Tura 'Beograd ispod Beograda' u slikama...

Tragom pročitane knjige 'Beograd ispod Beograda',

pre par dana obišla sam jedan dostupni i bezbedni deo beogradskog podzemlja..

 'Ne, nije reč o onom “podzemlju”,  već o pravom gradu ispod grada, koji je star hiljadama godina. 
Kad se šetate Skadarlijom do nekog restorana, u stvari koračate iznad podzenog prostora u koji može da stane oko 4.000 ljudi.  Kako priča prof. dr Vidoje Golubović, taj prostor je 1892. godine gradio poznati Bajloni, dok mu je sestra pisala “nema ti bolje Amerike od Srbije”.' I Bajloni se vratio u Srbiju ubrzo, osnovao pivaru, a ostalo već znate...

Podzemni Beograd sadrži na stotine lokaliteta, pećina, laguma, tunela, bunkera i drugih građevina koje su uništavali i gradili narodi koji su naseljavali Beograd. 
Upravo dr Vidoje Golubović i novinar Zoran Nikolić, pisci knjige “Beograd ispod Beograda”, 
vođeni   pričama o podzemlju, istraživali su godinama, uz pomoć speleološkog kluba ASAK, 
i beležili sve ono što su zatekli. Ono što su našli prelazilo je očekivanja i čaršijske legende.

...'A ona je da „ono što vam nije poznato, nije i svima nepoznato". 

Samo, iskusne dugo nije imao ko da sluša '...

Šalitrena pećina,po beloj boji,beli grad ispod Tašmajdanskog platoa,detalji iz knjige

...'' Ispod     tašmajdanskog  platoa  izvađene su ogromne količine kamena   još   u   rimsko   vreme, kada   su   još   u   prvom   veku   od  istog   kamena   zidane   građevine   Singidunuma.   Mnogi   sačuvani    sarkofazi    pronađen   i širom   Beograda   napravljeni   su uglavnom    od     tašmajdanskog    kamena.   
Kamenolom    su    kasnije nasledili Turci, dajući mu i današnje ime sastavljeno od reči "taš" - kamen i"majdan" - rudnik.
 U    njemu    su    se    skrivali    Beograđani   tokom    Prvog   svetskog     rata   od   besomučnog   austrougraskog   bombardovanja,   
da   bi   zjapeće   okno   rudnika   postalo   skriveno   od  očiju    posmatrača   tek   pre   Drugog   svetskog   rata. 
Tek tada ovo mesto postaje tajna.  

Današnji  ulaz  u   tašmajdanske    pećine    nalazi    se    iza     popularnog      restorana   "Fratelis",       
preko                          puta   zgrade            RTS. 

....'' I ostale pećine ispod Tašmajdanskog parka, koji je i dan-danas nepoznanica, ali istovremeno i mesto za spokojne šetnje Beograđana, ostaju ispreplitane istim hodnicima, nikad do kraja istraženim a možda i miniranim, te se 1994. godine odustalo od tog poduhvata.Pećine su povezane koridorima koji se granaju u mnogo pravaca, dok su se hodnici načasširili da bi se kasnije sužavali, a zatim ponovo menjali oblik i dimenziju. Nejasno je kuda vode, a jedino je jasno da su te podzemne putanje prokopane s nekakvom namerom.Ostaje pitanje da li je to delo nekih davnašnjih rudara ili onih koji su imali nameru da taj deo grada sačuva svoju tajanstvenu i zauvek skrivenu namenu''..
odlomak iz knjige

Beograd je grad koji je naseljen već 7.000 godina, a oko 30 puta je kompletno uništavan.

...'' Beograd se „rodio" na Kalemegdanu. Tu je oduvek započinjalo i okončavalo ono što je uobličavalo bitisanje njegovih stanovnika. Teško je reći da li negde u svetu postoji grad koji je toliko puta do temelja bio rušen i ponovo zidan. Možda je nepoznavanje gradske istorije današnjih stanovnika prestonice opravdano utoliko što bi,verovatno, svi iz njega odavno pobegli ako bi poverovali u zlu sudbinu grada i često nesigurno življenje u njemu. Beograd je i mesto oko koga se valjda tuklo najviše osvajača, poprište sukoba potpuno različitih kultura, navika, običaja, ljudi. Već prema zahtevima moći i željama trenutnog vladara, u gradu se moralo menjati ono što je prethodnik napravio, od samog oblika i rasporeda do ulica, kuća, rečju - sve. Od keltskih naselja, potom, za to vreme vrlo prosvećenog rimskog Singidunuma, pa preko mnogih potonjih osvajača i vlastodržaca, grad se iz korena menjao, ali ako je nešto postojalo kao zajednički imenitelj za sve te različite kulture i vladare, onda je to sigurno Kalemegdan.Mesto koje su svi podjednako poštovali, bili oni osvajači ili branitelji, jer su gradski bedemi i kod jedne i kod druge suočene ili sukobljene strane rađali strahopoštovanje''...

outfit za podzemlje:))

Na starim planovima ova kapija označena je kao Karanlik kapusi ili Mračna kapija, što sasvim odgovara njenom izgledu

česma Mehmed paše Sokolovića

 Smeštena je u rovu pored severozapadnog bedema. Podigao ju je Mehmed paša Sokolović (1505-1579) u drugoj polovini XVI veka. Beograd je za vreme turske uprave posedovao vodovodnu mrežu. Jedan krak vodovoda napajao je vodom Gornji grad. Česma je možda služila i za napajanje džamije sultana Sulejmana, koja se nalazila u blizini. Česma ima pravougaonu osnovu, dimenzija 7,50 x 6,30 m. Pretpostavlja se da je prvobitno bila visoka oko 4,5 metra. Česma je bila dekorisana i ima lule za isticanje vode. Zanimljiv detalj je korito od kamenih ploča spojenih gvozdenim spojnicama, koje je očuvano u celini.

Defterdareva kapija,Nalazi se na severozapadnom bedemu. Ova kapija u srednjem veku bila je pešačka komunikacija između Gornjeg i Donjeg grada. Kapija je ime dobila po zvanju defterdar – čovek koji vodi pisane knjige u turskoj vojsci. Današnji izgled kapija je dobila u 18. veku.

Autori knjige, ovu turu, namerno nisu bazirali na legendama, već samo na proverenim istorijskim  informacijama.

U  saradnji sa organizacijom Go2Serbia i Eurojet, došli su na ideju da organizuju turu podzemnim Beogradom.

Za početak se građanima nude posete Rimskoj dvorani, vojnom bunkeru iz vremena Informbiroa, Velikom barutnom magacinu i Vinskom lagumu.

Fokus ture je na prošlosti koja se ne može videti na ulicama Beograda...

Tura nije za ljude koji su klaustrofobični i nemaju osećaj i razumevanje, a ponajviše strpljenje za istoriju, 
kakva god ona bila,

za sve ostale (kojih je, na sreću, mnogo više) jeste...

ovako je  izgledala tura

 okupljanje ispred agencije Eurojet i uvodna priča

 svi zajedno krećemo Knez Mihailovom

do zgrade Biblioteke grada Beograda 

gde slušamo uvodno jednočasovno predavanje prof Golubovića

 detalji iz  Rimske dvorane, koja je otkrivena prilikom kopanja i sređivanja Biblioteke,

u kojoj su očuvani temelji kule glavne kapije rimske tvrđave

 i cevi rimskog vodovoda koji je vodio sve do Malog Mokrog Luga.

 Celu njegovu putanju napravili su Rimljani, i sve se događalo pre, 

za današnje varošane,neverovatnih dve hiljade godina.

 Naime, 85. godine nove ere, 

rimska Vespazijanova IVlegija Flavija

 uvela je prvi vodovod u ovaj grad

Druga etapa ture kroz podzemni Beograd vodi do bunkera , koji  leži tačno iza ostataka prvobitne kule Nebojša,  glavne kule beogradskog zamka iz doba despota Stefana Lazarevića i veoma blizu spomenika Pobednik.
Čiste zidove, podmazana čelična vrata, četiri azbesna rezervoara za vodu, dve stolice sa po dva kreveta na sprat i odličnu ventilaciju zatećićete kada se spustite u bunker čija je gradnja počela 1948. godine. .

 U vreme Informbiroa, kada je posle sukoba između Tita i Staljina, postojala opasnost da Sovjetski Savez, napadne Jugoslaviju, nacionalna vojska je počela da pravi ogromni podzemni bunker za protivtenkovsku artiljeriju. Josif Staljin je želeo da ima primat nad svim komunističkim republikama što se Josipu Brozu nije dopalo. Odnosi su se zaoštrili, a kako je Beograd bio prestonica one velike države sa veoma povoljnim geografskim položajem bio bi prva meta. Računajući da će napad ići iz pravca Rumunije i Panonske nizije maršal Tito je naredio pravljenje bunkera koji se sastoje iz dve kule bliznakinje sa protivavionskim otvorima. Na svu sreću, ovaj bunker nikada nije završen do kraja, niti je korišćen za potrebe zbog kojih je građen, ali je ostao kao svojevrstan spomenik jednom vremenu. U vrelim letnjim danima bunker može biti spas sa svojih svega desetak stepeni celzijusa unutra. Ne oseća se memla iako je duboko pod zemljom jer je ventilacija napravljena perfektno.

  

Austrijski veliki  barutni magacin  

 objekat, koji se sastoji od hodnika dužine 41 metar, a širine oko 2,7metara, i dve pećine, dimenzija 19,5 sa 17,5 odnosno 17,4 sa 17,2 metra. Visina svodova bila je oko pet metara a, u stvari, interesantno je to da je, kako kažu stručnjaci, ceo prostor uklesan u stenu.Debljina zidova je između četiri i pet metara, a iznad svodova ovih sala nalazi se debeo sloj zemlje čiji je zadatak bio da spreči i ublaži eventualne udare.

 Ukopan  u steni zapadnog podgrađa ili tzv. Dunavske padine i nastao je u vreme velike austrijske rekonstrukcije Beogradske tvrđave. Gradnja je trajala samo dve godine, od 1718. do 1720. godine, sa ciljem da se što pre napravi bezbedno sklonište za barut, mesto zaštićeno od neprijateljske artiljerije. Oko ove građevine, sredinom XVIII veka izgrađen je izuzetno jak zaštitni bedem. Danas je Veliki barutni magacin delimično obnovljen i uređen. U prvoj sali nalazi se postavka rimskih kamenih spomenika, stela, sarkofaga i žrtvenika koji su tokom niza godina prikupljani i donošeni sa mnogobrojnih nalazišta Beograda, Kosmaja i Kostolca. U Velikom barutnom magacinu ili Barutani povremeno se održavaju koncerti i pozorišne predstave.

 Turu završavamo obilaskom laguma kraj Save i degustacijom vina u jednoj vinariji Sava male..

...'Danas je napušteno podzemlje Kosančićevog venca .

Kada se prelazi Brankov most s novobeogradske strane ka starom delu grada, vidi se jedinstvena panorama Beograda, zakriljena Sabornom crkvom. Taj prizor je već dugo pojam prepoznatljivosti ove prestonice i najčešća inspiracija mnogim umetnicima,slikarima, rezbarima i fotografima koji su na sebe preuzeli misiju da zabeleže izgled grada i tako „ukradu" od vremena jedan trenutak njegovog postojanja i sačuvaju ga za one koji će tek biti rođeni. Podzemni prostor ispod ovog pejzaža, od samog mosta pa do Kalemegdana, sakriva lagume u koje se ulazi iz Karađorđeve ulice, a koji su smešteni ispod jednog od najlepših gradskih delova - Kosančićevog venca. O njima se dugo nije govorilo, niti se za njih znalo. Posle Drugog svetskog rata javnost nije smela da bude previše detaljno obaveštena o njima zato što su bili određeni za mesta gde bi, u slučaju velike potrebe, u danima rata, odnosno budućih potencijalnih vojnih operacija, bila sklonjena i sakrivena kulturna i materijalna dobra ovog dela prestonice, ukoliko namenska skloništa ne bi bila dovoljna.Uostalom, lagumi su i služili kao skloništa, doduše za stanovništvo, u vreme nemačkog i saveznićkog bombardovanja Beograda 1941. i 1944. godine.

 Nekada je tu bila carinarnica nazivana Đumrukana, zgrada kroz koju su morali da prođu svi novopridošli u Beograd. Ta zgrada se nalazila u blizini današnje Kapetanije, a zato što je bila najveća i najpogodnija za to, neko vreme je služila čak i kao zgrada pozorišta. Preko puta, uz hotel Kragujevac, živela je elita Miloševog doba u tada najraskošnijim srpskim kućama u Beogradu. Tih zgrada danas nažalost više nema, a za to su krive bombe savezničke avijacije iz 1944. godine.Koliko je ovaj deo grada bio značajan, govore hroničari tadašnje varoši, koji ovo mesto opisuju kao deo grada gde su, u jednom trenutku, živele najpoznatije i najvažnije ličnosti onog vremena. Tako se seća Nikola Trajković, u knjizi -Spomenar o starom Beogradu -

 Nesvakidašnji  prostor ispod Kosančićevog  venca, neiskorišćen i zaboravljen. 
Možda je ovo prilika samo da podsetimo na to kako su nastali neki elitni delovi evropskih prestonica, poput Pariza ili Budimpešte. Karadorđeva ulica mogla je da bude beogradski Monmartr ili već šta sve ne, ali joj je, očigledno, bila namenjena drugačija sudbina.Ostala je zaboravljena i zapuštena. Takva je i sada. Za „kaznu" zarobivši raskošan prostor ispod grada.IIIISPRED GRADA je vekovima bilo pristanište, a u našu prestonicu, koja je oduvek bila trgovačka žila kucavica, roba je najčešće dovožena rekom. Lagumi su tada imali magacinsku namenu jer je u njima bila uvek ista temperatura, pa se tu čuvalo vino;žitarice i ostala roba. Sava je dosezala do mesta gde danas idu tramvajske šine ka Kalemegdanu, a tek tridesetih godina ovog veka „odgurana" je nasipom do mesta gde i sada protiče. 
Pre tog doba reka je ispred ovih laguma pravila najdublji deo svog toka.

 Priča o prošlosti  Beograda  teče paralelno s pričom o njegovoj zapuštenosti. 
Danas su neki od laguma sačuvali namenu zbog koje su i građeni, pa služe kao magacini različitim privatnim radnjama i preduzećima iz ovog dela grada. Drugi su, opet, zaključani i zaboravljeni dok neko ne bude pokazao makar malo interesovanja da ih adaptira i obezbedi im novu ulogu. Bilo je i predloga da se neki od njih prilagode tako da postanu čak i koncertne dvorane (za šta onaj najveći, koji smo detaljno opisivali, već ima mnoge uslove), ali  zasad je sve ostalo samo na ideji.

'' Hteli smo da razumemo šta je sve oko i ispod nas, svesni da ovaj grad ima neobično i mnogostrano ukršteno poreklo. Baš kao da smo se našli na mestu džinovske biljke,  želeli smo makar malo da dodirnemo i osetimo svoj koren zatrpan bezbrojnim slojevima, svesni da baš iz njega crpimo svu svoju energiju, snagu i znanje i da je to naš prvi, najstariji deo. Uostalom, kada se drvo odvoji od korena, ne postaje drugo drvo, nego - običan balvan''

svi citati su iz knjige 'Beograd ispod Beograda'