Zlatibore, pitaj Taru...

Do pre par dana, slušala sam  staru pesmu i udubila se u njene reči:
kako je Zlatibor pitao Taru, da li pamti ljubav staru, i dalje šta mu Tara odgovara, i shvatih da je  to ipak bila veza na jednu noć ili popularno, avantura :D


 'Naša' (porodična) veza sa Zlatiborom je ipak mnogo trajnija - geografsko-genetska , najjača.
Šalim se malo, pre par dana sam se vratila sa Zlatibora i sad se polako vraćam u orbitu..
Odmor je došao u pravom trenutku, nakon kućnih neprilika (požara), trebalo je da odemo negde da se rashladimo i nadišemo..
Kad se sav sneg u našem kraju istopio, mi krenusmo put Zlatibora. Tako smo odlaskom na planinu, punu snega, praktično produžili zimu i u kombinaciji sa dosta čistog vazduha i dosta planinskog sunca iz nje izvukli ono najlepše, najzdravije... Jedno je sigurno, moj sin je uživao, prijalo mu je planinsko sunce, iako nije rumen, tamo se zarumeno kao bulka, spavao je kao beba i ručkao kao 'zmaj', al sam ga opisala :D, a bogami i 'mama' pa i  'mamina' mama,
a potom i 'mamin' tata :)))))

Jovan je  stekao  jednu veliku ljubav, ljubav prema konjima..
Prošlog leta smo pokušali da ga 'popnemo' na konja ali se jako uplašio i odustali smo, ali sada je imao  vremena da posmatra konje, sam je poželeo da im priđe, da ih pomiluje i na kraju je jahao, tako da nam je jahanje na kraju postalo 'hit 'odmora i svakodnevna obaveza, i bacilo u senku sve ostale  standardne aktivnosti na snegu...
Moj suprug i ja, inače mnogo volimo konje i imamo želju, zasad nerealnu, ali ne prestajemo da verujemo,
da jednog dana kupimo neki stari salaš u Vojvodini, najpre u Banatu, pa da ga oživimo ljubavlju, restauriranim nameštajem, autentično vojvođanskim, zatim cvećem, pa da imamo naše konje i još štošta i da tu odmaramo mozak sa našim sinom i dragim ljudima,
mnogo 'prostih' vojvođanskih zima, ako Bog da...

Zlatibor je za nas i više od planine, jer su  koreni mog dragog  tu negde, u Zlatiborskom okrugu.
 Zato ću sada malo da ih hvalim:)

''Stanovnici  Zlatibora se zovu Starovlasi, Ercovi ili Ere po postojbini Hercegovini, odakle su nekada došli na ovu teritoriju.. 
Poseduju duhovitost i lukavstvo, koje upotrebljavaju više iz razonode, a ređe iz koristi.
 'Zlatiborski' govor je spor i 'razvučen', pa je to za nas 'ubrzane' dobra relaksacija samo da ih slušamo..

Stari naziv za planinu Zlatibor je Rujno , čije ime potiče od žbunaste biljke ruj (Rhus cotynus) kojom je čitava oblast bila veoma bogata i koja se koristila za štavljenje i bojenje kože. U srednjevekovnoj srpskoj državi postojala je Župa Rujno koja je obuhvatala i današnju oblast Zlatibora. U turskim popisnim knjigama iz 15. i 16. veka imamo zabeležen naziv Rujni batra, što znači rujna planina, brdo. Posle srpskih ustanaka postojala je knežina (potom kapetanija, pa srez) Rujno. Taj je naziv za teritorijalno-administrativnu jedinicu bio u upotrebi sve do polovine 19. veka kada se promenio u Srez zlatiborski.

  Postoji tri predanja o postanku imena - Zlatibor. Izvesno je da je to ime nastalo od reči zlato, odnosno zlatni i bor, ali ne zna se na koji način. Jedno kaže da je ime Zlatibor nastalo od zlatne boje njegovih pašnjaka, što nije sasvim verovatno, jer zlatiborski pašnjaci nisu toliko stari, i ovo predanje ne objašnjava otkud reč bor u imenu Zlatibora; drugo predanje kaže da su se doseljenici iz Crne Gore i Hercegovine na Zlatibor hvalili bogatstvom borove šume, govoreći: "Zlatan je to bor!"; a treće predanje, verovatno najtačnije, kaže da je to ime postalo od jedne veoma retke vrste belog bora, tzv. zlatnog bora, čije je naučno ime Pinus Silvestris Variegata Zlatiborica, po sarajevskom inž. Salihu Omanoviću. Zlatnog bora još samo ima u selu Negbini i stavljen je pod zaštitu države.

 Poznato je da je nekada Zlatibor bio sav obrastao šumom. Danas ima najviše livada, ali imena nekih danas golih brda govore da je ranije bilo suprotno (Bučje, Česte, Šumatno brdo). Ne zna se šta je tačno uzrok tolikog nestajanja šuma. Ipak, najverovatnije je da je ove šume u najvećoj meri uništio jedan veliki požar koji se dogodio oko 1800-te godine.
 Pravi turizam se razvio tek kada je na Zlatibor došla jedna krunisana glava, kralj Srbije Aleksandar Obrenović. U početku je najinteresantnija bila Kraljeva Voda, mesto na kom je Njegovo Kraljevsko Visočanstvo  ručalo, ali su se ubrzo pročuli i drugi zlatiborski visovi: Palisad, Ribnica, Oko.
A onda je, 1905-te godine, na Zlatibor, po zdravlje, došao još jedan kralj Srbije, Petar Prvi Karađorđević. Nakon njegovog boravka ,sagrađeni su i prvi veliki objekti: hotel "Kraljeva voda" - današnji kongresni centar "Srbija" - vila "Čigota" i pekara.

  Zlatibor, danas, kao planina izuzetne lepote, čarobna zimi i nezaboravna leti, predstavlja mesto privremenog boravka onih koji, pre svega, tragaju za zdravljem, ali i za blagodetnim mirom zlatiborskih padina na kojima se oči odmaraju,
a telo puni energijom''...izvor

Ako još niste, u šta sumnjam, obavezno planirajte posetu ovoj lepotici iz Dinarske porodice, nećete se pokajati..

Sada ću sa reči preći na slike, koje će sve dočarati...




Zlatiborenje 

photo by me

Blog se oporavljao...

Nije me bilo...Jednostavno sam zanemela...

Ne bukvalno, ali se ovde odrazilo kao posledica nečeg strašnog što sam doživela..

Požara u kući...

O požarima sam samo čitala u Pamukovim knjigama, živo se sećam njegovih opisa masovnih istanbulskih požara, gledala sam na televiziji letnje požare u Španiji, Grčkoj ili negde po svetu verujući da se to događa uvek nekom drugom, misleći da razumem šta je to i koliko je opasna vatrena stihija..
Ali sada znam da ništa nisam o požarima znala .. I to sam shvatila tek kada mi se desio, kao što se nesreće uvek i dese, kad najmanje očekuješ..

Uzrok požara - ljudski faktor tj. ja
---vosak za depilaciju sam zaboravila na ringli, i kad sam se vratila za 10 minuta, plamen je dolazio do plafona.. Šok!!! Pomišljam da gasim, al' čime, ne mogu da priđem česmi od vatre, aparat za gašenje požara nemam, jer:  '' Šta će to nama?'', moj mali dečak ulazi za mnom, vrišti i vuče me nazad..Vidim da ne mogu  ništa da uradim jer za nekoliko sekundi kreće gusti crni dim od jako zapaljive smole, krećem sa detetom ka vratima i tada nestaje struja.. Ne mogu da nađem ključ od izlaznih vrata u tom mraku, panika, gušenje od gustog dima.. Nekako napipam ključ na podu, uguram u bravu i pobegnemo od sigurne smrti moj sin i ja.. Hvala Bogu, čim sam izašla iz kuće, ulicom su prolazili neki ljudi koji su čim su nas videli onako crne, uplašene priskočili da nam pomognu. Neka žena je uzela mog sina, jer sam ja opet morala nazad da pokažem ljudima gde je šta u lavirintu od stare kuće. Donosili smo vodu iz drugog dela kuće, i oni su uspeli da nekako ugase požar.. Mnogih stvari se ne sećam, ne sećam se koliko je to vremena trajalo, ne sećam se lica tih ljudi, ali nijednog . .Neki Bogom  poslati, dobri ljudi, nisam ih više videla, i sada da ih vidim, ne sećam se njihovih lica, ali su ostali u mom srcu.. A tako bih volela da bar nekog vidim, da mu makar kažem : ''Hvala vam , dobri ljudi, za sve što ste uradili, hvala vam što ste nam spasili život, zauvek ću vam biti zahvalna i u svakoj mojoj molitvi bićete i vi, dok sam živa ''....

Posledice požara su sanirane. U kući nema ni jednog traga požara, do najsitnijeg detalja sve je okrečeno, oprano, ponovljeno, sve da me ne bi podsećalo na to strašno iskustvo, ali je ostao trag na duši koji se ne može tako lako izbrisati... Noćima sam se vrtela u krevetu, vraćajući film unazad, razmišljajući šta je sve moglo da bude.. Nije mi se pričalo, ni smejalo, iako realno svi smo živi i relativno dobro, ako izuzmemo malo mucanje mog sina neposredno posle požara. Materijalna šteta u ovakvim situacijama nije ni bitna, opet sam došla na onu Andrićevu rečenicu:
 '' da posle tog nemilog događaja, nije više isti čovek mogao biti.''

I kao što ste verovatno čuli da je neko stvarno zanemeo nakon nekog požara, tako sam ja zanemela na Blogu na mesec dana, dok me malo nije prošlo to čemerno osećanje, jer sam svoj Blog zamislila kao svetlo, opušteno, veselo i srećno mesto, te nisam htela da ga 'zadimim i nagaravim'.. Sad posle neke vremenske distance, sve je ipak drugačije..

Ostavljeno u prošlosti i ovde u par redaka.. Čisto da možda nekome bude nauk...

I za kraj naš dobri Čola i himna svih nas, piromana :))

Gori vatra sad u nama

photo:google.com