Miris života...

..'' Prema jednoj keltskoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom životu, lepše nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji.
Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nađe. Uvuče se među njegove isprepletene grane i pevajući, nabode svoje telo na najduži, najoštriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepšu od pesme slavuja ili ševe. Cena te predivne pesme je život, ali čitav svet zastaje da sluša, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje što postoji, može se dobiti samo po ceni velike boli.. ili bar tako legenda kaže''..

Odlomak - Ptice umiru pevajući,
Kolin Mekalou

...''Jutro odnosi sve, ako mu daš''...

Ovog kišnog jutra dodje do mene jedan miris, i pokrene moj retrogradni vremeplov..
Vrati me u jedno vreme.. I izmami osmeh na lice..

A tako je malo potrebno da sve krene.. Asocijacije su čudesno lepljive..
Miris kora oljuštene jabuke slučajno pale na vrelu ringlu  odvede me u babinu sobu za šnajderaj .. To je samo ona radila, volela je taj miris u svojoj kući, nikad se nisam zapitala  zašto. Možda je tako neutralisala miris raznih tkanina koje su joj  žene donosile da im nešto sašije... Nije ni važno, i ja sam volela taj miris, i nikad nisam videla da to još neko radi sem nje i mene, sada..

Moja druga babuška, Rada - miris belih rada, rasutih po slavskom stolu u njenoj 'velikoj sobi ' gde ih je sušila i nežni miris bosiljka iz njene grube seljačke ruke... Bosiljak - kojim nas je kitila da nas čuva od zlih očiju i komaraca..

Miris koji leči, miris one koja me je rodila, moje majke, njenih nežnih ruku koje mirišu na ruže iz našeg dvorišta i kolače sa cimetom..

Dragoceni mirisi, dragoceni ljudi, mnogo mi znače...
Uvek sam ih upijala kao žedna zemlja kišu, i slagala u jednu svoju kutiju sećanja.. I tako, nekad
neki čudan vetar otvori tu kutiju i naviru sećanja.. Milion mirisa je tu zarobljeno, godinama se taložili, mešali, menjali, praveći jedinstvenu esenciju - nekog mog 'parfema'.. Pitam se kakav bi bio taj moj lični parfem, kako bih ga napravila, šta bih sve u njega stavila....
Prepuštam se tom traganju..

Od svakog  čoveka, koji ima značaj u mom životu, moram uzeti   miris, sa svih polja kojima sam trčkarala, iz svih mora kojima sam plivala, vrelog gradskog asfalta koji mi se lepio za đonove, povetarca sa Jastrepca koji mi je mazio kosu najlepšim planinskim dahom, mirisom jedne surove kopaoničke  zime na vrelom telu, mirisom onih usana koje sam ljubila, pomešanih sa oporim mirisom duvana, nekih Farenhajta, Davidofa, plave Gabanne, studentske sarme, kokica, zelenog orbita, mirisi mojih prijatelja, njihovih kuća, miris Bajlonove pijace koji sam godinama udisala sa svog prozora, studentskog bohora, miris 'ženske' kafe i prvog zagorelog jela, sve moje knjige - stare pozajmljene  i novog, oštrog papira, miris vanilica,  mokre kose. Miris đurđevka, koji je ubrao moj dragi, našeg utočišta za slatke snove - bračne postelje i najuzvišeniji od svih mirisa, miris deteta - mog deteta, njegovog slatkog usnulog daha i toplih ručica na mom obrazu..

I kad se svi ti mirisi pomešaju, dobije se jedan neponovljivi miris samo mog ŽIVOTA........

photo by me,create on polyvore.com