четвртак, 20. фебруар 2014.

Vino boje ljubavi...

izdavač:plato




 Vino boje ljubavi, 
roman italijanske spisateljice Benedete Čibrario
je pisan retrospektivno, ima veštog preplitanja sadašnjih i prošlih događaja, koji ipak do kraja drže enigmu.
Priča je lokacijski smeštena u Toskani, vremenski  s početka 20. veka pa nadalje,
 a  prateći život jedne plemkinje, ''uspavane lepotice'' koja je u tim turbulentnim ratnim vremenima bukvalno iz sveta idile 
prešla u neke potpuno drugačije situacije. 
Sve je počelo onda kada joj je otac dao cedulje sa imenima pet momaka i zahtevao da se ona odluči za jednog od njih. Mlada kontesa se odlučuje za onog, koji je baš kao i ona mnogo voleo konje, ali ipak poneka sličnost među njima, nije bila dovoljna da bi se brak održao. Štaviše, sem toga ništa drugo nisu imali zajedničko. Previše ponosa, premalo razgovora, odvelo ih je do drugih ljudi. 
On spas nalazi u drugoj ženi, 
a ona na La Banditi, očevom napuštenom, izdvojenom imanju, 
koje njoj predstavlja utočište, a ona imanju zauzvrat donosi život, dovodi sa sobom ljude, obnavljanje.  
Kako se Italija budi, kroz razne promene, tako se i naša ''uspavana'' junakinja budi i menja.. 
Nekako prirodno tada u njen život ulazi misteriozni Trot. Donosi u njen život ljubav i vino.

Pošto je ovaj neobičan ljubavni roman, na neki način i priča o  Toskani, za koju je glavna junakinja trajno vezana, pričati o tom delu Italije, a ne pomenuti vino bilo bi nepotpuno. Zato je spisateljica vešto povezala novo poglavlje u životu glavne junakinje, muškarca koji će sve promeniti i ono što je između ostalog iz te ljubavi stvoreno, a to je proizvodnja vinove loze i autohtonih sorta vina rosovermiglio i lunediante. 
Ova žena je u proizvodnji vina našla utehu od poraza na ljubavnom polju. 
 I to je moguće, iako živi u bajkovitom predelu, život ne mora biti bajka.
Na kraju, ova knjiga iako je ljubavna priča, nije ni tužna ni srećna, već nekako životna, 
bar po nekim odlukama koje junakinja na kraju knjige svesno donosi 
nakon slučajnih saznanja koja su joj godinama izmicala. 
Još jednom se budi iz sna koji se zove 80 godina života...
Nikad nije kasno za prave odluke...




Odlomci




...''Evo istine koja se bolje nauči tokom godina: da se stvari, kao i ljudi, na kraju uvek prepuštaju da ih nosi slučaj. Ovde nisam rođena, ovde me nisu doveli. Život je mogao da me odvede i drugde. Međutim, ja sam se ovde zaustavila.''




...''Kale, čvrste na svojim stabljikama - to cveće tako frigidno, šik i moderno.''...



...''Ja sam prvi koji ne može a da se ne čudi upornosti sopstvenih pogleda, ali u pitanju je zadovoljstvo koga nisam u stanju da se odreknem.''...



...''Elle est grande dans son genre, mais son genre est petit.''...
(Ona je velika u svojoj vrsti, ali je njena vrsta mala.)







...''Nikoga ne možeš da slediš mnogo daleko.''...




...''Mi nikada ne doživaljavamo tragedije, mi imamo samo neprijatnosti.''...




...''Put, sa blagim krivinama i sa tablom s imenom jedne krčme duž same putne staze, već je pod senkom brda. Dan je od onih s kraja avgusta, kada su vinogradi puni grožđa i kada se iščekuje da padne kiša. Poneki oblak na nebu, posle leta, pravi je poklon. Zaprepašćujuće je kako leonardovski pejzaž, u ovim krajevima, nikada ne umire, kako civilizacija nije uspela ni da ga okrzne.''...






...''Kada bi razumeo, rekla bih mu da sve suze koje ne mogu da izbrazdaju lice odlaze na drugu stranu, dube iznutra, podzemne kao ponornice, štaviše, tako kanalisane imaju snagu i žestinu koja izgara, izjeda, troši srce i čini da mozak trne kao zubi od zelenog voća.''...



...''Pravi nomadi, to znam, imaju čvrst pogled, a i vedar onda kada posmatraju kako se vidici i običaji menjaju; ono što je važno to je sledeće odmorište , ne ono ostavljeno iza leđa; njih ne remeti promena, niti onaj tananiji oblik mutacije u vidu nestajanja; njih ne prožimaju žmarci  kada se grčki hram pretvara u prah jer su od njega napravili barutanu, kada pored kule iz 13. og veka zgrada sa stepeništem izglačanim olovom, i za sva vremena taj kraj , taj vidik više neće biti ono što je bio.''... 







photo:google.com

5 коментара:

  1. Volela bih da je pročitam. Nadam se da ću je uloviti na Sajmu knjiga, ako ne pre. I korice mi se sviđaju.

    ОдговориИзбриши
  2. Ova knjiga je u Italiji 2008.godine dobila nagradu Premio Campiello, koju dodjeljuje Udruženje industrijalaca Veneta. Zanimljivo je kako se bira pobjednik; nakon što kritičari odaberu pet knjiga, rade se promocije i susreti sa autorima u raznim (obično turističkim) mjestima.. Odabere se takozvani Žiri 300 čitalaca, tri stotine osoba koje pročitaju odabranih pet knjiga i daju svoj glas, zabilježen na cedulji (scheda). Može se biti samo jednom član tog žirija. Završna svečanost je miks spektakla i kulture, u Veneciji, kad se proglasi pobjednik.
    To mi nekako lijep primjer gdje se promiviše kultura, nasuprot bezbrojnim rezanjima u državnom budžetu, kad su u pitanju kultura i obrazovanje.
    Ja se kod tebe raspričam, samo mi kafa fali :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga moja, a ja se tako razveselim kad se ti raspričaš. Kafa spremna, čeka ''šoljicu'' razgovora.
      Baš sam razmišljala da si je ti sigurno pročitala. :)
      E kod nas se nagrade piscima daju po nekim sasvim drugačijim kriterijumima, ali ipak nagrade ne vrede ništa ako knjiga ne zaživi kod čitalaca. Najveća je nagrada preporuka i ljubav čitalaca.
      Meene je ova knjiga u mislima odvela u Toskanu, i ne ide mi se odatle uopšte :(

      Избриши
  3. Dok sam prolazila kroz tvoj blog, osim ovog posta koji me je obradovao jer sam nasla novu knjigu za citanje :), naletela sam na post koji si pisala jos 2011. vezano za "Ringispil". Jos uvek je nisam procitala, ali sam slicno iskustvo dozivela sa knjigom Vesne Dedic- Pola duse, koja je zaista jedno prijatno iznenadjenje. Tako da eto, umesto jedne knjige dosla sam do dve na spisak za procitati :)

    ОдговориИзбриши