Kuća Simića u Kruševcu...

U strogom centru Kruševca, postoji jedna kuća koja se razlikuje od svog okruženja  arhitekturom  i svojim godinama   i bogatom istorijom. Pored hotela Rubin ili preko puta Doma sindikata, a nećete je zaobići i ako krenete pešačkom Zakićevom ulicom, jer je ova kuća na samom početku iste.
U vreme mog odrastanja u Kruševcu, kuća je bila jako oronula, govorili su da su stepenice dotrajale, da može da se sruši jer je iz 18. veka. Moglo bi se reći da je ponovo oživela nakon detaljne obnove. U tom procesu restauracije, kuća nije izgubila svoj prvobitni izgled.

 U narodu je ova kuća poznata kao ''Kuća Simića'', ali kad uđete u nju, jasno vidite, uprkos modernijem nameštaju, mnogo detalja koji će vas navesti da se zapitate da li je taj Simić možda  bio Turčin. ;) :)

Naravno, da Simić (kum kneza Miloša Obrenovića nije bio Turčin), ali jesu oni koji su je gradili, u njoj živeli pre Simića.

A to su bili braća Frenčevići (Vrenčevići)- turski begovi (Selim-beg i Osman-beg, pod nadimcima Zeka i Smaka).

Po njima se i danas zove jedno brdo između Čitluka i Pepeljevca - Begovo brdo.

Ovi begovi  su u Kruševcu živeli na potezu od ove tzv. Simića kuće do današnje zgrade Opštine. Bili su u rodu sa leskovačkim pašom, nadaleko poznati kao osioni, sladostrasnici, ali ono po čemu su ostali zapamćeni
 je diplomatski skandal koji je stigao do Istanbula. 

Zapravo, ova braća - begovi su jašući kroz Aleksinačku dolinu, duž Carigradskog druma i u vinogradu Mozgova (sela kod Aleksinca)  ugledali devojke, koje su im zapale za oko, te ih oni oteše na očigled njihove rodbine, koja se nije smela umešati. Uleteše na konjima u vinograd, pograbiše devojke i tako sestre,
Miljkana i Marija stigoše u njihov ''harem'' kruševački.

Ovo naravno nije bio usamljen slučaj u to vreme, međutim, Srbi su osetili da je Turcima ''odzvonilo''
a i bilo im je dosta zuluma, sramoćenja žena, devojaka, dece. 

Ovaj događaj sa sestrama je bio samo povod za dizanje narodnog ustanka.

Roditelji devojaka su zatražili pomoć, digao se narod Kruševca, Župe, Ražnja, Paraćina...

 Spiskovi brojnih turskih zuluma prevedeni su zatim u Kneževoj kancelariji na francuski, i 10. januara predati beogradskom veziru i dalje poslati Porti.

Pošto je slučaj u Carigradu shvaćen veoma ozbiljno,  Mustafa-beg je poslat u Srbiju radi »izviđanja bezdjelja« i radi »udovletvorenija obiđenim ljudima«. O ovom slučaju je pisala evropska štampa, jer su ''nestašni ugledni momci'' sprovedeni u Beograd na saslušanje i proglašeni krivim. Devojke su puštene svojim roditeljima, a zbog izazivanja narodnog otpora, braća Vrenčević su praktično proterana iz kruševačkih krajeva u Leskovac, jer im je tamošnji  turski paša rođak.

Morali su da plate ''globu'' i ujedno to su bili poslednji turski begovi u Kruševačkoj nahiji 1832.

O celom događaju je opevano nekoliko pesama, neke su zaboravljene, neke modifikovane, a neke se i danas pevaju, a niko i ne pomišlja da pevaju o stvarnom događaju:

''O Selime, Selime,  voleo si dimije, prošla tvoja vremena, nema više harema!''

Kad su devojke oslobođene, jedna se udala za slugu kneza Miloša, a druga je, nažalost, ubrzo umrla. Frenčevići su morali da prodaju svoju kruševačku kuću knezu Milošu, koji je odmah poklonio svom kumu Stojanu Simiću, kako bi ličnim primerom pokazao da se kupovinom turskih imanja ubrzava iseljavanje Osmanlija iz srpskih gradova. Tako je ovaj objekat u pamćenju Kruševljana ostao poznat kao ''Kuća Simića''.

Unutrašnjost kuće je izuzetno lepa. Kroz izložbu fotografija  saznajemo o  bivšim stanarima ove kuće, o njihovim ličnim predmetima i nekim predmetima koje je Narodni muzej ustupio. U ovom malom muzeju se i preko pokućstva može pročitati život  nekadašnjih stanovnika - od turskih servisa za kafu, garnitura za sedenje, do rozental šoljica, porcelana, srebrnine,  poslužavnika sa grbom Karađorđevića, salonskom garniturom ručne izrade, donetom iz Beča, kolicima za bebe, odevnim predmetima.

U prizemnom delu kuće je u jednoj prostoriji obično gostujuća izložba, u ovom slučaju bila je izložba rublja iz 19. veka i početka 20. veka, a takođe odmah pored samog ulaza je i suvenirnica sa lepim ručno izrađenim suvenirima sa nekim od kruševačkih motiva.

izvori za nastajanje ovog posta:

knjiga Siluete starog Beograd 1, Milan Jovanović Stojimirović, 1971.

Klio - novosti iz istorije na fb

brusonline

kad je beg bio cicija? :D

Priče koje je život napisao bolje od svakog romanopisca  su svuda oko nas.

Naročito  su interesantne kad se pojave posle mnogo godina.

Odškrinete stara vrata, a na dar dobijete priču.

 I šta bi sa njom?

Pa da je ''darujete'' dalje

i podelite sa dragim ljudima :***