Pad Carigrada...

 Proročanstva o padu Carigrada

 Do ove legende sam došla sasvim slučajno, tragom datuma 29.maj, meni lično veoma važnog, jer je to dan mog venčanja..
Tada saznah da je ovaj datum  zapamćen u svetskoj istoriji kao dan kad je pao Carigrad..

O ovom događaju sam znala razne  druge detalje koje smo učili iz istorije, dok  ovu legendu  nisam ranije čula, i zato je 'širim' dalje...

http://i7.photobucket.com/albums/y298/GeorgeBethanis/Constantinople.jpg

...''Carigrad se ne može na mač uzeti, sve i da ga sultan opseda sedam puta sa sedam strana i sve i da mu još tri junačke časti sijaju sa čela. San rečito kaže, car, koji bude nosio vučju šapu, taj beleg srpskog plemena, neće pasti ni od sablje ni od samostrela. (Konstantin XI Dragaš, od majke Srpkinje Jelene, čije je prezime sam sebi dodao, poslednji vizantijski car.) Prosto zato što se Srbi oružjem ne mogu pobediti. Taj narod se ne plaši nesreće, ni ratnih sprava, tu pretnje ništa ne koriste, ta luda hrabrost je u ratu svašta kadra da uradi, ona samo smišlja kako će u boju slavno da pogine, a to zacelo, svaku računicu dovodi u pitanje. Ipak, ima nešto što tu srčanost prevazilazi, ima nešto čime se ta prkosna snaga može zauzdati, ima nešto čime se Srbima ratna sreća može ukrasti. Ta kob u koju je đavo sneo jaje, to zlo oko koje samo sebe urekne, ta reč koja se svađa sama sa sobom jeste izdaja. Izdaja i samo izdaja. Izdaja je protiv Srba jedino oružje, na izdaju opominje predskazanje, izdajom se taj car od srpskog semena može vezati u devet čvorova, ta reč u svojim nedrima krije ključ za kapije Carigrada. Ono što je sudbinom predodređeno nije nepromenljivo, pa ako Carigrad preseče jezik verolomnika, ako se na vreme otkrije urota mračnih sila, pod bedemima grada zauvek će sagoreti jedna velika želja i luda strast. Samo će ostati, bespomoćan i sam, tek jedan neostvareni san. Ako pak ne bude tako, za poslednjeg vizantijskog cara neće biti drugog puta do onog što vodi u nebo. Taj car, rođen da palo podiže i razoreno utvrđuje, ispuniće svoju sudbinu glasom časti i predačke vrline. Kad kapije grada budu otvorene, kratko će reći: ''Grad je pao za mene nema više razloga da živim.'', i tim rečima će se preseliti iz ovog sveta, među besmrtne.
.
.
.

Zaista, nesrećni car Konstantin, tragično će izgubiti Carigrad, u senci jedne dobro organizovane izdaje, koja nikada do kraja nije razjašnjena. Ipak, ovaj hranri car, koji je tako ponosno nosio prezime Dragaš, u odsutnom trenutku će se opredeliti za ranu smrt i besmrtnu slavu, drugim rečima, časno će ispuniti svoju sudbinu. Pošto će svoj grad i sebe preporučiti milosti Hrista i senima prvog hrišćanskog cara, svetog Konstantina, do kraja će junački braniti utvrde, opsednute nezamislivim ratnim spravama i opkoljene sa 150 000 sultanovih vojnika. U svemu jedino zbunjuje činjenica da telo, skiptar i mač poslednjeg vizantijskog cara, nikada nisu nađeni. Uprkos svim nastajanjima, biće to jedina stroga zapovest Mehmeda II koja nikada nije izvršena.
Ma kakva bila istina, predanje kaže, heroj iz poslednjih dana hrišćanskog Carigrada, car Konstantin, sa nekolicinom pravednika se omramorio i u najdubljem snu čeka da gresi budu oprošteni. Mramorni car spava uspravno, skriven na Zlatnoj kapiji u tvrđavi Sedam kula i kada dođe vreme, kada kucne čas, probudiće se iz svog dugog sna.''...
(odlomci iz knjige ''Mesečeva rosa'', Teodore Tare)

Zlatna kapija, Yedikule, Porta Aurea of Byzantium

''Krajem 1452. sultan Mehmed II Osvajač  je počeo pripreme za opsadu Carigrada, a u proleće 1453. krenuo je sa svojom vojskom i topovima iz Jedrena i 2. aprila se ulogorio pred zidinama grada. Poslao je glasnike u grad da nagovore branioce na predaju, obećavši im slobodan izlazak iz grada i mogućnost da ponesu svoju imovinu. Vizantijski car, Konstantin XI Dragaš (1448—1453), uzdao se u pomoć sa Zapada i nije hteo da se preda. U Carigradu su se već nalazili strani vojnici, najvećim delom Đenovljani i Mlečani, koji su tamo, pre svega, branili svoje interese. Dugo trajanje opsade i saznanje da očekivana pomoć sa Zapada neće doći, dovela je stanovnike do panike. Onda se jedne noći dogodilo nešto, što su branioci shvatili kao negativan znak i to je unelo još veći nemir među njih…

Pred početak opsade sa pojavom otomanske vojske grad i njegovu okolinu su potresla dva manja zemljotresa i nekoliko provala oblaka, što je tumačeno kao rđav znak.

Pohod Osmanlija i prenos Vasilevsa, slika Fausta Zonara

U noći punog meseca, 24. maja, došlo je do pomračenja meseca i puna tri sata bio je potpuni mrak. Vizantinci su se setili jednog starog proročanstva da će Carigrad pasti kad nestane meseca. Da bi razbio strah koji je zavladao u gradu i podigao moral i  ratni duh svojih ljudi, car Konstantin je naredio da se iznese ikona Bogorodice, zaštitnice grada, i nosi u procesiji ulicama. Ikona je, prilikom procesije, iznenada ispala iz svog postolja i pala na zemlju. Onda je počelo jako nevreme, praćeno pljuskovima i gradom. Procesija nije mogla da se nastavi. Sledećeg jutra, Carigrad je osvanuo obavijen gustom maglom. Uveče, kad se magla povukla, mogla je da se vidi misteriozna svetlost na Svetoj Sofiji koja se lagano uspinjala ka pozlaćenom krstu na vrhu. I jedni i drugi primetili su ovu svetlost. Turci su ovo protumačili kao dobar znak za njih, dok su Vizantinci sada izgubili skoro svaku nadu u spas.

Neka novija naučna istraživanja smatraju da je posledica takve čudne boje svetlosti bilo zapravo veliki oblak prašine, posledica vulkanske erupcije na Pacifiku koji je baš tada stigao do Carigrada i stvorio takvu čudnu nijansu svetlosti, poput one koja se nadvila nad Evropom posle erupcije vulkana Lakija na Islandu 1783. Istog dana su stražari na bedemima uočili velika svetla u daljini, daleko iza otomanskog logora, što su neki protumačili kao vatre hrišćanske vojske koju Hunjadi vodi u pomoć opsađenom gradu. Nikakva vojska se nije pojavila, niti je stizala, a poreklo čudne svetlosti nikada nije razjašnjeno
  Svi ovi događaji ostavili su velikog traga u sećanjima onih koji su učestvovali i preživeli poslednju opsadu vizantijske prestonice, što se kasnije manifestovalo u njihovim zapisima i memoarima.

Prvi carigradski patrijarh posle pada, Genadije Sholarije, zabeležio je još neka proročanstva vezana za pad Carigrada i same Vizantije. Jedno od njih bilo i ono da se prvi vizantijski car zvao Konstantin, a njegova majka Jelena, a poslednji će takođe biti Konstantin, a majka će mu se zvati Jelena. Na vizantijskom tronu je u ovom teškom času bio Konstantin, a majka mu je bila Jelena, kćerka Konstantina Dragaša.Genadije je takođe primetio i da su se prvi i poslednji patrijarh u Carigradu zvali isto — prvi je bio Mitrofan I, a poslednji Mitrofan II, kao i da između njih nije bilo patrijarha sa tim imenom.

Pored toga, Genadije je ukazao na simboliku datuma u istoriji Carigrada — svi bitni događaji vezani za grad desili su se u maju. Carigrad je osnovan 11., izgrađen 3., a pao 29. maja. Genadije je takođe u svojim spisima skrenuo pažnju i na činjenicu da je prema vizantijskom računanju vremena smak sveta trebalo da se dogodi 1492. godine, što je po njegovom tumačenju vrlo blisko samoj 1453. godini, pa je i sam pad Carigrada predstavljao neku vrstu uvoda u sam smak sveta. Interesantno je da se upravo te godine, 1492, kada je Genadije predvideo smak sveta, desio drugi potupno suprotan događaj koji je proširio horizonte znanja o do tada poznatom svetu koji je sve više jačao — Kristifor Kolumbo je otkrio američki kontinent.

Još jedno proročanstvo vezano za kobna imena bilo je porazno za branioce grada. Naime, po njemu će kraj Carstva da nastupi kada imena cara i patrijarha budu počinjala sa Jo. Tako je i bilo pre potpisivanja Firentinske unije, 1439. Tada je vizantijski car bio Konstantinov stariji brat, Jovan VIII (1425—1448), a patrijarh je bio Josif. Iako je zvanično pred pad grada patrijarh bio Grigorije III, Genadije ga nije priznavao jer je bio unionista . Izgleda da se i to proročanstvo ispunilo…

Koliko su ova proročanstva istinita, nije poznato, ali Carigrad je ubrzo pao. Bilo je to u utorak, 29. maja 1453, dan koji je označio pad jedne velike države koja je skoro celi jedan milenijum predstavljala nastavak Rimskog carstva i koja sada nije izdržala pod naletom mlade turske države.''izvor1

' Koliki je bio ugled i značaj Vizantije, vidi se i iz činjenice da se sultan Mehmed u Konstantinopolju proglasio za novog Cezara, naslednika rimskih careva. Sa druge strane, nećaka cara Konstantina, Zoja Paleologova , 1472. udala se za ruskog princa Ivana III, donevši u Kremlj vizantijsku kulturu, običaje i ceremonijal. Zahvaljujući njoj, Moskva je postala poznata kao “Treći Rim” . Značaj pada Konstantinopolja nije u silasku sa istorijske scene jednog starog carstva, Vizantije, već u stupanju na scenu nove sile u svoj svojoj snazi: Otomanske imperije. Takođe, presečen je izuzetno važan kopneni trgovinski pravac između Evrope i Azije. Kao posledica, Evropljani su sve više počeli da razmišljaju o pronalaženju pomorskog puta do Azije, što je dovelo do otkrića Novog Sveta. Točak istorije se ponovo pokrenuo'.'izvor

izvor2 

   ''Ono što se dogodilo 29.maja 1453. godine za zapadnjake je "pad Carigrada", a za istočnjake "osvajanje". 
Ukratko:  "pad" ili "osvajanje".
 Budući da je moja žena,  koja je studirala na Columbia Univerzitetu  u  New Yorku,  mnogo godina kasnije u jednom svom seminarskom   radu upotrebila reč "osvajanje", američki profesor ju je optužio za"nacionalizam". Međutim,  moju ženu koja je na taj istorijski  događaj gledala kroz naočare turskog obrazovnog sistema  jer se školovala u Turskoj,  i koja je po majci Ruskinja, srce je pomalo vuklo na pravoslavnu stranu. I možda za nju taj događaj nije bio ni osvajanje ni pad, ali nije imala drugog izbora jer se nalazila u procepu između dva sveta, poput nesrećnih ratnih zarobljenika koji nisu imali drugog izbora nego biti ili hrišćani ili muslimani.''

Orhan Pamuk,Istanbul

Mehmed II ulazi u grad

o ovim danima govori i turski hit film Fetih 1453.

ništa posebno, nema mi emociju koja bi upotpunila taj veliki događaj koji je prikazan pristrasno,
baš kroz tursku prizmu gledanja na sve što se dogodilo