понедељак, 12. август 2013.

Suncokret i jedna ljubavna priča...


  ŽUTA LJUBAVNA PRIČA

Sigil of House Cuy of Sunflower Hall, sworn to House Tyrell
(Elisabeth Sonrel, Our Lady of the Cow Parsley)
photo from site




 „Da bi bila njegova, moraš najpre biti moja”, rekao je grof nesigurnim glasom devojci. Bela je nastavila da ga netremice gleda pravo u oči.

 ...'' Grofovska porodica Bijandrate potiče još iz srednjeg veka. Ime ove stare plemićke porodice vezano je za istoimeno mesto (Bijandrate) kraj Novare, na severozapadu Italije. Grofovi Bijandrate došli su u Pijemont iz Provanse. Najstariji spisi u kojima se pominju nose u zaglavlju 1093. godinu. Već u to vreme bili su veoma moćni: politički uticajni, ali i bogati.



  Budući da ovo nije samo priča o grofovima Bijandrate, već legenda o suncokretu, priču počinjemo polazeći od biljke. Suncokret je s jugozapada Amerike, tačnije iz Perua i Meksika, stigao u Evropu s misionarima u 16. veku. U postojbini je gajen više od tri hiljade godina. Indijanci su mleli njegovo seme i od toga pravili hleb. Od semena su cedili i ulje. Za njih je suncokret bio simbol svetlosti i plodnosti.








 Međutim, legenda sa severa Italije, sa same granice sa Švajcarskom, govori da je suncokret navodno rastao u Evropi još u 11. veku. A onda je nestao. Legenda tačno kaže i zbog čega – zbog nesrećne ljubavi.






Surovi običaj


 Dakle, u srednjem veku, u vreme kad se dešava priča o suncokretu, na severu današnje Italije zavladali su surovi običaji. Novi gospodari, grofovi Bijandrate iz Provanse, doneli su neke do tada nepoznate navike, uglavnom nemilosrdne. Jedna od najgorih bila je da svaka devojka, uoči venčanja, pre prve bračne noći, ljubav najpre mora da pokloni gospodaru, odnosno – grofu. Ukoliko je nevesta živela negde na velikom posedu grofova Bijandrate, njena ljubavna sudbina bila je zapečaćena. Prvo grof, a onda zakoniti muž.


Koliko je samo mučno i ponižavajuće bilo prihvatiti taj okrutni običaj. Seljaci su se zato snalazili na najrazličitije načine. Najčešće bi odustajali od svadbenog veselja, što je takođe bilo svojevrsno odricanje od starog običaja i razloga za istinsko veselje. Budući da je u selima na posedu grofova uvek bilo izdajica i špijuna, vesti bi ipak stizale do dvorca. Ponekad bi se neki od grofova iz loze Bijandrate pravio lud, kao da nije znao da je tokom noći obavljen tajni obred venčanja. To su činili samo iz jednog razloga – ukoliko bi devojka bila izrazito ružna! Ili kad bi saznali da ceo dan provodi u štali, te da je neprijatnog mirisa! Nadmenost i surovost grofova Bijandrate prema devojkama bila je dovoljan razlog zbog koga su ih sluge s najzelenije doline u Italiji – Valsesije – mrzeli iz dubine duše.
 Dakle, u jednom od tih sela živela je devojka koja se zvala Bela, što na italijanskom jeziku znači Lepojka. Ime joj je savršeno odgovaralo – bila je izrazito lepa. I ne samo to, bila je vrlo temperamentna i ničega se nije plašila. To je bilo lako razumljivo i onima koji je nisu dobro poznavali. Čim bi ugledali njene oči, spazili bi da u njima plamti vatra. Nije spuštala pogled čak ni pred gospodarima, premda je njena porodica bila siromašna. Kratko rečeno, bili su sluge. Bela je bila služavka, a u grudima je zapravo nosila srce pravog gospodara! Kad je stasala za udaju, roditelji su je obećali dobrom i vrednom momku iz susednog sela. Iako ni taj običaj nije lako prihvatila, Bela je ipak pristala da se uda za momka koga nikad ranije nije videla. Mladić je bio svestan da se mora povinovati starom surovom običaju i da će glavna zvanica na svadbenom veselju biti sam grof. Uostalom, znao je kakav bi bio ishod da se usprotivio. Smrt vešanjem. Devojka i mladić prvi put su se videli na dan veridbe. Mladić je odmah zavoleo Belu, što je bilo potpuno razumljivo. Videvši koliko je dirljivo stidljiv, nespretan i zaljubljen u nju, i devojci se dopao mladoženja. Ipak, nije mogla a da ne razmišlja o trenutku kad će biti obeščašćena… Porodice su odlučile da trenutak venčanja pokušaju da zadrže u tajnosti. Uzalud. Devojka je bila previše lepa da bi promakla gospodaru. Nije nameravao da propusti ono što mu je običaj dozvoljavao.



Smrt u polju


 I, da skratimo priču. Gospodar je tog julskog dana zakucao na vrata Beline porodice. Ona je poslušno krenula za njim. Išli su polako. Gospodar je nameravao da je odvede do svog dvorca, na konju. Međutim, Bela ga je uzela za ruku i povela prema polju suncokreta. U jednom trenutku je stala i tamne oči podigla prema njemu. Primetila je da su grofove oči svetle. Gledala ge je kao da će u njegovom pogledu naći milost i neki razlog zbog čega ne želi da iskoristi pravo koje je sebi dao... U stvari, nadala se da će videti neki novi, neočekivani izlaz. I za grofa i za Belu vreme kao da se zaustavilo. Stajali su jedno naspram drugog i gledali se. Vetrić je prestao da pirka, lišće je nepomično stajalo. Ptice su ućutale. Da su pogledali, ali nisu, u daljini, u dvorištu, mogli su da vide seljane i članove devojčine porodice.   Mladoženja je sedeo na klupi, pognute glave, svestan poniženja koje mora da pretrpi.
„Da bi bila njegova, moraš najpre biti moja”, rekao je grof devojci nesigurnim glasom.  Bela je nastavila da ga netremice gleda pravo u oči. Zaboravio je na trenutak kad je kao omađijan utonuo u devojčine oči i prestao da veruje u važnost porodičnog običaja. Pa ipak, još čvršće je stegao njenu ruku i povukao je među suncokrete. Bacio je na zemlju i legao kraj nje. Hitro, toliko hitro da gospodar to nije mogao ni da spazi, Bela je zgrabila nož koji je nosio oko pasa. I dalje ga je gledala, ali držeći nož pod njegovim grlom. Da li da ga ubije? Zar da mu dozvoli da je obeščasti? Još jednom ga je pogledala. Samo nekoliko trenutaka ranije pomislila je čak da mu je draga, da će se njena sudbina iznenada okrenuti. Ali ne. Trebalo je najpre da bude njegova, a onda onog stidljivka koji nije imao nimalo hrabrosti da se suprotstavi gospodaru. Zato nije dugo čekala. Oštricu je zabila pravo u svoje srca. Bela je pala pravo među stabljike suncokreta u cvetu. Biljke su se istog časa sklopile oko njenog tela. Gospodar je s nevericom gledao u lepoticu ne verujući šta se dogodilo. Onda je skočio na konja i odjahao. Tek kad je stigao u dvorac, shvatio je šta se dogodilo. Zaljubio se u Belu na prvi pogled. U devojku koja je bila toliko ponosita, a ujedno i plemenita i velikodušna. Poštedela je život njemu kukavici koji nije smogao snage da bude dovoljno iskren i odvažan i povede je sa sobom i ostanu zajedno zauvek! Bilo bi bolje da ga je ubila. Činilo se da je taj događaj odneo mir iz grofove duše. Kao lud, izleteo je iz zamka i počeo da luta. Stideo se samog sebe, a to ga je toliko bolelo.  Išao je i išao naokolo, svuda naređujući da se poseku stabljike suncokreta kako ih nikada više ne bi video. Podsećale su ga na trenutak kad se odrekao sebe. Legenda kaže da je grof nastavio da luta do kraja života poput prosjaka. Kad bi negde video suncokret, činio je sve da tu više nikad ne poraste njegov žuti cvet.
Sunflower eye, Fine Art Print by Marlies Odehnal
photo from site




Eto, to je razlog što je ova biljka jednostavno iščezla iz Evrope.   Suncokret je nastavio da cveta daleko, s one strane Atlantika, tamo gde grof Bijandrate nije mogao da ga uništi. Onda se ponovo vratio u Evropu. Ali, loza grofova Bijandrate već je nestala. Krunice suncokreta koje netremice gledaju u sunce i danas govore o hrabrosti lepotice. Ali i grofu koji se nije usudio da je voli.''...

prevela sa italijanskog
Mirjana Ognjanović

U originalu  "Il Medioevo nella Valsesia dei Conti di Biandrate", 
autore  Albino Roma
(hvala mojoj dragoj prijateljici iz lepe  ''Čizmice'' na pomoći)



2 коментара:

  1. Prvo sam pomislila da pišeš o Pesmi leda i vatre jer sam videla da piše Kuća Tirela :-D
    Stvarno užasni običaji, sećam se da slično počinje i knjiga Katedrala na moru, samo se radnja dešava u Španiji.

    ОдговориИзбриши