Odocnela ruža za Mišuku Plemenitog...

Uspon i pad porodice Lazarević

Kao inspiracija za ovaj post poslužila mi je upravo ova fotografija Vlade Marinkovića -
zgrada sa crvenom fasadom u strogom centru Vršca..
Naime, dok sam živela u Vršcu, najčešce sam pila kafu u jednom kafiću koji se nalazi u prizemlju, tj. u sklopu ove zgrade, pošto je njena namena sada višestruka- banka, picerija, kafić i slično.. Naravno, predivna fasada mi je uvek privlačila pažnju i počela sam da usput zapitkujem da li neko zna nešto o istoriji ove palate.. Istina da "prosečan vrščanin" nije znao više od toga da je to bila palata neke ugledne porodice, koja je pripala Nemcima ili sam ja nailazila samo na neke neupućene, ne znam...
Uglavnom, jedna raspoložena bakica mi je objasnila da je ta palata poznata kao "krvava palata" ili blaže rečeno "crvena" jer su  streljanja u drugom svetskom ratu bila baš ispred nje, i uvek je bila crvena od krvi, pa je zato i dan-danas ostala sa crvenom fasadom da seća na stradanja... Možda je i bilo tako, al' jedan  meštanin iz lokalne knjižare me je ipak uputio na pravu stranu: to je nekada bila  palata porodice Lazarević, koju su izgubili kao i sve ostalo...Pa je sada poznata i kao Frišova...
To je već bila neka  informacija za početak....

Zaboravljeno blago

"Veliko Središte nikada nije bilo bogat kraj. Pa ipak, to nije sprečilo braću Lazarević da naprave dva zamka koja spadaju među najlepše u Vojvodini. Prvi zamak je, stariji od braće Lazarević podigao između 1860. i 1870. u klasicističkom stilu. Drugi zamak, koji je rađen u neogotici mlađi brat je podigao negde oko 1900. godine. U ovom sirotinjskom kraju ovi zamkovi su izgledali kao da su nastali iz čarobne Aladinove lampe. Sa visokim kapijama, bedemima i čuvarima, stanovnici sela su zamkove posmatrali kao nešto nestvarno i nedodirljivo. Ogromni parkovi sa drvećem retke vrste i duboka hladovina postojali su samo za odabrane. Braći Lazarević sve ovo nije bilo dovoljno. Želeli su i leti da se sankaju, pa pošto nije bilo snega, naručivali su staklo iz Pančeva da bi se sankali po njemu. Prešli su meru ali kazna nije usledila odmah. Prvo je stiglo upozorenje - žena mlađeg brata je propala kroz staklenu stazu i skoro se preklala. No, ni to nije pomoglo. Lazarevići su nastavili da sneg zamenjuju staklom i da prizivaju vejavicu u julu. Poslednjeg leta pre nego što će napustiti zamak doneta im je staza od specijalnog mat stakla. U momentu kad su se prvi put spustili sankama, naglo je zahladnelo i to toliko jako da je ogromna staza od velike hladnoće prsnula u milijarde sićušnih delova. Od toga trenutka braća su obolela od 'staklene bolesti'. 
Obzirom da su prekoračili osnovno osećanje mere, počeli su da komadiće stakla nalaze svugde - u krevetu hrani, odeći... Staklo je postajalo za njih najomraženiji materijal do kraja života. I danas se čini da su ova dva dvorca puna srče. I još nešto. U ovim zamkovima i njihovim parkovima je poremećen prirodni sled godišnjih doba. Taj nekadašnji prostor braće Lazarević podseća na one davne staklene kugle našega detinjstva u kojima su večite vejavice kada ih protresemo. I zbilja, može vam se dogoditi da u julu iz unutrašnjosti zamkova u Velikom Središtu kroz prozor gledate topli lenji seoski dan, a da na vas kroz razvaline krova veje sneg..." 
legenda preuzeta iz knjige 
"SNOVI ZATRAVLjENIH KULA" Milana Belegišanina
a tekst sa dvorci.info

Dvorac nije otvoren za posetioce! 

Park u okolini ovih dvoraca je izuzetno prostran sa visokom šumom u kojoj se nalaze i neki retki primerci drveća. Danas je u velikom dvorcu osnovna škola "Branko Radičević", a zgrada malog dvorca napuštena i nema namenu. Konzervatorski radovi su urađeni tokom 1987. godine, ali samo na starijem velikom dvorcu. Dvorci su spomenici kulture od velikog značaja, a nalaze se u parku prirode.

Povest o sudbini potomaka glasovitog vojvode iz Prvog srpskog ustanka umnogome je nalik na bajku, ali se može zaključiti da je završila kao "basna"...

(tekst preuzet iz Politikinog zabavnika iz 2007).

"Razbarušeni Laza Kostic jedno svoje pevanje naslovio je 
 „Među javom i međ' snom”.
 U priči koja sledi ima i jednog i drugog, s tim što ova povest ima - tužan kraj. Java je izmrežila san, dugotrajan i s početka lep. Poput ruže, jedne od 25.000 vrsta koliko ih ima, koju je ukrštanjem nedavno dobio nekadašnji stanovnik Vršca, danas univerzitetski profesor Jozef Ziber iz nemačkog grada Vajhestefena, i darovao joj ime - vršac. Njene latice su belo-ružičaste boje, ne bode a opija mirisom. Šta će ruži više od toga?! A ljudi bi da liče na ružu.

Tek, porodicmnovanje u gradu kojim je, svojevremeno, komandovao. 

Ponovnim dolaskom Karađorđevica na vlast, pop Luka postaa Lazarević, van svake sumnje, vodi poreklo od nekog tamo Laze. Najpoznatiji je onaj čijom ulicom mnogi iz starog dela Beograda, preko Brankovog mosta, hitaju ka novom nam delu prestonice. Mnogi ne znaju da je to Pop Lukina ulica. Ulica popa Luke Lazarevica, tamnavskog vojvode iz vremena Karađorđevog ustanka, dugogodišnjeg komandanta šabačke tvrđave, megdandžije i potonjeg velikog protivnika kneza Miloša i dinastije Obrenovića. Podaci vele da je skoro dva desetleća izbivao iz Srbije, da ga je knez Miloš ipak lepo primio, postavio ga za člana Šabačkog magistrata i tu mu, čak, poklonio kuću. Potom sledi vreme velike oskudice, Vučićeva buna 1842. godine, pa hapšenje i da je član Državnog saveta, najvišeg organa vlasti. Već viđeno. Umro je početkom 1847. godine u pristojnim godinama i sahranjen u svom Šapcu. Malo mu je falilo da upali osamdeset svećica.

Kakve, pa sad, veze ima vršac, nova istoimena ruža, s ratnikom i buntovnikom tamo iz Mačve? Ima, i te kakve, pozivajući za svedoka Dušana Belću, neponovljivog hroničara južnog Banata. U knjizi „Sentimentalno putovanje kroz Južni Banat” ovaj radoznalac ispisuje i setnu priču o usponu i padu porodice Lazarevic, i to prilično dokumentovano, koliko se to može na prostoru gde je usmena reč i dalje (ne)potkupljivi izveštač iz prošlosti.

Plač nad grobom

Sve priče s već pominjanim tužnim krajem najbolje je početi s - kraja. Početak je ionako put prema kraju, bilo kakvom. Dakle, ovako. 
Krajem marta 1900. godine svi vršački listovi objavili su belešku pod naslovom: „Svršio je?!” I ispisali sledeće redove:„Novi peštanski ‘Žurnal’ dobio je od nekog Josifa Kornfelda, novinara iz Njujorka, ovaj izveštaj o poznatom propalom spahiji Miši pl. Lazareviću iz Velikog Središta.

Jučer je sahranjen poznati bivši milionar, impresario i kelner Miša pl. Lazarevic, koji je u bolnici umro usled influence i bola za domovinom. Mnogi njegovi zemljaci otpratiše ga do večne kuće. Na grobu, držao je govor Bela Vajsmajer. Njegovo je nadgrobno slovo proizvelo silan utisak na prisutne, a završio je ovako:
 ‘Ljubljeni zemljače, dragi prijatelju!

Sudjeno ti je da umreš daleko od svoje domovine! Moraš da počivaš u stranoj zemlji! Neka ti je laka ova zemlja! Neka ti Bog podari na onom svetu blaženstvo i mir koji na ovom svetu nisi mogao naći.’ 
Svi su plakali. Viktor Galović, prisni prijatelj Lazarevićev, pevao je po amerikanskom običaju nad otvorenim grobom pesmu tugovanku, u čemu su mu pomagali svi prisutni. Tako je svršio Miša  Lazarević!”

A kako je, zapravo, sve počelo mnogo pre Miše plemenitog Lazarevića, s kraja 19. veka junaka „skandaloznih hronika” broj-nih listova?

Pripovest, umnogome nahranjena predanjem, veli da je dvadesetih godina 19. veka u Veliko Središte, selo južno od Vršca, tamo gde kraljuju dunavski vetrovi, s porodicom i bogatstvom prispeo Golub Lazarević, sin popa Luke. Nije posve uputno, „nema dokaza”, upuštati se u odgonetku zbog čega je Karađorđev vojvoda poslao svog sina u Banat. Možda se plašio da će mu knez Miloš tražiti „poreske prijave” ili „reket”. Ko bi ga znao?!

Tek, legenda poistiha veli da je Golub, sin ustaničkog vojvode, uspeo da - preko reke pa u šumu - prenese nekoliko burića zlata zatopljenog katranom. Valjalo je zavarati carinu i stroge austrijske kontumače. Potom je sve išlo, i danas prepoznatljivim, svojim tokom. Dični sin uspeo je da kupi Veliko i Malo Središte, gotovo 4000 jutara zemlje, a onda i titulu plemića pa je sebi i potomstvu između imena i prezimena dodao ono - plemeniti. Bilo je uobičajeno da se titula kroz istoriju (samo čiju?) dobija na simenovani Vasa Lazarević, dotad krablji, ali i novac je, i onda, bio prilično britko oružje. Ubrzo su usred Središta nikla i dva dvorca po ugledu na letnjikovce mađarskih plemića. U obližnji Vršac odlazilo se samo po prekom poslu ili na odgovarajuće prijeme. Idila kao, i ne samo, iz ruskih skaski.

Uspon porodice Lazarević bio je više nego opipljiv. Uz sad već dobrano otvorene buriće sa zlatnicima, i ogromno imanje je, izvesno, donosilo lepe prihode. Tako je spretni Golubov sin Vasa već 1852. godine u Vršcu, na Maloj pijaci (današnja Zelena pijaca), umesto starog mlina suvače na konjski pogon, podigao prvu vetrenjaču pod Vršačkom kulom. Ne zna se da li se u mesnoj biblioteci u međuvremenu udomio Servantesov „Don Kihot”. Ali se zna da je, dvadesetak godina kasnije, ukazom cara Franje Josifa,

aljevski savetnik, imenovan za temišvarskog i vršačkog velikog župana. Počast kakvoj sleduju odgovarajuće svečanosti, o čemu su lokalni listovi podrobno izvestili. Čak je i sam, s uznositim brkovima i bakenbardima, u Vršac izvoleo prispeti Franjo Josif. Da se smrzneš od počasti. Za Vršac je bilo još važnije što je ovim imenovanjem dobio položaj municipija i sedište prvostepenog suda.

U međuvremenu, ni njegov brat Aleksandar nije bio neki zgubidan. Dok je stariji Vasa, veliki župan, sticao ugled na sve strane, on je brinuo o uvećavanju bogatstva porodice. Čak je u Vršcu osnovao nekoliko banaka i trgovačkih udruženja, a 1884. godine sagradio prelepo zdanje koje je odmah nazvano Palata Lazarevića. (Danas je to zgrada Vojvođanske banke, i dalje jedna od najlepših kuca podno Vršačkog brega, čest motiv na razglednicama ovog kraja, po potonjem vlasniku poznata i kao Frisova palata.) Ovde su se, od tada, uvek nalazile naj-uglednije vršačke trgovine čiji je zakup bio vrtoglavo skup, a ugled, naravno, primeren ceni.

Podrazumeva se da je Palata Lazarevića sred Vršca dugi niz godina bila mesto za priređivanje najsjajnijih balova, poslovnih sastanaka i planiranja budućnosti u uskom krugu. Svoj deo priče ovde je ostavila i Anka Lazarević, Aleksandrova žena. Otmena dama uspevala je da dodatno podigne ugled porodice pomažuci sirotinji, posebno devojčicama kojima je obezbeđivala odeću, knjige i hranu, a nekima i stipendije. U svom vrtoglavom usponu, Lazarevići su postali porodica pred kojom se s uvažavanjem podizao (polu)cilindar, a damama obavezno dodavalo ono: „Ljubim ruke!”

Svaka bajka, a ova pripovest je dobrim delom umnogome nalik na nju, vremenom postaje basna. Njeno naravoučenije je (bilo) više nego očigledno.

Novi, dvadeseti, vek je već s početka uneo nove vetrove u uglednu, bogatu i složnu porodicu Lazarević. Veliki župan Vasa bez poroda je, silom biologije, otišao s onu stranu vetra. Za njim su pohitali Aleksandar i Anka, koji su za sobom ostavili sinove Mihajla-Misu i Fedora, te kći Olgu. Udajući se za barona Binerta, ona je - razumljivo - sa sobom odnela i pozamašan miraz. Fedor se sa službom zamajavao negde po Bosni. Slava, ugled i bogatstvo Lazarevića pali su na pleća prvenca, Mihajla-Miše-Mišuke, kako su ga sve, iz milošte ili ulizivanja, zvali u Vršcu. Osobe koja je ime Lazarevića uspela da razvigori sve do dokova Njujorka.

Dok su njegovi preci brojali redove o sebi na naslovnim, važnim, stranama, on je bio zadušen za one unutrašnje. Njegove nesvakidašnje pustolovine sustopice su pratile vršacke srpske, nemačke i mađarske novine. Jer je, nesporno, više od vesti pratiti sudbinu čoveka koji je uspeo da za tri godine spiska pola (ogromnih) miliona forinti, rasproda ogromno imanje, tri velike kuće i silan novac u bankama. Kako onda da za „našeg Mišuku” ne bude mesta u novinama?!

Prvo je počeo s orgijama, ali one - mada su umele da traju danima da bi, onda, priče o njima mesecima naslađivale dokonu bratiju od Vršca, preko Pešte sve do Beča - nisu odmah mogle mnogo da naude bogatstvu Lazarevića. Kockanje je, pak, bilo nešto sasvim drugo, a najuglednija kazina su kao praznik slavila dan (mada je noć bila primerenija) kad bi u njih banuo Mišuka sa svojom mahom živopisnom pratnjom.Tri godine posle smrti oca ,1985.vraća se u Vršac i eto lepe,neposredne prilike mesnim novinama da razigraju svoja pera.

Prava poslastica bio je događaj kad je, u pijanstvu, Mišuka plemeniti izazvao jednog stranca na dvoboj. O njemu je brujao ne samo Vršac, nego se o tome šaputalo sve do Temišvara. I onda su svedoci „pokvarili spektakl” tvrdeći da duel ne može da se održi pošto su, u trenutku izazivanja, obojica megdandžija bili neuračunljivi.

 Tajna njegovog iznenadnog dolaska u zavičaj odgonetnuta je vrlo brzo jer je objavljena licitacija imanja u Velikom Središtu. Mada je za kupovinu bio zainteresovan i glasoviti Bogdan Dundjerski, od prodaje nije bilo ništa, bar ne ovom čuvenom veleposedniku poznatom kao velikom trgovcu hranom.

 Ništa zato, peštanske kafane i kockarnice ga i dalje dočekuju raširenih dveri. Jož nije sasvim presahlo blago plemenitih Lazarevića. Sve do 1897. godine, kad je - sad videći i da oni nekad katranom zaliveni burići imaju dno - krivotvorio menice s potpisima svog zeta barona Binerta i sestre Olge. Jer, glava je bila u pitanju, valjalo je vratiti kockarske dugove.

 Da bi zavarao trag, obreo se u Parizu, ali ni onda policijski pipci nisu bili kratki i nisu voleli da dangube. Pre nego što su zakucali na vrata njegovog utočišta u „gradu svetlosti”, Mišuka je već bio na velikoj prekookeanskoj lađi i ubrzo začkiljio pred svetlima Njujorka. Dokovi su se ukazali kasnije.

 Verovatno bi se glas o daljoj sudbini Mihajla-Miše-Mišuke plemenitog Lazarevića utopio u bruju velikog grada i Vršcani ne bi imali pojma o daljem životu i delu svog opstepoznatog sugrađanina da ga, slučajno, nije sreo jedan peštanski novinar. I to na nimalo lepom mestu, kao perača sudova u hotelu izvesnog Storka. U tom tekstu nekad vragolasti Mišuka izražžava kajanje i žal za olako proćerdanim lepim imanjem, često plače (dodaje novinar) za svojom domovinom i boji se da je sad za njega sve kasno.

 Umalo da ne bude. U Vršac ubrzo stiže nova vest, ova gotovo neverovatna. U njoj se kaže da su sve njujorške novine krcate pričama o nesvakidašnjem junaštvu Mihajla plemenitog Lazarevića. Šta se desilo? Naš junak je pred samim ulazom u Metropoliten operu spasao uglednu (opersku) primadonu koju su napali gangsteri. To je bilo lepo, ali je jos lepše bilo što je pevačica bila kći jedinica poznatog milionera'

Na pomolu je bio srećan završetak povesti o poslednjem izdanku plemenitih Lazarevića iz Vršca. Mišuka je lako i brzo šarmirao milionera, jos više njegovu junaštvom pomenutog spasenu kći. I veridba je obelodanjena. U Vršac, preostalim prijateljima, stižu pisma da se sprema za povratak, čak i da mu je kralj Aleksandar Obrenović ponudio da preuzme položaj ministra vojske.

I potom muk, beskrajno dug i golicljiv za brojne mesne ljubopitljivce.

Šta se to tamo, „preko bare”, zbiva? Ništa, gotovo uobičajeno, naslućuje se iz prve naredne vesti: Mišuka je ponovo u hotelu, sad kao kelner. E, da je već tada profesor Jozef Ziber uspeo da odgaji ovu ružu belo-ružičastih latica kojoj je darovao ime zavičajnog Vršca, onu što ne bode a opija mirisom, možda bi i našem Mišuki, bar za trenutak, bilo lakše...

 U međuvremenu ,Vrščani s tugom prate rasparčavanje i cenkanje oko velikog imanja nekad uglednih Lazarevića. Prelep dvorac u centru grada kupuje Julijus Fris i on se otad, do danas, najčešće zove Frisova palata. Jedino se, ponekad, u mesnim novinama ili radio i televizijskim emisijama, u rubrici tipa „Vremeplov”, provuče ime graditelja i prvih vlasnika. Slično je i s dvorcima u Velikom Središtu. Opipljiva je samo zatravljena grobnica s čije je ploče vreme izbrisalo imena nekadašnjih uglednika i ovovremeni, retki, zapisi poput knjige „Sentimentalno putovanje kroz Južni Banat” Dušana Belče koja je i poslužila kao ram za ovu priču Petra Milatovića

"...Ređađ po vitrini fini, porculanski svet
al' ja sam figurica, bez žiga
pazi, to je bajka..."