Simeonov pečat ...

Požar u  Hilandaru

Hilandar, kolevka srpske duhovnosti i kulture, uvek je zauzimao posebno mesto u životu srpskog naroda.

Ovih dana je nesrećno pominjan, po požaru koji  je zadesio svetogorska i hilandarsko imanje. Zahvaljujući pomoći grčke vojske, policije, drvoseča ostalih manastira, srpskih vatrogasaca, bugarskih rendžera i vatrogasaca
 i mnogo dobrovoljaca požar je lokalizovan, hvala Bogu.

Prošlog vikenda sam pročitala jednu interesantnu knjigu koju sam dobila kao rođendanski poklon , o Hilandaru, o misteriji prošlog požara 2004. čije posledice još nisu sanirane. Taman kad sam htela da napišem post o tome, izbio je požar. To me je toliko omelo, da nisam mogla da pišem o prošlom požaru, o manastiru, dok se ova - nova agonija nije završila.

Porodično smo dosta vezani za ovu svetinju (što ne bih ovde objašnjavala), mada mislim da je većina Srba osećala isto u trenucima kad se požar približavao manastirskim zidinama. Vatra je zahvatala krošnje visokih četinara, a jak vetar je raznosio i palio okolo. Izgorelo je preko 4000 hektara šume uglavnom u posedu Hilandara. Ono što je jako važno da nije bilo ljudskih žrtava, i da manastir nije dotaknut.

Navodno, u medijima se pojavila vest da su požar  podmetnuli radnici koji su radili na nekim drugim manastirskim imanjima,pa su dobivši otkaze, besni rešili da se osvete tako što će zapaliti Svetu goru!!!
U jednom trenutku kad je požar napredovao prema Uranopolisu, gradonačelnik ovog grada na samom ulazu - granici sa Svetom Gorom  je naredio da se iz grada evakuišu deca, bolesni, a turisti su sami napustili grad. Međutim, vetar je već preko noći okrenuo pravac i požar je nastavio da napreduje ka Hilandaru, 4 puna dana trajala je borba sa vatrenom stihijom. Krčili su šumu danonoćno da bi proširili odbrambeni protivpožarni put, širine avionske piste. Gasili ga iz vazduha helikopterima, ali vatrena stihija je nemilosrdno napredovala..

Duž linije odbrane od požara, celokupno bratstvo manastira Hilandara, održalo je juče litiju, noseći deo Časnog Krsta i ikonu Bogorodice ''Utešteljke tuge'' (koja je jedina ostala netaknuta u strašnom požaru u 19 veku) i kopiju ikone Bogorodice Trojeručice..

Bogorodica ''Utešiteljka tuge''

Litija je zastajala da bi svi koji rade na gašenju mogli da celivaju svetinje. Održan je moleban. Upravo na tom mestu gde je održan moleban, posle nekoliko sati , vatra je prešla na drugu stranu, preko protiv požarnog proširenja.. I taman kad je sve izgledalo najstrašnije moguće, začula se strašna grmljavina, počela je da pada jaka kiša, prava provala oblaka, na područje zahvaćeno požarom.

Požar je skoro ugašen, bar njegov glavni deo.

Hvala Bogu, da je tako!

Mnogo mi je strašno i mučno bilo da  čitam u našim medijima odnos nekih naših građana prema svemu ovome:
-
''Imamo mi važnija posla, nego da gasimo neke manstirčine, neka ih Grčka gasi. 
Što mi da šaljemo naše vatrogasce???''... :(((
Iskreno se stidim takvih sunarodnika, koji nisu svesni  svog neznanja, što ih niko nije naučio da pomažu i saosećaju bar dok je neko u nevolji, što nisu svesni svoje nekulture i neznanja. 
Bez obzira,da li su vernici ili nisu, trebalo je da nauče da Hilandar nije samo manastir, duhovno stecište Srba, vec --najznačajnije središte srpske kulture!!!!

Ovde se nalazi najstarija i najveća srpska biblioteka rukopisnih i minijaturama ukrašenih knjiga, zbirke inkunabula, povelja i bakroreznih ploča. Hilandar ima najveći broj čudotvornih ikona ne samo na Svetoj Gori nego i u celom hrišćanskom svetu.

''Hilandar je jedina srpska kuća koja nikada nije osvojena, koja živi bez prekida 810 godina. I kada se desio požar u noći imeđu 4. i 5. marta 2004. monasi su držali jutrenje, časove i večernju službu, ne odstupajući ni po tako visoku cenu od svog osnovnog zadatka, molitve Bogu.

. Podignut kao obrazovni centar, Hilandar i danas projektuje duboku predanost molitvi i zrači moćne energije, kako su i zamisli njegovi graditelji, Stefan Nemanja i sin mu Sava, srpski svetitelji.
 Ne čuva se u Hilandaru samo materijalno blago, njegove riznice su i objekti, istorija i arhitektura,ekološka bašta, sve je u njoj prirodno, od semena do đubriva koje monasi dovoze brodom. Hilandar je danas najfinija ekološka država u Evropi –neosvojen, Hilandar je vremenom bogatio svoje riznice, a danas se u njemu čuva najveća i najznačajnija srpska biblioteka stare rukopisne i minijaturom ukrašene knjige, više od 1.000 tomova; najveća je i zbirka srednjovekovnih ikona kojih je više od 2.500; najveći je i srpski diplomatar, zbirka povelja koje će ove godine, zahvaljujući istraživačkim naporima Mirjane Živojinović, objaviti Hilandarska zadužbina; najveća je i kolekcija bogoslužbenog srednjovekovnog tekstila. Tome treba pridodati i zbirku grafičkih ploča za otiskivanje ikona na moderniji način, kao i ogromnu kolekciju stare keramike, porcelana i stakla.

Naročitu vrednost hilandarskih riznica čini najveća zbirka moštiju svetitelja, sa više od 250 kivota.Kada bi Srbi imali neke velike terazije i na jedan tas stavili dragocenosti sačuvane u Hilandaru, a na drugi ono što je u Srbiji, u srpskim zemljama i u rasejanju, preteklo posle pohara, pljački, paljevina, razaranja i razvlačenja, prevagnuo bi hilandarski tas.izvor

Kroz vekove, relativno zaštićen od napada i pljačkanja, u sigurnosti Svete Gore Atonske i njene autonomije, manastir je donekle bio pošteđen sudbine koja je zadesila skoro sve druge srpske manastire. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona, fresaka, tako da on u današnje vreme predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih devetnaest svetogorskih manastira, nalazi na UNESKO-voj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom Planina Atos. Manastir Hilandar su u rangu carske lavre podigli Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine. Te godine je vizantijski car Aleksije III Anđeo izdao povelju Simeonu i Savi kojom se manastir Hilandar i svetilište u Milejama daruju 

„da Srbima budu na večni poklon i staranje’’...

Simeonov pečat

Zovu ga srpski “Da Vinčijev kod”, od kako je izašao , ovaj roman konstantno je u prvih 10 po čitanosti na Laguninoj listi bestselera.

Nakon što sam ga pročitala, moram reći da je sve to sa razlogom, jer je knjiga jako,j ako  interesantna.
Uživala sam svakog trenutka.

Dok sam je čitala, pred mojim očima se odigravao pravi film.

Triler u kombinaciji sa pričom o manastiru Hilandaru, tajna društva, svetske zavere, tajne službe, svete relikvije, 
borba dobra i zla.

Fascinantno preplitanje  istinitih priča i piščeve fikcije..

Bez obzira na versku pripadnost ili nepripadnost, knjiga je  zanimljiva i tako je napisana da može biti svakom  razumljiva. Hrišćanima može produbiti neka znanja o povezanosti crkve i politike, ateistima može objasniti neke vrednosti koje religija pruža, a ljubiteljima trilera i ljubiteljima knjiga neizvesno  putovanje sa mnogo adrenalina.

Nije ni čudno jer pisac je iskusni  novinar Vanja Bulić .
Pisao je u gotovo svim prestižnim novinama druge Jugoslavije, a zlatni period je doživeo kao urednik Duge.

 Nakon svog putovanja na Svetu Goru, zaintrigiran požarom koji je zadesio Hilandar 2004. godine, počeo je da piše ovu knjigu.
 
U osnovi ovog romana je interesantna priča o dva čoveka iz Beograda,  Novak(novinar) i Veljko(menadžer), koji  žele da otkriju uzrok požara 2004. u manastiru Hilandar.

 
U traganju za ovim odgovorom nailaze na niz čudnih događaja koji privlače njihovu pažnju i odvode ih na put razotkrivanja zavere koja se dešava na i oko Svete Gore, a koja preti da ugrozi sudbinu i značaj ovog manastira kao vekovnog simbola srpske duhovnosti.U traganju za ovim odgovorom nailaze na niz čudnih događaja koji privlače njihovu pažnju i odvode ih na put razotkrivanja zavere koja se dešava na i oko Svete Gore, a koja preti da ugrozi sudbinu i značaj ovog manastira kao vekovnog simbola srpske duhovnosti. Otisak lažnog Simeonovog pečata jedini je trag koji im je ostavljen na mestu svakog zločina, ali i simbol koji se proteže duž celog dela.

Navešće vas na mnoga razmišljanja, od toga kakve vrednosti posedujemo kao narod, koliko o tome znamo i kako se o tome staramo.
Vanja je primetio da su njegovi najverniji i najbrojniji čitaoci upravo žene, da li zato što žene u Srbiji više čitaju ili zbog žala što nikada neće moći da kroče svojim ženskim nogama na Atos, tek istina je trenutno takva.



++Odlomci++




''Carstvo bez krune, država bez vojske, zemlja bez žena, bogatstvo bez novca, mudrost bez škole, kuhinja bez mesa, molitva bez prestanka, veza s nebesima bez prekida, slavopoj Hristu bez umora, smrt bez  žaljenja
''--vladika Nikolaj Velimirović o Hilandaru.

''U crkvi čovek nikad nije sam''...

...''Ako ti ništa ne tražiš, to što ne tražiš naći će tebe''..

...''Ko gleda televiziju - neobavešten čovek, a ko veruje televiziji - budala''...

''Samonikla loza je stara osam vekova. Raste iz kovčega u kome se nalazilo telo Svetog Simeona,  prvog mirotočivog monaha na Svetoj gori. Ne može joj se odrediti sorta, jer se na njoj uočava nekoliko  vrsta različitih listova''...



''Zrna grožđa ubrana sa ove loze pomažu ljudima svih vera, rasa i nacija. Monasi svakom daju grožđe i uputstvo za upotrebu, a oni koji se pridržavaju uglavnom dobijaju mušku decu. Postoji nekoliko neverovatnih, ali istinitih priča, u manastiru se čuvaju dokazi''...



...''Zrna s loze Svetog Simeona rađaju samo lepotu s ljudskim likom. Nije sve u relikvijama i knjigama. Ima i nešto što je samoniklo''....




...''U misli mu se jedino vraćao Atos. Uspravan, ponosan, mrk sa belom kapom na glavi. Iz kape proviruje kapela posvećena Preobraženju, a na vrhu kapele nalazi se krst Svetog Andreja''....



...''Sunce se probilo kroz oblake, pa je iz magle izronio samo vrh Atosa. Kamena planina podseti Roberta na svetionik. Vrh Atosa, na kome su pre Bogorodičinog dolaska boravili antički bogovi, plenio je lepotom i divljinom, opominjući da nezvanima nije dozvoljen pristup''...





...''Izađe u portu manastira i sede na jednu kamenu ploču, vekovima glačanu stopalima i kolenima monaha. Dva visoka kiparisa, simboli osnivača Hilandara - Svetog Save i Svetog Simeona - zabodeni u nebo, mirisali su na smolu, a svojom visinom i uzdizanjem ka nebu ukazuju na spokoj duše koja je u skladu sa Bogom''...




(izvor podataka o požaru sa sajta hilandar.org)