Olivera Katarina - Aristokratsko stopalo...

*Odlomci *

Iz knjige Aristokratsko stopalo

...'' U plavo predvečerje u čamcu plovimo između vrbaka i ljubimo se, ljubimo . Pada noć  , mesec se šunja između grana ,talasi lako zapljuskuju naš čamac , a mi se polako preseljavamo u stihove Jesenjina , dok nam uzbuđene vlažne ruke nežno pletu mirisne vence ljubavi , a naša se srca guše od ideala i snova . Bila je to ljubav lepote ljiljana , snena i čista kao magle najviših planinskih vrhova i neuhvatljiva kao vazduh koji udišemo i bez koga nema života ''...

...'' Bili smo siromašni i srećni .Svesni da posedujemo nešto izuzetno , umeli smo da se rugamo i veselo podsmevamo svojim praznim džepovima ''...

...''  Danas žalim što sam te svoje stihove bacala iz straha da neko ne otkrije deo moje duše , da je ne ogoli i ne oskrnavi . Neki od tih stihova bili su svakako suviše naivni .Ali , bio je po koji biser koga je trebalo sačuvati . Šteta što najsjajnije iskre naših bića obično ostanu neotkrivene . A možda i treba da je tako .Zašto bi neko drugi čitao ono što je bilo upućeno samo Njemu ''...

...'' Biti zaljubljen u lepotu ,telesnu i duhovnu ,dar je bogova samo odabranima .Onima čije su duše brušene do visokog sjaja . Samo kod takvih fizička ljubav se ne odvaja od duhovne  , već venčane , sijaju kao dragulj duboko u grudima . Ne može svako da doživi takvu lepotu . Proste , grubo sazdane duše to nikada ne dožive . Bog odabere koga će  posuti svojim zlatnim prahom . Samo one kojima prethodno daruje smisao da od života grade umetnost i poeziju ''...

... '' U svemu je vršena negativna selekcija , prema podobnosti , a ne prema znanju , sposobnosti , stručnosti i etici .Zato su u mnogim oblastima isplivavale brahikefalus glave , okrugle , ravnih lica , kao da su ih majke tiganjom udarale . Činjenica da su nas takvi vodili  , oterala je mnoge pametne iz zemlje . Jezik kojim su govorili ,sa upotrebom dva padeža , pa one čuvene frizure sa ulepljenom kosom , prebačenom na jednu stranu . Kravate koje nisu umeli da vežu . Veliki stomaci , naduveni od špricera i trevenki jagnjećih brigada izvirivali su im bez stida ispod pretesnih , zategnutih košulja na kojima je pucala dugmad .Kreveljili su se često oko pevaljki koje nam onda , pravo sa magistrale , dovedu na televiziju proglašavajući ih zvezdama ''...

...''Ratovi koji se nama često ponavljaju sa sobom donose uvek iste užasne posledice .Poremećene društvene odnose , pada morala , nanose primitivizma koji se kao živo blato razliva našim gradovima .Taj nesnosni poremećaj svih vrednosti nameće nam novi tip ljudi koji nam izgledaju kao zatečeni u nekoj tragičnoj farsi .''...

...'' U životu sam jedno naučila : ko te izneveri jednom , izneveriće te još jednom ''...

...'' Uvek su nas učili  da budemo poltroni . U svakom totalitarizmu oni pognutih glava doguraju lako do najviših mesta , a teško onima čija kičma neće da se povija .Tako nakaradno vaspitanje počinjalo je još od malih nogu . Oni koji se ulaguju , tužakaju u školi svoje drugare , kasnije kad odrastu , dodvoravaju se moćnicima , potkazuju i cinkare i tako  idu napred .Takvi nas onda vode i dovedu do ovoga do čega su nas doveli .Stvaranje negativne selekcije urušava celo društvo iz korena ''...

...'' I danas među nama ima ljudi uzvišenog morala koji se od jada i od čemera ne vide .S ratnim vihorom koji je suludom i zlom rukom nošen ,isplivao je mulj na površinu .A ljudi u strahu od smrti kao da su skrenuli s uma ,otimaju ,grabe ,stradaju , ginu ,kao da im nikad nesreće dosta nije . Pohlepa za novcem od nekih je napravila slepce koji od grma ne vide šumu .A otac Tadej nas opominje da i biljke čitaju misli . Kako mi postupamo prema njima  , tako nam one uzvraćaju . Zle misli donose nesreću , a misli su snažne , prodiru u večnost . Ima još nade za nas . Treba samo da naučimo da slušamo umnije od sebe . I ne samo da ih slušamo ,  već da ih čujemo i tako se vladamo . Da izbacimo male bogove  koji u nama čuče i bacaju nas u velike zablude ''...

...'' Na jeziku malih naroda napisani su nizovi sjajnih dela koja često ostanu nepoznata svetu .Poezija se tečko prevodi .Tu leži i tragedija jednog Njegoša. Moćni zapadnjaci priznaju samo svoju hegemonu umetnost .A mi često poznajemo i njihova beznačajna dela koja se snagom velikog jezika lako probijaju  , a ponekad i bezrazložno veličaju .To je sudbina Malih , Velikih ''..

...''Sećam se jednom  , profesor mi je postavio pitanje iz teorije muzike na koje nisam znala da odgovorim .Pocrvenela sam od stida kao paprika . A moj profesor , koji je primetio da bih od sramoteu zemlju propala , krene ceo čas da nam priča o lepoti stida . O tome kako je divno da u ovom devijantnom , deformisanom svetu  još ima onih koji znaju da se postide . Svet je ,  govorio je , zaboravio na stid i zato kad se sretne kod mlade devojke stid , tome se i nebo raduje ''...

...''Susret sa Galetom poprimio je sve čarobne boje i mirise jeseni .Lagano i setno gazimo opalo rumeno lišće Kalemegdana što pod našim nogama šušti kao listanje starih knjiga . A meni se vraćaju slike onih naših proteklih zima na Kalemegdanu  , kada je pucao led na rekama  , nošen uzburkanim talasima  , i topio se debeli sneg pod našim nogama od letnje žege koju smo tada nosili u grudima . Dugo smo ćutali . Svako sa svojim osećanjem povređenosti . Disali smo teško  kao cvetovi kojima otpadne koja latica ''...

...''Nije srce pumpa , niti su osećaji samo hemija , kako se danas pojednostavljeno tvrdi . Čovek je otišao u svemir , a nije saznao šta krije njegovo malo srce koje nosi u grudima . Još uvek je samom sebi čovek velika tajna ''...

...''Žive deca i posle oca naročito ako je bio tiranin ''...

...'' Imao je krupne i crne oči u čiju su tamu potonule sjajne zenice  , kakve imaju samo vukovi .Naslutila sam da su te oči znale i da izazovu ledenu stravu , da preseku krv u žilama ,a opet , na momente ,gledale su me toplo , kroz modru maglu , sa nekom blagom dubokom setom . Šta li je to video u meni što je isteralo kurjaka  iz njegovog pogleda , u kome je ostalo samo nebo beskrajne nežnosti . Između metalnog bljeska očiju i širokog osmeha čednog deteta , postojao je upadljiv nesklad , iz koga se mogla naslutiti sva složenost njegove izuzetne ličnosti , srca okrutnog koje je ipak umelo da san pretače u javu ''...

...'' Svim srcem sam osećala da tu ne pripadam . To nije bilo moje jato , bila sam u jatu grabljivica , sovuljina, jeja , a ja pripadam malim pticama koje vole da se ljube i da pevaju ''...

...'' A sada više ne mogu da prepoznam neke ljude koji ulicom prolaze kao naduvani baloni što lebde iznad tla . Imam ponekad žarku želju da ih iglicom bocnem da splasnu i spuste se na zemlju , postanu normalni ,ono što jesu ''...

...''Rusiju sam zamišljala iz opisa ruskih klasika koje sam gutala , i preko muzike koju sam sa ocem pevala .Zamišljala sam je uvek kao beskrajno uzbudljivu zemlju u kojoj su nicali veličanstveni stihovi Bloka , Puškina i Jesenjina .Tu je rođen najveći od najvećih - Dostojevski , pa Tolstoj ,Čehov , Gorki ,Gogolj .Fascinirao me taj nepregledni prostor . Zamišljala sam da se u daljini spaja sa nebom ogromna stepa kao more .Tu su se prvi put zaorili zvuci Čajkovskog i Glinke i zalepršali beli labudovi čuvenog ruskog baleta . ..

Kada kažem Rusija , osetim kako miriše sneg . Vidim kako po beskrajnoj belini sa golih grana pada žuto lišće visokih breza , koje se poslednje predaje ''...

.
..''Nema opasnih mesta za pametnog čoveka ''...

citati iz knjige “Aristokratsko stopalo”, Olivere Katarine.

 Izdavač ''Prosveta'' , drugo, dopunjeno izdanje, 2006.