Book GIVEAWAY (9.2.2012.)...

Dragi ' followeri',
s obzirom da je moj Blogić prešao 100. post a sada i stekao preko 100. pratioca,
odlučih da napravim mali GIVEAWAY...

Naravno, pošto se ljubav prema knjigama veoma neguje u mom domu (čitaj na Blogu),
a znam da mi ima sličnih knjigoljubaca, poklon je KNJIGA...

Istanbul,
turskog nobelovca 
 Orhana Pamuka

Uslovi koje biste trebali ispuniti----

1.  da volite knjige i da znate da ih čuvate :)

2. da vam se dopadaju putopisi  i autobiografije, jer ova knjiga je mix toga

3. da pratite moj blog preko GFC ili Bloglovina

4.u poruci  ostavite svoju imejl adresu ( da bih vas kontaktirala)

i napišite  vašu omiljenu rečenicu - vodilju, što će biti od presudnog značaja pri izboru...

proglašenje pobednika 9.2.2012.

Odlomci

--Da li je tajna Istanbula u njegovom siromaštvu koje živi pored slavne istorije, što nasuprot tome što je toliko otvoren za spoljne uticaje vodi zatvoren mahalski i društveni život i što mu se svakodnevica sastoji od trošnih, krhkih odnosa u pozadini veličanstvene prirodne lepote okrenute spolja? Ali, svaka priča vezana uz opšte karakteristike jednog grada, njegov duh ili biće, pretvara se posredno u razgovor o našem sopstvenom životu, a još i više o našem sopstvenom duhovnom stanju.

Grad nema drugog centra osim nas samih.--

Orhan Pamuk, Istanbul

--Pisati o svom gradu nije nimalo lako. Slično je pokušaju da se opiše najbliskije biće. Ono koje je dato, bez pitanja da li ga volite ili ne. Jer grad je kao porodica u kojoj ste rođeni: ona je mogla da učestvuje u odluci hoćete li joj se pridružiti. Ali vi niste mogli o tome da odlučujete.

Orhan Pamuk je za vodiča odabrao nesumnjivu ljubav prema Istanbulu. I onda kada ga opisuje tamnim tonovima. Ovo je grad-knjiga u crno-belim kontrastima; topografija i duše i tela centra jedne imperije, a iz perioda njegove dekadencije u vreme Pamukovog detinjstva i mladosti.

Knjiga počinje kao saga o porodici, a završava kao portret grada.

Ovo je zapravo biografija Istanbula i autobiografija Orhana Pamuka.--

Vladislav Bajac

''Postoje pisci koji poput Konrada, Nabokova, Najpola pišu uspešno menjajući jezik, naciju,kulturu, zemlju, kontinent, čak i civilizaciju. Kako god da su njihove stvaralačke individualnosti dobile snagu od progonstva ili iseljeništva, znam da je ono što mene određuje to što sam oduvek vezan za istu kuću, ulicu, prizor, grad. 
Ova vezanost za Istanbul znači da je karakter grada ujedno i sudbina čoveka...''

''Voleo sam tramvaj što je od 1914. godine prolazio našom ulicom i povezivao Mačku, Nišantaš. Trg Taksim sa Tunelom, mostom Galata i siromašnim, oronulim istorijskim delovima grada koji su mi se tada čilnili kao neka druga zemlja. Njegovo stenjanje koje je dopiralo do mojih ušiju kao neka tužna muzika u noćima kada sam rano legao, njegovu unutrašnjost prekrivenu drvetom, staklo boje plavila za veš na vratima s rezom između vozačevog mesta i sedišta za putnike i , na poslednjoj stranici dok sam sa majkom čekao vreme polaska, vozača koji mi je dozvoljavao da se igram gvozdenim polugama... U povratku ,činilo mi se da su ulice, zgrade, čak i drveće crno- beli..''

''Posle detinjstva, uvek sam stanovao na brdu sa koga se vidi i nadzire Bosfor, iako iz daleka , među  zgradama, kubetima, bregovima. Mora biti da je zbog tog duhovnog značenja koje nosi mogućnost da se vidi Bosfor, makar i iz daleka, prozor koji gleda na more u istanbulskim kućama preuzeo mesto mihraba u džamijama (oltara u crkvama, teve u sinagogama), a u sobama za sedenje se smeštaju fotelje, divani, stolice, sto za ručavanje, tako da uvek tamo gledaju. Druga posledica žudnje da se Bosfor može videti iz kuće je ta što Istanbul sa nekog broda koji iz Mramornog mora ulazi u Bosfor izgleda poput miliona pohlepnih prozora koji su otvoreni da pilje u taj brod i Bosfor i koji jedan drugom presecaju vidik i nemilosrdno iskaču jedan ispred drugoga..''

...''Da li je to vezanost za jednu kuću - zato što posle pedeset godina i dalje živim u istoj zgradi. Kuća je za mene važna više zato što je centar sveta u mojoj glavi nego zbog lepote soba i stvari. Ali, u pozadini moje tuge, nalazilo se i indirektno, zbrkano i detinjasto naslućivanje roditeljskih svađa, siromašenje koje je dolazilo zbog stalnih bankrotstava moga oca i strica , velikih sukoba oko imovine u porodici. Umesto da zrelo shvatim svoju muku u celini, da sa njom mogu da se suočim, u najmanjem,da bol otvoreno iznesem neposredno govoreći o njemu, pretvorio sam ga u tajanstveno osećanje čudnim promenama središta moga uma ,igrama obmane i zaborava.

To osećanje stapalo se s drugim svetom u mojoj glavi i osećanjima krivice. Da nazovemo to zbrkano stanje tugom. Uporedimo tu tugu sa parom koju čajnik što neprekidno vri nekog hladnog zimskog dana pravi na staklu prozora, koja zamagljuje stvarnost zato što nema lepotu prave prozirnosti, zato što služi da sa njom lakše živimo. Ovaj primer sam odabrao zato što zamagljena stakla bude u meni tugu. Još uvek mnogo volim da gledam u ta stakla a da zatim ustanem i prstom nešto pišem i crtam po njima. Zato što i govorenje o tuzi ima jednu takvu stranu. Pišući i crtajući prstom po zamagljenom staklu ,odagnavam tugu u sebi, zabavljam se, i na kraju svih tih oslikavanja i pisanja , mogu da očistim staklo i vidim prizor napolju. Ali, na kraju i prizor čoveku izgleda tužan..''

Srećno...

photo:.old-istanbul.com