Srpsko srce Johanovo...

Nedavno sam pročitala jednu neobičnu knjigu koja mi je uzburkala emocije, sa nesvakidašnjom tematikom, 

po istinitom događaju..

 Naspram svih knjiga ili priča sa sličnom tematikom, ova će ipak prevagnuti na tasu, jer ovo nije nečija fikcija već istinita priča, na našu veliku žalost.

Za roman "Srpsko srce Johanovo" 

akademija Ivo Andrić je dodelila specijalno priznanje 

autoru Veselinu Dželatoviću.

 „Srpsko srce Johanovo“ 

istinita je priča o Nemcu koji u grudima nosi srce Srbina Jovana, kidnapovanog na Kosovu tokom pobune OVK. Roman je postao poznat tek kada ga je na Pravnom fakultetu u Beogradu pre dve godine promovisala italijanska novinarka Marija Lina Veka, autor „Vučjeg srca“, priče koja se takođe bavi Kosmetom i trgovinom organima.

  ''Roman je nastao iz poeme u kojoj sam obradio istinit događaj koji se zbio u jednom selu na Kosmetu. Sve je istinito u tom romanu, osim imena ljudi, a i neke lokacije su promenjene.''  V.DŽ.

U pitanju je fascinantna priča: nemačkom industrijalcu, aristokrati, igrom slučaja transplantirano je srce Jovana, Srbina sa Kosova, a zajedno sa srcem – došla su i sećanja... 

Nemac je nakon transplatacije počeo kroz snove da se seća

(poznati fenomen sećanja kod transplatacija srca ili 'A Change of Heart)  , 

a u san ga je uvek uvodilo crkveno zvono.

Tragom svojih snova, koji su bili sve jači, Johan je otišao na Kosovo.

 Put ga vodi od Reba u Albaniji do zgrade takozvane Vlade Kosova u Prištini.

 Sama činjenica da živite zahvaljujući nečijem srcu izaziva  u čoveku nevericu, šok.. A kada saznate da  živite sa srcem koje je nekom oteto počinju  neopisive muke bar  za savesne i moralne ljude, kakav je Johan Vagner.

Zato je on osećajući nemir, tugu, bes, morao da ode i istraži, da nekako umiri svoju savest.

Pisac Dželetović ističe da je neka imena promenio ponajviše da Jovanov sin ne bi dalje bio “uvučen” u priču jer je ionako previše propatio:
-Njegovog oca su kidnapovali i ubili, babu i dedu su premlatili na smrt i bacili u kanal. Majku su silovali i ona se ubila jer nije mogla da izdrži tu sramotu.

 Nemca Johana Vagnera,  Dželetović je upoznao 2004., na razvalinama srpskog groblja u jednom kosovskom selu, i tako saznao za neverovatnu priču:

 '' Nosio sam neke knjige našem narodu tamo, kada sam čuo da je žena mog prijatelja, koji je kidnapovan još 1999.godine, ne mogavši da nosi na duši sramotu što su je silovala petorica Šiptara, izvršila samoubistvo. Obesila se, jer nije mogla da živi sa tim. Na njenoj sahrani, na razrušenom groblju, pojavio se Nemac, koji je želeo da materijalno pomogne porodici, jer je doznao čije srce mu je presađeno i hteo je da nekako umiri savest.

 Dete Jovanovo i Marijino, mali Milan ugledavši stranca, se odjednom uhvatilo njemu oko nogu, zagrlilo ga rukama i pozvalo „Tata“, a  Johan ga je podigao s toliko ljubavi da je to neopisivo.

To je ta istinita priča, na osnovu koje sam napisao roman. Dete je prepoznalo očevo srce u drugom čoveku. To je stravična priča, na koju niko ne može da ostane ravnodušan. A sve je tačno osim imena ljudi i naziva tog mesta, i dogodilo se.

Nemac  je planirao da pokloni veliku sumu novca, ali je, kada je video da je mališan ostao sam i da nema ni majke, ni braće i sestara, nikoga svog, odlučio da ga usvoji. Njemu je srce naredilo da usvoji to dete, ali kako stric nije želeo da se dete ponemči, usvojitelj je postao pravoslavac. Nemac je tek tada našao svoj duševni mir.''

 Prve podatke o trgovini ljudskim organima na Kosovu u javnost je iznela bivša tužiteljka Haškog tribunala, Karla del Ponte u svojoj knjizi. Ona je objavila da je 1999.godine oko 300 Srba oteto i transportovano u Albaniju gde su im vađeni organi, koji su poslati u Italiju, odakle su distribuirani u klinike širom Evrope. Prema izveštaju Dika Martija Savetu Evrope od 12. decembra 2010. organizator otimanja ljudi i trgovine ljudskim organima bio je Hašim Tači (sada premijer) i Drenička grupa.

Ono što je novina koju saznajemo iz ove knjige, a vezano za famoznu ''Žutu kuću'',  je da je stanovništvo oteto sa Kosova praktično likvidirano, odstranjivanjem brojnih organa upravo u ''Žutoj kući'',  da bi ti organi u hladnjačama avionom bili preneti u Italiju,  gde su se operacije brzo obavljale, u blizini Rima, a potom su se oni koji su sebi mogli priuštiti nove, skupo plaćene organe, oporavljali na nekom brodu-pokretnoj klinici  na Jadranu.

Ova knjiga predstavlja potresno svedočenje o stradanju Srba u "Žutoj kući" (Burelj, Albanija).

 Nemac kome su presadili srpsko srce  sve podatke koje je prikupio prosledio je nemačkoj obaveštajnoj službi BND, koja je već 2003. godine imala informacije o zločinima počinjenim nad Srbima a objavila ih je pet godina kasnije. Zašto je tako urađeno prosudićete sami kao i kojim novcem je građena nezavisnost tzv. države u kojoj se kriminalci, dileri ljudskih organa, narkotika, oružja i belog roblja, smatraju herojima, a neki su i na visokim političkim funkcijama i dan-danas, nakon što su pušteni na slobodu jer od svih 20 svedoka koji su se javili da svedoče, niko nije ostao živ.  

Sve sami 'nesrećni' slučajevi! 

Kriminalci su nadigrali ovozemaljski sud.

Ali o tome nema ćutanja!!!

Odlomci

...''Nepregledna prostranstva plodne kosovske zemlje bila su zapuštena jer nije imao ko da ih obrađuje. Stanovništvo je izbeglo pred strahotama Albanaca, ostali su samo oni koji nisu imali gde da odu i oni kojima ponos nije dozvoljavao da to urade. Mnogi koji nisu hteli da napuste dedovinu su zbog toga izgubili glave. Ubijeni su na kućnom pragu ili na njivi. Samo zbog toga što su Srbi i što nisu želeli da napuste Kosovo i Metohiju. Pucano im je u leđa, mučki nenadano... Iz zasede.  Sve je to Jovan znao, ali se zemlja morala obrađivati, ako misle da ostanu na pradedovskom ognjištu. Od čega će inače živeti. Zato se nije plašio da sam ode na njivu. Ako mu je suđeno da ga ubiju - neka se to i desi. S tom mišlju se i približio njivi. Namestio je plug i zaorao prvu  brazdu. Kosovska crnica davala je život i uzimala ga. Čovek je na njoj ili pod njom. Povremeno je preore, ali ne promeni ništa.''...

...''Želeći da sazna više detalja o Srbiji i Kosovu prikupio je dosta podataka koje je mogao naći na internetu. Začudila ga je činjenica da tako mala zemlja, kao Srbija, Ima tako bogatu i dugu istoriju. I da je sva njena istorija i slava nestala u jednoj državi koja se zvala Jugoslavija.''

...''Gde je droga, tu je prostitucija. Gde je trgovina ljudima, tu je prostitucija. Gde su došli strani vojnici, tu je prostitucija. Znači u svim varijantama treba početi sa nadziranjem mesta gde su prostitutke.''...

...''Osetio je bol koji mu je prožimao celo telo. Nije znao šta mu se dogodilo, ali znao je da je ostao živ i samo to mu je bilo važno. Ponovo je zaspao. Nekoliko sledećih dana redovno ga je obilazio onaj lekar koji je vodio brigu o njegovom zdravlju.  U sobu su ulazili ljudi koji su mu donosili hranu i vodu. Bol je vremenom prestao, upravo u vreme kada su ga odvezali.Podigao je belu dugačku košulju, nalik haljini u koju je bio obučen, i napipao veliki rez na telu. Kao da su mu odstrnili deo tela, ili usadili u njega neki uređaj, ali nije mogao da odredi šta su mu tačno uradili. Da su mu izvadili bubreg  n ikada nije saznao, jer su ga već sledećeg dana ponovo odveli na operacioni sto, gde su mu izvadili i drugi bubreg. Posle toga izvađeno mu je i srce.''...

Nakon ove knjige, ništa nije isto. 

Boje nisu boje, a ni ljudi nisu ljudi.

Odjednom mi je muka od žute boje, a i od boje 'krvi'.

''Žuta kuća'',  sinonim za radosni dom

 iz dečije pesme''Na kraj sela žuta kuća'',

 se pretvorila u sinonim za zloslutno gubilište 

otetih ljudi sa Kosova, 

vađenje njihovih nedužnih srca...

 Kakvi su to ljudi radili, kako sa tim žive???

Ali, ipak žive kao i oni koji nose te organe...

Za razliku od onih koji mogu samo da žive 

kroz naša pominjanja - priče, poeme i knjige,

za nezaborav čovečanstvu 

do kakvog dna je došlo u jednom trenutku 

1999. godine.

ove se ruke ne mogu oprati....