Meka duša Juga...

 Ovog vikenda zahvaljujući jednoj knjizi,

 čitalački vremeplov me je odveo u XVIII i XIX vek 

na sam jug naše lepe zemlje 

u Vranje, 

koje je među glavnim akterima ove priče, 

a u opisano vreme u sastavu  Otomanske imperije.

 ''Meka duša Juga'',

 roman primamljivog  naslova je porodična saga koja prati živote spisateljičinih predaka  iz Vranja -

od deda Mladena, preko  njegovih sinova Mladenovića, uglavnom 'Čorbadžija'  trgovaca ćerpičem, potonjih vlasnika hamama u Vranju, sve do 1910. godine. 

Mladenoviće je život vodio opasnim trgovačkim putevima do Soluna i Carigrada a ponekad i do ciganskih mahala u Borinom Vranju.

Svega je tu bilo, kao na filmskom platnu od  'Smeške do Plačke', 

tuča, razmirica, porodičnih trzavica, kavgi sa Turcima, venčanja, sahrana i rođenja, 

đulova koji su najbolje rasli samo na jednom mestu u dvorištu, komičnih situacija, ludila,

smeha  i  suza.

Roman je podeljen u pet celina u okviru kojih su 34 poglavlja. Svako može da se čita i kao izdvojena priča ali su deo kompletnog mozaika kad se čitaju povezano.

 Posebna vrednost ovog   romana je što  čitaocu pruža  uvid u obrede i običaje starog Vranja kroz veliki broj likova na svega 166 strana. Roman je  pisan književnim govorom ali su svi dijalozi na vranjanskom dijalektu (na jeziku 'zavičaja').

Jezik zavičaja je nešto najlepše. Svaki dijalektizam obogaćuje jedan jezik, i baš divno zvuče neke rečenice pune dijalekatskih reči . Neke odlomke sam glasno čitala sa uživanjem, jer je veoma blizak meni  najdražem prizrensko-timočkom dijalektu, sa primesama niškog i kruševačkog, sa arhaizmima i turcizmima, a moj četvorogodišnji sin me je gledao i slušao pažljivo pokušavajući da shvati bar nešto. Naučiću ga i da razume, ima dana...

Naravno da je važno kako je knjiga napisana, i što se ove knjige tiče, tu nema polemike - odlično, ali su mi nekako posebno vredne knjige koje kao ''Meka duša juga'' pišu o ljudima koji su stvarno živeli, naročito ako kroz njih uz glavnu priču saznajemo nešto i o vremenu u kom su živeli, kulturi, političkim prilikama.

''Meka duša Juga''   je  knjiga kojom spisateljica od zaborava spašava usmenu priču svojih roditelja, oboje profesora istorije koji su   svoje priče i sećanja  na priče predaka upotpunili i  istorijskim podacima, 

ali i  otima od zaborava i interesantne vranjanske običaje, anegdote, jezik 

i ostavlja ih na poklon 

budućim pokolenjima.

O autoru: 

Milja Lukić je rođena u Kragujevcu, 

 profesor svetske književnosti i ruskog jezika,

majka,

 lektor, prevodilac, 

 autor knjiga: “Iza brda” (izdavač KD Sveti Sava)

 i “Meka duša Juga” (izdavač Evro-Giunti)

kulinar,

kreator ''Miljinog kuvara'' koji možete kupiti na kioscima jednom mesečno,

sa divnim receptima (Slovo pres),

autor zanimljivog bloga 

sa tematikom od “opismenjavanja”  

do svakodnevnih tema i  zapažanja 

- bloger,  spisateljica

      

 Pre nego što prepišem i podelim neke meni interesantne odlomke iz ove lepe knjige koju vam preporučujem,

da si pustimo Stanišu Stošića (Zbog tebe mome ubava) i da si popijemo po jedno kahve,
 pa da si gledamo poso ;)

Vranje, hanumluk

 *Odlomci*

Александра Утвић: Народна ношња из Топличког округа, преузето са
saborsrba.com

...''Tek tokom prve dve decenije 19. veka Srpkinje i Turkinje počele se bitno različito da se oblače. Do tog doba, i jedne i druge nosile su šalvare, tanke košulje od platna, jeleke i marame. Razlika se ogledala jedino u tome što su Turkinje nosile zar kad izađu na ulicu i imale potpuno pokrivene grudi. Srpkinje bi otkopčale po neko dugme na dekolteu, a i ako bi bile zakopčane do grla, grudi su lako mogle da se naslute ispod laganog, paperjastog platna košulje. I jeleci su bili drugačije vezeni, svaki po svom fokloru. I to je bilo sve. Bitnije razlike nastale su tek posle Drugog ustanka, kad su srpske žene počele da nose suknje i preko njih bolero sa zvonastim rukavima, karakterističnim za libade.....

....Umesto kika koje su se devojkama slobodno spuštale niz leđa, udate žene bi kiku splele oko glave. Mlađe žene su stavljale i cvetić u takvu punđu, najčešće bosiljak koji je širio prijatan miris. Struka bosiljka nisu se odricale ni starije, ali bi ga one zadnule u prorez između grudi.''...

...''Roditelji su najnežniji prema najneposlušnijoj deci i prema njima imaju specijalan stav, pun razumevanja i pravdanja za sve što su loše učinili. Ni njihova majka nije bila izuzetak, pa je samo njega nutkala da jede, oduševljavala bi se njegovom pameću, bodrila ga u idejama koje bi onako usput izneo pred braću... Govorila je da ''najpametniji uvek najgore prođe'' i da se ''tuga uvek zakači za onog koj si ima najbolju dušu.''...

...''Kosa joj je bila gusta a ten svetao i čist. Pre je bila interesantna nego lepa, ali mlade godine čine svoje. Kad prođe vreme, na licu počnu da se ocrtavaju karakterne osobine, pa je u zrelim godinama podsećala na sasušenu mušmulu na čijem se licu jasno videlo da je zlobna i ogorčena.''...

...''Moja glava i srce, toj si je Manda. Ciganka golema ko bure, puši ko furuna i ima si u glavu sve što treba. Ima si i sve moje, osim dukati. A dukati, nesu ni važni. Ako gi ima, ima gi, ako gi nema, pa što? Nema gi, a i dalje se živuje ko da gi pa ima. Na isto mu dođe. I dalje na mene mi se dopada isto što i pre, i dalje si mrzim i pre što sam mrzeja. Ss dukati mogu da si kupim kuću, al da je nemam.''....

...''Taske se skidala celu noć, sve do zore, i još uvek nije bila gola.

-Jelek, jeleče, jelečići malečki, pa još manji i najmalečki, košulja, pa ispod njuma još dve-tri, iste takve, pa fustan, fustančići, šalvare, šalvarčići, jedne, druge, treće gaće...-

tako se po Vranju opisivala njihova prva bračna noć i svi su se smejali.''...

...'' Muzika je trajala bez prekida. Repertoar - prvo stare srpske pesme, pa onda sve brži ritam i na kraju, kad se više ne zna od veselja kakav je kome položaj, pevale su se i čisto ciganske pesme koje su bile ili preterano vesele ili preterano tućne. Muzika cigana nije imala sredinu, sve je bilo prenaglašeno, i tuga i radost. Ako je ljubav u pitanju, na kraju mora da bude najmanje jedan mrtav; ako je nešto lepo, onda se od sreće poludi. Igrali su se i čočeci i oro, ali su čočeci bili samo za siromašniju rodbinu, dok su se straiji boljestojeći hvatali u oro, pa i to nekako kruto, po njihovom mišljenju dostojanstveno i sporo.''...

za ilustraciju su mi poslužile razglednice starog Vranja i njegovi simboli 

Bora Stanković, Koštana, turski hamam, Pašin konak

Nepodnošljiva lakoća postojanja - Milan Kundera...

Nepodnošljiva lakoća postojanja je najpoznatije delo Milana Kundere. 

To je autorov peti roman, koji se prvi put pojavio u javnosti 1984. godine.

U avgustu 2012. imala sam jedan 'talas' ponovnog čitanja Kunderinih dela,

 kojima se povremeno vraćam i tada su nastala tri  posta sa citatima iz knjiga: 

''Oproštajni valcer'', 

''Smešne ljubavi'' 

 i ''Šala'' .

Sada je došlo vreme na odlomke iz njegove najpoznatije knjige-

Nepodnošljiva lakoća postojanja

Ljubavna priča je smeštena u Prag čuvene ’68 ('praško proleće') i sovjetske okupacije koja je usledila potom, ujedno prikazuje živote intelektualaca i umetnika u Češkoj  tokom komunističke 'ere'.. 

Pisan iz sedam delova, ovo jeste roman o ljubavi, ali ne bi se mogli reći da je ljubavni roman. Zato što uz priču o njemu i njoj, koja je mnogo više od muško ženskog odnosa, Kundera osvaja uzbudljivim osvrtajima na razne teme.

Dve glavne teme ovog dela su težina i lakoća. Tomaš i Sabina su u stalnoj potrazi za trenutnim zadovoljstvima, nevezani ni za šta, slobodni u potpunosti. Oni su inkarnacija lakoće. Nasuprot lakoći, težina se vezuje za bića i principe, ona je moralna, a njena inkarnacija su Tereza i Franc.

Godine 1988. je snimljen istoimeni film sa Žilijet Binoš i Danijelom Dej-Luisom u glavnim ulogama u režiji Filipa Kaufmana. Iako je film imao dobar prijem kod kritičara, Kundera je izrazio svoje nezadovoljstvo filmom i zabranio dalju ekranizaciju svojih knjiga.

Sam naslov romana odnosno, ''Nepodnošljiva lakoća postojanja'', je jedna od odomaćenih rečenica kojom mnogi  opisuju 

život u Srbiji ...

Pa čak i neki koji knjigu nisu dotakli, nažalost..

Knjiga koja će vas naterati da razmišljate, koja će vas možda ostaviti i bez reči, ali sigurno ćete joj se vratiti za koju godinu, ako ne i pre...

Odlomci

...''Ličnosti u mom romanu su moje sopstvene neostvarene mogućnosti. Zato ih sve podjednako volim i svi me podjednako užasavaju; svaki od njih je prekoračio neku granicu oko koje sam ja lično tek obilazio. I upravo ta pređena granica  (granica iza koje prestaje moje ja) me privlači. Tek iza nje počinje tajna za koju pita roman. Roman nije ispovest autora već ispitivanje šta je ljudski život u klopci u koju se pretvorio svet.''...

...''Čovek proživljava sve prvi put i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe. Pa koliko onda vredi život ako je prva proba života već sam život?''...

...''Ljubav se ne izražava kroz čežnju za fizičkim sjedinjenjem (ta se čežnja odnosi na bezbroj žena), nego kao čežnja za zajedničkim spavanjem (ta se čežnja odnosi samo na jednu ženu).''...

..''Voleti nekoga iz sažaljenja, znači ne voleti ga.''...

...''Sve je to Tereza ispričala Tomašu, i on je znao da je to istina, ali da ispod te istine postoji i drugi, važniji razlog zbog kog Tereza želi da ode iz Praga..

Čovek koji želi da napusti grad u kome živi nije srećan.''...

...''Svaki učenik može na času fizike da vrši eksperimente i da se uveri da li je neka naučna hipoteza istinita. Ali čovek, zatom što živi samo jedan život, nema mogućnosti da proverava hipoteze ogledima i zato nikad ne može da sazna je li trebalo ili nije trebalo da sledi svoja osećanja.''...

...''Telo je bilo kavez, a u tom kavezu  bilo je nešto što je gledalo, slušalo, bojalo se, razmišljalo i čudilo se. To nešto, taj ostatak nakon što je oduzeto telo, to je bila duša.''...

...''U nužnosti nema čarolija, a slučajnost ih je puna. Ako ljubav treba da bude nezaboravna, oko nje se od prvog trenutka moraju okupljati slučajnosti kao ptice oko svetog Franje Asiškog.''...

...''Čovek, vođen smislom za lepo, pretvara slučajni događaj (Betovenovu muziku, smrt na železničkoj stanici) u motiv koji će zauvek ostati u kompoziciji njegovog života. Vraćaće mu se, ponavljaće ga, menjaće ga i razvijati kao kompozitor temu svoje sonate. Ana (Karenjina) je mogla oduzeti sebi život i na drugi način, ali motiv železničke stanice i smrti, taj nezaboravni motiv povezan s rađanjem ljubavi, privlačio ju je, u trenucima očajanja, svojom mračnom lepotom. Čovek i ne znajući komponuje svoj život prema zakonima lepote i u časovima najdubljeg beznađa.''...

...''Dok su ljudi još mladi i dok odzvanjaju tek prvi taktovi muzičkog dela njihovog života, mogu tu kompoziciju da pišu zajedno i međusobno razmenjuju motive  (kao što su Tomaš i Sabina razmenili motiv polucilindra), ali ako se sastanu kad su već stariji, njihova kompozicija je manje-više zaokružena, i svaka reč, svaki predmet ima različito značenje u jednoj i drugoj kompoziciji.''...

...''Ekstremi su granice iza kojih prestaje život i svaka ekstremistička strast, u umetnosti kao i u politici, samo je maskirana čežnjom za smrću.''...

...''Za Sabinu, živeti s istinom, ne lagati sebi ni druge, moguće je samo pod uslovom da se živi bez publike. U trenutku kad neko počne da prati ono što radimo, počinjemo se, hteli ili ne hteli, prilagođavati očima koje nas gledaju i ništa od onog što radimo nije više istinito. Imati publiku, znači živeti u laži.''...

...''Odjednom je, gotovo sa zaprepaštenjem ustanovio da nije nesrećan. Sabinina fizička prisutnost bila je mnogo manje važna nego što je mislio. Važan je bio zlatni trag , čarobni trag, što ga je ostavila u njegovom životu i koji mu niko nije mogao oduzeti. Pre nego što će nestati sa njegovog horizonta, stigla je da mu gurne u ruku Herkulesovu metlu kojom je pomeo iz svog života sve što nije voleo. Ta neočekivana sreća, to zadovoljstvo, ta radost zbog slobode i novog života, to su bili darovi koje mu je ostavila.''...

...''Cilj kome čovek teži uvek je obavijen maglom. Devojka koja želi da se uda teži za nečim sasvim nepoznatim. Mladić koji čezne za slavom nema pojma šta je to slava. Ono što daje smisao našim postupcima uvek je nešto nama potpuno nepoznato. Ni Sabina nije znala kakav se cilj krije iza njene sklonosti izdaji. Nepodnošljiva lakoća postojanja, je li to taj cilj?''...

...''Istinski važna pitanja su, naime, samo ona pitanja koje može formulisati i dete. Samo ona najnaivnija  pitanja su stvarno značajna. To su pitanja na koja nema odgovora.''...

...''Čovek nije postao vlasnik, nego samo upravnik planete, koji će jednom morati da podnese račun o svojim postupcima.''...

...''Koketerija je obećanje seksualnog odnosa dato bez garancije.''...

...''Tereza zna da tako izgledaju trenuci kada se rađa ljubav 

 - žena ne može odoleti glasu koji poziva njenu uplašenu dušu. 

Muškarac ne može odoleti ženi čija duša reaguje na njegov glas.''...

...''Ovaj čovek nema ni poštenog stola , a ima stotine knjiga. To se Terezi svidelo i nelagodnost koju je osećala kad je ušla gotovo da je prošla. Još od detinjstva je smatrala knjigu za tajni znak bratstva. Čovek koji ima kod kuće ovakvu biblioteku ne može joj učiniti nikakvo zlo.''...

...''Izašla je na ulicu i odšetala do obale. Htela je da vidi Vltavu. Htela je da stane na obalu i dugo gleda u talase, jer pogled na vodu koja teče smiruje i leči. Reka teče vekovima, a ljudske sudbine se odigravaju na obalama. Odigravaju se da bi sutra bile zaboravljene, a reka će teći dalje.''...

...''Srce joj je bilo ispunjeno strepnjom, ali brdo (Petrin usred Praga) je bilo tako tiho a ta tišina tako umirujuća da se bez oklevanja prepustila njenom zagrljaju. Penjala se uz padinu, ponekad zastajući i osvrćući se. U daljini je videla mnogo tornjeva i mostova; sveci su pretili šakam i podizali kamene oči prema oblacima. Bio je to najlepši grad na svetu.''(Prag)...

...''Muškarce koji neprestano jure za ženama možemo lako podeliti u dve kategorije. Jedni traže u svim ženama svoj sopstveni subjektivni i stalno isti san o ženi. Druge tera želja da osvoje beskrajno šarenilo objektivnog ženskog sveta.''....

...''Nečije misli mogu drugim ljudima spasiti život.''...

 ...'' Da li je zrelost nešto što je u ljudskoj moći? Može li se dostići ponavljanjem?''...

...''Vrtoglavica nije strah od pada, već nešto sasvim drugo. Vrtoglavica znači da nas dubina ispod nas privlači, mami, da izaziva u nama čežnju za padom kojoj se izbezumljeni suprotstavljamo.''...

digital art photo: artist Bogdan Prystrom , Poland

Tema njegovog rada je čovek, a njegovi  portreti su  često portreti bračnih subjekata. 

Stil koji neguje je digitalna umetnička  fotomontaža, za koju kaže da je produžetak  tradicionalnih fotografskih metoda koje je ranije koristio.

Njegovi radovi su jedinstveni, ekscentrični, prepoznatljivi.

Rodjen jednog plavog dana - Daniel Tammet...

Rainman i Brainman

Dobitnik četiri Oskara, film ''KIšni čovek'' iz 1988. godine skrenuo je pažnju na autizam. Dastin Hofman je odlično odigravši ulogu Rejmonda  Babita (po čoveku koji stvarno postoji i ima autizam a ujedno je i savant, a zove se Kim Peek), podstakao interesovanje za savante -
 savant, po definiciji, znači da poseduje izuzetnu inteligenciju ili talenat udružen sa razvojnim poremećajem, ili drugim rečima to su ljudi koji najčešće pate od autizma, teško se npr. obuku ili pređu ulicu, ali sa neverovatnom lakoćom obavljaju veoma složene matematičke operacije  i najčešće briljiraju u jednoj oblasti. Ovi ljudi mogu bez greške pomnožiti “u glavi” desetocifrene brojeve, naučiti napamet nekoliko tomova enciklopedije, ponoviti od reči od reči dvočasovno predavanje ili “kao iz puške” reći kog će dana u sedmici doći, recimo, Nova 2100. godina. Ovaj fenomen sreće se izuzetno retko. Trenutno u svetu nema više od 50 ljudi sa ovim sindromom, koji se najčešće manifestuje kroz fenomenalnu memoriju, jedinstven talenat za matematiku, likovnu umetnost ili muziku.

„Nemaju sve autistične osobe sindrom savanta, niti svi savanti imaju autistični poremećaj“.

I dok su savanti - genijalci prava retkost, autizam je sve prisutniji, kao i njemu srodni 'poremećaji'
(podatak: više od pola miliona ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu ima neki od oblika autizma).

 U to ime, da bismo bolje razumeli i poštovali sve one oko nas koji su 'različiti', 

ovaj post posvećujem

svim Aspima, svim autistima  koje sam zavolela i bolje upoznala kroz predivnu, iskrenu knjigu jednog od njih

''Rođen jednog plavog dana'', Danijela Tametta,
 i koju vam iskreno preporučujem.

U Srbiji očito još nije izdavačka svest dovoljno evoluirala, te se od 2006. godine, kada je knjiga izašla i napravila pravi bum u svetu, nije našao niko dovoljno svestan potrebe da prevede i objavi ovu knjigu do 2013. godine. 
Zato, je možete nabaviti na hrvatskom jeziku u izdanju Frakture, po trenutnoj ceni od 149 kuna ili na engleskom, francuskom u inostranstvu.

Ostale dve Danijelove knjige, ''Zagrliti široko nebo'' i '' Misliti u brojevima'', još uvek nisu prevedene i objavljene u balkanskim zemljama!

O knjizi

ROĐEN jednog PLAVOG DANA

Daniel Tammet

(Bestselling author of Born On A Blue Day, Embracing the Wide Sky, and Thinking in Numbers/

Auteur de Je suis né un jour bleu, Embrasser le ciel immense, et L'Éternité dans une heure).

Danijel Tamet je u svojoj prvoj knjizi - „Born on a Blue Day“ 

(Rođen plavog dana – zato što je rođen u sredu, dan koji “vidi” kao plav) 

- memoaraima,
opisao svoj život pun teškoća, koji je on vodio kao autista sa retkim oblikom sinestezije da bi savladao druge veštine koje su za ostale ljude urođene i jednostavne.

Ova knjiga može pomoći svima koji imaju slične probleme kao on ali i svima nama da ih bolje upoznamo i olakšamo im život svojim razumevanjem. 

Tanet je specifičan po tome što može, za razliku od ostalih savanta, da opiše “kako čini to što čini” i on to veoma vešto u ovoj knjizi radi. Iako je Danijel sposoban za samostalan život, teško razlikuje levu od desne strane, ne vozi kola i otežano se snalazi u prostoru. Svakog dana, pre nego što izađe iz kuće, opsesivno prebrojava stvari koje je obukao. Ako ne uspe da popije svoju šolju čaja u određeno vreme, postaje vrlo nervozan, a iznenadni zvuk telefona ili nenajavljena poseta prijatelja dovode ga u stanje stresa - kada je uznemiren, mahnito hoda ukrug. 

Rođen je 31. januara 1979, kao prvo od devetoro dece u radničkoj porodici u Londonu. U detinjstvu je bolovao od epilepsije, kao i od blažeg oblika autizma. Poznat je po tome što ume da izračuna dan u nedelji za svaki datum koji mu se zada, i da trenutno “izbaci” rezultat množenja sedmocifrenih brojeva. Kod njega sinestezija (sjedinjenje čula), koja je posledica epilepsije, pomaže da intuitivno “pogodi”rezultat . U njegovom umu, svaki ceo broj do 10 000 ima svoj jedinstveni oblik, boju, teksturu i “osećaj”. Zato Danijel intuitivno, bez mentalnog napora, „vidi“ rezultate proračuna kao sinestezijske “pejzaže”, i može da „oseti“ da li je broj prost ili složen. Ovo znači da je za njega množenje dva velika broja u glavi - slivanje dve raznobojne forme u jednu.U svojim memoarima opisao je da vizuelna slika broja 289 posebno ružna, da je 333 posebno atraktivna, a da je „pi“ - predivan. Broj 6 nema jasnu sliku, 4 je “tih i stidljiv”, dok je za 25 rekao da je “energičan i vrsta broja koju biste pozvali na žurku“. Svoje brojeve nije samo opisivao, već ume i da ih naslika, a najpoznatiji je njegov akvarel broja “pi”.

Drži evropski rekord u recitovanju “iz glave” 22,514 ostataka broja “pi” - za pet sati i 9 minuta.
Danijel (za sada) govori 11 jezika i uči ih neverovatnom brzinom. Da bi pokazao svoje sposobnosti, naučio je islandski – za samo nedelju dana! Pojavio se na islandskoj televiziji, razgovarajući na islandskom, sa islandskim profesorom jezika – bez gramatičkih grešaka. Osim maternjeg engleskog i pomenutog islandskog, trenutno su mu “na repertoaru” francuski, finski, nemački, španski, litvanski, rumunski, urdu, estonski, velški i esperanto. Najviše voli estonski, jer je bogat samoglasnicima. Tamet (prezime koje zvuči kao estonsko) kreirao je na novom jeziku nazvanom “mänti”, koji je neka vrsta kombinacije finskog i estonskog.

 

 

 

Kako bih vas još više zaintrigirala da upoznate životnu priču ovog neobičnog mladog čoveka, preneću delove jednog odličnog intervjua sa Danijelom, objavljenim u hrvatskom Globusu:

''Ali, naravno, ljude zanima kako funkcioniše moj um i šta to moj mozak čini drugačijim, pa je to ono što i ja istražujem. Uspeh moje knjige ”Rođen jednog plavog dana“, koja je prevedena na dvadeset jezika, dao mi je mogućnost da mnogo putujem, upoznajem nove ljude, proširim svoje vidike i razvijem svojem sposobnosti. Bez tog useha ne bi bilo ni te moje transformacije! 

Kao što sam u knjizi i opisao, vodio sam vrlo miran i jednostavan život u kom su mi rituali i rutina bili  važni. Sada sam mnogo samopouzdaniji, mnogo otvoreniji prema  svetu. Ona je, međutim,  zanimljiva jer govori o mojoj prošlosti i o svemu onome što sam morao savladati da bih vodio život koji imam danas“, govori nam Daniel Tammet.

U ”Rođen jednog plavog dana“ opisuje svoje detinjstvo u Londonu, svoju opčinjenost brojevima koji su mu bili najbolji prijatelji - pogotovo prosti brojevi, osećaj izrazite teskobe za vreme školovanja, želju i trud da razvije društvene veštine, svoje probleme s apstraktnim ili fleksibilnim razmišljanjem, ali i one s empatijom.

 ”Odrastao sam u Londonu kao najstarije dijete u velikoj obitelji, bilo nas je devetero. Uvijek sam se osećao jako različitim i jako usamljenim.

Nisam imao odnose s drugom decom, nisam ih razumeo, nisam znao kako se s njima igrati, i zato sam većinu vremena provodio sam sa sobom. Voleo sam brojeve jer su oni bili moji jedini prijatelji. Pokušao sam ih razumeti, igrati se s njima, vizualizirati ih: micali su se, imali boju, oblik, to je bilo skoro poput plesa kojem sam se mogao pridružiti! Brojevi su mi pravili društvo, ali u školski sistem se nisam uspeo uklopiti!

Nisam znao kako gledati druge u oči, razgovarati s decom ili s učiteljem. Nije mi prirodno dolazilo kako se to radi! Negde s deset godina shvatio sam da sam jako usamljen, hteo sam sklapati prijateljstva i doslovce sam se prisilio da savladam veštine koje su većini ljudi urođene. Imao sam i sreću da imam tako veliku porodicu koja mi je davala ogromnupodršku!

Braća i sestre me nisu tretirali drugačije i uvek su bili tu za mene. Naravno, imao sam sreću i da sam u školi upoznao decu koja su bila drugačija na svoj način jer su dolazila iz drugih zemalja i govorila druge jezike, imala su drugačiju boju kože i zato su razumeli što znači biti različit, pa smo se sprijateljili. To mi je dalo veliko samopouzdanje!“, priseća se Daniel.

Ipak, s dvadeset je promenio svoje  prezime Corney u Tammet jer, kaže , ”corney“ na engleskom znači glupan i deca su mu se tako često rugala, a estonsko prezime Tammet u njemu predstavlja narandžastu boju i jednostavno ga je izabrao za svoj novi početak. Tammetu je, naime, tek u 25. godini dijagnostikovan Aspergerov poremećaj - visokofunkcionalni oblik autizma, pa je bio primoran živeti kao ”normalan“ dečak. Nakon što je 2004. u Oxfordu oborio evropski rekord u nabrajanju  broja pi, za njegov slučaj su se zainteresovaliii najugledniji svetski naučnici – od onih iz Centra za proučavanje mozga u San Diegu do Centra za istraživanje autizma u Cambridgeu. 

  ”Ljudi se uvek uče da razmišljaju prema nekim pravilima koja su vrlo dosadna i nisu intuitivna, obeshrabruju se njihove spontane sposobnosti i ljudi rano prestaju istraživati. Ja tvrdim da je svako, ali baš svako, rođen sa sposobnošću da nauči računati i učiti jezike. Kako to da vi svoj maternji jezik, a ja engleski jezik tako brzo naučimo kao vrlo mali? To je zato što u glavi intuitivno povezujemo pojmove i objekte, nalazimo lepotu u jeziku.“ 

Zanimljivo je kako u knjizi ”Rođen jednog plavog dana“ on otvoreno i jednostavno opisuje i svoju homoseksualnost - sa 11 godina znao je da ga privlače drugi dečaci, pa prvo neuzvraćeno zaljubljivanje u srednjoj školi, te život s Neilom koji je, reći će nam, bio ljubav njegovog života. Međutim, uspeh je promenio njihov odnos i Tammet danas živi s 29-godišnjim fotografom Jérômeom u Avignonu, piše otvoreno pismo američkom predsedniku Baracku Obami o problemima autista, zalaže se i kao savant s Aspergerovim poremećajem i kao homoseksualac za poštovanje različitosti u svetu.

Dva sveta.
”Mnogi imaju pogrešnu predstavu u razumevanju autističnih ljudi, pa pretpostavljaju da mi ne možemo kreirati nove ideje ili da nismo zainteresovanii za i svet oko sebe. To nije tačno! Problem je, naravno, što mnogo autista teško komunicira s  svetom. Ja sam u vrlo srećnoj poziciji jer sam danas prepoznat od naučnika, novinara i  javnosti kao neko ko ima zanimljiv um i zanimljivu sposobnost da ga koristi.

Ali nisam ja jedini! Mi kao društvo trebamo naći načina da potstaknemo, ohrabrimo i druge, mentalno ili telesno manje sposobne, pa ćemo u budućnosti imati mnogo više autista - pisaca, naučnika, umetnika. Ne postojimo samo Kim Peek i ja!“, kaže nam Tammet, koji je živi dokaz da čovek svoje nedostatke može pretvoriti u prednosti.  

”Naučio sam biti član i sveta brojeva i sveta ljudi. Danas se jako udobno osećam u oba ta sveta. Vrlo sam srećan i što mogu svoja iskustva deliti s drugima. Osećam se različitim od većine ljudi, ali više ne mislim da je to moj hendikep. Kao dete sam hteo biti jednak kao druga deca, ali sada to što sam drukčiji ljude zanima, mnogi me žele upoznati, naučiti nešto od mene i žele me shvatiti.

Da sam isti kao svi, nestao bih u gomili, a ovako iskačem i, mislim, da bi svako trebao biti ponosan na to što je drugačiji. Poštovanje različitosti je ono čemu težim svojim knjigama, predavanjima, svojim životom“, zaključuje u našem razgovoru Tammet.     

 izvor  Globus, Željka Godeč

Jasper Johns - "Numbers in Color", 1958-1959

Odlomci iz knjige




...'' Otkad znam za sebe, brojeve doživljavam vuzuelno, sinestetički. Brojevi su moj prvi jezik, jezik na kome često razmišljam i osećam. Ponekad mi je teško da shvatim osećanja i kako da na njih odreagujem, pa zato često tražim pomoć od brojeva. Ako mi neki prijatelj kaže da je tužan ili potišten, zamislim se kako sedim u mračnoj šupljini broja šest kako bih i sam osetio isti osećaj i shvatio ga. Ako u novinama pročitam da je neku osobu nešto preplašilo, zamišljam se kako stojim pored broja devet. Kad god neko opisuje obilazak nekog lepog mesta, setim se svojim krajolika brojeva i kolikom me srežom ispunjavaju. Time mi brojevi pomažu da shvatim bolje ljude. Ponekad  me ljudi koje prvi put vidim podsete na neki određeni broj i to mi pomaže da se u njihovom društvu osećam ugodno. Možda su veoma visoki, pa me podsećaju na broj devet, ili okrugli, pa me podsećaju na broj tri. Ako sam nesrećan ili nervozna, ili se nalazim u situaciji u kakvoj nikada pre nisam bio, brojim u sebi. Dok brojim, brojevi stvaraju slike i obrasce u mom umu koji su dosledni i ohrabruju me.''...

...''Sećam se da sam kao mali dečak, tokom jedne od čestih poseta lokalnoj knjižari, proveo sate i sate gledajući jednu knjigu za drugom, uzaludno nastojeći da pronađem jednu na kojoj će pisati moje ime. Budući da je u knjižari bilo toliko mnogo knjiga, na kojima je bilo toliko mnogo različitih imena, pretpostavio sam da jedna od njih - negde - mora biti moja. Tada nisam shvatao da se ime osobe na knjizi pojavljuje zato što je ta osoba napisala. Sad mi je dvadeset i šest godina i znam da je tako. Ako želim ikada pronaći svoju knjigu, najpre ću je morati napisati.''...




...''Kad sam bio dete lekari nisu znali za Aspergerov poremećaj ( kao posebni poremećaj priznat je tek 1994.) i zato sam mnogo godina rastao ne shvatajući zašto se osećam toliko drukčije od svojih vršnjaka i tako odvojeno od sveta oko sebe. Pišući o vlastitim iskustvima odrastanja u autističnom spektru, nadam se da ću drugim mladim ljudima s visokofunkcionalnim autizmom, kao što je moj brata Stiven, pomoći da se osećaju manje izolovano i da imaju poverenja da je moguće živeti srećnim i produktivnim životom. Ja sam živi dokaz.''...




...''Kažu da dolazak bebe na svet sve menja, pa je i moje rođenje svakako zauvek promenilo živote mojih roditelja...
...No majčini prvi dani sa mnom u bolnici nisu bili onakvi kakvima ih je zamišljala. Stalno sam plakao, satima. Činilo se da nije nimalo važno grli li me, miluje li mi lice prstima; ja sam plakao i plakao....
...Uskoro više nije bilo nimalo važno da li je dan ili noć, jer se život mojih roditelja brzo počep vrteti oko moga plača. Mora da sam ih izludeo. Očajni, često bi me stavili u dekicu, majka bi uhvatila jedan kraj, a otac drugi, i ljuljali me s jedne na drugu stranu. Ponavljanje pokreta kao da me smirivalo...
... Trajanje moga preteranog plača  - plakao sam još dugo nakon prvog rođendana - neobično je čak i za decu sklonu grčevima. Nedavno su naučnici koji su proučavali razvoj dece sa istorijom produženog plača u najranijem detinjstvu utvrdili da bi on mogao biti znak budućih problema u ponašanju. U poređenju sa decom koja su kao bebe plakala uobičajeno, deca koja su preterano plakala imala su u uzrastu od pet godina slabiju koordinaciju ruka-oko i bila sklona hiperaktivnosti ili problemima sa disciplinom. ''...




...''Roditelji mi kažu da sam bio samotnjak, da se nisam družio sa drugom decom i da su me vaspitači opisivali kao zaokupljenog vlastitim mislima.''...




...''Snažan osećaj reda i rutine smirivao me.''...



...''Muzika je u meni uvek izazivala osećaj unutrašnjeg mira i sreće.''...



...''Učenje na nastavi nije mi bilo lako - teško sam se usredsređivao kad bi druga deca međusobno razgovarala ili kad bi po hodnicima neko trčao ili hodao. Veoma mi je teško ne obazirati se na spoljašnju buku i redovno stavljam prste u uši kako bih se lakše koncentrisao...
...Dok bih pisao, mozgao bih nad svakim slovom, reči ili tačkom.Kad bih primetio kakvu mrljicu ili grešku, sve bih obrisao i počeo iznova. Ta želja za savršenstvom značila je da sam ponekad radio puževom brzinom.''...




....''Maltretiranje od strane vršnjaka mi je ponekad bilo problem jer sam bio drukčiji i samotnjak. Neka su me deca vređala i zadirkivala zato što nemam prijatelja. Srećom, uvek bi im dosadilo i udaljili bi se, jer se ja nisam hteo svađati sa njima. Takva su iskustva ojačala moje uverenje da sam autsajder i da nigde ne pripadam.''...

Painting by Daniel Tammet of what two numbers look like multiplied. He sees the shape in between and recognizes it by its characteristics. That shape is a number. That number is the answer.

...''Deset mi je godina i znam da sam drugačiji od njih na način koji ne mogu izraziti i shvatiti. Deca su bučna i brzo se kreću, međusobno se sudarajuči i gurkajući. Stalno se bojim da će me pogoditi neka od lopti koje deca stalno bacaju ili šutiraju, i to jedan od razloga zašto uvek radije stojim na rubu igrališta, daleko od svojih školskih drugova. Činim to svaki put kad je vreme za igru, tako da to brzo postaje šala i opšte poznata je stvar da Danijel razgovara sa drvećem i da je čudan. ..
...Činilo se da se jednostavno nigde ne uklapam, kao da sam se rodio u pogrešnom svetu. Osećaj nikad potpune opuštenosti i sigurnosti, osećaj da sam uvek nekako odvojen i zaseban teško me pritiskao...
...Ponekad bi druga deca u razredu pokušala razgovarati sa mnom. Kažem 'pokušala' jer je meni interakcija sa njima bila teška. Kao prvo, nisam znao šta bih rekao ili učinio. Gotovo uvek gledao bih u pod dok sam govorio i nije mi padalo na pamet da bih ih trebao gledati u oči.''...





...''Ponekad čujem svaku reč i razaznam svaku pojedinost onoga što mi govore, ali svejedno ne reagujem primereno. Kad mi na primer neko kaže:''Pisao sam esej na kompjuteru, kad sam slučajno pritisnuo pogrešnu tipku i sve izbrisao'', ja ću čuti da je pritisnuo tipku koju nije smeo i da je kad je pritisnuo tu tipku pisao esej, ali neću spojiti te dve tvrdnje i shvatiti glavnu misao - da je esej izbrisan. To je kao kad spajaš tačkice u dečjoj bojanki i vidiš svaku rečenicu zasebno, ali ne i ono što predstavljaju kad ih spojiš. Meni je gotovo nemoguće ''čitati između redova''. Jedanko mi je teško znati kad treba reagovati na rečenice koje nisu oblikovane kao jasna pitanja.''...




...''Uvek sam voleo životinje, od svoje detinje opčinjenosti bubamarama do opsesivnog gledanja televizijskih emisija o životinjskom svetu. Mislim da je jedan razlog u tome da su životinje često strpljivije i lakše prihvataju od većine ljudi.''...




...''Jedno od najčešće mi postavljenih pitanja u tim intervjuima glasi: Zašto si naučio toliko decimala broja pi?  Odgovor koji sam davao tada, a dajem ga i sada, jeste da je pi za mene neobično lep i jedinstven. Kao Mona LIzu ili neku Mocartovu simfoniju, i pi volimo zbog njega samoga.''...

Daniel Tammet-Pi painting 

 

Savanti su svetu pokazali  “krhkost mozga i njegovu lepotu”. No, nažalost, iako je građa mozga u potpunosti proučena i razdvojena na sastavne delove, sistem u celini – još je tajna.
Moguće objašnjenje nudi psiholog iz Minhena, Ljudmila Lotvina:
- Zdrav mozak ima mehanizam “skladištenja” - odnosno formiranja miliona “kutija” sa informacijama. Mozak ume da pomeri u odgovarajuću “kutiju” ono što je neophodno u sadašnjem trenutku i – ništa više. Kod savanta verovatno ne postoji takav mehanizam – oni žive u skladištu svojih sećanja, u okruženju svojih “blaga”, bile to brojke, matematičke strukture, slike, zvuci ili reči.
Naučnici se nadaju odgonetanju tajne “kišnih ljudi”, jer bi tako možda uspeli da povećaju intelektualne sposobnosti onih “običnih”ljudi.

Danijelova životna priča je ipak srećna priča, za razliku od hiljada drugih sa sličnim problemom, ali ipak neprihvaćenih i nesrećnih. Iz ove knjige ja sam puno naučila, saznala i pročitala detaljno objašnjenje na koji on to način drugačije percepira, saznala kolika je jaka želja tih ljudi da se uklope u društvo, ali često ne mogu jer su neshvaćeni i socijalno izolovani. Danijelova priča napisana je u ime onih koji to ne bi mogli tako da opišu i prenesu kao što je on umeo, a isto osećaju. Na nama je da ne dozvolimo da takvi ljudi postoje u našem okruženju, a da im nismo dali šansu da ih upoznamo,  i pomognemo im, a da bismo to mogli moramo prvo da bolje upoznamo autizam i
bezuslovno prihvatimo osobe sa autizmom!

Ne dozvolimo da se pojedina deca osećaju nemoćnim i nesigurnim i da  osećaju krivicu stid i sramotu, već da budu prihvaćeni kao  deca koja imaju drugačiji  pristup prema okolini i društvu, ali koja imaju svoje znanje, vrednosti i svoje potencijale.

Zahvaljujem
što
ste
izdvojili
svoje
dragoceno
vreme
da
pročitate...


.

Tvrđava...

    - „Tvrđava je svaki čovjek, svaka zajednica, svaka država, svaka ideologija“ - 
rekao je Meša Selimović o svojoj knjizi
<Tvrđava>

zato se ovoj knjizi vraćam po treći put, i na blogu beležim  

'vanvremenske' odlomke

 

 

 

* Odlomci *

...''Druge koristi nema, ni štete, ni od poraza ni od pobjede. Jer, ko je ikada ostao pametan poslije pobjede? A ko je izvukao iskustvo iz poraza? Niko. Ljudi su zla djeca, zla po činu, djeca po pameti. I nikad neće biti drukčiji.''...

...''Iskustvo me naučilo da ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome. Sebe možeš obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim osjećanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je potrebna tačna riječ, zato je i tražiš, i loviš je, nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tuđem licu, u tuđem pogledu, kad počne da shvata. Slušalac je babica u teškom porođaju riječi. Ili nešto još važnije . Ako taj drugi želi da razumije.''...

...''Dvije lubenice pod jedno pazuho ne možeš staviti, dva dobra teško možeš sastaviti.''...

...'' Mula Ibrahim me savjetovao: - Zašto ne loviš ribu? Izgleda velika ludost, što i jest, ali postane najveća strast. I brani čovjeka od drugih ludosti. Svijet se može rušiti, a ti ćeš, nepomičan, buljiti u vodu. Najveća mudrost u životu je da čovjek pronađe pravu ludost. Da je vlast pametna, naredila bi svima: udicu u šake, pa na rijeku, lovi ribu! Ne bi bilo ni buna ni nereda. Kažem ti: lovi ribu, Ahmete Šabo!''...

...''- Bez potrebe je mučio i sebe i nju - pobunila se Tijana. 

- Trebalo je da nađe ženu s kojom se neće nikada rastati. Ili da živi sam. Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav. Bolje je otići.

- Ti bi otišla?

- Otišla bih.

- Zato što me ne voliš?

- Zato što te volim.

 Nije mi sasvim jasna ta ženska logika, ali sam znao da govori istinu.''...

...''Hiljadu nečijih srećnih časaka biće kao ovaj, ali ovaj nikada više. Nikada: jedina konačnost.

Prvi put znam šta je sreća, osjećam je, vidim, mirišem. Cio svijet i cijela vasiona, nas troje. Nikog drugog osim nas nema. I ima sreća. Da li je mogu zadržati?''...

...''Sve je među ljudima zapetljano, i ni za koga se ne može reći da je sasvim prav ili sasvim kriv. 

(Očita je samo nepravda koja ponižava i ubija ljude, ali nji niko ne dira.)

E pa, u redu, pomislio sam vedro, večeras sam presudio sebi: nikad neću presuđivati nikome. I hvala Bogu. A ono što sam rekao, istina je. Doduše, istina gledana odozdo, ali kako bih drukčije mogao da gledam? Oni odozgo, vide je drukčije. I tako, vrag je odnio, svako ima svoju istinu i to je baš dobro, samo ne znam zašto se zove istinom, jer bi istina morala biti jedna, pa bismo pomrli od dosade, a najbolje je kad je tuđa istina neistina, zabavnije se živi.''...

...'' Poznavao sam ovakve žene, dolazile su mojoj majci, uvijek vedre, zanimljive, sigurne, najuravnoteženija stvorenja na svijetu. Te obične mahalske žene su pronašle tajnu spokojstva, ne tražeći je. Sve ih raduje, ništa ne iznenađuje, ne žele nemoguće, dobre su dok im ne staneš na žulj, zubate ako ih povrijediš, ogovaraju ali ne zavide suviše, jezičave su ali će pomoći svakome u nevolji, znaju da je život težak ali ne plaču zbog toga, i uvijek će iščeprkati ponešto što je u njemu lijepo, a lijepo im je jednostavno, behar u bašti, kahva na brdu, svadbeno veselje u mahali, razgovori, dugi razgovori, kad sve govore odjednom, uglas, nejčešće pronalazeći u ljudima i stvarima ono što je smiješno.''...

...'' Proljeće, sunce, vedrina, misao bez težine.

Vedra misao srce obasja, vedra ni zbog čega, misao niočemu..''...

...'' - Volim mirise - rekao je.

- Brane nas od sirovog vonja. Oni su prava duša stvari. Čak i ljudska duša ima svoj miris.''...

...'' Vatra je besmislena i uništavajuća, baš kao i mržnja.''...

...''Riječi su otrov, od njih počinje svako zlo.''...

...'' Ljudi se u stvari boje, zato su surovi. Napad je odbrana koju naređuje opreznost, i tako nema lijeka surovosti, jer nema lijeka ljudskoj nesigurnosti.''...

...''Niko na vlasti nije pametan, jer i pametni ubrzo izgube razbor, i niko trpeljiv, jer mrze promjenu. Odmah stvaraju vječne zakone, vječna načela, vječno ustrojstvo, i vežući vlast uz boga, učvršćuju svoju moć. I niko ih ne bi oborio, da ne postaju smetnja i prijetnja drugim moćnicima. Ruše ih uvijek na isti način, objašnjavajući to nasiljem prema narodu, a svi su nasilnici, i izdajom prema vladaru, a nikome to ni na um ne pada. I nikoga to nije urazumilo, svi srljaju na vlast, kao noćni leptiri na svijeće...

A uvijek dolaze novi, i dovode svoju svitu, i ponavljaju gluposti svojih prethodnika, jer drukčije ne mogu. I tako ukrug, neprestano. Bez hljeba narod može ostati, bez vlasti neće. Oni su bolest na narodnom tijelu, kao guke. Kad jedna guka otpadne, izraste druga, možda i grđa.''...

...''Kažu, dovoljno je što mislimo. A čovjek osjeća potrebu ne samo da misli već i da kaže, čak i veću potrebu da kaže nego da misli. Rijeć je odliv suvišne krvi, rasterećenje od muke, privid slobode.''...

...''Prijateljstvo se ne stvara, ono nastaje, kao i ljubav''...

...''Više je dobrih ljudi na svijetu nego zlih. Mnogo više. Samo se zli dalje čuju i teže osjećaju. Dobri ćute.''...

...''Najteže je objasniti ono što je najjednostavnije.''...

...''Sve je kod njih tajna, kod nas tajni nema. Možda se po tome veliki svijet razlikuje od nas. Ništa značajno se ne može učiniti javno. Javno se laže, javno se govore velike riječi, javno se pokazuje spoljni izgled, javno se vrši nasilje. Važne stvari, dobre ili rđave, čine se tajno, one se pripremaju dok mi slabašno spavamo, a kad se probudimo, čudimo se: odakle to najednom!''...

...'' Dolaze s lakim tovarom, vraćaju se otežali, s čitavim karavanom. Čudo je kako niko na položaju ne očuva poštenje. Ili se boje gužve i promjene, a valja živjeti i kad te smijene, ili je položaj takav, pa je teško ne uzeti, dok te ne smijene.''...

...''Pale su mi na um knjige, one nisu čovjek sav već ono što je u njemu najbolje, čovjek odabranih trenutaka. S tim živim čovjekom koga nema možeš razgovarati, možeš uživati, a ne moraš mu se ni zahvaliti. Možeš se s njim svađati, a on nema mogućnosti da ti odgovori išta osim ono što je već napisao.''...

...''Prilika stvara lopova. I lopov stvara priliku.''...

...''Da li je čovjek pošten ili nepošten, ako se časnim sredstvima služi za ružne ciljeve. I da li je pošten ili nepošten, ako se nečasnim sredstvima služi da ostvari časne ciljeve?''...

...''Svakome ću priznati pravo da me prevari osim prijatelju.''...

...'' Osim trgovaca, putuju samo uznemireni ljudi koji ne mogu da ostanu sami sa sobom, jure za novim slikama nepoznatog svijeta, koje nude svojim očima, ali im duša ostaje prazna. Šta ću tamo vidjeti, sreću ili rugobu? Sreće ne mogu prenijeti ni komadić, a tuđa rugoba me neće utješiti zbog one u kojoj živim.''...

...''Njegova mržnja prema zavičaju i prema ljudima, bila je samo povrijeđenost. A kada je misao o osveti izblijedela pred blizinom smrti,isplutala je sama od sebe njegova skrivena suština,
ljubav prema korijenu i čežnja za blizinom ljudi.

 U početku ljubav,

u životu mržnja, 

na kraju sećanje.''...

slike: Mersad Berber,
veoma poznat  umetnik iz Bosne, bio je jedan od najpoznatijih grafičara u svetu.
 (Bosanski Petrovac; 1. januar 1940. - Zagreb; 7. oktobar 2012.)
 akademski slikar iz Bosne i Hercegovine, slikarstvo je diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u Ljubljani 1963. godine, u klasi profesora Maksima Sedeja.
 Izlagao je od Londona do Tokija.


Govorio je da svoju inspiraciju najviše crpi iz "mističnog sveta Bosne, njenih otomanskih slojeva i tragičnog usuda njenih ljudi".
 Govorio je da je Bosna sve što ima, da je to zemlja velike dobrote i velike mržnje, ali da nije bitno gde na kraju završe vaši ostaci, već duhovno nasleđe.

Liebster award...

 Slatka blogo - igra, upoznajemo jedni druge, tj. skrećemo  pažnju na neke blogove koje čitamo...

Sa zadovoljstvom, učestvujem ..

Pravila nagrade:

1.Preuzeti nagradu, zahvaliti se blogerki od koje je i postaviti link do bloga. 

Sve urađeno, hvala   Ljubinka :)

2.Nagraditi 5 blogova koji imaju manje od 200 pratilaca i obavestiti nagrađene.

a to su:

 

1. Fikretin kreativni svet - Il mondo di Fikreta

2. Aleksandrin svet stila, fotografija i knjiga - Dress and read

3. Joy iz Nebraske, nastanjena u Istanbulu - život, hrana i putopisi iz Turske - My  turkish joys

4.Marijini maštoviti radovi, tutorijali, nakit, čestitke - Afrodita creations

5. Natašina ljubav prema modi - Embrace of fashion

Izabrani blogeri ,

 ja vam  ovim putem poručujem:

 

U ime ljubavi...

Nedavno me je jedna prijateljica pitala da joj preporučim knjigu za čitanje. I ja krenem po žanrovima, da joj navodim meni najjače utiske - iz pročitanih knjiga, međutim ona me ubrzo zaustavi rečima: ''Neću zamršene knjige, imam problem, hoću knjigu koja bi mi ulila snagu, punu motivacionih misli, ali opet realnu, ne neka fantaziranja i tripovi''...

Ja stvarno nisam znala takvu knjigu, jer sam knjige tipa : Kako naći sreću ili onog pravog, odaaavno počela da izbegavam, iz mnogo razloga.. Uglavnom, mislila sam da na nešto tako misli i  našla sam se u čudu, jer taj 'žanr' ne poznajem i nisam joj ništa predložila za čitanje jer očito nemamo sličan ukus za  tzv. motivacione priče...

Međutim, nekih mesec dana nakon toga jedna kniga 'dođe' u moje ruke . Zapravo knjigu je kupila jedna moja prijateljica i pročitala je pred naš zajednički put u Ljubljanu, a gro radnje i jeste u Sloveniji, u Ljubljani, Bledu, Piranu i najzad u Beogradu. Ona je pod utiskom tek pročitane knjige, ponela svoju knjigu iz Beograda sa nama  i u Ljubljani mi je dala, jer je mislila da bi mi bila intersantna jer smo i mi upravo ta pomenuta mesta u knjizi zajedno obilazile...

I kad sam završila sa čitanjem, bila sam sigurna da prva pomenuta drugarica koja je od mene tražila preporuku za čitanje, treba upravo ovakvu knjigu..

Zašto? Zato što su vedre, podsticajne životne pouke i istine suptilno utkane u životnu priču devojke Slavice, koju život nije mazio, koja je u detinjstvu bila na neki način emotivno osakaćena i o tome koliko je to nesrećno odrastanje determinisalo njen emotivni život kasnije, pretvorivši je u 'santu leda', nesposobnu da voli, neshvaćenu i odbačenu, sposobnu da živi samo po nekim naučenim pogrešnim načelima u svom sopstvenom krugu u kom ljubav ne stanuje.

Jednoga dana ona je iskoračila iz tog svog kruga, na koji način i koliko je tuge prevalila, saznaćete u knjizi.

Ljubav naravno, jer upravo Slavica  kroz ljubavnu patnju, strašne gubitke nalazi snagu za promene i odlučuje da voli, da nadoknadi drugom biću sve što joj je bilo uskraćeno.

''Pošto smo svi više slični , nego različiti'', u ovoj knjizi se svako ponegde može pronaći, i izvući brojne pouke.

Odlomci

U ime ljubavi

Ivana Kuzmanović

... ''Kada joj je u njenoj trideset i trećoj godini saopšteno da su šanse za izlečenje od bolesti koja ju je iznenada zaposela minimalne, opredelila se za život i odlučila da stvari uzme u svoje ruke. Tada je počela da otkriva da su sve bolesti samo refleksija energetskih zastoja u našem telu, nastalih kao posledica uverenja i emocija sa kojima naša duša nije mogla da se pomiri''....

... ''Ponekad, kada nam se učini da nam je nešto važno i drago oduzeto i da se ceo univerzum zaverio protiv nas , u stvari se otvara prostor za neku novu, veću dobit. Ali mi nikada nismo u stanju da sagledamo kako trava raste, niti smo u mogućnosti da osetimo da je Zemlja zaista okrugla. Nedostaje nam čitava jedna perspektiva, misao nam je skučena u ove tri dimenzije postojanja. Zato je svaka granična situacija prilika da iskoračimo i krenemo u susret drugačijim saznanjima i iskustvima koja otvaraju sasvim nove horizonte''...

... ''Moguće da razdvojenost ponekad najviše spaja , a udaljenost drži na okupu. Možda je dovoljno da se znaju pravila. I da postoje rituali. Možda je bliskost najveći izazov, a iskrenost osećanja preveliki rizik za one koji bi hteli da žive zajedno. Šta ako čovek mora da bira - između toga da ostvari uspešan brak i toga da ispoljava svoja stvarna osećanja?''...

...'' Plašila se da pita da se ne bi dogodilo ono što najčešće dešava: pitani se oseti ili obaveznim ili ohrabrenim da pitanje uzvrati''...

... ''Na stočić u kuhinji izvadila je pitu s jabukama, teglu džema od šljiva i kesu s kajsijama. I Slavica oseti da joj je milo što se nije pojavila praznih ruku. Koliko god ne bili po meri našeg srca, dobrodošli su svi pokazatelji ljubavi pa makar se oni ogledali u hrani; ako zaboravimo na njenu stvarnu namenu i sagledamo je kao način izražavanja - nemamo kud do da sa svakim zalogajem u sebe unesemo deo osećanja koja su nam  namenjena. Možda se zbog toga ljudi raduju maminoj i bakinoj hrani i jedu je s uzbuđenjem, često halapljivo ili unoseći nepotrebne količine.
 Nije to zbog ukusa - to je zbog ljubavi koje se nikada nisu zasitili''...

... ''Jednoga dana setila se priče o dva vuka koju je deda prenosio svome unuku. Rekao mu je da se u duši svakog čoveka vodi bitka, kao borba između dva vuka. Jedan vuk je zao i u njemu su bes, zavist, ljubomora, pohlepa, mržnja, egoizam... Drugi vuk je oličenje dobra i u njemu se nalaze: mir, ljubav, nada, dobrodušnost, srdačnost, istina, saosećanje, vera... Unuk je promislio pa onda upitao dedu: - Koji vuk na kraju pobedi?- Pobeđuje uvek onaj koga hraniš - odgovorio je deda''...

...''Često citiram mudre reči Antonija de Mela, koji kaže da ' nije egoista onaj koji živi svoj život onako kako on hoće, već onaj koji želi da drugi žive svoj život onako kako on hoće'. Zato je važno zavoleti sebe.
 Jer ko ljubavi za sebe nema, njegova ljubav prema bližnjima je pod velikim znakom pitanja''...

... ''Mi smo prolazni, život nije. On nema kraj. Na svu sreću''...

 art: Andrzej Malinowski