Стубалски бисер...

*In Giro Per Serbia*

Пролазећи магистралним друмом  Краљево- Трстеник открили смо једно блиставо   и
драгоцено место- прави бисер овог краја..

Од тог дана, кад туда пролазимо и кад год можемо, па макар и на 5 минута станемо да одморимо очи и душу.. Јер то му је и сврха..
Мало људи познајем који су уопште чули за ово место, а још мање знам оних који су га посетили, зато сада пишем о манастиру св. Петке у Стублу..

Да путник-пролазник , после овог поста , можда некад постане и путник - намерник...

КАКО ДО ЊЕГА?

Налази се у близини  Краљева, Врњачке Бање и Трстеника. Смештен је на обронцима Гледићких планина. Пут до манастира је асфалтиран . Област се граничи са Гружанским крајем, па говор становника Стубла звучи „гружански“. У нижим деловима налазе се плодне моравске долине које пресеца Западна Морава. У близини села Стубла, у суседном селу Лозни, налази се Јеринин град (у ствари остатак римског утврђења из 4. века). Недалеко се налази наш познати манастир Љубостиња, удаљен од Стубла 14 километара. А познато лечилиште и туристичко место, Врњачка Бања удаљено је од манастира 11 километара. При добрим временским приликама ова варошица се види из манастира, а иза ње пружа се планински венац Гоча.

 Могуће је да је село добило назив Стубал по четвороугаоном камену који подсећа на стуб, а који се од давнина налази надомак села који по предању   чудотвори, јер се по вери и молитви крај њега дешавају чуда. Претпоставља се да је Камен део неке древне црквице, тачније њен олтарски део. Будући да ни у темељима нису сачувани трагови, црквица је вероватно била oд трошног материјала. Камен је био довољно чврст и одолео је времену. Годинама је Камен био непокривен, а 1900. нестала је са Камена хоризонтална плоча, и од тада Камен личи на четвороугаони кратки стуб укопан у земљу.

" Покренут љубaвљу према Богу, Стојан Коматовић из оближњег села Раванице, успео је, после многих невоља да 1965. године, уз Божију помоћ и продајом свог имања, купи ту ливаду са црквицом - дашчаром. И сам тежећи монашком животу, желео је да подигне нову цркву и да на том простору подигне манастир.  Протекло је доста времена. Првих пет-шест година само је долазио на празнике, скупљао новац са камена и носио у Чукојевачку цркву.  Живео је  у тешким материјалним условима. Трпео је и физичка злостављања појединих људи, но није посустајао.На ливади поред црквице дашчаре, године 1972. положен је камен темељац за Велику цркву, а до тада, па све до завршетка градње, богослужења су вршена у Капели која је подигнута 1974. године. Капела је била посвећена Светој Петки Римљанки (слави се 8. августа), а посветио ју је тадашњи епископ Василије. Капела је постојала до 1978., када је завршена Велика црква. Но, у међувремену, у пролеће 1975. године, када је Велика црква била скоро завршена, стигла је наредба од епископа Василија да цело братство напусти манастир. Сви су отишли на разне стране, остао је само Стојан још неко време; продао је своје две краве и од тог новца набављао камен из Радосављевог мајдана и песак, да би подасуо пут од аутобуске станице ка ливади, у дужини од 300 метара. 28. јула 1978. године, на св. Кирика и Јулиту, Стојан Коматовић (сада већ монах Сава) је сазвао народ ради решавања питања о отварању манастира.  У присуству надлежног епископа Стефана, народ се изјаснио да жели да сав простор добије ранг манастира (како су стари казивали својим потомцима). Након три месеца, на дан Преподобне матере наше Параскеве, владика Стефан је свечано осветио цркву и благословио да простор добије ранг манастира.   Црквица дашчара је, на жалост, изгорела у пожару 1986. године, на Велики Петак, а камен је опет остао на отвореном до 1988., када је Драгиша Гојковић, пореклом из Колашина, подигао о свом трошку данашњу капелу (црквицу). Повод је био чудесно спасење на његовом имању на Косову, где је живео.   Првобитни изглед манастира био је врло скроман. Уз постојећу цркву дашчару, као и новосаграђену цркву, било је неколико трошних кућица и једна чесма. У почетку манастир је био мушки, а по престављењу већине братије, манастир је постао женски 1989. године, када је старешинство поверено монахињи Марији (Петровић), а духовно руковођење протосинђелу Стефану (Ђорђевићу). Од 1999. године манастир је почео брже да се развија. Срушене су старе кућице и сав простор испред цркве је уређен. На цркви је дограђен звоник, а сама црква је у потпуности реновирана и живописана. Пут до манастира је асфалтиран. А пре неколико година манастир је добио на дар из града Јашија покров свете Петке са јастучницом. Од тада, сваког петка у 17. часова, служи се Молебан светој Петки и износи покров ради целивања."

 

photo by me