Mnoge žene maštaju da im voljeni čovek, po mogućstvu još i pesnik, pa makar u duši, napiše i posveti neki stih...
Jednoj posebnoj ženi sa mnogo 'svetlosti u sebi', se upravo to desilo. Njen voljeni - blistavi pesnik, napisao joj je najlepšu ljubavnu pesmu na srpskom jeziku, uzvišenu 'katedralnu' , i učinio je najpoznatijom Lenkom na svetu..
Iako se navršilo i malo više od jednog veka, od nastanka te najlepše pesme, njihova neobična priča ne prestaje da fascinira i inspiriše ljude. Slikali su ih, pisali knjige o njima, priče.. Neke priče treba ponoviti...
Ovo je
priča o onima koji su 'sve imali, a opet ništa imali nisu'... Njihov točak sudbine počeo je od siline obostranih emocija da se kreće u pogrešnom pravcu... I tu spasa nije bilo ni u Svetoj Mariji od Spasa -
Santa Maria Della Salute, kako tužnih ljubavi ima ..
Lenki Dunđerski i 'njenom' pesniku-Lazi Kostiću
Laza Kostić, (12. februar 1841 - 26. novembar 1910), bio je jedan od najznačajnijih srpskih intelektualaca devetnaestog veka. Poeta, pisac, mislilac, esteta, kritičar, novinar koji je govorio 8 jezika, doktorirao prava na latinskom jeziku u Pešti; posvećeni sportista (osnivač veslačkog kluba „Danubius“, preteča jačačkog sporta - današnjeg body building-a), neverovatno svestrana ličnost kakvoj nadaleko nije bilo ravne. Po svom znanju, svestranom obrazovanju i doprinosu razvoju srpske i svetske kulture spadao je u intelektualnu avangardu i elitu Evrope i sveta devetnaestog veka.
U istoriji srpske književnosti, između ostalog, ostaje upamćen po grandioznom delu „Santa Maria della Salute“ koje predstavlja vrhunsko delo lirike i poezije.
Prevodio je Ilijadu i Odiseju sa grčkog, Šilera sa nemačkog, a kao veliki poštovalac dela Vilijama Šekspira i prvi srpski šekspirolog, posvetio je 50 godina izučavanju dela, pisanju kritika i osvrta o Šekspiru: od 1859. do 1909. što je još uvek najduži period u kome se jedan Srbin bavio engleskim bardom. Laza Kostić preveo je 4 tragedije: Romeo i Julija, Hamlet, Kralj Lir i Ričard Treći.
Neponovljiv i jedan ostaje u vekovniku civilizacije zapamćen za sva vremena...
Taj naš Laza, veliki srpski pesnik, nikada nije bio pesnik - "romantični eksploatator", a još manje Kazanova. Ali je zato imao takav usud da se pod starost fatalno zaljubi. Sa ženama sreće nije imao - prva njegova ljubav završila se smrću devojke, 1862. godine, kad je Kostić
imao dvadeset jednu. Sledeća se udala za drugoga, a treća za trećega
(1871. godine). Izgleda, one su s
praktičnim majkama, razmotrile pesničku prirodu ovoga genija, a onda utekle stabilnim, možda malo bezbojnim ljudima. Njegov veliki prijatelj i
dobrotvor, doktor medicine i književnosti, Milan Savić, tvrdi
da je Kostić u mladosti više puta bio zaljubljen, "ali nikad ozbiljno i
strašno". Bilo je to "platonski".
Ali, onda je došla Ona, Jelena - Lenka Dunđerska (1870 - 21.novembra 1895. "devojka izvanredne lepote", drugi dodaju da je bila i "pomalo
čudna"), visoka plavooka kćer najimućnijeg čoveka u prebogatoj Vojvodini. Našeg pesnika nije opčinila samo njena lepota, njeno znanje nekoliko
svetskih jezika, njena jahačka veština, njena skromnost, nego zasigurno i
njena naklonost umetnosti, jer je lepa Lenka pisala pesme, lepo crtala, imala visoko muzičko obrazovanje i
glas kome bi se, kako je zapisano u jednom natpisu iz 1888. godine u
“Ženskom svetu” radovale najveće svetske operske scene. Svirala je i na klaviru vrlo lepo i ponekad u četiri ruke sa svojom prijateljicom
Vidom Varađanin.
U Čelarevu se prepričava legenda o starom klaviru koga je Bezeredi
otkupio od jednog ruskog grofa koji ga je, bud’zašto prodao kako bi
vratio kockarske dugove… godinama je stari raštelovani klavir čamio u
predvorju dvorca i upravo je on, mnogo godina kasnije, Lazaru Dunđerskom
poslužio kao inspiracija da „oživi“ dvor i njegova vrata širom otvori
za umetnike svih profila… Od tada je u dvor, pored ostalih umetnika
(Paja Jovanović, Stevan Todorović…), često navraćao i čuveni srpski
poeta Laza Kostić koji je bio veliki prijatelj Bogdana Dunđerskog i kum njegove dece…
I stari klavir je najzad pronašao vešte prste prelepe Lenke, Lazarove ćerke koja je na njemu često svirala.
 |
| Lenkin klavir |
|
 |
| Dvorac Sokolac kod Novog Bečeja |
|
 |
| Lenkina soba u Sokolcu |
 |
| Dvorac Dunđerskih u Kulpinu, ispod Lenkina biblioteka |
|
Laza je, nemajući kud po
povratku sa sedmogodišnjeg izbivanja na Cetinju, odseo u dvorcu
Dunđerskih . Tu je uvek imao svoju sobu kao i u njihovom
novosadskom hotelu “Kraljica Jelisaveta”. Radi se o četiri godine, od 1891. do 1895. A leta su duga i dosadna - dvorac, birani gosti, park, šetnje, razgovori,
kočije, tišina. Dakako da je mladoj devojci bilo čast da priča i
šeta svakodnevno sa najvećim srpskim pesnikom, a Laza je u svojoj
pedeset i prvoj godini bio veoma lep i bez ijedne sede. Upravo tu počinje nadaleko poznata priča o ljubavi ostarelog pesnika
Laze Kostića i mlade lepotice Lenke Dunđerski. Upravo u dvorcu u
Čelarevu Lenka i Laza su se upoznali i provodili najviše vremena
zajedno.Svestan ogromne razlike u godinama Laza je tugovao duboko svestan razlike u godinama i socijalnog
statusa, kumovske veze kao nemogućnosti svoje veze sa Lenkom, pokušava da joj
pronađe pravog mladoženju.
 |
| Ulje na platnu-Laza K.-Branislav T.–Cifon |
Da li je jedna Lenkina rečenica oterala Lazu iz kuće Dunđerskih?
Verovatno jeste. Posle nekoliko meseci druženja, razgovora tokom dugih
šetnji, Laza je jednom prilikom rekao Lenki kako zna za glasine o njenoj
udaji. Sve je očekivao, ali ne i odgovor koji ga je ošinuo kao munja.
Otreznio. Slomio. Odgovor posle kojeg je shvatio da su njihova viđenja
mnogo više od običnog druženja. Lenka mu je, naime, rekla da bi mogla da
se uda jedino za čoveka kao što je on, a da takvog još nije upoznala
niti za njega čula. A pesnik je bio svestan da mu Lazar ne bi dao kćer,
ne samo zbog toga što je bio bez položaja i prihoda već i zbog razlike u
godinama. I naš se pesnik od te rečenice uplašio,
pa je, setivši se da je jednom spominjala kako se divi Nikoli Tesli,
pomislio da bi on mogao biti njen suđenik.U pismu Tesli od 12. juna 1895. on kaže:
“Hoću da vas oženim… Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, pa ipak! Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvog sveca. Onomad sam je gledao u manastiru kako celiva neke mošti, suhu ruku nekog sveca, pa u zanosu od onog tamjana i od one ljepote, čisto sam se začudio kako se ona mrtva ruka ne podigne da je zagrli.“
Očito je Lazar mislio da on nije dobra partija za nju, i
sklonio se, a ona “svisnula” kako piše u čuvenoj pesmi. Dakako, opterećivala
ga je i verenička reč data Julijani Palanačkoj, materijalna
nesigurnost, strah od ljubavi i od svete i svetle mladosti Jelene
Dunđerske.
 |
| Sava Stojkov sa svojim slikama Laze i Lenke |
|
Ko zna kako je Laza provodio vreme u Krušedolu i o čemu je razmišljao u manastirskoj tišini. Lomio se, to je sigurno. Dokaz tome su i pisma koja je u to vreme, a i kasnije pisao svojim prijateljima. Bežanje Lazino u manastir nije ništa rešilo. Umoran od boemskog života, očigledno u zabludi misleći da samo fizički
daleko od Lenke može da je zaboravi, Laza se odlučuje na, za mnoge, očajnički korak –
ženi se bogatom somborskom udavačom Julijanom Julčom Palanačkom, koja
je „svog Lazu” verno čekala punih četrnaest godina i dočekala svadbu u
Somboru 22. septembra 1895. godine. Jedan somborski hroničar ironično je
zapazio da su mlada i mladoženja na venčanju imali ravno sto godina.
Lazi je na venčanju kumovao Lenkin otac Lazar Dunđerski.
Nekako u isto vreme Lenka odlazi u Beč. Nepuna dva meseca posle Lazine ženidbe s Julijanom, iznenada i
tragično „licem na Arhanđela Mihajla, na svoj 25. rođendan” umrla je Jelena
Lenka Dunđerska, 20. novembra 1895. u Beču „od tifusne groznice”. Sahranjena je na pravoslavnom groblju u Srbobranu, u crkvici, porodičnoj zadužbini Dunđerskih.
Uzrok Lenkine smrti ostao je do danas tajna. Glasina da je pala s konja, teško se povredila i umrla, lako je
demantovana. Pouzdanih dokaza nema. Samo Bog zna! Kao i ona da se otrovala jer nije htela da se uda za
mladića kojeg su joj roditelji namenili. Ali nije ona prema kojoj je
Lenka posle Lazinog venčanja pala u depresiju, patila i iščilila. Da li
je ta veza bila toliko jaka da je do smrti slomila mladu Lenku?
izvor
Pesnikovi snovi u kojima ga je pohodila mrtva Lenka, a koje je on detaljno opisivao, daju nam za pravo da zaključimo da njihova ljubav nije bila samo platonska.
Laza je s Lenkom komunicirao u snu. Kraj kreveta je držao beležnicu i ujutru sve zapisivao. Tajno, na nemačkom jeziku, ne poveravajući to nikome. U jednom od tih snova pesnik se Lenki ovako obratio: “Sjajna od mladosti i lepote, više plava no što si bila, zlatasto plava, gotovo prozračna, gledala si me onim pogledom punim želje, obećanja i predanosti, onim pogledom koji hrabri, zove, skoro provocira, pogledom kojim si me gledala na ovom svetu svega jednom, u trenutku koji se pamti celu večnost, kad si me gledala misleći da Te ne vidim. O, taj nesamrtni pogled! Taj nepresušni izvor želja, koje je sudba osudila da ostanu nezasićeni na ovom svetu!”
izvor
Gotovo dve decenije Lenka nije izbivala iz Lazinog života. Zapravo, od trenutka kad je upoznao, pa do njegove smrti. Zato niko sa sigurnošću i ne može da kaže kad je pesnik počeo da taloži materijal za svoju najlepšu pesmu. Da li još u Somboru gde je nezadovoljan živeo u taštinoj kući, da li odmah posle Lenkine smrti, ili 1900. godine kad je posao pismo Simi Matavulju u kojem ga moli da mu pošalje Petrarkine pesme, te da mu ispiše najlepše prideve koje je Petrarka koristio opisujući Lauru. Bilo kako bilo, pesma nad pesmama, ta labudova pesma, najverovatnije je završena 1909. godine u Budimpešti jer ju je Laza te godine poslao na korekturu svom prijatelju Milanu Budisavljeviću. Iste godine pesma je i objavljena, a pesnik je preminuo godinu dana kasnije u Beču.2009, u junu, navršen je jedan vek od nastanka poeme Santa Maria della Salute,i sada neku godinu više od jednog veka ona priča i ćuti o Lenki i Lazi...
Četrnaest godina „beznjenice” trebalo je pesniku da odsanja ceo svoj
život pre Lenke, susret sa Lenkom, njenu tragičnu smrt, njegov život
posle Lenkine smrti i konačno ponovni susret na onom svetu... Pesma “Santa Maria della Salute” postala je sinonim za neostvarene ljubavi, u tih četrnaest strofa su i strahovi i nade, patnje i želje, a ponajviše pitanja. Vapajem se Laza u verovatno najlepšem od četrnaest stihova zapitao zašto mu je Lenka tako kasno ušla u život. “...
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.”
Dok pesnik stoji pred hramom, pred likom Bogorodice, shvata da je u
njemu još jedan hram. To je hram podignut na uspomenama, hram na
sećanjima na Lenku.
''veličanstveni završetak Lazinog poluvekovnog pesništva i «kosmička» himnu u slavu sklada lepote i ljubavi, kojoj kao da su sve energije jezika probuđene da bi se dosegla ona visoka granica jezičkog savršenstva iza koje se nad horizontom jezika, u ćutanju pruža svet suštinske poezije. Ovom pesmom Laza Kostić je pomiren i sa nebom i sa zemljom, i konačno je dovršio pletenje onog tankog pletiva « među javom i među snom” koji je maestralno omeđio srpski romantizam''...
Laza Kostić | Santa Maria Della Salute
Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.
Zar nije lepše nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?
Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.
Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
šta god je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!
Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' težoj rani nastade brid:
Sta ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?
Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.
Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.
Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.
Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!
U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zasto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.
Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.
U nas je sve k'o u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.
A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.
A kad mi dođe da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
u raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama ćemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.
napomena:
po nekom mom planu, ovaj post sam slučajno nameravala objaviti 21.novembra , ali pošto sam bila opravdano odsutna, objavljujem ga sada 23. novembra na pola puta u datumima između Lenke i Laze---
portreti i fotografije Laze i Lenke su dostupni u zapanjujuće malom broju, tako da sam se poslužila tim što je bilo 'na meniju', ali sam morala malo da postojeće oskudno, prilagodim mojim kitnjstim - estetskim potrebama, sa izvesnim ponavljanjima, al' dobro bar sam Lenki dostojno njenom statusu, menjala toaletu na svakoj fotografiji :)
Jednoga dana me je moj otac
upitao da ga odvezem u grad gde se održavala jednodnevna konferencija
na šta sam s radošću poskočio. Budući da sam ionako odlazio u grad gde
bih bio celi dan ,majka mi je dala listu namirnica koju je trebalo
nabaviti, a otac me zamolio da se pobrinem za neke tekuće poslove kao
na primer odvesti auto na redovni servis. Kada sam odvezao oca tog
jutra rekao mi je: 
Dvorac Fantast je opljačkan nakon II svetskog rata . Danas je obnovljen, preuređen u
luksuzni hotel sa veoma bogatom turističkom ponudom u vlasništvu«
