Istanbulsko kopile...

Dragi moji,

 nisam bila aktivna na blogu prošlog meseca,bila sam na 'refrešu' od silnih informacija, ali to naravno ne znači da nisam čitala...

Jedna od mojih nedavno pročitanih knjiga je ''Istanbulsko kopile',

 koju vam iskreno preporučujem za ove hladne dane

 da vas malo 'razdrma' i pomeri svojom energijom. 

Pisac ovog romana je Elif Safak, jedna od najprodavanijih turskih pisaca, takođe  i autor sedam drugih romana . Živi  u SAD-u, radi kao asistent na Univerzitetu u Arizoni. Ona je kao i Orhan Pamuk, bila  optužena za «uvredu turskog bića» zbog reči jednog od likova u   romanu 'Istanbulsko kopile' ili 'Baba ve Pic'', a  vezanih za masovna ubistva Jermena poslednjih godina Otomanskog carstva.  U jednom pasusu knjige, jedan jermenski lik kaže da su njenu porodicu ubili 'turski koljači' i opisuje njihovu smrt kao 'genocid'.  Iza optužbe protiv Šafakove, stoji nacionalistička grupa pravnika koja stoji iza 40 sličnih postupaka protiv turskih intelektualaca, uključujući najpoznatijeg turskog pisca Orhana Pamuka, kao i lokalnog jermenskog novinara Hranta Dinka, koji je u međuvremenu i ubijen.

 ''Ako se Član 301 bude tumačio na ovaj način, onda niko više u Turskoj neće moći da piše romane i niko više neće moći da pravi filmove'', izjavila je Šafak.

 Glavni sudija Irfan Adil Undžu zaključio je da nema dovoljno dokaza da se Šafakovoj sudi za optužbe iznete protiv nje i književnica je oslobođena tih optužbi.

Za dobrim konjima se uvek digne velika prašina...

Zašto vam preporučujem baš ovu knjigu:

zato što je u isto vreme vešto duhovita i suptilno ironična, zato što je savremena, ali  nije zaboravila prošlost, beskrajno zabavna i poučna, 

zato što je puna 'mirisa i ukusa'  Istanbula:

pistaćija, badema, crvenih lala, ružine vodice,  narandži,  nara, grožđa, ašura.

Glavni lik Asja Kazandži, mlada devojka, koja živi   buntovnim životom u Istanbulu, u neobičnoj tajnovitoj kući sa  sve samim ženama, u koje spadaju Asjina lepa buntovna majka Zeliha, koja vodi salon za tetoviranje, tetka Banu, koja je odskoro otkrila da je vidovita, tetka hipohondrična Feride opsednuta propašću koja samo što se nije dogodila i stara majčica, baka- maćeha!  

U toj porodici muškaraca gotovo da nema. Brzo nestaju sa lica zemlje.

Zašto, kako?

Odgovore o  nestajanju muškaraca, daće nam žene koje su preživele mnogo toga masakre, silovanja, menjanje imena i jedan broš u obliku nara sa crvenim rubinima koji će posvedočiti o jermenskoj prošlosti 'čisto' turske porodice...

A kad im u goste dođe  Armanuš iz Amerike, počinju da izranjaju dugo skrivane porodične tajne povezane s burnom prošlošću Turske.

*Odlomci*

 ‚‚Književnosti treba sloboda da bi cvetala.“

‚‚Ako te ne zanimaju njihovi odgovori, ne postavljaj pitanja.“

‚‚Ako ne možeš da nađeš razlog da voliš život koji živiš, nemoj se pretvarati da voliš život koji živiš.“

Photo and caption by Beniamino Pisati

‚‚Ispričala im je priču o čoveku koji je neprestano putovao oko sveta samo da bi izbegao sopstvenu smrtnost. Na sever i jug, na istok i zapad, kuda god je mogao. Tako je, na jednom od svojih brojnih putovanja, u Kairu neočekivano naleteo na Azraila, anđela smrti. S tajanstvenim izrazom lica, Azrail ga je prodorno posmatrao. Ali nije rekao ni reč, niti je pošao za njim. Čovek je odmah otišao iz Kaira i nakon toga neprekidno putovao dok nije stigao u jednu malu, učmalu varošicu u Kini. Žedan i umoran, požurio je u prvu krčmu koja mu se našla na putu. A tamo, pored stola za koji su ga doveli, sedeo je Azrail i strpljivo ga čekao,  ovoga puta sa izrazom olakšanja na licu. ‚‚Baš sam se bio iznenadio kad sam te sreo u Kairu“,promuklo mu je rekao, ‚‚jer je sudbina zapisala da ćemo se sresti ovde u Kini.“  

 ‚‚Bila je nit ljubičastog, usamljena nijansa u tapiseriji mrkih, sivih i ponovo mrkih i sivih tonova. Iako je njena boja odudarala, gomila je zauzimala dovoljno prostora da kao pećina proguta taj nesklad i uklopi je u svoj ritam. Gomila nije bila zgusnuta masa tela što dišu, znoje se i bole, nego jedno jedino telo koje diše, znoji se i boli na kiši. I nije bilo važno da li pada kiša ili sija sunce - koračanje Istanbulom znači koračanje u tandemu s gomilom.“

 ‚‚Dok je prolazila pored desetina pecaroša grubog izgleda, što ćuteći stoje jedan uz drugog na starom mostu Galata, i svaki drži u jednoj ruci kišobran, a u drugoj namotanu strunu, Zeliha im je zavidela na sposobnosti da budu tako nepomični, da satima čekaju ribu koja ne postoji, a ako i postoji, toliko je sitna da je mogu iskoristiti jedino kao mamac za drugu ribu, koju nikad neće uhvatiti. Kako je zapanjujuća ta sposobnost da postigneš mnogo postigavši malo, da se na kraju dana vratiš praznih ruku, pa ipak zadovoljan!“

 ‚‚Baš čudno. Znaš čega sam se upravo setila? Ove čaše sam kupila pre dvadeset godina. Neverovatno! ..

Nisam verovala da će opstati toliko dugo. Uvek sam se plašila da će se lako razbiti, ali valjda su preživele da konačno ispričaju priču. Čak i čaše za čaj pričaju priče.“

‚‚Armanuš je polako sinulo da najverovatnije čeka priznanje krivice, ili u najmanju ruku izvinjenje. Ali do izvinjenja nije došlo, ne zato što nisu saučestvovale s njom - jer izgleda zaista jesu - već stoga što nisu videle nikakvu vezu između sebe i počinilaca tih zločina. Ona je, kao Jermenka, predstavljala otelovljenje pređašnjih pokolenja, dok prosečan Turčin ili Turkinja ne osećaju taj kontinuitet sa svojim precima. Jermeni i Turci žive u različitim vremenskim okvirima. Za Jermene, vreme je ciklus u kojem se prošlost ovaploćuje u sadašnjosti, a sadašnjost rađa budućnost. Za Turke, vreme je isprekidana linija - prošlost se završava u jednoj određenoj tački, a sadašnjost počinje s novom crticom, a između nema ničega osim prekida.“

 ‚‚Boravak ovde je prava avantura. Grad je divan. Po mnogo čemu liči na San Francisko: brdovite ulice,nepretsani vetar s mora i magla, i boemska lica na neočekivanim mestima. Pravu urbani lavirint. Više od jednog grada, kao gradovi u gradu. Uzgred, kuhinja je fantastična. Svaki Jermenin bi ovde bio kao u raju...

Nikad se u životu nisam više osećala Jermenkom. Da bih u punoj meri doživela svoje jermenstvo, morala sam doću u Tursku i upoznati Turke. Porodica kod koje boravim je veoma zanimljiva, možda malo šašava, ali sve su porodicepomalo takve.. Samo što ovde ima nečeg nadrealnog.  Iracionalno je deo racionalne svakodnevice. Osećam se kao da sam u romanu Gabrijela Garsije Markesa. Jedna od sestara je umetnica tetovaže, druga je vidovita, treća je nastavnica nacionalne istorije, a četvrta je ćaknuta čudakinja, ili lujka s punim radnim vremenom, što bi rekla Asja - kćerka ovog domaćinstva. Mlada žena s četiri majke, a bez oca. Upečatljiv lik - ispunjena besom, podrugljiva i duhovita. Bila bi dobar lik za Dostojevskog...

Žene u kući su saslušale moju porodičnu priču sa iskrenim zanimanjem i tugom, ali to je bilo sve. Prošlost je za Turke druga zemlja.“

 ‚‚Istanbul je prava papazjanija, mešavina deset miliona života. On je otvorena knjiga deset miliona šifrovanih priča. Istanbul se budi iz nemirnog sna, spreman za haos i saobraćajnu gužvu. Od ovog trenutka pa nadalje javlja se previše molitava na koje treba odgovoriti, previše bogohuljenja koje treba zabeležiti i previše grešnika, kao i previše nevinih, koje treba držati na oku. U Istanbulu je već jutro.“  

 ‚‚Mart je najneuravnoteženiji mesec u Istanbulu, kako psihološki tako i fizički. Mart može da odluči da pripada proleću, toplom i mirisnom, samo da bi se već sledećeg dana predomislio i pretvorio u zimu, hladnim vetrovima rasipajući susnežicu.“

 ‚‚Poznajem svaku pojedinačnu ulicu u ovom gradu“, nastavio je Aram otpijajući rakiju. ‚‚I volim da šetam ovim ulicama izjutra, s večeri, a onda i noću, kad sam nacvrcan i veseo. Volim da nedeljom doručkujem na Bosforu s prijateljima, volim da koračam sam u gomili sveta. Zaljubljen sam u haotičnu lepotu ovoga grada, u njegove feribote, muziku, priče, u njegovu tugu, njegove boje i crni humor...“

 ‚‚Ne mogu da promenim pravac vetra, ali mogu da podesim jedra tako da uvek -stignem na svoje odredište.“

i za kraj slatkiš

 Ašure - recept iz knjige

 

Ašure ili hašure se u Turskoj  priprema na deseti dan muharrema i smatra se da se njime unosi blagostanje u kuću. U njega se može staviti od 7 do 77 artikala, prema mogućnostima ali uvek neparan broj. Običaj je da se podeli komšiluku i rodbini. 

 Legenda kaže da je nastao onog trenutka kad je Noje na brodu kad je ponestalo hrane, naredio da se donese sve što je preostalo. Pa  su sve sastojke sjedinili i skuvali i tako nastao ovaj slatkiš.

Postoje brojne razlike u spremanju ovog slatkiša, svaki ga je narod prilagodio raspoloživim namirnicama i ukusu, a turski ašure koji je u ovoj knjizi pripremala Asjina tetka Banu se priprema na sledeći način:

sastojci:

1/2 šolje leblebija

1 šolja zrna pšenice

1 šolja belog pirinča

1 1/2 šolja šećera

1/2 šolje iseckanih pečenih lešnika

1/2 šolje pistaća

 1/2 šolje pinjola

 (jestive semenke bora, lat. Pinus pinea, engleski pine nut)

1 kafena kašičica vanile

1/3 šolje zlatnih grožđica

1/3 šolje suvih smokava

1/3 šolje suvih kajsija

1/2 korice od narandže

2 supene kašičice ružine vodice

za ukrašavanje:

2 kafene kašičice cimeta

1/2 šolje obarenih i oljuštenih badema

1/2 šolje zrna nara

Priprema:

Većinu sastojaka treba potopiti u vodu u zasebnim činijama, dan ranije, ovim redom:

U jednu činiju sipati leblebije, preliti ih hladnom vodom i ostaviti tako preko noći. Pšenicu i pirinač pažljivo isprati pa takođe preliti u zasebnoj činiji. Suve smokve, kajsije i narandžinu koru potopiti u vruću vodu pola sata, pa ocediti i sačuvati vodu u kojoj su stajale. Zatim ih iseckati, pomešati sa zlatnim grožđicama i odložiti u stranu.

Kuvanje:

Leblebije sipati u lonac i naliti četiri i po litre hladne vode. Staviti na vatru da proključa, a onda na srednjoj temperaturi kuvati dok leblebije ne omekšaju, oko jedan sat. Dok se leblebije kuvaju, staviti tri litre vode da proključa, pa u nju umešati žito i pirinač, i kuvati na tihoj vatri uz često mešanje, dok žito i pirinače ne omekšaju, oko jedan sat. Zatim ih pomešati s leblebijama.

U masu sipati onu sačuvanu vodu od potapanja suvog voća, šećer, iseckane lešnike, pistaće i pinjole, pa sve zajedno kuvati u loncu na srednjoj tempčeraturi, uz stalno mešanje. Treba da vri i da se meša trideset minuta ili duže.  Mešavina treba da se zgusne  kao gusta čorba. Dodati vanilu, grožđice, smokve, kajsije i koru od narandže pa kuvati još dvadeset minuta neprestano mešajući. Skloniti sa vatre i umešati ružinu vodicu.Ostaviti ašure na sobnoj temperaturi jedan sat ili duže. Posuti cimetom i ukrasiti bademima i zrnima nara.

     

Prijatno :)

photo:google.com