Miris mraka - Miomir Petrović...

 „Miris mraka“, dvanaesti roman Miomira Petrovića, 

je predstavljen kao porodična saga ili psihološka drama sa elementima fantastike, 

kao istorijski roman ili priča o Dorćolu. 

Kroz lozu  Maksimovića, s jedne strane, koja počinje u kasnom devetnaestom veku u Trebinju

 i porodicu Teodopulos, s druge strane, koja počinje u Kastoriji u severozapadnoj Grčkoj,

 da bi se obe završile u Beogradu ovih dana;

 mi saznajemo mnogo o minulim vremenima, običajima, ratovima, ljubavima, selidbama, stalnim počecima,

 o običajima raznih balkanskih naroda:

kroz dve stotine godina koliko roman opisuje, 

saznajemo mnogo o životu Srba, Grka, Cincara, Jermena, Albanaca, Arbanasa, Turaka, Nemaca

 kroz više od dve stotine likova.

Maksim Maksimović, glavni junak, neutešan nakon smrti rođenog brata se zatvara u stari orman u podrumu porodične kuće i udišući mirise mraka pokušava da u tom mraku svoga ormana sastavi mozaik sudbina

 svojih predaka Balkanaca, 

sa očeve i majčine strane - Maksimovića i Teodopulosa.

Maksimovići, rodom iz Trebinja, sele se u turbulentnim okolnostima,  iz Trebinja u Peć, a tek pronalaze  konačno utočište na beogradskom Dorćolu, more zamenjuju Dunavom, koji će najstariji ''živi'' Maksimović  do kraja svog života zvati   ''Boka Kotorska''.

Maksimovići - trgovci, bojadžije, sodadžije i sve ostalo po potrebi, hrabri, drski, probijaju se kroz strašna vremena Kraljevine Jugoslavije, (pre i posle nje) -  menjaju se, uvek dovitljivi - uvek nalaze rešenje i u svakoj situaciji profitiraju.

Teodopulosi - potomci Dimitriosa Teodopulosa, Grka iz Kastorije - begunca  (jer je ubio jednog Turčina), koji usput u Makedoniji postaje šaptač i trener trkačkih konja, a potom pronalazi zemlju ''spasa'' - Kraljevinu Jugoslaviju.

Kroz roman detaljno pratimo sudbine glavnih likova - ovih porodica i njihovo ukrštanje na beogradskom Dorćolu, 

kroz bračno spajanje ženskog i muškog čeda, čiji je potomak naš Maksim iz ormana  s početka teksta,

 kroz čije delove  pazla koji slaže i mi pokušavamo da shvatimo kako su njegovi preci živeli ili bolje reći, preživeli.

''Kako se uopšte može preživeti Balkan?''

Objasniće nam  pisac kroz sudbine svojih likova, a posle svega  

 zadržaće se najjači  mirisi - onaj koji smiruje i onaj koji preti:

miris ruža i miris mraka.

Odlomci

...''Nijedan put nema svoj cilj već samo kratkotrajnu opsenu koja je trenutni cilj, pošto je cilj putovanje.''...

...''Jer i to je bila tipična hercegovačka crta. Biti snažan i brz na pameti, jeziku ili orozu kada zagusti, ali ugasiti se od bezvoljnosti čim naiđu mirni dani.''...

...''Setivši se starog običaja koji beše naučio od monaha u Grčkoj: da se ružine latice stave u staklenu teglicu ili flašicu, pa nakon pet dana izlaganja suncu i pet noći mesečini, počnu da odišu mirisom prodornijim i slađim od svake ruže, on reši da pođe tim putem. Uzeo je jedan rakijski čokanjčić iz oficirskog kluba, u njega pažljivo složio latice crvenih ruža iz ružičnjaka obližnje kuće, čije se dvorište jednim delom naslanjalo na kasarnu, začepio ga plutom, zalio crvenim voskom i ostavio na prozoru svoje sobe kako bi sunce, mesečina i samo staklo, kao elementi, počeli da se mešaju i reaguju, sve da bi proizveo taj nebeski miris. Dok su latice polako puštale svoje opojne sokove a šećer u njima fermentirao, Dimitrios je otpočeo drugu fazu svog metafizičkog ali i fizičkog približavanja devojci čije ime još uvek nije znao.''...

...''Otvarajući čokanj s ružinim laticama, postala je svesna da je istovremeno otpečatila i svoju sudbinu. Nešto u tom slatkom mirisu ruža govorilo joj je da, ako postoji miris njene duše, onda ona mora mirisati ovako.''...

...''Miris ruža je prodirao kroz sve pukotine gipsa i drveta u kući i kružio po njoj kao zver koja traži svoj plen, kao duh koji luta u potrazi za svojim konačištem.''...

...''To je bila Metohija: prodaš imanje Šiptaru a onda tim novcem kupiš pušku i šubaru i pobegneš u goru.''...

...''U njenom su se životu, pored osamljivanja u mraku, mogle pronaći još dve strasti - jedna prema lubenicama, koje je mogla da jede do iznemoglosti, i druga da noću kada svi zaspu otvori prozor svoje spavaće sobe koji je gledao ka mahali, a ne ka dvorištu, odakle bi, obasjana mesečinom i još bleđa usled takve svetlosti, slušala ljubavne pesme iz daljine na moskopoljskom, kucovlaškom, starocincarskom ili grčkom koje su nevidljivi prosci širom Grčke pevali svojim draganama stojeći ispod njihovih prozora.

Ali čak ni tada - čak ni kada bi ponekad jecala od ljubavi koja je postojala negde u nekom ali ne i u njenom svetu - nikada nije poželela da bude na mestu udavača kojima su mladići pevali pesme. Samo je ophrvao sevdah za nečim apstraktnim. Apstraktnim na tako orijentalan način da joj se ponekad činilo da progovara na turskom ili persijskom onda kada bi sa roditeljima razgovarala na grčkom, i samo ponekad ju je taj sevdah terao u suze, u ničim konkretnim izazvan plač. I to beše sve od njenih emocija.''...

...''Krenuo je u svoju ritualnu šetnju po gradu, uz ''brijeg''; ali tada je već hrabro dolazio do Saborne crkve, kalemegdanskog šetališta, Knez Mihailove kojom je, onako visok i i vitak a elegantan, koračao kao da se upravo tu a ne u Trebinju rodio. Niko ko bi ga ugledao  i na njegovoj pojavi duže zadržao pogled, te  bio otpozdravljen njegovim blagim naklonom i dodirivanjem oboda šešira, nije mogao znati da će u njemu sve do smrti drhtati jedan provincijalac.''

...''Čovek nije govno pa da se rastopi na prvoj kiši. Čovek je kao maslina. Mogu da prođu godine da je ne dodirne voda i ne uzberu se njeni plodovi, malo se iskrivi al' opet nastavi da živi. Jer neće a mora. 

Čovek ti je, zete, ono što što mora, a ne ono što hoće.''...

...''Njen novi presto bila je jedna čipndejl fotelja presvučena u ružičastu svilu. Odatle se već gojazna  na onaj način da se njeno mesecoliko lice potpuno uklopilo u ostatak tela  - kao da je to lice, samo po sebi, oduvek tražilo pravi oblik u telu.''

...''Na ulici vam se moglo desiti svašta.

 Zaista, samo su drvoredi lipa u Skenderbegovoj ili Ulici Vojvode Dobrnjca podsećali na nekadašnji mir gradskih aleja i dvorišta u kojima se život i sada odvijao ali pokriven ukusom nekakvih drugačijih, zastaršenih godina. 

Milošev i moj strah: da li ćemo biti mobilisani!

Šta da ispričam o ratu? Ispreturano svim mogućim okolnostima, zagušeno slikama koje su se jedna na drugu ređale lepeći se preko bele margine prethodne, pre no što je čovek uopšte mogao da ih okvalifikuje pa potom i doživi, moje telo je bilo ubačeno u komoru oko koje su hučali vreme, zvuci, boje, prizori, lica, kuće.

 Od te vibracije

 i mirisa mraka 

nije se moglo jasno razmišljati.''....

...''To se jedino moglo odlučiti u mraku, u kome sam, eto, obitavao već toliko dugo.

 U onom jedinstvenom, nedeljivom mirisu mraka koji se izborio s ostalim mirisima i iznad njih se izdvojio. 

Do sada su svi moji saplemenici u mraku donosili sudbonosne odluke, upijajući nozdrvama pre nego očima 

ono što mrak na Balkanu ima da poruči.''...