Priča o Jovanu iz Banata...

Ako ste mislili da smo otišli iz Vojvodine prošlim postom,
grdno se varate:))

Još smo u Vršcu, imaju dobre makovnjače pa nam se ne žuri...

 A i naučili smo od Vojvodjana
 "da ko mnogo i često žuri, najćešće negde zakasni za ceo život"
-zato lagano,u ritmu lenje Tise nastavljamo naše banatsko pisanije, al ' opet sa nekim "višim razlogom",
jer ne daj Bože da nam zalud leti maj...a sa njim i nezabeležene misli u nepovrat...

U Rusiji sam Ivan. U Nemačkoj Johan. U Engleskoj i Americi sam Džon. U Španiji sam Huan. U Poljskoj, Češkoj i Slovačkoj sam Jan, u Madjarskoj sam Janoš.U Francuskoj-Žan..U Italiji-Giovanni...U Grčkoj-Yannis.Šon-velški,Janez-slovenački,Ijanku-rumunski,,Jahja-arapski....

Jovan-srpski...

Ovo je priča o Jovanu iz Banata

i to ne jedna,već tri

Prva priča

Uvek postoje neka posebna mesta,nekad objašnjivo, a nekad i ne,na kojima možemo pronaći neki svoj mir..
Nije ih lako naći, ali POSTOJE...

Jedno od takvih, retkih, dragocenih u mom životu je
 manastir sv. Jovana Krstitelja 
 u Mesiću kraj Vršca..

Nalazi se u veoma zabačenom delu naše zemlje, uz samu Rumunsku granicu, slabo je posećen i poznat van tog kraja, na moju veliku žalost...Ali, kad jednom pređete tu manastirsku kapiju osetite neku neverovatnu, uspavanu ali istovremeno jaku, obnavljačku energiju i pomislite da je moguće zaustaviti ili bar usporiti vreme koje teče...

Po predanju , manastir je osnovao 1225 god. monah Arsenije Bogdanović koga je Sveti Sava postavio za njegovog prvog igumana.
Međutim, nastanak manastira se zvanično vezuje  za
 despota Jovana Brankovića i njegovu majku prepodobnu majku Angelinu srpsku
-što je najverovatnije tačno, premda je na ktitorskom mestu u manastirskoj crkvi freska sa portretom despota Jovana Brankovića- poslednjeg srpskog despota iz , po mom misljenju, 
"nepravedno okrivljene" vladarske dinastije Brankovića,
koji su se osećali kao legitimni naslednici svetorodnih Nemanjića pa su se prihvatili ktitorstva ,
posebno u Sremu i u Vojvodini.. 

Hvala im na tome...

Crkva je građena u tradicionalnom raškom stilu, uz uticaje moravskog stila.
 Prvi pisani podaci potiču iz  Pećke Patrijaršije 1660. god. i 1666. god. koji važi za veoma pouzdan izvor.
 Mesićki hram, pored velikog broja ikona, krasi i jedna kojoj se pridaje čudotvorna moć i nalazi se na Bogorodičinom tronu.
Poznata je kao Bogorodica Dostojno jest, 
 potiče sa Atosa i u Manastir Mesić je stigla 1803.godine u doba episkopovanja vladike Jovana Jovanovića Šakabente,
pod čijim je žezlom manastir obnavljan od turskog stradanja.

Pošto slike govore bolje od hiljadu reči, zavirite i uživajte:

photo by Spaso Mladenovski

To je slika koja uživo oduzima dah - 
 slika čuvenog Paje Jovanovica-despotica Angelina Brankovic ,

nalazi se  u hramu sv. Nikolaja u centru Vršca..
Neverovatno je koliko zrači uživo..i neverovatno mi je, i danas kad pomislim ,
da sam prvu nju ugledala kad sam prvi put ušla u Sabornu crkvu,
pored svih onih divnih ikona i slika..

Dugi niz godina se vodila kao nestala,a onda je pronađena i vraćena tamo gde je 
Paja Jovanović 
želeo da ona bude

Druga priča

Jovan Sterija Popović

Veliki dobri Sterija ,sa kojim sam se 'srela'  1. put u školskoj lektiri sa svojim savršenim opisima vršačke, čitaj - uvek aktuelne srpske malograđanske sredine,Sterija nam je još tada  rekao da obratimo pažnju na sve one Feme, Pokondirene tikvice, Tvrdice, Kir Janje i Laže . Baš smo se slatko kikotali čitajuci sve te Sterijine likove, zamišljajući ih da žive,  tamo negde u svetu odraslih, daleko od nas i u nekim prošlim vremenima.. Kako smo odrastali, u nimalo lakim vremenima, tako su i likovi oko nas postajali sve tvrđi, sve češće nalik Sterijinim al' gle čuda u aktuelnim vremenima...
A kad smo se moj dragi i ja preselili iz Beograda u Vršac i našli sladak stan u Ulici Jovana Sterije Popovića, baš smo se nasmejali i rekli :"KomeNdija, sad ću bar lično da upoznam Femu'', sreća pa nisam...
Preselila se u drugi grad, pa smo se eto slučajno mimoišle...

Rodonačelnik srpske komediografije, 
najznamenitija je ličnost rođena u Vršcu, 1806. godine. 
Školovao se u Vršcu, Sremskim Karlovcima, Temišvaru i Pešti. Prava je završio u Kežmaraku u Slovačkoj. Po završetku studija (1830) bio je profesor, a od 1853. godine, kada je položio advokatski ispit, advokat u Vršcu. 
Godine 1840. odlazi u Kragujevac na Licej za profesora "prirodnog prava". Već iduće godine prelazi, zajedno sa ovom, tada najvišom školom u Srbiji, u Beograd. Ustavobraniteljska vlada ga je 1842. godine postavila za ministra prosvete. Jedan je od osnivača Društva srpske slovesnosti (današnja srpska akademija nauke i umetnosti), Narodnog muzeja i Beogradskog čitališta - Biblioteke. 
Postavio je temelje modernog školstva Srbije, a autor je i mnogih udžbenika. Na položaju ministra je do 1848. godine, kada podnosi ostavku i vraća se u Vršac kome provodi ostatak života.

Književni rad započeo je zbirkom pesama "Davorje", a zatim nastavlja rad dramama i romanima. Napisao je prve prave tragedije na srpskom jeziku i genijalne komedije. Pravu umetničku vrednost pokazao je Sterija kao pisac komedija. Njegov talenat stvorio je snažna i velika dela, kojima utire put srpskoj komediografiji. "Otac srpske drame" prve komedije piše u vreme života u Vršcu između 1830. i 1840. godine. U njima je ovekovečio svoj rodni grad likovima Kir Janje, Feme, Alekse Ružića i dr.
 Komedija "Laža i paralaža" (1830), "Pokondirena tikva" (1830), "Tvrdica" (1837), "Zla Žena" (1838) i "Pomirenje" (1841) donose mu priznanje savremenika i reputaciju "srpskog Molijera".
Ovekovečio je u svojim komedijama naše (vršačko) malograđanstvo i malovaroško građanstvo. Združio je u delu umetnost sa istinom u društvu. Izobličavao je pogrešno vaspitanje, pomodarstvo, snobizam, ismevao je nadriučenost naših Slavenoserba i njihov nakaradni "slavjanski" jezik. Posle Sterijne smrti u javnosti se pojavljuje njegova komedija "Rodoljupci" u kojem izvrgava ruglu lažni patriotizam.

Sterijne komedije su prešle okvire svoga vremena, dobile trajnu vrednost i ulaze u naše kulturno nasleđe.

Jovan Sterija Popović umro je 1856. godine i sahranjen je na pravoslavnom groblju u Vršcu.

"Moje je lečiti rod!"

Treća priča

---Moj Jovanče----

najkraća i najsladja...

Čuli su da decu donose rode....I čekali..
.Njihova roda nikako nije dolazila...I dalje su čekali.."Možda zato što  živimo u velikom bučnom,prljavom gradu",-mislili su...A rode možda ne vole gradove..

Jednog dana su napustili veliki grad..

Bila je to velika odluka..

Polako su se navikavali na mali grad i grad na njih..
Imali su mnogo više vremena i sve više vremena su provodili u prirodi,kraj jezera,u poljima..
Više se nisu žalili na vrućine,sparine,jako sunce,omorine-uživali su u vetru,kiši,oluji... Radovali se i pčeli kad zuji...

Jednog vrelog letnjeg dana,dok su se šetali poljima van gradića u kom su živeli...
žena spazi divno društvo...

Rode...Posle 3 godine čekanja.
.Znala je ..da su to njene rode..
.Za devet meseci rodila je divnog dečaka i nazvala ga Jovan..

Post sam počela slatkišima, slatkišom i završavam:))