Glumica... Momo Kapor

GLUMICA

...''Sledeći!

Ušla je u sumornu učionicu koja je zaudarala na neuspeh što su ga pretrpeli oni pre nje. Gledajući pravo u oči komisiji za prijemni - petorici već izmoždenih profesora. Oni su tog trenutka držali u rukama ključeve pozorišne umetnosti, slave i bogatstva.

- Jeste li već igrali negde?
- Nisam
- Koliko imate godina?
- Dvadeset i sedam.

Znala je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se pomiri s ostalim stvarima. Stajala je tako na sredini učionice, posmatrajući vrhove već dotrajalih mokasina, i osećala kako je sažaljivo gledaju. Nije imala nikakvih šansi. Kroz prozor na prvom spratu Pozorišne akademije videla je deo trotoara ispred izloga robne kuće i čoveka koji se šetkao paleći ko zna koju cigaretu.

Jedan član komisije je kunjao, drugi je nešto zapisivao, treći zurio u prazno, ostala dvojica su je gledala sa očiglednom dosadom. Već treći dan kako ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obožavaoci. Prvog dana još im je i bilo žao tih mladića i devojaka stiglih ko zna odakle, njihovog glumačkog zanosa i ničim potvrđene ljubavi prema pozorištu, ali od jutros su već duboko zaronili u otupelost. Na usnama osećaju posledice popušenih cigareta a u dnu stomaka talog kofeina. Uostalom, šta se tu može? Na ispit se prijavilo preko trista kandidata a glumačka klasa može da primi samo osamdeset novih studenata.

- Pa šta ste nam lepo spremili? - pita umorno predsednik.
- Monolog Julije - rekla je tuho gutajući knedlu.
- Je li neko udarao recke? - upita predsednik.
- Trideset i šesta Julija - odgovori riđa kozja bradica. Dvadeset i jedna Ofelija, devetnaest poena prednosti za Julije!
- Molim? - upita mlada žena.
- Ništa, ništa - kaže predsednik - Samo vi počnite. Izvolite.

„Ne kuni mi se. Ma koliko da se
radujem tebi, ne veseli me ...”

Prenuli su se iz popodnevnog dremeza. O gle čuda! Pet olinjalih, ustajalih intelektualaca pretvoriše se pred ovom ne više tako mladom ženom u pet Romea. Svaka nova izgovorena reč pretvarala je ovu skromnu, minut ranije utučenu mladu ženu u jeftinoj haljini u bestelesni prizor savršene sreće .

„O, laku, laku noc!
Nek mir i pokoj steku se u tebi
Onakvi kakve nosim ja u sebi ...”

Iza poslednje reći ostade tišina u kojoj je još dugo brujao njen zlatni glas. A onda pet iskusnih pozorišnih intelektualaca koji su gledali najpoznatije Julije na svetu, pet uvaženih profesora koji su zevali na najčuvenijim Šekspirovim predstavama podigoše ruke i nešto čudno, nešto potpuno neobjašnjivo naredi njihovim dlanovima da tapšu.

- Bravo! - uzviknu predsednik
- Vi ste rođena glumica, zaista izuzetno ...
- Znate, ovako šta se ovde retko dešava - objasni kozja bradica .
- Jesam li primljena? - upita mlada žena.
- Da li ste primljeni? - reče profesor pružajući joj ruku .
- Mogu li da dobijem potvrdu da sam primljena?
- Šta će vam potvrda, već sutra ćete se upisati i dobiti indeks.
- Ja bih ipak više volela potvrdu .. bila je uporna .
Napisali su joj potvrdu. Recite - upita predsednik - šta će vam kog đavola to parče hartije ?
- Znate, rekla je ona, ja u stvari uopšte ne želim da postanem glumica.

Pogledali su je zapanjeno.

- Imam dve kćeri i muža i ... pa dobro, recimo, srećan brak. Uopšte nisam ambiciozna. I ne bih volela da zauzimam mesto nekom mlađem...

- Ali šta će vam onda potvrda? - promuca kozja bradica .

- Vidite, mada je to srećan brak, ponekad dolazi do svađa i onda, ja često izgubim živce i počnem da vičem da bih postala glumica ili nešto slično! I onda moj muž počinje da se smeje kao lud. „Ti da postaneš glumica, ti?” E, pa sada najzad imam potvrdu da bih mogla. I pokazaću mu je u takvim prilikama, da znate da hoću!

- Šteta, velika šteta .. rekao je predsednik.
- Ali ako se predomislite ...
- Neću se predomisliti - rece izlazeći.

- Gde si toliko dugo? - upita je čovek ispred robne kuće.
- Lekar je imao dva pacijenta pre mene - kazala je - 

Rekao je da ćemo dobiti bebu ... - 

nasmešila se na onaj svoj sanjivi način.''...

Momo Kapor