Jelena i sultan - Debora Fernbek...

Proteklih meseci nešto nisam imala mnogo sreće sa knjigama, ne da ih  nisam čitala, nego sam svakoj nalazila razne mane, ali sam se ipak zainatila - svaku  pročitam do kraja. 

Danas ću podeliti sa vama neka moja čitalačka zapažanja vezana za knjigu ''Jelena i sultan'', Debore Fernbak.

Iako sam joj našla neke mane, ipak bih je preporučila za čitanje, jer je fabula  jako dobro razvijena i prosto jedva čekaš da čitaš dalje da što pre vidiš šta će se sve dešavati. I da, kraj je baš zanimljiv.

E sad, zašto sam se ja nervirala dok sam čitala:

- neke nedopustive sitnice (po mom skromnom mišljenju), ne znam da li je do autora ili ekipe prevodilaca sa engleskog na srpski, uglavnom, reći da Istanbul gleda na okean!?! (odmah pomislih da je autor iz Amerike, pa mu je sve okean) i tako neki neverovatni opisi jednog lekara iz Srbije u 16. veku, koji tek možda odgovaraju  19. veku...

S druge strane, primetno je i poznavanje nekih naših  običaja, navika, nacionalne hrane i pića, tako da sam na kraju zaključila da je možda ipak bio previše slobodan prevod.

Zatim, meni je smetalo stalno pominjanje godina, a knjiga nije pisana po istorijskim izvorima. Pretpostavljam da ''zapadnom'' čitaocu neki detalji ne smetaju, jer ne poznaju našu istoriju, ali nama iz Srbije ''bodu oči''.  S obzirom da su glavni likovi Jelena i Dušan, mladi verenici iz jednog sela iz Srbije, koje Turci odvode kao ''danak u krvi''...  Ona završava u sultanovom haremu i rođenjem sina postaje njegova zakonita žena, dok mladi Dušan, ne mogavši da je se odrekne, već sledeće godine se dobrovoljno  javlja Turcima i odlazi kao janjičar.

Zaplet nastaje Dušanovim vrtoglavim uspesima i on vremenom postaje sultanova desna ruka. 

Šta će se desiti kad sultan bude saznao da su njegova voljena žena i njegov prvi čovek od poverenja, tj. veliki vezir Srbi, iz istog sela, koji su se kao deca jedno drugom obećali, i nikada nisu prestali da se vole, moraćete samo da pretpostavite dok ne pročitate ovu neobičnu ljubavnu priču.

Odlomci

(''danak u krvi'' srpskih dečaka)

..''Potražio je pogledom njegove roditelje u gunguli i video da i njegov otac čini isto što i svi drugi. Vladao je opšti metež dok su očajni roditelji vukli sinove za rukave pokušavajući da im prenesu celovekovnu nežnost u preostalim minutima. Bilo je razlike između roditelja koji su prevalili najduži put, od udaljenih, siromašnih planinskih sela, u prljavoj i iscepanoj odeći. Njihovi momci bili su bosi. Izgledali su smrznuto i smireno, a kada su im vojnici razdelili hleb i supu, jeli su halapljivo. Lica su im bila puna gorke pomirenosti sa sudbinom usled odluke zasnovane samo na metrijalnoj situaciji, donete mesecima ranije. Da li će njihova deca ikad oprostiti onima koji su ih doneli na svet, obasipali poljupcima i onda odbaciti? 

Obreli su se pred kadijom i Dušan se poklonio kako su mu rekli. Kadija je pročitao njegovo ime, očevu adresu i zanimanje. Vojnik je osmotrio Dušana. Dok ga je odmeravao od glave do pete, Mihajlo je toliko jako stegao Ivanu ruku, da je Ivan morao da se ujede za jezik da ne bi vrisnuo. Čekali su možda samo nekoliko sekundi, ali je delovalo kao ceo život, a onda je vojnik istupio i blagim klimanjem glave zapečatio Dušanovu sudbinu.

Tiho kukanje probilo se negde iz skupine ljudi koji su gledali silovanje sopstvene zajednice. Umesto olakšanja, Dušan se osećao poraženo. Stajao je skamenjeno, kao posmatrač ubistva i osećao goruću nemoć. Sa žudnjom je gledao u mač koji je labavo visio vojniku o boku i borio se protiv strasne želje da ga zgrabi i sve ih pobije, čime bi vratio momke u šuplja naručja njihovih majki i obezbedio svoju osvetu. Odjednom je nastao metež iza njih. Jedna žena se probila kroz redove i trčala vrišteći prema kapetanu. Pala je na kolena pred njim stežući mu čizme i kumila ga da skine njenog sina sa spiska. Dušan je osetio kako se otac krutio pored njega. Kapetan pogleda pred noge i licem mu pređe razdraženi izraz. Odmah je istupio vojnik nižeg ranga i isukao mač, dok je njeno zapomaganje ispunjavalo sada muklu tišinu. Zgrabio je ženu za kosu jednom rukom, a drugom stegao držalju mača, ali je onda pogledao u kapetana i stao nepomično kao grabljivica razotkrivena ubistvom, te ju je pustio. Kapetan je lagano čučnuo, čvrsto je uhvatio oko ruke i podigao na noge. Rekao joj je da ga pogleda. U očima mu se videlo iskreno sažaljenje: '' Mogu da ti obećam da će voditi ispunjen i zanimljiv život. Nikada neće biti gladan i nikada ga neće nepravedno tretirati..'' Onda ju je predao, krotku kao jagnje, nazad u ruke gomile, koja ju je zaštitnički obavila svojim debelim ogrtačem u koji je skrušeno utonula.''

(Jelena u haremu)

...''Jelena se zagledala u pločice pod svojim stopalima. Bile su hladne na dodir. Htela je da skine sandale i stane na njih bosim nogama, ali se nije usuđivala. Još pločica pokrivalo je zidove, s plavim i zlatnim lalama i karanfilima, a neke su nosile natpise iz Kurana. Dozvolila je da joj pažnja malo popusti i pogled odluta preko svetlucavih boja. Spolja gledano, palata je delovala otmeno, ali i jednostavno, i ona nije očekivala ovako ukrašenu unutrašnjost. Uljana lampa visila je s centralne kupole na dugačkom, gvozdenom lancu, koji je bio debeo poput bebine ruke, ali soba je bila prazna osim razbacanih jastuka na kojima su učile. Nekako je delovalo oslobađajuće to što nisu imale sobe namenjene za različite potrebe, već bi u jednu donosile ono što im je potrebno, pretvarajući je u željenu prostoriju. Spoljna vrelina letnjeg sunca i dalje je obasjavala šarena prozorska okna, pokušavajući da se probije ka njoj. Kad su poslepodneva bila vrela, a miris orlovih noktiju i jasmina se uvlačio u sobu i sletao na njenu kosu i odeću, opirala se želji da uroni u jastuk i zaspi. Umseto toga, sanjarila je o domu, maštala kako živahno i slobodno trči preko polja, dok joj sunce greje obraze i voće visi u voćnjacima zrelo do pucanja; ili kako leži spokojno u bašti i gleda smenu boja na nebu. Pokušavala je da izostavi pojedince iz ovih sanjarenja, jer joj je njihovo odsustvo još pričinjavalo veliku bol.''

...''Ahmed mi je rekao da život moram uzimati u malim zalogajima jer ga je tako lakše svariti. Ne znam tačno šta to znači, ali osećam da to radim sada.''...