уторак, 01. мај 2012.

Borač - zaboravljeni srpski grad...

*In giro per Serbia*

 

 

autor  fotografije je Vladimir Mijailović,čovek koji mi je dao ideju, svojim putopisom, da odem u Borač

 

Odavno znam za srednjevekovni grad Borač,
ali sam tek zimus videla neke fotografije i čvrsto rešila da posetim to mestašce, čim otopli.
Rođendan mog muža smo želeli da učinimo nezaboravnim tako što ćemo ga proslaviti na nekom novom, lepom mestu, daleko od gužve, buke, grada.




Srećan rođendanko, Malko:)

Borač je bio pravi pogodak...

Zato ću ovde detaljno predstaviti ovo prekrasno mestašce, nepravedno zaboravljeno i zapostavljeno,
a može biti divan izbor za jednodnevni  izlet ljubiteljima prirode, šume, slobodnog penjanja, istorije i arheologije,
a ponajviše ljubiteljima ptičjeg cvrkuta..



krećemo ALL STARS GENERACIJO

 

 

*PUTOPIS IZ SRBIJE*

 

 

 

približavamo se selu





Gružansko selo Borač, u blizini jezera Knić u srcu Šumadije, udaljeno je oko 150 kilometara od Beograda,
30 km od Kragujevca,
na putu Kg-Mrčajevci, skretanje desno .
Nekada veliki i značajan srednjevekovni srpski grad, danas sasvim zaboravljen...







 Ono što ovaj živopisan kraj čini posebnim jesu mir i tišina i Borački krš, pomalo neobičan za Šumadiju, uzdignut iznad samog sela.  Zanimljive iskopine kazuju da je grad star barem dve hiljade godina. Pripadao je mnogima, ali je najveći procvat i značaj dobio  u srednjem veku. Ovdašnji meštani rado prepričavaju njegovu istoriju, ne krijući ponos što su velika imena srpske istorije baš ovaj krš iznad sela, odabrali za mesto svoje vladavine. 

Kao sastavni deo srpske države Borač se pominje 836. godine kada je župan Vlastimir suzbio česte napade Bugara i proširio granice svoje države do Save.
  u 10. veku često prelazio iz ruke u ruku Mađara, Bugara i Vizantije, sve do 1183. godine kada je Borač konačno preuzeo veliki raški župan Stefan Nemanja. Nemanjini naslednici su najviše utvrdili i proširili grad  . Prvi put, Borač se u nekim državnim  pisanim dokumentima pominje u vreme kada je Stefan Prvovenčani podigao Žiču i kada je, prema jednoj povelji, Žiči pripao i grad Borač. Od kolikog je značaja bio Borač u to vreme govori i podatak da je u ovom gradu boravio i car Dušan, koji je 1354. godine tu spremao vojsku za rat protiv Ugara koje je predvodio Karlo.  U ovom gradu je rado boravio i knez Lazar, koji je Borač koristio za pripreme za napad na Nikolu Altomanovića. Boraveći ovde, knez Lazar je obnovio deo grada , ali Grad, kako je bio najčešći naziv za Borač u srednjem veku, dobija na još većem značaju posle Kosovske bitke. Borač je bio i omiljeno mesto despota Stefana Lazarevića. Posle smrti despota Stefana, njegov sestrić despot Đurađ Branković preuzeo je Borač, gde je neko vreme bilo i mesto njegove vrhovne vlasti. Ovo su bili i poslednji veliki dani za grad Borač. Godine 1438. turska vojska predvođena Muratom Drugim zauzela je i porušila Borač, od kada u potpunosti gubi značaj.

Borač su tokom vekova posećivali i u njemu živeli brojni vlastelini, carevi i kraljevi. U njemu su sklapani važni istorijski dogovori, potpisivani paktovi, a za sam grad su se otimali Bugari, Mađari, Turci i Srbi. I sama legenda kaže da je ime nekadašnjeg grada, a današnjeg sela, poteklo od reči „boriti se“. Voleli su Borač i u njemu često boravili i despot Stefan Visoki, Đurađ Branković, Jerina...

Priča se da je izgradnji (obnovi) grada najviše doprineo despot Stefan Lazarević. Svedoči o tome i povelja koju je izdao Dubrovčanima. S kolena na koleno se prenosi priča da se Stefan, primivši goste iz daleka, popeo na najvišu stenu sa koje pogled puca na Šumadiju, pokazao rukom na polja, šume, reke i plodne oranice, i onako, više za sebe, rekao:
 „Ima li još negde takve lepote?
 Kad dođoste videste samo kamen, 
a kad stadoste na kamen videste i rodne njive, i šljive, i žito.
 Bog sve dade gradu Borču“.
 Upravo je ovde,  2. decembra 1405. godine, Stefan Lazarević potpisao sa Dubrovčanima hrisovulju o slobodnoj trgovini. Na žalost, nema previše podataka o tome kako je izgledao sam grad. Sa nadmorskom visinom od 507 metara, lako se može zaključiti da je dominirao nad čitavom okolinom. Knjige su zabeležile da je bio podeljen na Gornji i Donji grad. Veruje se da je u gornjem delu grada bila smeštena vojna posada i uprava, a u donjem skladišta, stanovi i drugi objekti. Borački grad je služio da se u njega skloni srpsko stanovništvo, odnosno građani Gruže od najezde neprijatelja
Koliki je značaj imao ,možda dovoljno govori i podatak da ga je mletački kartograf fra Mauro ucrtao u mapu sveta. Ovdašnji narod rado pominje i Radiča Postupovića, čelnika kneza Lazara, koji je i sam jedno vreme ovde živeo. Koliko su meštani voleli ovog kosovskog junaka govori i to da su mu poklonili dve čizme dukata od kojih je on kasnije podigao manastir Vraćevšnicu. Puno se radilo, ali i trgovalo. Prodavala se stoka, žito, vosak, vuna... Ovde su se pisale i crkvene knjige, crtani projekti za srpske manastire, a u samom Borču, od 13. do 15. veka, bila su dva manastira i čak devet crkava
 Srednjovekovni grad Borač, svojim visokim stenama i hridima se nadvio nad samu varošicu. Doduše, od samog srednjovekovnog grada je malo šta ostalo. Rušilo ga je vreme, ratovi i borbe. Ipak, svaki kamen ovog krša bi i danas mogao da priča kako se nekada ovde živelo, kako se za Srbiju nekad borilo. .






 prvo  obilazimo seosku crkvu, i zato prvo opis o njoj, a potom putem pored crkve, nastavljamo pored groblja, da se polako penjemo do ostataka tvrđave i Boračkog krša na 507 m nadmorske visine sa našim malim dečakom, 
naoružani dobrom voljom.







 O Boračkoj crkvici

Ispod samog krša, sa tri strane zaštićena strmim liticama, nalazi se malena crkva iz 14. veka posvećena svetom arhangelu Gavrilu. Vidljiva je tek kad se kamenom stazom koja vodi između stoletnih lipa dođe do nje. U porti crkve Sv. Arhangela Mihajla , raste lipa čije stablo ima obim od 5,20 metara. Pored ovog pravog orijaša među lipama čija se starost procenjuje na oko 350 godina, u „aleji lipa „, kako meštani nazivaju ovaj deo porte,  raste još tridesetak lipa, među kojima su neke stare oko 200 godina. Poznato je da je u samom rimskom, a zatim i u srednjevekovnom gradu , jedan deo bio zasađen lipama, a to mesto se i danas zove Lipar.  Pretpostavlja se da su lipe koje rastu u porti crkve potomci baš tih lipa.
 Na ulazu u hram stoji da je iz 1359. godine, mada postoje jasne indicije da je još stariji. Pored toga, to je jedini sačuvan hram od 11 ili 13 crkava koje su postojale u srednjovekovnom Borču. 1553. je najverovatnije izvršena prva obnova hrama i dozidana priprata, dok za trem stoji da je dozidan u XIX veku, i to u doba Kneza Miloša. Dakle, najverovatnije crkva potiče iz vremena Cara Dušana, ili nešto pre njegove vladavine, a njen ktitor je najverovatnije Radič Postupović koji je u narodoj, epskoj poeziji poznat kao Oblačić Rade. Uzgred, ova crkva je bila u samom podnožju grada, tako da je u to vreme kategorisana kao obična kmetska crkva, ako se crkve uopšte mogu kategorisati na taj način. To samo govori o veličini i moći grada Borča u to vreme. (Zamislite danas grad koji ima potrebe za 13 crkava.) 
Na žalost, danas ta jedina preostala crkva opslužuje nekoliko sela. 
Svaki kamen ovde svedočii o moći srednjevekovne srpske države.
 Mada su još krajem šezdesetih godina izvedeni konzervatorsko restauratorski radovi na arhitekturi i živopisu boračke crkve, ona nije izazvala veću pažnju istraživača. M. Đ. Milićević prvi pominje „Boračku" crkvicu i objavljuje prepis ktitorskog natpisa sa istočnog zida priprate. Pored toga što jasno ukazuje na datum nastanka fresaka — 20. juli 1553 — natpis na istočnom zidu boračke priprate sadrži i podatke ο ktitoru, posveti hrama i ο širem istorijskom kontekstu u kojem je ova celina nastala. Crkva Arhistratiga Mihaila živopisana je trudom protopopa Jovana, u vreme episkopa Makarija. Na žalost, obe ličnosti su nam za sada nepoznate. Možda bi se u episkopu Makariju mogao prepoznati budući patrijarh iz porodice Sokolović, za koga ce vezuje obnova Patrijaršije 1557.Pored Jovana i Makarija, natpis pominje „čeda agarenska" i „cara Sulimena", u čije je vreme hram oslikan. Jasno je da će „dani agarenskih potomaka" odnose na doba turske vladavine, dok je „car Sulimen" svakako sultan Sulejman II Veličanstveni (1520—1566), koji u trenutku živopisanja boračke crkve vladao Osmanskom državom.Između oznake za godinu i oznake za mesec, odnosno dan, ispisivač natpisa uneo je još jedno obeležje vremena u kojem su okončani radovi u Borču. To vreme okarakterisano je nekim  pridevom što znači teško ili nasilno,i verovatno treba da dočara prilike u srpskim zemljama koje su Turci porobili.

Staro groblja iz 17. veka, kao i spomen ploče u crkvenoj porti iz 14. i 15 veka, su zapravo, kamene knjige sa kojih može mnogo toga da se pročita. Međutim, gotovo je neshvatljivo da pored ovoliko podataka o Boraču i toliko materijalnih dokaza koji leže svuda, ali i okolnim njivama, da se niko od zvaničnih institucija konačno ne zainteresuje za neka ozbiljnija naučna istraživanja.










posle obilaska crkvice nastavljamo dalje uzbrdo uživajući u predivnom pejzažu ovog sela i regije









 kuće male, krečene u belo, pravo šumadijsko selo,
pokrivene ćeramidom, velika dvorišta, ograda drvena ili od naslaganog boračkog kamena,
stari drveni vajati...










približavamo se šumi, kuća više nema, pratimo obeleženo drveće




 Tata, nosi me!!!





 počinje 'čarobna šuma u kojoj živi Nodijev drugar patuljak Uško
 i Jovan, radosno skakuće i penje se kroz šumsku stazicu bez ikakvih problema..
A šuma sve gušća, tamnija, mekana, mahovinasta, sa divnim mirisima i stanovnicima.
Dišemo i dišemo i dišemo... punim plućima...






 dolazimo do vrha,
gde pre da gledam,
pogled na sve strane odmor za oči,
naša lepa, pitoma, šumovita Šumadija
naša lepa Srbija





 Borački krš je prirodni fenomen, odnosno andezitska kupa koja se neprirodno izdiže iz zatalasane lepote gornje Gruže. Sa stena Boračkog krša koji je obrastao samo zakržljalim grabom, trnom i divljom plavom i žutom perunikom koju je ovde doneo despot Stefan Lazarević da ukrašava vrtove Borača koji je u to vreme bio njegova rezidencija, pruža se pogled čak do Goča i Stolova, pa nije slučajno što su ovaj krš Rimljani izabrali za svoje utvrđenje kao predstražu za veliki grad koji se nalazio na mestu današnjeg sela Radmilovići, koji je u to vreme imao oko 40 hiljada stanovnika.
 Borački krš - na 515 m nadmorske visine, čine ga jako strmi, stenoviti, razriveni delovi vulkanskog masiva Ješevca, delovanjem spoljašnjih sila stvoreni su neobični erozivni mikrooblici reljefa, tzv.glavuci, koji pitomoj Gruži daju i obeležje divljine, a planinare podsećaju na Durmitor. 
Pomenuti glavuci predstavljaju prirodni fenomen u Šumadiji, a ima ih u raznim oblicima, 
zavisi od vašeg oka i inspiracije.




osvojena tvrđava i sad polako nazad
kroz predivnu šumu



šumska vila je dala 'čokolaku' Jovanu


Ovo pesme se setih tamo i rekoh moram je ubaciti, jer to je baš tooo....


''I ovaj kamen zemlje Srbije,


Što preteć suncu dere kroz oblak,


Sumornog čela mračnim borama


O vekovečnosti priča dalekoj,


Pokazujući nemom mimikom


Obraza svoga brazde duboke.


Vekova tavnih to su tragovi -


Te crne bore, mračne pećine;


A kamen ovaj, ko piramida


Što se iz praha diže u nebo,


Kostiju kršnih to je gomila,


Što su u borbi protiv dušmana


Dedovi tvoji voljno slagali,


Lepeći krvlju srca rođenog


Mišice svojih kosti slomljene,


Da unucima spreme busije,


Oklen će nekad smelo preziruć


Dušmana čekat ćete grabljive.


- I samo dotle, do tog kamena,


Do tog bedema…


Nogom ćeš stupit, možda, poganom?


Drzneš li dalje?… Čućeš gromove,


Kako tišinu zemlje slobodne


Sa grmljavinom strašnom kidaju,


Razumećeš ih srcem strašljivim


Šta ti sa smelim glasom govore,


Pa ćeš o stenja tvrdom kamenju


Brijane glave teme ćelavo


U zanosnome strahu lupati,


Al' jedan izraz, jednu misao


Čućeš u borbe strašnoj lomljavi


"Otadžbina je ovo Srbina!…'
'Đura Jakšić





i kad se naposletku, već pomalo umorni i gladni vratismo u selo,
odosmo u seosku kafanu, poznatiju kao Etno dvorište da nešto prezalogajimo sa boračke trpeze
odlučismo se za svadbarski kupus, domaći sir i proju...i sok od domaćih jabuka...







Noć je tu negde... 
Odlazimo polako iz neobičnog šumadijskog sela
puni utisaka, mirisa, boja koje smo upijali, pune duše i stomaka:)))

...'iz sela kroz koje put ne prolazi, već se u njemu završava''....



 
izvor 1
izvor 2
izvor 3
izvor4


8 коментара:

  1. Ah kakve li lepote!!! Divne su slike, i bas mi je drago sto nisi "stedela" na njima!:) Za Borac sam cula ali da je ovako lepo mesto nisam ni sanjala!! I ti mi super izgledas, top na prugice je bingo!:)
    Jelena

    ОдговориИзбриши
  2. Lijepe fotografije, lijepo mjesto i nadahnuti opisi nekoga ko je zaljubljen u svoju zemlju :)

    ОдговориИзбриши
  3. Hvala,draga,,imas pravo..apsolutno bezuslovna ljubav!nisam o tome razmisljala do sad,nekako mi je to kao normalno,kao kad dete voli majku,mislim da je tako kod svih...ali ako ipak sebe uporedim sa nekim drugim ljudima,necu reci da oni ne vole svoju zemlju,nego da ja ipak vise i cesce to cinim:)
    a da znas tek koliko ja volim Peru ,Novi Zeland,Spaniju,al eto jos ih nisam videla:(...

    ОдговориИзбриши
  4. Jao, kako su mi divne ove slike, predivno!!!

    P.s.: Mali Giveaway na mom blog-u :)

    xx

    ОдговориИзбриши
  5. Prekrasan, prekrasan post!! Prokrstarili smo letos Sumadiju, a niko nam nije ni spomenu Borac. Al' zato vasar u Batocini jeste.. :))

    ОдговориИзбриши
  6. Kako lepe slike,odavno se interesujem za Borac i okolna sela u Knicu! Vidim da ste se lepo proveli!

    ОдговориИзбриши
  7. Svaka cast na trudu. Borac je nasa jahacka destinacija 😊 Ljudi su odusevljeni njegovom magijom i energijom koja prozima sve i svakoga...

    ОдговориИзбриши
  8. Svaka cast na trudu. Borac je nasa jahacka destinacija 😊 Ljudi su odusevljeni njegovom magijom i energijom koja prozima sve i svakoga...

    ОдговориИзбриши