Korintska hetera...

Korintska hetera

Krilata Božice moja, hajdemo u doba ono
Kad Helagabala Avgust vladaše bogatstvom Rima;
Hajdemo u cvetne zemlje, gde Tibar veselo šumi,
I sedam podnožja ljubi, nežno se grleći s njima.

Sa ravnog Marsovog polja, goneći kočije zlatne, 

zadocnjen žuri se kvirit i u grad umoran stiže; 

frkću umorni konji i lake kočije lete, 

i po glatkom drumu vihor se prašine diže.

Ponoć je odavno pala i na nebu mesec svetli, 

a pomorandža slatka miriše u samoći,

i Rim počiva mirno. Pokašto bahat se čuje: 

to straža liktora bludi, i kliče po tavnoj noći.

Stubovi Kapitola, i gordi Panteon s njima,
ko crne ogromne mase dižu se u nebo gore,
i Tibar jasnije šumi. No blizu foruma samog,
u hramu Izide blede, zvuci se veseli hore:

to Helagabala Avgust saisku božicu slavi,
i s njime pretori silni. Kraj carskog njegovog trona,
na koplja naslonjeni, četiri Sarmata stoje
ko slike Titana mračnih, ko tučne statue Krona.

A niže, kraj carskih nogu, pod vencem pitomih ruža, 

na stepenicama zlatnim korintska hetera sedi; 

ona je podigla oči i strasno Avgusta gleda,
I plamen ljubavi blista sa njenih obraza bledi.

Veselje vri i bruji... Između stubova drevnih 

gomile razvratnih žena sa divljim krikom se viju; 

svileni peploni njini po mermernom podu pali, 

što sobom stidljivost čednu i ženske lepote kriju.

No, ko je taj bledi mladić što tako usamljen sedi
na pustoj terasi hrama? On željan večernjeg mira, 

bledo, visoko čelo na stub je pritisko hladni,
na kolenima svetli srebrna i zvučna lira.

U cvetu mladosti prve ljubljaše Iponik Helu;
i jutro života njinog radost je krasila štedro;
na glas ljubavi njine oživi priroda cela,
i sinje duboko more, i nebo, plavo i vedro.

Na cvetnoj obali morskoj oni su sedeli često 

u svetle večeri majske. Sa tavnih korintskih gora 

vetar je mirisnim dahom mrsio njihove vlasi; 

i oni slušahu s čežnjom šuštanje mirnog mora.

Ko crne njihove vlasi, tako se i želje njine
pletoše u jedan venac. Pod burom detinjske strasti,
podobno majskome cveću, oni svijahu družno,
pijući iz zlatne čaše nevine ljubavne slasti.

Ah, nikad nebeska ljubav ne nađe za lice svoje 

čistije ogledalo od njinih nevinih duša:

svetle ko kapi morske, a nežne ko slatki uzdah
što ga Psiheja draga sa tajnim trepetom sluša.

No svanu i dan žalosti. U tihi Korintski zaliv 

stigoše jednoga dana sinovi gordoga Rima, 

sa galijama svojim. A kad se kretoše dalje, 

uzeše i lepu Helu, i Hela otide s njima!

Da je kiparis crni pokrio ognjište njeno, 

Iponiku bi bilo svetlije i lakše tada; 

al' on je pružao ruke na sinje daleko more, 

lijući na vreli pesak suze ljubavnih jada.

Tamo, kuda je je nekad sa Helom bludio srećan,
sada je s bezumnim bolom klicao njezino ime;
on je sedeo samac na pustoj obali mora, 

gde je u svetle noći i Hela sedela s njime.

No ipak ne beše samac. Pogružen u bolu svome, 

on zvučnoj pokloni liri sve zvuke mladosti vrele: 

on je prstima svojim, iz njenih srebrnih žica 

izvio čarobnu pesmu u slavu nevine Hele...

I s lirom i tugom svojom ostavi poljane rodne, 

i vale Jadranskog mora zdraveći zvucima setnim, 

Iponik u Rim se krete. I, evo, usamljen sada, 

on sanja o daljnoj zemlji i njenim poljanama cvetnim.

U domu razvrata gnusnog on sanja obale puste, 

gde stoje spomeni večni za rane njegovoj duši; 

on čuje potmuli ropat Jegejskog sinjeg mora,
I vidi galeba jato što nad njim s kliktanjem kruži.

I struja ljubavi prve obuze njegove grudi, 

i žarki, čudesni plamen zapali njegovo lice, 

on diže visoko čelo, i kose zbaci bujne,
I strasno, nesvesno, divlje udari u njene žice!

I zvuci jeknuše blago, i jače i jače grme, 

i rasprskaše se silno pod svodom mračnog hrama... 

začuđen diže se Avgust, i baci k terasi pogled, 

gde zvuci zvone i ječe i bleda caruje tama.

Prestade veseli šapat između stubova drevni 

i polupijane žene jurnuše do carskog trona. 

jer grozni, proročki zvuci grunuše nad njima silno 

ko tutanj podzemlja mračnog, ko uzvik gnevnoga Krona.

I zatim, tiše i tiše, jecahu srebrne strune 

i premirahu bolno i tiho njihovi glasi, 

ko molitva čista, ko uzdah nevine duše, 

il' kao poslednji jauk s životom što se gasi.

Hetere rukama kriju sve tajne lepota svojih, 

i ko plašljivo stado zbile se u gustu tamu; 

jer osećahu tada, u čudnom ovome času, 

prisustvo najvišeg oca u mračnom, razvratnom hramu.

A kada poslednji udar oglasi svodove hladne, 

ženski, očajni vrisak prolomi tišinu nemu; 

korintska hetera lepa ugleda svirača bledog, 

i po stepenicama svetlim bezumno polete k njemu.
Iponik prepoznade Helu. Kraj kipa Izide blede, 

ona u bolu pade. U hramu tišina vlada... 

Četiri Sarmata snažna priđoše trupini njenoj, 

i bledo, mrtvačko lice sa togom prekriše tada.

Kliče veselo galeb nad plavom pučinom mora, 

i mirta sladosno šumi pod nebom žarkoga juga 

i pesma od nekud grmnu. Uz udar srebrnih struna 

izvesno leventa neki pozdravlja srdačnog druga.


Vojislav   Ilić