Banatska snežna avantura i spas u Kaštelu Banattera...

*Moj putopis*

Protekli vikend je moja porodica planirala ovako:

spavaćemo 2 noći u Srpskoj Crnji, na samoj granici sa Rumunijom
u Kaštel Hotelu Banattera
 i odatle ćemo u nedelju ujutru otići na dnevni izlet do Temišvara .

Međutim, u subotu 8. decembra počeo je da pada sneg, nošen olujnim vetrom i Vojvodina je zbog neadekvatnog čišćenja i kasno donetih odluka o zabrani kretanja šlepera ostala neprohodna ili teško prohodna.
 Kad smo u subotu krenuli iz Kragujevca, nije bilo padavina i do Beograda je bila sasvim normalna situacija. Međutim, kako smo prešli Dunav, tako je stanje bilo sve alarmantnije.  Mislili smo da će puteve  ipak čistiti ljudi koji su plaćeni za to, pa smo nastavljali vožnju dalje kroz zavejani Banat. Ono što je sada bilo ogroman problem su jaki smetovi koji su zanosili automobile..Koliko smo puta stajali, jer je neki automobil oluja bacila u jarak ili je prošao autobus i gurnuo putnički auto u sneg.
Na kraju su se šleperi,  koje je neko trebao da zaustavi ,  totalno zaglavili i zakočili nas u sred noći u banatskoj nedođiji van naseljenih mesta, samo njive okolo. Ispred nas rumunski šleperi, koje je nemoguće zaobići, jedan jedini put totalno neprohodan ispred nas, a i iza nas kolona...Oluja sve jača, sedimo u kolima, sa malim detetom i gledamo kako Banat upravo ostaje bez struje... Pritom prvi put idemo ovim pravcem i nemamo pojma kako ćemo doći do svog cilja, što zbog zastoja, što zbog totalnog mraka. Prolaze sati, sa strahom gledamo kako dolazi mašina koja pokušava da raščisti sneg, vadi ljude zagljavljene, promrzle, zatim  vuče šlepere da bismo nekako krenuli dalje...

Umesto dva i po sata, koliko bismo normalno putovali, mi smo u kolima proveli 7 sati.

Znam da je bilo i mnogo gorih i dužih zastoja od ovog u kom smo mi bili te noći u Vojvodini, i da su ljudi sa malom decom proveli 20 sati u kolima, bez hrane, grejanja, , da su se žene porađale u kolima, da teški bolesnici nisu stigli na vreme u bolnicu.  Ipak, nama je ovo bilo strašno iskustvo... Neke službe su strašno zatajile i ako ima nekog reda u ovoj zemlji, neko bi trebao da snosi posledice zbog svog nemara , nerada i nespremnosti. Ne ponovilo se...

U Kaštel smo stigli po potpunom mraku, i struja je 'došla' tek ujutru. Na sreću, grejanje je radilo pre nestanka struje, pa je ipak bilo prijatno. Ljubazno osoblje nas je sačekalo sa lampama. Delovalo je pomalo zastrašujuće. Ulazimo u dvorac, mrak okolo,uz pomoć lampe  penjemo se drvenim stepenicama do potkrovlja, gde nam je bila soba.. Tišina i mrak u nepoznatom mestu!!!
Probajte da zamislite...

Par puta sam pomislila da treba da se probudim iz nekog čudnog sna, al' ovaj 'san' je bio java...

Preumorni, iscrpljeni, iznervirani, ušuškali smo se ispod toplog jorgana i sa našim mališanom zaspali, uprkos uznemirujućim,čudnim zvucima koje je pravila oluja a koji su ličili na marširanje!!!

Kao što je draga Skarlet O' Hara jednom rekla u filmu 'Prohujalo s' vihorom':

 ''Sutra je novi dan'',

 i tako je jutro osvanulo obećavajuće. 

Vetar je smanjio svoju jačinu, predivan pogled na beskrajnu belu ravnicu iz Kaštela delovao je umirujuće na mene..
 Zastava trobojka Srbije se vijorila na vetru, na 100 m od kaštela na graničnom prelazu , ali potpuno prazan granični prelaz nije  ulivao  nadu da možemo do Temišvara.

Odlučili smo da ostanemo u našem toplom Kaštelu i uživamo u njegovom miru i blagostanju...

Priča o Kaštelu Banattera, 

Geringovom zamku ili Dvorcu Nojhauzen

Srpska Crnja, maleno mesto na samoj granici sa Rumunijom. Zovu ga još i Đurina varoš, jer se ovde rodio veliki srpski pesnik i slikar Đura Jakšić. 

Carski vojnici i graničari (militari), koji su učestvovali u borbama protiv Turaka naselili su se 1698. godine u Crnji. Tada je naseljeno 13 porodičnih zadruga Srba i Crnogoraca. Mnoge Crnjanski porodice vode poreklo baš od ovih graničara.

Istorija ovog Kaštela je veoma zanimljiva i praćena legendama. 

Zemlja na kojoj je izgrađen dvorac - kaštel, bila je u posedu grofa Čekonića oko 150 godina. Grof Čekonić,  svoj posed od 500 jutara najplodnije banatske zemlje izgubio je na kocki 1934. godine i njegova zemlja je jedno kratko vreme pripadala zrenjaninskom lekaru Aleksandru Šajoviću.

 No, ni Doktor Šajović se nije usrećio sa ovom zemljom. On je uoči II Svetskog rata zbog svoje nacionalne pripadnosti  pobegao iz zemlje pred nemačkom represijom. 

Nakon toga ozloglašeni  Herman Gering, Hitlerova desna ruka, veliki Rajhsmaršal, obožavatelj umetnina i nakita, (jedan od hobija bilo mu je pljačkanje umetničkih dela iz porobljenih zemalja i stvaranje vlastite grandiozne kolekcije) je zemlju dodelio svom bliskom saradniku,  nemačkom generalu Francu Nojhauzenu (Franz Neuhausen), koji je neposredno pred II Sv. rat bio nemački ambasador u Beogradu, osvedočeni srbomrzac i takođe, veliki ljubitelj umetnina. Franc Nojhauzen došao je u Jugoslaviju iz Bugarske i prvo se zaposlio u nekoj privatnoj livnici u Beogradu. Dolaskom Hitlera na vlast, on brzo postaje direktor „Lufthanze", a zatim i Saobraćajnog nemačkog biroa, vođa Nemaca za Jugoslaviju i ceo Balkan, kao i organizator nemačke obaveštajne službe. Kao lični prijatelj Geringa, jedan je od prouzrokovača vazdušnog napada na Beograd jer je to on tražio kao odmazdu za demoliranje Saobraćajnog biroa i, konačno, generalni punomoćnik za privredu u Srbiji u kojem svojstvu je bio najmarkantnija figura nemačke okupatorske sile do početka 1944. godine. General Nojhauzen  je bio i strastveni lovac i, verujući da će na tom prostoru doveka vladati Treći rajh, sagradio je letnjikovac sa nekim njemu poznatim ciljevima.

 

Kaštel je građen u periodu od 1941. do 1943. godine, po ugledu na austrijske letnjikovce, po nekim tvrdnjama za samog Geringa, po nekim za Nojhauzena i njegovu porodicu. Glavni projekat i arhitektonsko rešenje  uradio je zarobljeni arhitekta ruskog porekla, Peđa Bera. Dvorac je anahron u odnosu na aktuelnu arhitekturu i stilove tog vremena, iako je u osnovi primenjen arhitektonski obrazac klasicističkog dvorca, sa svim njegovim odlikama. Osnovna namera generala Nojhauzena je bila da dvorac, odnosno Kaštel koristi kao letnjikovac, ali i kao sabirni centar za blago koje bi prikupio iz ove oblasti.

Kaštel je od samog početka njegove gradnje bio obavijen velom tajne s obzirom na činjenicu da nije bio dostupan domaćem stanovništvu, a sve posete su obavljane noću. Na bazi proizvoljnih pretpostavki i mašte smišljane su razne priče o dvorcu, tako da postoji više interesantnih legendi. Jedna od njih je i ta po kojoj postoji verovanje da je prilikom gradnje osmišljen i izrađen tajni hodnik nalik tunelu kojim bi general Nojhauzen u slučaju opasnosti mogao da pobegne sa tavana u podzemne hodnike koji su bili jako dugački i kojima bi otišao negde daleko od dvorca gde bi bio bezbedan. Na žalost takvi hodnici, kao ni hodnici slične namene nisu nikada pronađeni tako da je cela priča zadržala okvire jedne interesantne legende.

No, ni ozloglašeni nemački generali i njihova svita se nisu ovde usrećili. Jer čim su ga sagradili, usledila je ofanziva Rusa sa istoka, stigli su i partizani, pa je napušten i pre no što je useljen.

Gering (Hermann Wilhelm Göring) je na sudu  Međunarodnog Vojnog Tribunala u Nürnbergu proglašen  krivim po svim tačkama za ratne zločine i osuđen na smrt vešanjem. U trenutku kada je osuđen na smrt, skinuo je svoje slušalice i u potpunoj tišini odmarširao iz sudnice. Nakon 19 dana pošto mu je odbijena molba da bude streljan, pregrizao je kapsulu cijanida koju je skrivao u svojoj ćeliji. Nije sebi mogao da dozvoli nečasnu smrt!!!

Šta je bilo sa generalom Nojhauzenom, do kad je živeo i gde je služio kaznu, nisam uspela da saznam sem da njegova prava krivica nikad nije dokazana!!! Franc Nojhauzen osuđen je na suđenju pred Vojnim sudom u Beogradu, od 22. do 31. oktobra 1947. godine na 20 godina lišenja slobode sa prinudnim radom.

Nakon dugog perioda višenamenskog korišćenja u vlasništvu zemljoradničke zadruge "Jakšićevo" dvorac Kaštel je 1981. godine pretvoren u motel sa restoranom i 16 soba sa smeštajnim kapacitetima za 40 gostiju.

  Međutim, ovaj prelepi dvorac je u sistemu privatizacije  krenuo u sunovrat, koji je zaustavljen zakupninom dvorca na 10 godina od strane beogradskog „Labrador kluba“. 

2011. godine završeno je kompletno renoviranje. Tokom renoviranja Kaštel nije pretrpeo nikakve suštinske promene. Spoljašnji izgled, boja fasade, zatvoreni kamin i drvene spiralne stepenice u unutrašnjosti dvorca su zadržale autentičan izgled imajući u vidu da se radi o objektu koji je pod zaštitom države. Ostali segmenti unutrašnjeg dela Kaštela su pretrpeli veoma male izmene, a sve u cilju stvaranja idealnog prostora za odmor i uživanje.

16.6.2011. Kaštel Banattera je počeo sa radom u sadašnjem ruhu.

Možda je trebalo da prođe 70 godina da bi dvorac došao u pravo vreme u  prave ruke. Verujem da je to baš ovaj trenutak i da je u pravim rukama, s obzirom na ono što sam tamo videla.

 Radovan Tumpa, vlasnik „Labrador kluba“,  je do sada u ovaj objekat uložio preko 500.000 evra, a u narednom periodu planira se izgradnja otvorenog bazena sa geotermalnom vodom čija bušotina godinama stoji neiskorišćena, postojeći fudbalski teren biće osavremenjen, gradiće se teniski tereni i trenažna staza za golf. Niko ne sumnja da će gostiju biti. Tim pre što je dvorac udaljen samo 200 metara od graničnog prelaza sa Rumunijom, a otvoren je i veliki carinski terminal. Ništa nije prepušteno slučaju i stihiji. Kuvari sa međunarodnim iskustvom pripremaju  specijalitete od najkvalitetnijih sastojaka.  Vinski podrum je napunjen vinima iz  celog sveta, a tu su i naša najbolja vina.
Dvorac poseduje u suterenu  VIP salon sa vinskim podrumom i autentičnim kaminom, 
veliku banket salu,
 lovačku sobu, 
biblioteku na prvom spratu,
 vinski podrum,  
mini spa centar ( koji od sadržaja ima finsku saunu za osam osoba, salu za masažu u čijem je sastavu hidromasažna kada za dve osobe kao i nekoliko sprava za fitnes program i sto za masažu), 
  tri master sobe, junior sobu, royal apartman i devet mansardnih soba.
Kaštel poseduje dve prelepe terase, koje svoju pravu ulogu imaju leti, kao i dvorište sa spravicama za dečije igre..

Specijalitet kuće su
 Jela od divljači, 
  Supe od divljači
Gulaš od divljači
Jelenski stek u sosu od brusnica ili šumskog voća
Srneći file u medu
Sitna divljač
Divlje prase pečeno na povrću

 Ćurka sa mlincima, 
Štrudle,
 Makovnjače,
Domaće slatko i džemovi, 
Ćureća pašteta i još mnogo toga.

Ovaj dvorac nije lako opisati, pa čak ni najbolje fotografije ne mogu dočarati njegovu lepotu i specifičnu energiju. 

Vrhunski materijali od kojih je izgrađen,  prvoklasna stolarija, hrastovina,  ružičasti mermer, autentično kovano gvožđe, autentične drvene stepenice koje su kao kulturno dobro pod zaštitom države,  interesantan i povoljan granični položaj, blizina mogućih lovišta, gastronomski specijaliteti i ljubazni domaćini.

Može biti baza za porodični odmor, lovni turizam, obilazak Banata ili prenoćište nakon šopinga u Temišvaru, a sa sadržajima koji su u planu i sportsko - rekreativni centar.

U ovako vanrednim uslovima, kakvi su bili ovog vikenda, onoliko koliko sam uspela, uživala sam u Kaštelu.
Nažalost, morali smo da skratimo svoj boravak i vratimo se što pre kući, jer su za sledeću noć najavljivali temperaturu od minus 17 stepeni i još padavina. Avantura se odmah nastavila. Od Kaštela do magistralnog puta ima oko 150 m, i taj deo smo prešli za 2 sata!!! Zato što smo se odmah zaglavili i uprkos naporima vlasnika Kaštela da nas izvuče svojim džipom i silnog maltretiranja i smrzavanja mog supruga, gospodina Radovana i njegovog šuraka, raznih njihovih pokušaja da naš auto izvuku iz snega, na kraju nas je izvukla mašina za čišćenje snega , pa smo mogli da krenemo kući. Ovo sam ja shvatila kao 'znak' da treba da ostanemo još u Kaštelu, a pošto nismo mogli, sigurno ćemo se vratiti da u nekim boljim vremenskim uslovima uživamo u lepoti Banattere i Banata.

Više informacija možete naći na sajtu

www.kastelbanaterra.com/sr/indexsr.html