Mesečeva rosa - Teodora Tara...

Dragi moji, već sam vam se požalila da su me letos dobre knjige mimoilazile. Međutim, onda je do mene došla jedna i popravila ovogodišnji bilans - Mesečeva rosa. Toliko mi se dopala, da bih je sigurno poklonila i preporučila mnogima, ali ne i svakome. Onima koji tragaju za laganim pričama koje ih neće opteretiti, a ni pomeriti, ovu knjigu ne preporučujem. Ovo nije knjiga koja se čita u jednom dahu zato što ima mnogo likova, godina, istorijskih detalja i imaginacije. Istorija i predanje se prožimaju na jedan interesantan i skladan način, a ezoterija sve priče stavlja na jedan poseban nivo. Sastavljena je od 12 magičnih ''zodijačkih kuća'' - priča koje su povezane zajedničkim likovima, sudbinama, mističnim događajima. Igrom slučaja, čitala sam je u periodu kada sam imala mnogo obaveza, pa sam je čitala polako, koliko su mi obaveze dozvoljavale, što je u ovom slučaju i poželjno, jer su priče tako kompleksne da se lepše dožive kada se napravi pauza od bar jednog dana između njih. Dakle, ovu knjigu polako ''gustirati''.
 Izašla je 2006. u izdanju Narodne knjige (Alfa), a iste godine se našla u konkurenciji za književnu nagradu "Žensko pero".

Povod da ova knjiga nastane je taj da je autorka imala prilike da pročita  jedan rukopis koji se čuva u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti, a pisan je na staroslovenskom, grčkom jeziku i sa nekim nepoznatim rečima. Preveden pojavljuje se pod nazivom ''Gorički zbornik''.  Uprkos  otrgnutim listovima, ono malo što je razumljivo je da je tu knjigu pisala Jelena Lazarević Balšić Hranić, ćerka srpskog kneza Lazara Hrebeljanovića i kao nešto veoma njoj važno, testamentom  je poverila na čuvanje njenom duhovniku, kaluđeru Jerusalimcu. Kaluđer je nešto dopisao posle njene smrti, a umesto njenog pravog imena stavio zagonetan potpis: ''Ime mi je pet, što je uzelo šest, pronađi me.''

Svaka priča u ovoj knjizi nosi svoju poruku, i neku ili nekoliko životnih priča.
Divno je opisana princeza Olivera u priči ''Hronika jedne ljubavi ili Angorska bitka''.
 Izuzetno nadahnuti i za mene neki novi detalji o despotu Stefanu Lazareviću u priči broj 4 '' Svetac koji je imao dve majke''.
Junakinja ili miljenica autorke je svakako Jelena Balšić, jedna neverovatno jaka i harizmatična  ličnost, o kojoj nismo dovoljno učili kroz školovanje, a prava šteta da je tako. Izuzetno obrazovana, politički sposobna, lepa, svestrana, diplomatski ali i na druge načine je štitila svoj narod nakon smrti svog prvog muža.  Naročito lepi detalji o Jeleni  u 7. priči, a naravno i u mnogim drugim.
Priča koja je na mene ostavila najjači utisak je 6. priča ili 6. kuća - ''Sanovnik za junake i kukavice'', priča o padu Carigrada, spletu mističnih proročanstava koja su se potpuno obistinila, iako su mnogo pokušavali da ih spreče na razne načine, sve se odvijalo ''kako je zapisano''. A predanje je govorilo da kao što se ''prvi'' car, osnivač Carigrada zvao Konstantin od majke Jelene, rođen u  Srbiji, tako će i poslednji vizantijski car biti Konstantin od majke Jelene Srpkinje. I tako je i bilo. Poslednji vizantijski car je bio Konstantin XI Dragaš, sin cara Manojla II i Jelene Dragaš (ćerke srpskog sevastokratora Konstantina Dragaša). Ako vas zanima kao mene,  kakve su snove sanjali car i  carica kraj Mramornog mora obavezno pročitajte ovu priču i knjigu.

Odlomci

 ...''Ne osvrći se na stare tragove, da se ne izgubiš u prošlosti.''...

...''Bog i kad ruši, on zida.''...

...''Život je jeftin, a reč skupa i zato treba pričati samo ono što je pametnije od ćutanja.''...

...''Ovde u bezmernoj jednoličnosti okeana, uvideo sam da vreme nije prava linija, od maglovite prošlosti do svetle budućnosti, kako su me do sad učili. Vreme je niz povezanih krugova koji se šire od otkucaja jednog trenutka i dana, do teškog ritma planeta i zvezda. Nebeske pojave se neprestano ponavljaju u okviru jednog istog plana. Nema ni pobede ni propasti bez najave, niti bilo kakvog događaja koji već nije predviđen u nekom kutku kosmičkog vremena. U početku mi je to saznanje stvaralo  vrtoglavicu, a sad sam sasvim siguran da je naša istorija samo trag točka koji se neprestano kreće.''...

...''Priča kaže, da je po nevolji, usled nemogućnosti da postojećim glasovima opiše ono jedinstveno osećanje života na razmeđi, gde se sve, od iskona deli, razdvaja i usitnjava, despot izmislio tri nova pisemena koja su se vrlo brzo po njegovoj smrti u sećanju naraštaja izgubila. Neki su smatrali da cela stvar ima veze sa snažnim osećanjima koje je srpski vladar gajio spram svojih majki, jer bez ta tri slova naprosto nije mogao rečima dati životni pokret i valjano dovršiti stihove, pisane u slavu ta dva, vanredna, i njemu tako važna ženska stvora. Bilo je i onih koji su  tvrdili da je despot, znajući koliko Srbima nedostaje do savršenog pisma, darovao svojim podanicima tri slova, verujući da će ih time izmiriti među sobom, i kad jednom okuse jedinstvo, zauvek usaglasiti sa imenom Boga.''...

...''Nebo se ne otvara sa malim razlogom. Kad grešni umiru ožive samo snovi. Kada veliki umiru pokrene se cela vasiona. I zaista, sa prvim jutarnjim satima u Beograd je stigla vest da despot Stefan Lazarević, gospodar srpskih strana od Podunavlja do Primorja, nije više živ. Muk se utvrdio, tama je još teže pritisla grad, a čuda su  i narednog dana  remetila prirodan poredak. U jednom trenutku se podigao divlji vetar, koji je uz zaglušujući prasak zbijao suve oblake, nosio krovove kuća i za ostavljao neobičan trag - leteće rojeve svetlucavih iskri, razbacanih na sve strane, bez reda i poretka -  što je sve skupa ličilo na rasuta slova, baš onakva kakva je despot predano sakupljao celog života. Sa čudnovatim zaprepašćenjem se moglo primetiti, ceo grad je plivao u nestvarnoj svetlosti upravo kada je nesreća postala za sve izvesna i konačna. Više nije bilo sumnje. Despot je zaista umro za ovaj svet, a njegov narod je, zagledan u gusti mrak budućnosti ostao da na prostranoj ledini istorije traži razvejana slova.''...

...''I voda je slaba ali stane na rep vatrenoj stihiji.''...

...''Despot će proživeti ceo život na razmeđi između Istoka i Zapada, između poezije i državnih poslova, između želja i moranja, između Turaka i Ugara, između oružja i stihova.''...

...''Podjednako je teško vladati kao i robovati.''...

...''Sve najkrupnije i najsitnije stvari su uvek okrugle.''...

...''Pisanje knjiga je bolje od sađenja vinove loze, jer onaj ko sadi vinovu lozu služi svom stomaku, dok onaj ko piše knjigu služi svojoj duši.''...

...''Za svako slovo biće ti na onom svetu oprošten po jedan greh.''...

...''Ko se ne popne na visine ne može videti u daljine.''...

...''I ne budite kao većina ljudi koja sve što teško razume, lako napada.''...

...''Kažu da smrt ne može biti teška jer biva u jednom času, ni gorka  jer s njom prestaju sve muke, a zacelo ni dosadna jer biva samo jednom u životu.''...

...''Ni more, ni duše ne čiste se bez bure.''...

orao, Zlatna kapija, Teodosijeve zidine, Istanbul