj mala, vidim da mnogo voliš knjige i ne sumnjam da ćeš ih uvek čitati.. Što više budeš čitala gubiće ti se one prethodne knjige  i rečenice koje si znala nestajaće postepeno, jer normalno ne može čovek sve te likove i radnje da drži u glavi. Zato ti je moj savet da počneš da zapisuješ odlomke ili rečenice koji ti se dopadnu iz svake pročitane knjige.. Tako ćeš se i posle nekoliko godina veoma lako setiti neke priče, te zapisane misli ćeš i nesvesno usvajati i obogatićeš svoj rečnik, što je veoma bitno".. .Poslušah je ja i iz slatkog hobija sada bih mogla verovatno da izdam nekoliko knjiga odlomaka i citata... Zaista je bila u pravu, neverovatno je to blago.. Pogledati u neku svesku iz možda devedesetih, videti na osnovu onog što sam čitala i podvlačila u kom sam raspoloženju bila, setiti se likova , divnih misli, divnih knjiga.. Neobičan hobi, znam, al' hvala tetki za taj mudri zlatni gram :.)
Gram,po gram - kilogram...

Ovaj post će biti u znaku zlata i jedne  žene koja je svojim zlatnim rukama slikala na njemu...

Zoja 

Korvin- Krukovska

Ako je već niste pročitali, sada je na akciji u Laguni, pa me je setila da malo napišem koji redak iz ove knjige.
Idealna je za čitanje na odmoru, a pošto se odmor bliži, knjiga nikad dosta...

Zoja Korvin Krukovska, u svetu umetnosti poznata kao Zoja, bila je poslednji preživeli predstavnik dvora Romanovih. Rođena je u Sankt Peterburgu 1903. u bogatoj porodici,  u detinjstvu se igrala s kneževima i uživala naklonost careve ljubavnice, balerine Matilde Kšešinske. U devedeset i šestoj smatrana je poslednjom živom osobom koja je videla Cara Nikolaja Drugog. Zoja je izučavala slikarstvo kod nekoliko majstora, među kojma su i predstvanik apstraktnog impresionizma Vasilij Kandinski i čuveni japanski slikar Cuguharu Fudžita, koji je bio jedan od mnogih slikara poput Pikasa, Šagala, koji su sačinjavali boemski kružok u pariskom kvartu Monparnas dvadsetih godina dvadesetog veka. Upravo je Fudžita podučio Zoju veštini slikanja na plemenitim metalima. Bio je to početak jednog zagonetnog umetničkog putovanja, na kojem se Zoja borila da izmiri ekspresionistički i koloristički senzibilitet ekspresionista sa dubokom i trajnom strašću prema ruskoj umetničkoj tradiciji
'tradiciji koja se u sopstvenoj domovini našla u opasnosti od istrebljenja'.

Omiljena slika joj je bila Sećanje na baštu u Etenu. 

 Nju je Van. Gog naslikao ne kao obično, u prirodi, već po sećanju. 

Dve žene u prvom planu,umotane u šalove,podsećale su na likove iz neke ruske narodne priče.

..."Divim se njenoj smelosti. Rusija je plivala u krvi.
Ali ona je slikala na zlatu, u bojama večnog života. Možete to nazvati naivnošću ili drskošću."...

..."Pronašla je sebe u zlatu. Sve obasjava i ništa ne odaje"-
to je rekla u intervjuu,u Reviji baltičke umetnosti 1969.


-Zoja je do  krajnjih granica ispoštovala preporuke Kandinskog. Unosila je sebe u svako svoje delo, ali pod maskom- njeno priznanje, njeno pokajanje, koje nije bilo namenjeno očima smrtnika. Ispod spoljašnje slike od blistavog zlata krila se lična umetnost bola i stida. Delile su isti životni prostor, poput duhova i ljudi.
Nikad nije bila slobodna. Ni dana. Sevastopolj je doživotno ostao njena tamnica.-

-Njenom aristokratskom duhu sviđao se način života u kojem ljudi ne mare za posledice.
Aristokrate treba opušteno da podnose svoje bogatstvo, a isto tako i svoje gubitke..-

Ukus slobode ju je mamio i bilo mu je teško odoleti...


Volela je da pleše. Kad plešeš, sve zaboravljaš..


Zoja je oduvek fascinirala ljude. Delovala je neustrašivo. Zavideli su joj na tome.
Želeli su da joj se približe.Da dotaknju taj njen duh..


"Uvek je odavala... nagoveštavala da u sebi nosi nešto tajanstveno, nedokučivo.. To je u muškracima budilo posebnu vrstu požude", rekao je, "žudnju da tu misteriju otkriju fizički.."

Zoja, radoznala i prkosno lepa, plahih i jasnih tamnih očiju s poluspuštenim kapcima, očaravajuća, usamljena.
Tvorac maski...

Zojini odlasci u galerije ličili su na izranjanje na površinu radi uzimanja vazduha..



Govorila je:
...''Slikar mora negovati kako maštu tako i veštinu,
sposobnost otkrivanja još nevidjenh stvari,
stvari skrivenih u senkama predmeta u prirodii uobličiti ih svojom rukom,predstavljajući oku ono 
što zapravo ne poistoji''...

-Zojin arhiv je bio plod njene usamljenosti. Ona ju je učinila tako strastvenim kolekcionarom. Pisma, svedoci davno ugašenih strasti, predstavljala su balast njenog života.
Ona su joj govorila ko je..-

-Najčudnije od svega bilo je to što je on upadljivo bio Zojin tip. Na licu mu se ogledala snaga, ali i zbunjenost, ranjivost neprilagođene osobe. Zoju su oduvek privlačili muškarci sa vizijom, muškarci koji nisu tragali iz radoznalosti, već iz potrebe. S njima je osećala instinktivnu vezu, kao i oni sa njom.
U ovom svetu postoje veze vidljive samo onima koji ih traže. Neke veze prevazilaze prostor i vreme.
A u njihovom prepoznavanju krije se suštinski spokoj..-

-Slikare na Monparnasu zanimaju samo žene.
Žene i seks.To ih usrećuje..-

-Obidji Luvr, popni se na Ajfelovu kulu, sedi u kafeu i zaljubi se,to može svako...
I hiljade njih to čine..
Ali ne može svako da otkrije svet potezom četkice..-.







Pošto Zojinih slika nije bilo, postavljene su neke meni inspirativne....
svaka je link ka autoru
Zlatino zlato