Legenda o Emili - dvorac Kapetanovo...

 Vojvodina,  naša bogata žitnica, bogata  - divnim predelima i mirisima, rekama i kanalima, salašima i divnim građevinama - bogata ljudima sa specifičnom ravničarskom dušom -

 bogata tajnama..

Ovo je priča o jednom dvorcu, 
 čija je tajna,  mračna istorija, 
prešla granice Banata

Dvorac Kapetanovo

 kada krenete magistralnim putem 
Zrenjanin -Vršac, na pedesetom kilometru posle mesta Konak,  odvojen malim putem, omeđenim drvoredom, od glavnog druma . Ovaj dvorac je dugo vremena bio zaboravljen i prepušten zubu vremena .  'Kapetanovo' se renoviralo u trenutku moje posete, u privatnom je vlasništvu i nije otvoren za posetioce. Dobio je status spomenika kulture od velikog značaja.

 '' Dvorac je sagradio ondašnji Župan Botka Bela 1904. godine. Osnovna koncepcija zgrade određena je idejom srednjovekovnog zamka. Dvorac Kapetanovo se nalazi u ataru van svakog mesta na putu Zrenjanin - Vršac u blizini mesta Stari Lec. Ima dva ulaza, a oko njega je bio prostran park sa fontanom. Dvorac je na licitaciji 1938. kupio bogati trgovac Franc Maj za miraz ćerki, koja ga je udajom donela poslednjem predratnom vlasniku Milanu Kapetanovu, po kome i danas nosi ime. Milan Kapetanov, je zadržao dvorac u svom vlasništvu do kraja drugog svetskog rata, kada mu je zakonom o nacionalizaciji oduzet. Zgrada predstavlja primer izrazite neogotičke arhitektonske koncepcije skladnih proporcija sa svim odlikama romantičarske predstave o tipu i obliku objekta ove namene. Sa tri strane se nalaze visoki zabati, koji se izdižu iznad krovova, sa stepenastim ivicama i ističu centralni rizalit i ulazni trem. Sa četvrte bočne strane se nalazi kvadratna visoka kula sa nazubljenim završetkom, koja imitira srednjovekovne dvorce. Svi prozori imaju oštro prelomljen gotski luk, fasade su na spratu glatko malterisane, a u prizemlju je imitacija složenih krupnih kamenih kvadera. Kao pojava, Kapetanovo predstavlja redak primer "poljskih dvoraca". Položajem van naselja i arhitekturi primerenoj ovoj koncepciji, predstavlja izuzetno zanimljiv primer pseudosrednjevekovnog zamka. Pri obilasku dvorca zatekli smo radove na obnovi dvorca. Nezvanično smo saznali da se dvorac  renovira u restoran sa hotelom. Iz viđenog smo zaključili da se radi izuzetno temeljno i kvalitetno. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja.

Legenda o dvorcu Emili,danas Kapetanovo:

  Ime dvorca potiče od prelepe, plavokose Emili, koja se udala za Belu Botku, ugarskog grofa. Budući da joj nije podario ono što je želela, smatrao je da je sasvim adekvatna zamena ovaj zamak. Emili je progutala knedlu i zavolela zamak, kao što bi volela nesuđenu decu. Imala je običaj da sa bele kule satima gleda niz klasje zlatnog žita, posmatra sluge kako rade u polju. Brinula se o svima, te je bila voljena, naizgled srećna, a opet se nazirala neka tuga u njenim očima. Godine su prolazile, a sreća je polako napuštala dom lepe Emili. Bela se odao piću, valjda nesrećan što nije mogao da usreći lepu suprugu, a bogatstvo stečeno porodičnim grbom i znojem sluga na ogromnom imanju, topilo se poput leda na suncu. Točak ruleta na kraju je odredio sudbinu dvorca. U kockarnicama Vršca i Temišvara nestala je i ta magična materijalizacija neiskorišćene ljubavi.Vraćajući se iz Temišvara, Bela je smišljao kako da svojoj Emili saopšti nesrećnu vest. Kao i uvek kada se vraćao sa dalekog puta, Emili je istrčala da ga dočeka. Njegovo naborano čelo govorilo je samo za sebe. U svečanom salonu sedeli su jedno naspram drugog. Emili je iščekivala da sazna lošu vest. Za samo par minuta, sve se promenilo. Ustala je, bez reči, zastavši kraj stare fotografije iz mladosti i samo prstom nežno prešla preko nje. U belom plaštu, povijena, prekrivene glave, izašla je tiho. Samo pramen plave kose nazirao se pod svetlošću lampe koju je nosila. Popela se uz stepenice kule, dok se noć polako spuštala. Pogledala je ka polju nad kojim se sunce već gasilo. Sve se primirilo. Nepodnošljiva tišina zavladala je ravnicom. Odjednom, belilo je prošaralo tamu avgustovske noći. Kada je 1938. godine bankrotirao, vlasnik zamka Botka Bela nije ni slutio da će mu se žena, od tuge što gubi zamak, politi benzinom i zapaliti. Kažu da je izgorela brzo i da od nje nije ništa ostalo. Čak ni pepeo. Ostao je samo pramen plave kose koji je poput venčanice smrti dugo obletao oko zamka. Nedugo zatim umire i Bela, kažu da je presvisnuo od tuge za Emili. Njihovo jedino čedo, lepi zamak, Temišvarska založna banka dala je na licitaciju. Kupio ga je Franc Maj i poklonio ćerki, koja ga je u miraz odnela srpskom trgovcu Milanu Kapetanovu, po kome se zdanje i danas zove, Kapetanovo.

 

Toga avgusta 1938. nebom su svake noći šarale zvezde repatice podsećajući na taj tužni vatromet. 

Legenda kaže da se svakog drugog avgusta, na svetog Iliju, noću pojavljuje u jednoj od soba zamka senka žene sa dugom plavom kosom koja gleda u banatsku ravnicu. I danas, kada kosci kose travu oko zamka, na njihovim kosama i grabuljama se umesto trave ponekad nađe pramen plave kose. 
 (tekst preuzet sa www.plandiste.com)

Milan Belegišanin je u svojoj knjizi

Kamen u žitu – Zamkovi i dvorci Vojvodine  

(ilustrovane priče i legende)

napisao o Kapetanovu, svoj doživljaj čuvene banatske legende:

„Ovaj zamak je smešten van naselja. Potpuno je usamljen, tako da u banatskoj ravnici izgleda pomalo donkihotovski. Ne misli ni o čemu i ne naslanja se ni o šta. Podseća na ,amen kraj morske obale koji na sebi nema mahovine, niti je iole ukopan u zemlju. More ga ne dodiruje i pod njim niko ne živi, pa ipak zastanete i divite mu se.

Drugog avgusta 1938. (baš na Svetog Iliju), Bela Botka, vlasnik zamka je šetao parkom Kapetanova i mislio o svojoj sudbini. Potpuno je bankrotirao, i razmišljao je kako da to saopšti ženi. Kad je zaprosio Emu, koja je petnaest godina bila mlađa od njega, mislio je da mu je sve pod nogama.

Kapetanovo je bilo sagrađeno, a Ema u dvadesetim – zamak i žena. Oboje visoki i vitki, tako da im pozavide nebesa. Sa Visoke kule zamka i iz očiju žene izletale su bele golubice. Danas je odlučio da zamak proda na javnoj licitaciji. Jedino je to moglo da mu pomogne i da ga spase potpune propasti. Ema je sve to znala, ali je nekako verovala u čudo i ni sanjala nije da će joj se muž odlučiti na ovaj poslednji očajnički korak. U zidine toga zamka bilo je ugrađeno više od dvadeset godina njihovih poljubaca i srećnih jecaja.

Kada se prenuo iz razmišljanja, ugledao je jednog veoma starog čoveka koji je hodao oko fontane zamka i pažljivo brao neke trave. Nešto je tiho mrmljao kao da gata. Bela mu je prišao i upitao ga šta radi na njegovom imanju. Starac ga je pogledao svojim mutnim pogledom i odgovorio mu: „Sakupljam bilje koje oseća da će se dogoditi nesreća, spravljam od njega čaj i lečim bolne ljudske duše. Nemoj joj danas ništa reći“. 
Bela Botka je, ne znajući zašto, odgovorio starcu : „Moram'', i krenuo ka zamku.
 Učinilo mu se da je čuo starca da je još jednom viknuo za njim –
 „Nemoj joj danas ništa reći“.

Bela je ušao i rekao ženi da se zamak prodaje na javnoj licitaciji.

Ćutala je jedno vreme, a zatim mu je prišla, pogladila po obrazu i poljubila u oko. Te iste noći, kada je Bela zaspao Ema se iskrala iz postelje, popela na najvišu kulu zamka, polila se benzinom i zapalila. Izgorela je brzo i od nje nije ostalo ništa, čak ni pepeo. Ostalo je samo nekoliko pramenova plave kose, koje su poput venčanica smrti dugo obletali oko zamka.

Od toga avgusta 1938. godine, nebom su svake noći šarale zvezde repatice, podsećajući na tužni vatromet, ili na opelo neba. Bela Botka je odmah nakon toga napustio Kapetanovo.

Na četiri kilometra od Kapetanova, nalazi se Stari Lec, sa dva zamka koje je podigla porodica Danijeli.

Poslednjih nekoliko decenija, unutar zidova, koji su nekada služili za dekoraciju i omeđivanje prelepih parkova, nalazi se bolnica i prihvatilište za stare i nemoćne, mentalno retardirane, duševno obolele…

Da li je to slučajno, ili nije, tek činjenica je da se jedino sa najviše kule Kapetanova nazire tužna unutrašnjost zamkova u Starom Lecu.

U zamkovima Starog Leca ima oko četiri stotine ljudi koji su pre vremena ostarili i koji su se pre vremena umorili od života.

Čini se da su između tih zidina smešteni svi bivši vlasnici zamkova i da pomalo liče na građevine koje su nekada davno sagradili, a koje su morali da napuste.

Možda je negde u toj ćutljivoj i bezvoljnoj gomili Staroga Leca i Bela Botka koji gleda ka svojoj kuli i čeka Emu da se pojavi.

I zbilja, svakoga drugog avgusta, na Svetog Iliju, noću, pojavljuje se u jednoj od soba zamka senka žene sa dugom kosom koja gleda u banatsku ravnicu u pravcu Staroga Leca. Odkuda toliko prokletstva, na tako malom prostoru, odkuda toliko nesreće….

Šta je zgrešila familija Danijeli, da nakon njenog odlaska, zidove zamka  nastane senke pomračenih umova i izmoždenih tela.

Da li je iko iz te familije jednim metkom ubio jelena vitoroga i srnu sapatnicu, ili je možda otac bacio oko na kćer, brat na sestru…

A šta se dogodilo u Kapetanovu? Verovatno je Bela Botka gradeći zamak, slučajno u njegove zidine ugradio sokola slomljenih krila.

Kapetanovo je danas skoro potpuno renovirano. U njemu se više ništa ne nalazi, ali nije napušteno. Onaj starac, koji je na Svetog Iliju 1938. godine upozorio Belu Botku na nesreću, sagradio je kraj Kapetanova jednu malu čatrlju i održava zamak.

Poput ostarelog ključara uspomena, na otkosima jednoga vremena starac šiša i mazi svoga Don Kihota, svoju uspavanu lepoticu, znajući da će se uskoro probuditi.

Sav se predao zamku, i uživa da krči čestar oko njega, samo se rastuži, kada se po neki put na kosi ili grabljima zadrži, umesto sasušene trave ili žita, pramen plave kose.

Svake godine, noć pred Svetog Iliju, starac odnosi u Stari Lec, napitke od trava koje je nabrao oko fontane Kapetanova dok je ova još radila. Te napitke on dotura ćutljivim stanovnicima Staroga Leca.

Iduće noći, kada repatice počinju da šaraju nebom, a Ilija gromovnik stane prebrojavati zemaljske grehove, zahvaljujući čudesnom napitku, ostareli i ćutljivi zatočenici zamkova u Starom Lecu, prolaze kroz zidove i držeći se za ruke opkoljavaju Kapetanovo.

Svi bivši vlasnici zamkova se tada poput nekog davno izumrlog plemena mole dugokosoj senki gospodarice u najvišoj sobi zamka.

Duh Eme Botke, poput ribarske žene, strpljivo čeka zoru, samo povremeno pozdravljajući duše tih ljudi koji su nekada davno ostali na nekoj drugoj obali, u nekom drugom snu.

Za to vreme starac pali na ulazu u zamak vatru i plače. Ne zna zašto, ali mora…

Grb porodice Botka na istočnom zabatu 
(lav sa krunom koji u šapi drži zvezdu) 
počinje da svetli i redovno se čuje rika. Meštani susednih sela smatraju da se ipak radi o grmljavini. Ako padne kiša i ugasi starčevu vatru, kažu biće rodna godina“.


 

 

photo by me