Plovidba ...

... ''Platon je govorio da pre četrdesete ne treba da putujemo, jer nismo u stanju da vidimo skrivene lepote u drugim zemljama ???

Možemo preduzimati velika i duga putovanja, ali ako u sebi nemamo ni uzvišenosti, ni lepote, nećemo ih naći ni u prirodi, ni u stvarima.

Najznačajnije putovanje koje možemo da preduzmemo je putovanje u dubine našeg bića i zagonetne prostore naše duše.

Putovanje kroz život je kao plovidba lađom, a životni put kao voda kojom plovimo - nekada mirna i glatka, nekada uzburkana. 

Povremeno nas talasi podižu visoko da bi nas već u sledećem trenutku spustili, ponekada i sunovratili u zapenušanu i nemirnu vodu.
Kada se podignu talasi i vetar postane jak, široka jedra treba skupiti.

Ako je nevreme, a jedra ostanu razapeta u svojoj lepoti i raskoši, verovatno će se iscepati i uništiti, što će nam otežati plovidbu. 

I u životu je tako. Lepo i raskošno što posedujemo, često druge udaljava od nas. Prosečno i osrednje je netaknuto zavišću.

Ploveći, sve oko sebe doživljavamo onako kako se osećamo.
Putujemo li samo da vidimo lepe predele, prevarićemo se, jer se uobrazilja brzo umori. I pred najlepšim predelima se zasitimo ako je duša pusta, a misao prazna. Oduševljenje je kao i nadahnuće -  pojačava se kada je njemu volja, a ne kada mi to hoćemo. 

Nove luke nam donose nove susrete i različite sudbine onih sa kojima ćemo provoditi dane na lađi.
Po pristajanju u luku, radoznalo posmatramo svet koji se penje i raduje što započinje putovanje.

Ponekad, ugledamo osobu koja nam se odmah svidi. Pratimo je pogledom radoznalo dok se ne izgubi u mnoštvu putnika. Narednih dana, često izlazimo na palubu tražeći je.  Spremni smo da joj se približimo i podelimo sa njom radost putovanja. Nažalost, kada je ugledamo, ona naslonjena na ogradu palube, već upućuje radoznale poglede drugome, očekujući nagoveštaje uzbuđenja i naklonosti.

Zbog lepote doživljenog, nekada poželimo da vratimo lađu unazad.
 Ipak, ono što se dogodilo, ostaje iza nas u zapenušanim talasima.  Pamtimo te trenutke kao nešto dragoceno, važno i značajno. Skupljajući lepe uspomene i slažući ih u sećanju jednu pored druge, čuvamo ih za dane tuge i nespokoja.

Ploveći, često u vodi tražimo svoj lik.

Na početku plovidbe se radujemo kada na površini razaznajemo obrise svog lica. To nas toliko okupira da nismo u stanju da pratimo i druga kretanja u vodi.  Kada prođemo mnoge luke i prevalimo veći deo puta, sve više nam pogled sa površine ide ka dubini u kojoj se odvija čitav život posebne lepote. Sa čežnjom se pitamo zašto smo sve  to propuštali...

Ipak, naučili smo, kada se zamorimo posmatrajući ogromne i daleke prostore oko sebe, da je dovoljno da spustimo pogled i otkrijemo sasvim nov svet.

Putujući, upravljamo se prema plimi i oseci, prema suncu, prema menama meseca, prema sjaju dalekih zvezda.
Tada smo najbliži prirodi i najsigurniji u ono što želimo. Tada naučimo da volimo najjednostavnije stvari oko sebe, bliske našem umu i našem srcu. Shvatimo da i najteži put ima svoje nebo okupano svetlošću.

Kada nam na pučini, za trenutak , usahne želja za lepim prizorima i bojama, učini nam se da u dubini možemo pronaći pravi odnos među stvarima.

Pomislimo, ako zaronimo, dodirnućemo taj savršeni svet oblika, usporenog kretanja i potpunog mira, koji je toliko potreban našim čulima. Ti predeli lepote i usnulosti nas podsete da smo otišli suviše duboko i da bi trebalo da izronimo u stvarnost života. Potragu za bisernim školjkama možemo zameniti uranjanjem u dubinu naše duše i tu pronaći vredne bisere i dragulje, ma kako duboko bili skriveni u nama. Tada će sve zavisiti od nas.
Njihova količina ,finoća, lepota njihove svetlosti.

Pred kraj putovanja sve više se sećamo, a sve manje očekujemo. 

Oslobađamo se predrasuda , maštanja i zavodljivih strasti.

Otkrivamo ono što je trajno i vredno i ono što je prolazno i slučajno.
Vredno i lepo, pamtimo i prenosimo deci. Postajemo srećni što možemo da ih obogatimo pravim sadržajima, odabranim brižno i sa pažnjom.

Birajući sadržaje i puneći svoj um, često smo grešili pamteći beznačajne sitnice i opterećivali se nevažnim stvarima .Tako smo zauzimali mesto koje je moglo biti ispunjeno dragocenostima.

Koliko možemo, odlažemo rastanak i silazak sa lađe zbog onih koje najviše volimo.
A kada dođe taj dan, ostaje uteha da će naše misli, iskustvo i reči, naša deca pronaći u svom sećanju kada im to bude potrebno''...


 Plovidba je priča preuzeta iz knjige
 --Šareni svet kazivanja--I deo---
prof. Jovana Đorđevića

prati je moja foto tura nastala na lepom plavom Dunavu
- sa pogledom na Beograd -
jednog toplog avgustovskog dana leta gospodnjeg 2012.