Pamukkale - šta videti...

Pamukkale, pamučni dvorac, jedno je od najposećenijih turističkih atrakcija u Turskoj. Turisti ga obično obilaze u sklopu svog letnjeg kupališnog odmora, kad naprave jednodnevni izlet iz primorskih gradova, kao što su Kušadasi, Marmaris, Bodrum, Fetije itd.

Legenda kaže da je  dovoljno  10 minuta provesti u ovoj vodi (čija temperatura dostiže 35 stepeni celzijusa) kako bi se podmladili 5 godina.

 Ovde je priroda bila stvarno blagodarna, što su znali i veoma cenili stari Heleni, pa je u neposrednoj blizini Pamukkala bilo veoma značajnih antičkih gradova - Hierapolis, Laodiceia, Karahayit, Aphrodisias.

Iz daleka, izgledaju kao planina pokrivena snegom ili  snežno belim stenama, a pravi  kontrast šok doživite na samom lokalitetu, kad pogledate zelenu okolinu, polja pamuka i peščare u daljini i kao neki zamrznuti vodopad. 

Tek kad počnete da se penjete uz planinu shvatite i vidite vodu koja se sa svih strana sliva i čarolija počinje.

Gledala sam na hiljade fotografija raznih znanih i neznanih ljudi  koje su nastale na Pamukkalama, ali moj utisak je da nijedne fotografije, pa naravno i ove moje amaterske, ne mogu dočarati lepotu, energiju  i nesvakidašnjost ovog mesta.

Ono se može doživeti samo sopstvenim čulima, dok kamere i fotoaparati valjda zaneme od beline i vrućine i daju samo pola stvarnog efekta.

Pamukkale su nastajale  hiljadama godina  taloženjem kalcijuma. Tektonsko pomeranje tla u basenu reke Menderes je uzrokovalo potrese i  izdizanje 17 izvora vrele vode. Voda jednog od tih izvora sa visokom koncentracijom minerala je zapravo “krivac” za stvaranje Pamukala.. Kalcijum karbonat svojim taloženjem formira  tvorevine koje mi prepoznajemo kao kadice koje je koristila i Kleopatra kako bi u termalnoj vodi negovala svoje telo.

 Pamukkale se nalaze blizu grada Denizli, a oko samog lokaliteta poslednjih godina je nastalo mestašce Pamukkale, sa nekoliko hotela niže kategorizacije, nekoliko prodavnica, restorana i suvenirnica. Premda je na lokalitetu gužva od ranog jutra i u toku letnjih dana dnevna temperatura iznad 40 stepeni celzijusa, mi smo odlučila da naš obilazak Pamukkala obavimo u popodnevnim časovima, kada sve velike turističke grupe napuste već lokalitet i ostanu samo ''individualni'' posetioci. Sa tom idejom rezervisali smo hotel preko booking.com i praktično proveli ceo dan u tom mestu, uživali u razgledanju i prelivanju boja u smiraj dana, prespavali i ujutru nastavili svoj put.

Ulaznica je 20 TL po osobi, mala deca ne plaćaju ulaz.

Iako sam čula i čitala da je klizavo, to moram da demantujem. Ako polako hodate, bez trčanja, po delu gde su stene brazdaste, nema klizanja ama baš nikakvog. Klizavo je na ulazu u bazene gde je voda poput nekog mulja. Možete ući u bukvalno svaki bazenčić koji ima vodu i ostati koliko želite. Radno vreme je do pola 8 uveče.

Na lokalitetu morate hodati bosi, tako da spremite neku torbu  gde ćete odložiti svoju obuću i odeću, koja vam takođe nije potrebna.

Dok Pamukkale još nisu proglašene nacionalnim blagom, turisti su nemilice hodali obuveni po mekanim stenama, tako ih uništavali, tako da danas postoje dva velika bazena koji su presušili i danas su  zaštićeni i samo za gledanje.

 Ovakve geološke formacije postoje još na nekim mestima u svetu: San Filippo u Italiji,  Huanglong u Kini i Mammoth Hot Springs u Americi.

 

 Ipak Pamukkale su najinteresantnije jer se obilazak može upotpuniti i obilaskom istorijskih lokaliteta u blizini, kakav je Hiearpolis, koji se obilazi u sklopu samih Pamukkala (dakle, ne plaća se posebna karta).

Popnete se na vrh ''bele planine'' i ugledate drvored, palme i ostatke nekada značajnog grada sa amfiteatrom, antičkim termama, hramovima.

Dobro organizujte svoju posetu, najbolje u smiraj dana, što zbog prihvatljivije temperature, manje gužve na kaskadama, i uživajte u mešanju svetla na ''nestvarno'' blistavim Pamukkalama. 

Opustite se, kupajte, mažite belim blatom, igrajte kao malo dete, verujte da ćete se ''podmladiti'' i budite srećni i zahvalni što ste blagosloveni da ste na tom mestu.

I napravite koju ''fotku'' za uspomenu...

Suncokret i jedna ljubavna priča...

  ŽUTA LJUBAVNA PRIČA

Sigil of House Cuy of Sunflower Hall, sworn to House Tyrell
(Elisabeth Sonrel, Our Lady of the Cow Parsley)

photo from site

 „Da bi bila njegova, moraš najpre biti moja”, rekao je grof nesigurnim glasom devojci. Bela je nastavila da ga netremice gleda pravo u oči.

 ...'' Grofovska porodica Bijandrate potiče još iz srednjeg veka. Ime ove stare plemićke porodice vezano je za istoimeno mesto (Bijandrate) kraj Novare, na severozapadu Italije. Grofovi Bijandrate došli su u Pijemont iz Provanse. Najstariji spisi u kojima se pominju nose u zaglavlju 1093. godinu. Već u to vreme bili su veoma moćni: politički uticajni, ali i bogati.

  Budući da ovo nije samo priča o grofovima Bijandrate, već legenda o suncokretu, priču počinjemo polazeći od biljke. Suncokret je s jugozapada Amerike, tačnije iz Perua i Meksika, stigao u Evropu s misionarima u 16. veku. U postojbini je gajen više od tri hiljade godina. Indijanci su mleli njegovo seme i od toga pravili hleb. Od semena su cedili i ulje. Za njih je suncokret bio simbol svetlosti i plodnosti.

 Međutim, legenda sa severa Italije, sa same granice sa Švajcarskom, govori da je suncokret navodno rastao u Evropi još u 11. veku. A onda je nestao. Legenda tačno kaže i zbog čega – zbog nesrećne ljubavi.

Surovi običaj

 Dakle, u srednjem veku, u vreme kad se dešava priča o suncokretu, na severu današnje Italije zavladali su surovi običaji. Novi gospodari, grofovi Bijandrate iz Provanse, doneli su neke do tada nepoznate navike, uglavnom nemilosrdne. Jedna od najgorih bila je da svaka devojka, uoči venčanja, pre prve bračne noći, ljubav najpre mora da pokloni gospodaru, odnosno – grofu. Ukoliko je nevesta živela negde na velikom posedu grofova Bijandrate, njena ljubavna sudbina bila je zapečaćena. Prvo grof, a onda zakoniti muž.


Koliko je samo mučno i ponižavajuće bilo prihvatiti taj okrutni običaj. Seljaci su se zato snalazili na najrazličitije načine. Najčešće bi odustajali od svadbenog veselja, što je takođe bilo svojevrsno odricanje od starog običaja i razloga za istinsko veselje. Budući da je u selima na posedu grofova uvek bilo izdajica i špijuna, vesti bi ipak stizale do dvorca. Ponekad bi se neki od grofova iz loze Bijandrate pravio lud, kao da nije znao da je tokom noći obavljen tajni obred venčanja. To su činili samo iz jednog razloga – ukoliko bi devojka bila izrazito ružna! Ili kad bi saznali da ceo dan provodi u štali, te da je neprijatnog mirisa! Nadmenost i surovost grofova Bijandrate prema devojkama bila je dovoljan razlog zbog koga su ih sluge s najzelenije doline u Italiji – Valsesije – mrzeli iz dubine duše.
 Dakle, u jednom od tih sela živela je devojka koja se zvala Bela, što na italijanskom jeziku znači Lepojka. Ime joj je savršeno odgovaralo – bila je izrazito lepa. I ne samo to, bila je vrlo temperamentna i ničega se nije plašila. To je bilo lako razumljivo i onima koji je nisu dobro poznavali. Čim bi ugledali njene oči, spazili bi da u njima plamti vatra. Nije spuštala pogled čak ni pred gospodarima, premda je njena porodica bila siromašna. Kratko rečeno, bili su sluge. Bela je bila služavka, a u grudima je zapravo nosila srce pravog gospodara! Kad je stasala za udaju, roditelji su je obećali dobrom i vrednom momku iz susednog sela. Iako ni taj običaj nije lako prihvatila, Bela je ipak pristala da se uda za momka koga nikad ranije nije videla. Mladić je bio svestan da se mora povinovati starom surovom običaju i da će glavna zvanica na svadbenom veselju biti sam grof. Uostalom, znao je kakav bi bio ishod da se usprotivio. Smrt vešanjem. Devojka i mladić prvi put su se videli na dan veridbe. Mladić je odmah zavoleo Belu, što je bilo potpuno razumljivo. Videvši koliko je dirljivo stidljiv, nespretan i zaljubljen u nju, i devojci se dopao mladoženja. Ipak, nije mogla a da ne razmišlja o trenutku kad će biti obeščašćena… Porodice su odlučile da trenutak venčanja pokušaju da zadrže u tajnosti. Uzalud. Devojka je bila previše lepa da bi promakla gospodaru. Nije nameravao da propusti ono što mu je običaj dozvoljavao.



Smrt u polju


 I, da skratimo priču. Gospodar je tog julskog dana zakucao na vrata Beline porodice. Ona je poslušno krenula za njim. Išli su polako. Gospodar je nameravao da je odvede do svog dvorca, na konju. Međutim, Bela ga je uzela za ruku i povela prema polju suncokreta. U jednom trenutku je stala i tamne oči podigla prema njemu. Primetila je da su grofove oči svetle. Gledala ge je kao da će u njegovom pogledu naći milost i neki razlog zbog čega ne želi da iskoristi pravo koje je sebi dao... U stvari, nadala se da će videti neki novi, neočekivani izlaz. I za grofa i za Belu vreme kao da se zaustavilo. Stajali su jedno naspram drugog i gledali se. Vetrić je prestao da pirka, lišće je nepomično stajalo. Ptice su ućutale. Da su pogledali, ali nisu, u daljini, u dvorištu, mogli su da vide seljane i članove devojčine porodice.   Mladoženja je sedeo na klupi, pognute glave, svestan poniženja koje mora da pretrpi.
„Da bi bila njegova, moraš najpre biti moja”, rekao je grof devojci nesigurnim glasom.  Bela je nastavila da ga netremice gleda pravo u oči. Zaboravio je na trenutak kad je kao omađijan utonuo u devojčine oči i prestao da veruje u važnost porodičnog običaja. Pa ipak, još čvršće je stegao njenu ruku i povukao je među suncokrete. Bacio je na zemlju i legao kraj nje. Hitro, toliko hitro da gospodar to nije mogao ni da spazi, Bela je zgrabila nož koji je nosio oko pasa. I dalje ga je gledala, ali držeći nož pod njegovim grlom. Da li da ga ubije? Zar da mu dozvoli da je obeščasti? Još jednom ga je pogledala. Samo nekoliko trenutaka ranije pomislila je čak da mu je draga, da će se njena sudbina iznenada okrenuti. Ali ne. Trebalo je najpre da bude njegova, a onda onog stidljivka koji nije imao nimalo hrabrosti da se suprotstavi gospodaru. Zato nije dugo čekala. Oštricu je zabila pravo u svoje srca. Bela je pala pravo među stabljike suncokreta u cvetu. Biljke su se istog časa sklopile oko njenog tela. Gospodar je s nevericom gledao u lepoticu ne verujući šta se dogodilo. Onda je skočio na konja i odjahao. Tek kad je stigao u dvorac, shvatio je šta se dogodilo. Zaljubio se u Belu na prvi pogled. U devojku koja je bila toliko ponosita, a ujedno i plemenita i velikodušna. Poštedela je život njemu kukavici koji nije smogao snage da bude dovoljno iskren i odvažan i povede je sa sobom i ostanu zajedno zauvek! Bilo bi bolje da ga je ubila. Činilo se da je taj događaj odneo mir iz grofove duše. Kao lud, izleteo je iz zamka i počeo da luta. Stideo se samog sebe, a to ga je toliko bolelo.  Išao je i išao naokolo, svuda naređujući da se poseku stabljike suncokreta kako ih nikada više ne bi video. Podsećale su ga na trenutak kad se odrekao sebe. Legenda kaže da je grof nastavio da luta do kraja života poput prosjaka. Kad bi negde video suncokret, činio je sve da tu više nikad ne poraste njegov žuti cvet.

Sunflower eye, Fine Art Print by Marlies Odehnal

photo from site

Eto, to je razlog što je ova biljka jednostavno iščezla iz Evrope.   Suncokret je nastavio da cveta daleko, s one strane Atlantika, tamo gde grof Bijandrate nije mogao da ga uništi. Onda se ponovo vratio u Evropu. Ali, loza grofova Bijandrate već je nestala. Krunice suncokreta koje netremice gledaju u sunce i danas govore o hrabrosti lepotice. Ali i grofu koji se nije usudio da je voli.''...

prevela sa italijanskog

Mirjana Ognjanović

  politikin-zabavnik.rs

U originalu  "Il Medioevo nella Valsesia dei Conti di Biandrate", 

autore  Albino Roma

legenda na italijanskom

(hvala mojoj dragoj prijateljici iz lepe  ''Čizmice'' na pomoći)

Glumica... Momo Kapor

GLUMICA

...''Sledeći!

Ušla je u sumornu učionicu koja je zaudarala na neuspeh što su ga pretrpeli oni pre nje. Gledajući pravo u oči komisiji za prijemni - petorici već izmoždenih profesora. Oni su tog trenutka držali u rukama ključeve pozorišne umetnosti, slave i bogatstva.

- Jeste li već igrali negde?
- Nisam
- Koliko imate godina?
- Dvadeset i sedam.

Znala je i sama da je prestara za prvu godinu studija, a premlada da se pomiri s ostalim stvarima. Stajala je tako na sredini učionice, posmatrajući vrhove već dotrajalih mokasina, i osećala kako je sažaljivo gledaju. Nije imala nikakvih šansi. Kroz prozor na prvom spratu Pozorišne akademije videla je deo trotoara ispred izloga robne kuće i čoveka koji se šetkao paleći ko zna koju cigaretu.

Jedan član komisije je kunjao, drugi je nešto zapisivao, treći zurio u prazno, ostala dvojica su je gledala sa očiglednom dosadom. Već treći dan kako ispred njihovog zastrtog stola defiluju talenti i obožavaoci. Prvog dana još im je i bilo žao tih mladića i devojaka stiglih ko zna odakle, njihovog glumačkog zanosa i ničim potvrđene ljubavi prema pozorištu, ali od jutros su već duboko zaronili u otupelost. Na usnama osećaju posledice popušenih cigareta a u dnu stomaka talog kofeina. Uostalom, šta se tu može? Na ispit se prijavilo preko trista kandidata a glumačka klasa može da primi samo osamdeset novih studenata.

- Pa šta ste nam lepo spremili? - pita umorno predsednik.
- Monolog Julije - rekla je tuho gutajući knedlu.
- Je li neko udarao recke? - upita predsednik.
- Trideset i šesta Julija - odgovori riđa kozja bradica. Dvadeset i jedna Ofelija, devetnaest poena prednosti za Julije!
- Molim? - upita mlada žena.
- Ništa, ništa - kaže predsednik - Samo vi počnite. Izvolite.

„Ne kuni mi se. Ma koliko da se
radujem tebi, ne veseli me ...”

Prenuli su se iz popodnevnog dremeza. O gle čuda! Pet olinjalih, ustajalih intelektualaca pretvoriše se pred ovom ne više tako mladom ženom u pet Romea. Svaka nova izgovorena reč pretvarala je ovu skromnu, minut ranije utučenu mladu ženu u jeftinoj haljini u bestelesni prizor savršene sreće .

„O, laku, laku noc!
Nek mir i pokoj steku se u tebi
Onakvi kakve nosim ja u sebi ...”

Iza poslednje reći ostade tišina u kojoj je još dugo brujao njen zlatni glas. A onda pet iskusnih pozorišnih intelektualaca koji su gledali najpoznatije Julije na svetu, pet uvaženih profesora koji su zevali na najčuvenijim Šekspirovim predstavama podigoše ruke i nešto čudno, nešto potpuno neobjašnjivo naredi njihovim dlanovima da tapšu.

- Bravo! - uzviknu predsednik
- Vi ste rođena glumica, zaista izuzetno ...
- Znate, ovako šta se ovde retko dešava - objasni kozja bradica .
- Jesam li primljena? - upita mlada žena.
- Da li ste primljeni? - reče profesor pružajući joj ruku .
- Mogu li da dobijem potvrdu da sam primljena?
- Šta će vam potvrda, već sutra ćete se upisati i dobiti indeks.
- Ja bih ipak više volela potvrdu .. bila je uporna .
Napisali su joj potvrdu. Recite - upita predsednik - šta će vam kog đavola to parče hartije ?
- Znate, rekla je ona, ja u stvari uopšte ne želim da postanem glumica.

Pogledali su je zapanjeno.

- Imam dve kćeri i muža i ... pa dobro, recimo, srećan brak. Uopšte nisam ambiciozna. I ne bih volela da zauzimam mesto nekom mlađem...

- Ali šta će vam onda potvrda? - promuca kozja bradica .

- Vidite, mada je to srećan brak, ponekad dolazi do svađa i onda, ja često izgubim živce i počnem da vičem da bih postala glumica ili nešto slično! I onda moj muž počinje da se smeje kao lud. „Ti da postaneš glumica, ti?” E, pa sada najzad imam potvrdu da bih mogla. I pokazaću mu je u takvim prilikama, da znate da hoću!

- Šteta, velika šteta .. rekao je predsednik.
- Ali ako se predomislite ...
- Neću se predomisliti - rece izlazeći.

- Gde si toliko dugo? - upita je čovek ispred robne kuće.
- Lekar je imao dva pacijenta pre mene - kazala je - 

Rekao je da ćemo dobiti bebu ... - 

nasmešila se na onaj svoj sanjivi način.''...

Momo Kapor

Bogorodičina kuća u Efesu..

Ovaj citat iz Biblije, kaže da je Isus poverio svoju majku na čuvanje Jovanu Bogoslovu,  koji je poveo Mariju sa sobom u Efes (Anadolija, danas Turska) 37. godine n.e. i ona je prema verovanju neke godine svog života provela  u skromnoj kamenoj kući na južnoj strani Bulbul planine, na 8 km od drevnog Efesa.  

Za  hodočasnike dovoljan razlog da bi ovo postalo najposećenije mesto hrišćanskog hodočašća u Turskoj. Muslimani takođe poštuju taj objekat kao prebivalište majke proroka Ise (Isusa), kao i ortodoksni hrišćani. Trojica papa, Pavle VI godine 1967, Jovan Pavle Drugi 1979, i Benedikt XVI 2006, posetili su ovu svetinju.

 ikona preuzeta sa sajta pokimica.com

Kod hrišćanskih vernika Marijina  kuća je dobila na značaju nakon što je nemačka monahinja Ana Katerina Emerih (1774. -1820.), koja nikada nije putovala dalje od svoje neposredne okoline, u transu imala viziju putovanja apostola Jovana i Marije iz Jerusalima u Efes, pri čemu je opisala kuću u kojoj je Marija živela, sa najsitinijim detaljima. Zapis o toj viziji je sačuvan od strane pisca Brentana. Nemačka monahinja je rekla da je Marija živela u toj kući do svoje 64-te godine, kada je umrla. Sahranjena je u obližnjoj pećini. Nakon nekog vremena kovčeg je otvoren, ali tela i pokrova nije bilo. Od tada je kuća pretvorena u kapelu.Tek nakon 1892. godine ovo mesto je i priznato od katoličke crkve. Od tada je i zvanično mesto hodočašća.  Ovaj kompleks održavaju Italijanske opatice, a finansira ih Vatikan. Slavi se svakog 15. avgusta se na ovom mestu. Na raznim jezicima piše da je ovde živela   Devica Marija. Table koja bi ukazivala da je u ovoj kući živela i upokojila se Marija Magdalena (Blaga Marija), nema. Vodiči  kažu  da je ovde, uz Bogorodicu, živela  još jedna svetica. Kako su istoričari od Vizantije pa do danas konstatovali, ovde je živela Marija Magdalena, i u njoj se upokojila, a ne u Francuskoj, kako pišu „savremeni komercijalni znalci hrišćanstva“ poput Den Brauna. Njeno telo je, kasnije, preneto u Carigrad, a zatim u Rim.

    Crkveni oci, kao i mnogi teoretičari, tvrde da se Bogorodica, posle nekoliko godina življenja ovde, vratila u Jerusalim, sa Jovanom Bogoslovom. U Jerusalimu, u kući Jovanovih roditelja, u vreme Njenog predstavljanja Gospodu, oko odra Bogomajke skupili su se svi apostoli, a tri dana kasnije, nakon što je sahranjena, stigao je i Apostol Toma, koji je poželeo da vidi njeno telo, i pokloni mu se. Kada su grob otvorili, tela Bogorodičinog nije bilo. Uveče se javila i „Nevernom Tomi“, dala mu u ruke njen devičanski pojas u koji je sahranjena, a koji se danas nalazi u Atini. Prazan Bogorodičin grob je u hramu Uspenja Presvete Bogorodice na Maslinskoj Gori, pored reke Kedron, podno starih zidina Jerusalima, gde počivaju i mošti njenih Svetih roditelja, Joakima i Ane. izvor svedok.rs
       

Marijinu kuću, u kojoj je jedno vreme živela Devica Marija i živela i upokojila se Marija Magdalena (Blaga Mara),  najčešće obilaze hodočasnici ili turisti koji su na letovanju na turskoj obali, nakon ili pre obilaska Efesa, jer se nalazi na svega 8 km od lokaliteta. Nema striktnih pravila što se tiče oblačenja prilikom posete, sve je prilagođeno turistima, pa i šorcevi, haljinice etc.

Marijina kuća je  evidentno vizantijske građe i cela je od kamena, a za turiste otvoren je centralni deo i desno od oltara jedna prostorija. Unutrašnjost kuće je u obliku slova T, gde je oltar sa Marijinim likom. Arheolozi su procenili  samu kuću na period između 6. i 7. veka nove ere, dok su  temelji kuće su iz perioda oko 1. veka nove ere. Dakle, kuća je dograđivana. Sa desne strane kuće nalazi se prostor za paljenje sveća, svako može uzeti sveću, ili najviše dve, i zapaliti, a prilog je na dobrovoljnoj bazi.  Zatim stepenicama se spuštamo na nivo ispod kuće, gde se nalazi izvor sa pijaćom vodom, tačnije četiri česme. To nigde nisam na lokaciji pročitala, zato kažem navodno: ''prva česma je za zdravlje, druga je za ljubav, treća za posao, a četvrte za nevernike, mada  piju  i vernici.''  Odmah pored izvora sa leve strane, nalazi se zid sa porukama, gde vernici ispisuju svoje molitve, želje na maramicama najčešće i tu ih uvezuju i ostavljaju.

House of the Virgin Mary  Meryemana Evi Maison de la Vierge

     

 Do brda Bulbul, do mesta Meryemana  gde se nalazi Marijina kuća,  vodi  magistralni put, sa koga se pruža prelep  pogled na pamučna polja,  Efes,  tvrđavu i gradić Selčuk.

 Na izlazu iz Efesa, baš na mestu gde počinje uspon uz Bulbul planinu, nalazi se statua Device Marije (Bogorodice), koju je poklonio hodočasnik Amerikanac.

Ukoliko putujete autom, pre ulaska u mesto, postoji kontrolni punkt, policija i  rampa gde se zaustavljate. Na rampi se plaća karta ''za održavanje okoline'', koja košta 15 TL po osobi, a na karti piše da je ulaz u kuću gde su živele Marije besplatan?!  Pošto su nam tu pokazali gde da ostavimo auto, mi smo ovo shvatili kao plaćanje  parkinga:) Kakva je situacija sa grupnim posetama, ne znam tačno, ali sigurno da ++besplatni++ ulaz i hodočašće Turci  naplaćuju.

mesto za koje se veruje da je ovde nekada bila crkva u kojoj se Marija molila

ikona Uspenja Presvete Bogorodice

suvenirnice na izlazu-ulazu

moj suvenir iz Marijinog vrta

Pored šišarki iz Marijinog vrta, 

ponela sam zadovoljstvo u duši,

 da sam posetila ovo lepo mesto, 

što želim svakom ko u sebi gaji želju 

da dođe ovde...