Pesnik ili slikar- Đura Jakšić...

"Moje ptice lepe, jedini drugari,
U novome stanu poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med,
Ali moje srce, ali moje grudi
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se mesto srca uhvatio led."

Ptice  selice..

Magija zajedničkog života sa profesionalnim sportistom donosi mnoga seljenja..Nama je sve, samo nikad dosadno.. Stalno neke nove sredine, novi ljudi, nove priče- sudbine.
Svake godine imam novi pogled kroz prozor i naravno novi prozor, jer ako ne promenimo grad a mi promenimo stan:))
I tako, svaki stan je novi stan i kako može da mi bude dosadan..

Elem, u Kragujevcu smo već druga godina ali smo se i ovde preselili posle prve godine iz stana u veliku kuću sa lepim dvorištem, staru skoro 100 godina.. Ima još nekoliko takvih starih lepotica u kraju, ali uglavnom su ih zamenile moderne instant-fuš višespratnic . I sve to nekako ide tako - novo zamenjuje staro, pravilo staro ali nekada treba sačuvati nešto staro od zaborava ili u ovom slučaju od rušenja...

Na stotinak metara od 'naše'  kuće nalazi se jedna mala, trošna, neugledna kuća koja tako štrči svojim stravičnim stanjem , da čovek ne može da se ne zapita o čemu se tu radi- razmišljam da li su vlasnici toliko nemarni ili je pod nekim sporom. I sve sam je nekako zaobilazila da mi nešto ne padne na glavu, posebno kada šetam dete, sve dok jednom nisam ugledala da na kući stoji neki izbledeli stidljivi natpis da je  
u toj kući živeo i stvarao naš veliki pesnik i slikar Djura Jakšic. 

ŠOK!!! Da li je moguće da je dopušteno da kuća takvog čoveka sada umesto nekog spomenika kulture predstavlja ruglo i još gore, predviđena je za rušenje jer nije pod zaštitom drzave???

Gradske vlasti nameravaju da na mestu gde još stoji Đurina kuća naprave novi, moderan stambeno poslovni objekat. Reč je, inače, o atraktivnoj lokaciji u najužem centru grada. Kako je obećano, na tom će zdanju biti postavljena Đurina spomen -ploča, a verovatno će biti izdvojena i jedna prostorija, pesniku u čast, u kojoj bi se održavale književne večeri i družili umetnici.

Poseban deo priče o zaboravljenom velikanu predstavlja bista Đure Jakšića koja je 70 godina stajala u porti manastira Sveti Đorđe na Liparu. Njeno uklanjanje iniciralo je starešinstvo manastira, uz obrazloženje da mu tu nije mesto, jer je Đura “bio boem, razvratnik i bezbožnik”. Najpre je bista uklonjena u avgustu 2004. godine, dok se ne završi renoviranje porte. Zatim je netragom nestala, a onda je policija uspela da je pronađe na gradskoj deponiji.

Pošto se starešina manastira usprotivio da se ponovo postavi na ranije mesto, bista je doneta u seosku kafanu i smeštena u kafanski magacin. Tada su mnogu Kragujevčani u šali govorili da je kafana Đurina sudbina, te da je red da se tu i skrasi.

Strašnooooooooo! Kakav to narod ruši kuću svog najvećeg pesnika i slikara iz doba romantizma pod izgovorom da to nije bila njegova rodna kuća.. Evo ja se stidim u ime svog naroda i izvinjavam mrtvom pesniku ovim postom podsećanja na njegov stvaralački opus...

аутопортрет

Đura Jakšić je ključna figura srpskog romantizma. 
Rođen je 1832. godine u Srpskoj Crnji u Banatu. Školovao se kod Konstantina Danila u Banatu, a potom na umetničkim akademijama u Beču i Minhenu. Bio je pesnik i slikar, boem i veliki patriota.

Od 1855. živi u Kikindi, potom u Novom Sadu, a od 1857. u Srbiji-Kragujevac i okolina, Požarevac, gde radi kao učitelj. Objavio je dosta pesama, ali ga je ceo život pratila oskudica. 

 Strastan, plahovite mašte, plamenih emocija, buntovan i slobodoljubiv, sa romantičarskim patosom pisao je pesme o slobodi, a protiv tiranije, i stihove lirske ispovesti, pune dubokog bola. (Doduše, znao je da posveti zbirku pesama knezu Milanu).

Ostavio oko četrdesetak pripovedaka, od kojih su neke zamišljene kao romani. Napisao je tri drame: "Stanoje Glavaš", "Seoba Srba" i "Jelisaveta". Bio je  jedan od najdarovitijih srpskih slikara 19. veka i najizrazitiji predstavnik romantizma u srpskom slikarstvu. Sahranjen je kao jedan od najcenjenijih i najvoljenijih umetnika Beograda.

Bio је umetnička ličnost snažne stvaralačke imaginacije. U njegovom opusu izdvajaju se brojni portreti gde je uspevao da postigne prefinjenu karakterizaciju likova, što se posebno odnosi na brojne ženske portrete. Čuven je njegov portret Mile Popović, kćeri kikindskog kafedžije u koju je bio zaljubljen a koji je poznatiji kao:  


Devojka u plavom.

Posle boravka u Beču i Minhenu gde je učio slikarstvo, pesnik Đura Jakšić, oktobra 1855. godine, privremeno se nastanio u Kikindi. Danima je uglavnom samovao u svom ateljeu, a zimske večeri je provodio u krčmi "Kod belog krsta". Neočekivano, tu ga je obuzela ljubav koja će kasnije biti čuvena zahvaljujući baš njegovim umetničkim sklonostima. U krčmi Lazara Popovića bile su njegove ćerke Mila i Ana.
"One su služile, one naplaćivale, one zabavljale, pa... one, odnosno ona Mila – i privlačila goste",
otkrio je Branislav Nušić još 1907.

Taj Nušićev prijateljski zapis "Mila" (prva ljubav Đure Jakšića), prvo je pisano svedočanstvo o Đuri i krčmarici Mili Popović. Ona je "mlada, lepa, vatrenih očiju, tanka struka". Služila je Đuru, pio je sam u uglu krčme. Te trenutke Nušić dočarava kao scenu sa pozornice:
"Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša, nije hteo da ga druga posluži, čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on joj je pogledao duboko u oči, pogledao i... ispio času do dna."
Jakšić se toliko zagledao u Milu da se nameravao njome i oženiti. Međutim, nije imao kuraži to da joj kaže, tvrde njegovi biografi. 

On je povazdan po stolu ili po hartiji crtao njenu sliku i u tome se toliko izveštio da ju je napamet radio, što je Mili bilo milo… A jednog dana - zapisuje dalje Nušić - Mile nestade, ode u goste. Nije bila u gostima ni desetinu dana, ali se to Đuri učinilo da se neće nikada ni vratiti. Tada se izjadao u četiri strofe pesme "Mila". "…Ana toči, Ana služi, al` za Milom srce tuži…" Analitičari su za to rekli da odzvanja kao ispovest koju je izazvao mnogo dublji i snažniji događaj. Unutrašnja strana pesme ječi tugom za izgubljenim. Ona je potres Đurine duše…

"Međutim, Đurin udes počeo je krajem 1856. godine, kada je u Kikindu stigla pozorišna družina iz Novog Sada. Njen glavni reditelj i dramaturg bio je Đura Rajković. Tada se Jakšiću dogodilo nešto da ne može biti gore, pesmu "Mila" pokazao je nikom drugom nego imenjaku Rajkoviću, koji se već bio zagledao u Milu na šta ona nije bila ravnodušna. Glumac joj se svideo više nego slikar i pesnik. Kad je pročitao pesmu Rajković je Boga molio da je Jakšić ne objavi:
"Ubio ga Bog, samo da ne štampa tu pesmu, a kakav je i to će učiniti", govorio je Rajković. Tako je i bilo. Jakšić je u listu "Sedmica" u Novom Sadu objavio "Milu" 1856. godine, ali se sakrio pod pseudonimom "Teorin". Nije imao kuraži da se potpiše, ili je želeo da ostane tajna ko to tuži za Milom iz krčme "Kod belog krsta".
Dok je prvi Đura stalno crtao portrete svog idola, dotle je drugi Đura prvo kod devojčinog oca, a posle i kod same devojke udesio ženidbu. I posle nekoliko dana rekao je Jakšiću da više ne slika Milu jer je ona njegova verenica.
"Nema nama Mile više", tugovao je Jakšić u stihu. Nema Mile nema ni radosti. I ko da igra, da peva, ko da žedni, ko da pije? Kuda da ode i šta da radi? Sa Milom u srcu i bez jasnog puta u život, Đura se obreo u Novom Sadu, a ubrzo i u manastiru Krušedol u nameri da se zakaluđeri. U pesmi "Iskušenik" iz tih najtežih dana u njegovom životu, on tuguje za dalekom krčmaricom. Iz Krušedola se uputio u srbijanska sela, u bespuća gde je jedno vreme učiteljevao. Prvo je bio učitelj u vlaškom selu u Podgorcu, zatim Sumrakovcu, pa Požarevcu, Kragujevcu, Rači… A svuda ga prati breme sirotinje, sukobi sa strašnim kmetovima…
A šta je bilo sa Milom?
Udala se za Đuru Rajkovića, novembra 1857. godine i tri godine kasnije zajedno su stupili u pozorišnu družinu. Igrala je epizodne uloge. Dok je živela u Beogradu Nušić je od nje saznao mnoge pojedinosti iz krčme "Kod belog krsta".
"Mila, ta lepa Mila, kojoj je Jakšić napisao prvu pesmu, nije niko drugi do današnja tetka Mila, udovica Đure Rajkovića, koju smo dugi niz godina viđali na beogradskoj pozornici, a koja danas živi teške dane, sa bednom penzijom od 500 dinara"- zapisao je Nušić. "Vi je Beograđani svi znate i videćete je sutra na pogrebu Jakšićevom"- oglasio je Nušić u svom zapisu, objavljenom 20. oktobra 1907. dan pre prenosa posmrtnih ostataka Đure Jakšića, njegove supruge Tine i sina Beluša sa Starog na Novo groblje u Beogradu. Pozvao je Milu u povorku :"…pođi, pođi sa svojih sedamdeset godina tetka Milo, i seti se, seti se onih lepih dana…"
Jakšićevi biografi tvrde da Mila nikada nije shvatila veličinu Đurine ljubavi. Ni posle pesnikove smrti, kada su ga svi slavili, ona izgleda, jedina nije shvatila njegovu veličinu. Sve do pred samu smrt govorila je o njemu s dobrodušnim pokroviteljstvom kao o boemu i pijanici, time se valjda tešila što nije pošla za njega. Umrla je u dubokoj starosti, 1916.godine u Rusiji, trideset i osam godina posle Jakšića, a četrnaest godina nakon smrti muža Đure Rajkovića.
Jakšićeva slika "Devojka u plavom" u koju je utkao duboku osećajnost prema voljenoj devojci, ušla je u našu umetnost kao remek-delo, a "Mila", osim u prestižnim zbirkama poezije, živi u narodu, peva se u krčmama, na estradi, televiziji, iako je nastala pre 150 godina."

 

Jednoj nestašnoj devojci


Zar poljubac meni starcu,
Daješ mlada sa usana?
Zar na moje staro rame
Pada ruka usijana?
Je l' to ljubav?... Je li šala?
Te je tvoja ruka mala
Na ramenu sedog starca
Zadrhtala, zatreptala?
Il' si došla zluradice,
Da me varkaš, da me jedis?
Izmučene stare grudi
Da povrediš, da pozlediš?
- Ja te ljubim!... Tvrdiš, mlada,
Puna jada, puna nada -
Ali ljubav sedom starcu
Veruj, dušo, teško pada...
Uvele su grudi moje,
Tvoja ljubav vatra živa -
Pa se bojim, starac sedi,
Od plamena i goriva.

 

Na Liparu


Jeste li mi rod?... siročići mali
Il' su i vas, možda, jadi otrovali,
ili vas je slabe progonio svet?
Pa dođoste samo - da kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set...
Mi smo male,
Al' smo znale
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti
Kao ti;
- Ćiju ći
Moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu, poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med;
Ali moje srce, ali moje grudi,
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se mesto srca uhvatio led.
S belom bulom,
Sa zumbulom,
Šaren - rajem,
Rajskim majem,
Cvećem, mirom,
Sa leptirom,
Letimo ti mi
Srca topiti -
- Ćiju ći
Moje tice male, jadni sirotani
Prošli su me davno moji lepi dani,
Uvelo je cveće, odbego me maj,
A na duši osta, ko skrhana biljka,
Il' ko tužan miris uvelog bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.

Ponoć

...Ponoć je.
U crnom plaštu nema boginja;
Slobodne duše to je svetinja...
To gluvo doba, taj crni čas -
Al' kakav glas?
Po tamnom krilu nema ponoći
Ko grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini -
Lagano huji - ko da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire?
Možda to dusi zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo, možda, dalje putuje,
Da moju kletvu viđe ne čuje?
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje...
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane -
Tama?...
I hod se čuje -
Da l' ponoć tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi -
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide naviše?
Il' bolnik kakav teško uzdiše?
Il' anđo melem s neba donosi?
Il' oštru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne(j)de?... Da zloba nije?...
Možda se krade, da nam popije
I ovu jednu času radosti?
Il' možda, suza ide žalosti?
Da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?
. . . . . . . . . . . . . .
Vrata skrinuše...
O, duše! O mila seni!
O, majko moja! O, blago meni!
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepaše ljudi;
Mnogo sam kajo, mnogo grešio
I s hladnom smrcu sebe tešio;
Mnogu sam gorku čašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio...
O, majko, majko! O, mila seni!
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video!...
Il' možda misliš: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne čuje,
Što pauk veze žicom tananom
Nad onim našim crnim tavanom,
Među ljudma si - među bližnjima -"
Al' zlo je, majko, biti međ' njima!
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laž se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo služi,
A nevera se sa njima druži...
O, majko, majko, svet je pakostan -
Život je, majko, vrlo žalostan...
. . . . . . . . . . . . . . . .
1966.

Putnik

Uvek na opazu
Kud čovek ne brodi
Birajući stazu
Koja sreći vodi.

Gledi staze redom:
Ovom neću ići;
Idem pravo sredom
Pre ću k meti stići.-

I polazi s bogom
Putem putnik mladi,
Mladom, lakom nogom
Po cvetnoj livadi.

Što je drugom teško,
Lako je za njega,
Srce mu s' viteško
Ne straši ničega.

Po bregovi tuđi
Ko žerav se sija,
Ide pevajući
A znoj ga probija.-

Sa junačkim skokom
Sve bede obara,
Pred njegovim okom
Sve se u raj stvara.-

Mnogo je obišo
Sveta pregolema,
I doma bi išo
Al' već doma nema.-

Mira meni treba,
Snaga mi je pala,
A zaradit hleba
Ruka j' malaksala.-

Ah! al' nigdi stanka,
Nigdi za meneka!
Starost me nejaka,
Starost mene čeka!

I sa tugom veljom
Laća štap opeta,
No ne s onom željom
Upoznati sveta.

Upozna ga dosti,
Ne treba mu više,
Sve mu već pakosti
O grudi razbiše.-

Vrane njemu kose
Postaše srebrne-
Dobro noge nose
-Da u grob posrne.-

Zbogom, svete beli!
Ja stazu izbira,
Duša dalje želi,
Telo ište mira.

I sve na opazu

Dalje putnik hodi,

R a d o s l e d  i  s t a z u,

K o j a   g r o b u   v o d i ..

1855.

Između ostalog je slikao, u duhu romantizma a i sopstvenog patriotizma, portrete slavnih ličnosti srpske istorije:
 Cara Dušana, Kraljević Marka, Kneza Lazara. 

Knez Lazar

Car Dusan

Knez Milan Obrenovic

Strahinic Ban

Knez Lazar

Jelena Prekajski-Zena sa lepezom

Катарина Протић

Милева Протић Костић

Жена Тасе Живковића

"ANEGDOTE O ĐURI preuzeto sa  poetabgcom

U jednoj anegdoti pesnik Đura Jakšić seda na fijaker unatraške, kočijaš ga upita što ne sedne napred, na šta mu Đura kaže: „pa, gde ste vi videli da Srbin gleda unapred“.

Sedeli tako u kafani za dva različita stola srpski pesnici Đura Jakšić i Radomir Brzak. U jednom trenutku konobar donese Đuri Jakšiću ceduljicu od Radomira Brzaka na kojoj je pisalo:
"Stihoklepcu koji je svakom mrzak
mučak jaje, mućku daje,
Brzak."
A Đura mu na poleđini pomenute ceduljice odgovori:
"Oj, pesniče glasa štura!
pa zar daje koji prosi?
Pa zar ćuran jaja nosi?
Đura."

Nemiran duh, prgav i netrpeljiv, večiti bundžija- Jakšić je svuda dolazio u sukob sa pojedincima, društvom, vlastima. Stalno je premeštan, otpuštan iz službe, sudski gonjen zbog svoga književnog rada ili mišljenja. U lirskoj poeziji je ostvario tematsko bogatstvo i najveći umetnički domet iako je objavio samo jednu knjigu pesama ("Pesme", 1873). Ove su pesme iskrene i doživljene, odlikuje ih slikovitost i muzikalnost, snažna osećanja i bogat izraz, poetski zanos i egzaltirani ton. Najizrazitiji romantik među srpskim umetnicima u poeziji je išao vlastitim putem. Pesnik noći, potmulih tišina, strepnji pred nepoznatim, Jakšić je u svojim rodoljubivim pesmama grmeo gnevom protiv tuđinskih osvajača i domaćih tirana i stekao glas srpskog Tirteja. Pisao je takođe istorijske tragedije herojske inspiracije s monumentalnim ili jednodimenzionalnim likovima, obeležene snažnim lirizmom (Jelisaveta i dr.). On je i prozni pisac, najznačajniji pripovedač epohe romantizma.
O lirici Đure Jakšića

Ovaj rad čitao je Kočić na proslavi koju je povodom 25-godišnjice smrti Đure
priredilo Srpsko akademsko društvo „Zora" u Beču.

...."Po mom mišljenju, ima dvije vrste pjesnika: pjesnici čija su djela i život puni zanimljivosti, nestalnosti i burne neobuzdanosti životne, i pjesnici čija su djela velika i značajna, a život im je običan, tih i miran kao i kod običnih, svikidišnjih filistara. Prvi su, za moj račun, pravi i veliki pjesnici, iako često puta iza sebe ne ostavljaju monumentalnih djela. U nas je za to primjer Đura, njegova djela i život, mučenički život, pun jada i čemera, pui gorčine, pun proganjanja i nečovječnog mučenja. One koji su ga mučili svijet je davno, davno zaboravio, a Đura još živi, živi u svojoj sjajnoj i uzvišenoj lirici, svjež i snažan kao div.Nijedan naš pjesnik, ni prije ni danas, nije pisao svoje pjesme tako istinskim, tako duboko iskrenim i vrelim nadahnućem kao Đura, te to je uzrok da se i danas Jakšić, dok su drugi gotovo zaboravljeni i zabačeni, vrlo prijatno čita. NJegove nas pjesme zagrijevaju, oduševljavaju i potresaju. Neka topla i nježna svježina struji kroz njih. Da je ljepota u umjetnosti besmrtna, poznato je. Ali ima još nešto u umjetnosti što je besmrtnije: život. NJegova je lirika puna života, života koji plače, jauče, pišti i u bolu bjesni; života koji ljubi, uzdiše, čezne; života koji kune i proklinje i sam dan rođenja; života i životnih trenutaka kad se razdragano podvikuje:
Jesi li srećan? pitao sam se.
Srećan sam, srećan! O, bože moj!Ili:
Pašću, umreću, duša mi gore,
Rastopiće me do bele zore
Ko grudu snega vrelo sunčanje -
O, lakše, lakše kroz gusto granje!

Može se potpunom sigurnošću tvrditi da su Đurine lirske pjesme, ispjevane u pojedinim odsjecima njegova života, izraz, jasan i snažan izraz njegovog duševnog stanja i raspoloženja u tim odsjecima vremena. Ovo se najbolje vidi iz upoređenja njegove biografije i pjesama.
U izdanju Srpske književne zadruge njegove su pjesme podijeljene na tri dijela: I LJubim te, ljubim, dušo; II Sam na svetu, samac bez pomoći; III Veran je bio narodu svom. Svaki, dakle, odjeljak označen je kao nekim motom, koji cijelom ciklusu daje dotičan ton i boju."

преузето са  poetabgcom

Spomenik se nalazi ispred kuće Đure Jakšića u Skadarliji. Podignut je 1990. godine