Деспот Стефан Лазаревић...

''Нађох најкрасније место од давнине,
превелики град Београд, разрушен и запустео, саздах њега и посветих га Пресветој Богородици.''

Овде можете видети сјајну 3д анимацију 

средњевековног Стефановог Београда

Одломци
О Стефану Лазаревићу из књиге  
Оливера
аутор - Стојана Магделинић

"Причајте ми о томе како је било кад се родио господин Стефан.

- Зваћемо га Стефан - рекла је мајка - што значи овенчан.
Он је рођен за владара, и за престо, после оца.

Стефаново рођење нам је после великих патњи због неиспуњене мајчине  жеље да роди сина - наследника престола, из корена живот променило, сваки нам дан и час улепшало. Његово рођење је донело светлост нашој породици и  народу и земљи. Звона су звонила на свим храмовима да се обзнани, да се прочује, да је срећа земљу испунила, да је сунце земљу обасјало, да је књегиња српска народу наследника  круне подарила. 
Славље је трајало данима. На двор су дошла и два грчка свирача,Теодор је свирао гајде а Јован бузуки. Довели су и једну девојку,Теону која је уз њихову свирку заносно певала. Долазили су гости са свих страна, доносили скупоцене дарове. Славили су сви, и сељаци и војници, и млади и стари, и богати и сиромашни. Отац је, у знак велике радости, ударио темељ цркви Лазарици.

Славили смо и касније сваки догађај у вези са њим - 
први изникли зубић, први корак, прву изговорену реч. Сви смо га неговали и чували као најдрагоценији комад злата. 
И пазили, и кад једе и кад спава и кад се игра, надгледали.
Поред његовог кревета су увек боравила два дворјанина, да му се нађу, чим нешто затреба. 
Да га заклањају од светлости сунца, дању, и светиљки, ноћу. 
И да га услужују чим очи отвори.

И сви смо га, чим се родио, а и касније, кад је одрастао, сунцем звали. 
А он је то заиста заслуживао - својим васпитањем и науком, својом уредношћу и лепотом, својом топлином и искреношћу, својом благошћу и послушношћу, својом духовношћу, 
својим поштовањем сестара и браће, достојанственом тугом за изгубљеним оцем, превеликом бригом за мајком владарком и дечачком везаношћу за њу.

''Само ретки и изузетни, од Господа одабрани'', говорила је мати Јефимија, ''могу спојити у себи, тако чврсто, тако неодвојиво, две различите животне судбине - 
судбину песника и судбину витеза.''

Мени се, понекад, чинило да му више пристаје да буде витез. Јер, ништа се лепше није могло видети од Стефана кад обуче витешко одело, украшено драгим камењем, са сјајним оклопом и соколима на рамену, мачем око појаса и круном на глави. Онако висок, танак и усправан, косе расуте преко рамена, белог лица од нежности сазданог, као у најлепше девојке, пленио је уздахе принцеза и властелинских кћери, 
а и њихових мајки, где год се појавио.

Ипак, кад бих га видела у његовој радној соби, 
коју је мајка за њега опремила још кад је био дете, 
нагнутог над столом претрпаним књигама и писаљком у руци, озареног лица, са сјајем у очима који је одавао огромну жељу за сазнавањем и учењем, 
па кад бих видела лепоту слова којима је песничке мисли и поруке на папирус преносио, 
онда ми се чинило да је рођен да буде мислилац и песник. 
Или, можда, философ"..

Биткa код Ангоре (данашња Анкара) 28. јула 1402. год. између Османлијских Турака под командом турског султана Бајазита I и Монгола под командом Тамерлана.
Тамерлан је из битке изашао као победник док је султан Бајазит I кога је војска издала, пао у заробљеништво и убрзо умро. Исход битке имао је за последицу губитак већине освојених територија у Малој Азији и стагнацију турске експанзији за дужи временски период. На страни Турака се борила и српска војска под заповедништвом Стефана Лазаревића, који након пораза постаје угарски вазал.

део разговора између Оливере, сестре Стефанове, а Бајазитове љубе и Тамерлана, након битке-
одломак из књиге ''Оливера''

"А, и твој брат, Стефан, сва је прилика, заслужио моје поштовање...
Видео сам, велики је јунак, безбели. Јуришао је, неустрашиво, да сам био задивљен његовом храброшћу. 
Чак, помислио сам у једном тренутку, за те српске витезове, које је он предводио, да су дервиши. 
Једино они, фанатично, под дејством хашиша, 
постају тако љути и тако помамни, да не знају шта је страх. 
И зато сам желео да видим тебе, 
сестру неустрашивог српског владара"....




 **************************************************************

Стефан Лазаревић, познат и као Стеван Високи 
(Крушевац, децембра 1377. – Црквине,део села Марковца,19. јул 1427) је био син кнеза Лазара
 који је са титулама кнеза (1389—1402) и деспота (1402—1427) владао Србијом. 
У своје време је важио за једног од најбољих витезова а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку. 
 Син кнеза Лазара и кнегиње Милице (из светородне лозе Немањића), владао је Србијом од 1389. до 1427. године, и то прво са својом мајком Милицом, до 1395. године, а после сам; до године 1402. имао титулу кнез (као отац му Лазар), а те године је у Цариграду добио од грчког царског двора титулу "деспот", која остаје и његовом наследнику Ђурађу Бранковићу. 
У народу је сачувана прича  да је био висок и леп човек. Ожењен је био   Јеленом, из царске породице Палеолога, чији је отац био господар острва Лезбос (Митилена), са којом деце није имао, па га је наследио сестрић Ђурађ Бранковић. Имао је пет сестара: Мару, Јелену, Драгану, Теодору и Оливеру; и брата – Вука и, вероватно, Добривоја (који је мали преминуо). Његово образовање је поверено   монаху Данилу (рођаку кнеза Лазара), будућем патријарху, зато је Стефан добио солидно верско образовање и васпитање. Уз словенско писмо и грчки језик, учио је општу и националну историју, животописе успешних владара. При образовању спортске игре су имале двоструки циљ - телесни развој и овладавање борилачким вештинама. Ту је значајна и улога Јефимије, у духовном развоју. Године 1393. шеснаестогодишњи кнежевић Стефан проглашен је пунолетним и ступио на престо. Милица се замонашила, али је задржала видан удео у власти као савладар. Као млађи син, Вук је укључен у управљање државом. Коначно, 1405. године Стефан преузима целокупну власт.   

 Живео је у Крушевцу. Али, попут других владара, боравио на више места - у околини, на реци Расини ; у планинама Шумадије (Борач, у долини Груже); 1427.године у Бјелом Пољу (12 км северно од Борча). Често је у Јагодни (Јагодини); у Тополници је 1426-те године; борави и у Приштини, Новом Брду, Сребреници (1426.год.). 
Више пута одседао у Београду, где је најзад и преместио свој двор из Крушевца.-извор-књижевна баштина Крушевца

Деспот Стефан на Калемегдану

Био је владалац  витешких црта, војсковођа, немилосрдни организатор државне власти и способан експлоататор  рудника сребра; али и велики зналац уметности, пасионирани љубитељ књига и даровит писац – први наш владар -писац.
 Чини се да је имао нарочиту наклоност према књигама историјске садржине. Познавао је и витешке песме и романе, чијих елемената има у ''Слову љубве'', нарочито у 
''Натпису на мраморном стубу на Косову''. 
 Пише сам, али и проналази преписиваче и преводиоце за двор и за цркву. У својој задужбини, цркви Свете Тројице у Ресави - Манасији, Стефан Лазаревић је основао јединствену преписивачко - преводилачку Ресавску школу, опремио је изванредном библиотеком и у њој окупио водеће интелектуалце свога времена. Лично је преводио са грчког и латинског. Свом биографу, Константину Филозофу је наложио да изради граматику српског језика, познатију као Повест о словима. 
Године 1412. донео је чувени - 
Законик о рудницима- (Новобрдски законик),  
јединствени средњовековни правни споменик. Зна се да су цео рударски део овог списа убрзо превели Латини и Турци. Српска верзија сачувана је у неколико познијих ћириличких преписа.  Рукопис је откривен изненада 1959 - те године и дарован САНУ, а објављен 1962. године. 
"Натпис на мраморном косовском стубу" - посвећен трагично настрадалом оцу Лазару, из 1404. и "Слово љубве", настао у време свађе са млађим братом Вуком, из 1409. су два Стефанова поетска записа који су надживели време. Портрети Стефанови налазе се у манастиру Раваници, са родитељима и братом Вуком (1387.), у Љубостињи (пре 1405.), у Копорину, са братом Вуком (1408?), у Каленићу (1407.) и Манасији (1418.). Најзначајније писање о деспоту Стефану Лазаревићу је ''Житије деспота Стефана Лазаревића''
 Константина Филозофа. 
Између 1402. и 1405. патријарх српски Јефрем написао је ''Житије деспота Стефана Лазаревића''.

Стефан из Ресаве

Деспотови савременици не скривају најдубље поштовање према његовом војничком јунаштву, јер он је поред краља Сигисмунда и још двадесет двојице угледних европских аристократа, другопотписани оснивач витешког Реда змаја. Но, оно што нарочито пада у очи у старим списима,   јесте општа очараност њихових састављача и физичком лепотом деспота Стефана,
јер је деспот заиста био натпросечно висок човек, па је и данас међу Србима познат као Стефан Високи.
Хроничари бележе да је током Сигисмундовог крунисања за Римског краља у Ахену било толико угледних и виђених племића, али да је међу њима српски деспот био
„као месец међу звездама”.
 Сигисмундов дворски службеник, трговац из Мајнца Еберхарт Виндеке, изреком каже да је деспот Стефан „необично леп човек,  искрен, праведан и мирољубив.”

.

              

Па, и деспотова изненадна смрт, 19. јула 1427, током једног лова на месту Главица у близини  Крагујевца ,мада је спомен - запис заправо у засеоку Црквине, Марковац, 8 км од данашњег Младеновца , потпуно одступа од сваког  клишеа. Према причању очевидаца, деспот је у једном тренутку пустио сокола који је прхнуо за својим пленом у висину. Рука са соколарском рукавицом још је била подигнута када је на њу изненада слетео малени крагуј. Деспот је на час нежно причао са птичицом, а онда се занео од силине можданог удара који га је изненада погодио. Издахнуо је тек кад је стигао његов сестрић  Ђурђе Бранковић, остављајући Србију да за њим неутешно плаче.

У порти храма св. пророка Илије, у Марковцу, налази се 'обелиск' од белог студеничког мермера који  је висок 195,  широк 67,  а дебљина је 28 сантиметара са средњевековним натписом о смрти деспота Стефана Лазаревића. Обележје је подигао његов пратилац Ђурађ Зубровић одмах после смрти деспота Стефана 1427. године. Овај обелиск представља јединствени примерак споменика до данас сачуван на Балкану.  Најлепши запис преминулом деспоту исписан је у форми епитафа на чеоној страни споменика.  Уз епитаф,  како је то био обичај у средњовековној Србији, урезана је представа Христовог крста на Голготи, чија је симболика у директној вези са темом страдалништва и мучеништва,   као и нечитка представа јелена, која алудира на догађај лова у којем је деспота задесила изненадна смрт. Јединствен по свом садржају и функцији споменик представља важно сведочанство за проучавање историје, уметности и књижевности средњовековног Београда и Србије и један од најстаријих и најзначајнијих споменика балканског културног наслеђа.

На предњој (западној) страни споменика исклесан је следећи текст:
„Ја, деспот Стефан, син светога кнеза Лазара и по његову престављењу милошћу Божјом бих Господин свима Србима, Подунављу и Посављу и делу Угарске земље и Босанске још и Приморју Зетскоме. И у Богоданој ми власти проводих живота мога мојега време колико се благому свиде Богу година 38. И тако дође ми заповест општа од свих цара и Бога, говорећи послани к мени анђео: ‘Иди’ и тако душа моја од убогога ми разлучи се тела на месту званом ‘Глава’ године 6935, индиктиона 5, сунчаног круга 19, и месечева 19, месеца јулија 19 дана“.
На левој (северној) страни уклесан је текст:
 „Благочестиви Господин деспот Стефан добри господин“, а на десној (јужној) страни пише: „Предобри и мили и слатки Господин Стефан деспот“.
Споменик је спасен, вађењем и скривањем од Турака.

Споменик на месту смрти деспота Стефана Лазаревића заштићен је 1979. године као споменик културе од изузетног значаја за Србију.

Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Ресави - данашња Манасија, код данашњег Деспотовца.

Стефан Лазаревић је, за сада, једини српски владар чији су земни остаци идентификовани ДНК анализом, што додатно заокружује слику о његовој посебности и у смрти, и у животу. Ексхумацијом гроба у југозападној зони главног брода, дакле оног простора у коме се у владарским маузолејима увек сахрањује ктитор, откривени су земни остаци мушке особе, високе око 178 цм, што је импресивна висина у епохи у којој се просечни раст одраслог мушкарца кретао око 165 цм. Захваљујући поузданим резултатима ДНК анализе, коју је провео др Оливер Стојковић, руководилац Института за судску медицину при Медицинском факултету Универзитета у Београду, неспорно је установљено да земни остаци из Манасије припадају особи која је боловала од крвних судова и умрла природном смрћу, као и да је реч о личности у најближем сродству (99,9378%) са кнезом Лазаром Хребељановићем
.- извор,балканмагазин-


http://sr.wikipedia.org/,
http://www.mladenovac.tv/2011/05/spomenik-despotu-stefanu-lazarevicu/,