недеља, 08. јануар 2012.

Poslednji voz za Istanbul...




Knjiga   ''Poslednji voz za Istanbul'',  govori o spasonosnim vozovima koje je Turska poslala po brojne Jevreje za vreme holokausta u Nemačkoj






Ajše Kulin, poznata turska spisateljica u nedavnoj poseti Beogradu , tačnije knjižari Vulkan u T.C. Ušće, otkrila je neke zanimljive detalje kako o sebi, tako i o tome kako je došla na ideju da napiše knjigu sa ovom tematikom:




...‚‚Da, ja sam Turkinja bosanskog porekla. Moj otac je rodom iz Bosne i porodica   se vratila u Tursku za vreme balkanskog rata 1912. godine.  Bila je velika turska imperija  i dolazilo je do mešanja sa raznim narodima. Danas je u Istanbulu gotovo nemoguće naći osobu čisto turskog porekla. Tako je i sa mnom.
Imala sam priliku da čujem svedočenja mnogih turskih diplomata koji su u evropske zemlje slali vozove kako bi izbavili Jevreje iz smrtne opasnosti i prebacili ih u Tursku ili u neku drugu sigurnu zemlju. Spaseno je najviše žena, mladih, ali i učenih Jevreja. Neki od njih vađeni su iz zatvora. Proveravala sam podatke u Jevrejskoj zajednici u Istambulu. Tu sam saznala da nije, kako se govorilo, bio poslat samo jedan voz, već tri. Sama ideja da napišem roman došla je potpuno slučajno. Prilikom jake kiše zastala sam pored  sinagoge da ne pokisnem. Pored mene se stvorila starija gospođa s kojom sam započela razgovor. Kiša je potrajala i ispričala mi je kako je došla vozom iz Evrope za Tursku. Ona je bila jedna od tih Jevrejki. Pomislila sam, ako je kiša donela korist, onda može i roman''...






Knjiga „Poslednji voz za Istanbul“ predstavlja priču o ljubavi i bekstvu. Isprepletena je istorijom jednog od najuzburkanijih perioda u Evropi i čitaoca vodi od Istanbula do Pariza i Berlina. U centru ljubavne priče su Selva, kći jednog od  preostalih otomanskih paša koja se zaljubljuje u mladog Jevrejina Rafalela. Njena se porodica protivi braku i odbacuje Selvu. Rešeni da započnu novi život, Selva i Rafael odlaze u Francusku, ali im sreća i tamo okreće leđa. Počinje Drugi svetski rat, a mladi ljubavnici bivaju uvučeni u užase Hitlerove ideologije. Dok se nacistička mreža steže oko njih, oni žive u stalnom strahu da će biti uhvaćeni i poslati u koncentracioni logor. U isto vreme, Turska očajnički pokušava da izbegne da bude uvučena u rat, pažljivo balansirajući između sila Osovine i Saveznika… Protkana čarobnim mirisima Istanbula  i mističnom atmosferom Istoka, ova je priča posvećena svim   običnim ljudima, neopevanim herojima koji su zbog ideala rizikovali živote.







S obzirom na tešku tematiku kojom se bavi, ova knjiga nije nimalo ' teška' za čitanje.. Čak mislim da je pisac namerno izostavio neke užasne scene i strepnje koje su razdirale duše svih progonjenih Jevreja za vreme nemačke okupacije, bacajući akcenat na  ljubavi koje su nastajale i opstajale u nemogućim uslovima, pričajući o svojoj  državi , koja se u tom ratnom vihoru, brine za sve svoje građane, bez obzira na nacionalnost , pokušavajući da ih spase šaljući im vozove..
Nešto stvarno veličanstveno i svetlo u  mraku Drugog svetskog rata..


*Odlomci*






...‚‚Rafo je bio dečak kada je upoznao Selvu. Još je bio učenik u školskoj uniformi. Najviša devojčica koja je došla u njegov razred veoma se razlikovala od svih drugih devojaka i privukla je njegovu pažnju. Postali su prijatelji....
...Počeo je da prati Selvu kao senka. Selva,devojka sa plavim pletenicama skupljenim u punđu na vrhu glave, Selva , mirna devojka s krupnim smeđim očima, koja je uvek izgledala pomalo zbunjeno, ali čije bi lice zablistalo kada bi se smejala ta devojka ne samo što je imala mnogo toga da kaže već je umela i da pažljivo sluša.....





...‚‚Mladi adolescenti, žene s decom, ljudi sa porodicama, stari..Stotine i hiljade ljudi koji nikada nisu nikome naudili....Svi ti jadni ljudi se skupljaju u Parizu jureći tračak nade, veoma tanak tračak nade.Ili će neko morati da zažmuri dok se oni ukrcaju na voz...



...‚‚Šanzelize je bio osvetljen u punom sjaju. Prodavnice su već neko vreme bile ukrašene za Božić. Šarene svetiljke bile su postavljene na ulicama a bulevari su izgledali kao mostovi. Delovalo je kao da rat uopšte nije ni dotakao Pariz. Ostatak Evrope bio je u požarima, a Pariz je izgledao kao ogromna novogodišnja jelka. Ulice su bile pune elegantne gospode u crnim kaputima od kašmira s belim svilenim šalovima"...






...‚‚Istočna stanica je bila krcata. Ljudi su jurili na sve strane menjajući perone. Bilo je tu žena koje su vukle decu, ljudi koji su pokušavali da uskoče u svoj voz, nosača koji su prenosili prtljag, zbunjenih stranaca koji su očigledno bili turisti i , više od od svih, vojnika.Mladići nedužnih lica, sa škripavim čizmama, koji su se kretali u grupama, koji će ubiti ili biti ubijeni, bili su svuda po stanici...Ljudi koji su dozivali jedni druge, oni koji su se ponovo nalazili vrištali su od radosti, oni koji su se rastavljali, vrištali su u bolu. Čuli su se zvuci zvona, pištaljki, škripe točkova voza po šinama i monotonog marširanja vojnika. Osećali su se različiti mirisi: onaj izdvojeni miris dima koji ispuni nozdrve, miris mokre vlage, oblak parfema s neke žene koja prolazi, zadah znoja i belog luka kojim je natopljena prosta odeća seljaka, i oštar miris koji su odavala tela mladih vojnika. Nada i žalost - živele su zajedno na stanici.".







...‚‚Kada im je Ferit objavio da će krenuti na put sledećeg jutra, niko nije izgledao kao da mu je drago uprkos tome što su toliko dugo čekali na tu vest. Verovatno su kretali na na najduže i najteže putovanje u svom životu. Stigli su do tačke bez povratka. Ili će stići na svoju destinaciju, ili neće"...






...‚‚Aseo je stavio violinu ispod brade i počeo da svira svom snagom koja mu je preostala u telu. Tonovi Paganinijevog Koncerta za violinu potekli su kroz kupe kao žuborenje potoka niz planine prekrivene snegom. Muzika je dotakla duše i srca svih u kupeu, i oni su odlutali daleko odatle. Zigfrid se našao kod kuće u hladu borova. Marsel i Konstanca u Lionu, gde su se upoznali, zavoleli i venčali. Margo je ponovo preživljavala poslednju noć pre polaska na put, noć za koju je želela da večno traje. Muzika ih je sve odnela daleko iznad oblaka koji su lebdeli nad njima..
Adađo...
Kao da je gudalo sviralo note na žicama njihovih srca, a ne na violini. Dok je gudalo lutalo po strunama violine, bilo je kao da priča tužne priče ljudi u vozu koji su delili istu sudbinu s tom violinom. Izražavalo je njihove strahove, poniženja, isključenja, odvajanja, čežnje i bolove. Ispred vrata kupea počeli su da se okupljaju drugi putnici iz vagona. Skupili su se u hodniku i slušali sa strahopoštovanjem .Skoro da su se plašili da dišu da ne bi slomili magiju muzike koja kao da je opisivala njihove patnje.
Alegro spirituozo..
.Stari violinista se pretvorio u mladića koji je prenosio slušaoce kroz ljubav i nadu do svetlih sunčanih dana u nezavisnoj zemlji. Živa muzika ih je uzbuđivala i uzdizala ih u najlepše predele nebesa. Kao da su trčali uz lestvice koje vode do nade. Život je bio  prelep. Život je vredelo živeti čak i u uskom skučenom hodniku .Samo jedan ton, jedan jedini ton bio je dovoljan da predstavi moć čovečanstva"...








...‚‚Čekati. Bežati. Kriti se i ponovo čekati na još jedan polazak, još jedan izlaz. Ići, ići, ići bez odmora . Raštrkani na sve četiri strane sveta, tražeći utočište u svakom uglu, boreći se za goli život. Naporno i beskrajno raditi bez prestanka, da bi zatim iščupali svoje korene i morali da odu negde drugde . Je li to cena koju moraju da plate zato što nemau domovinu? Pripadnost rasi bez domovine njihova je sudbina"...



photo:google.com

10 коментара:

  1. Dopao mi se opis istočne stanice, tako slikovito, čula sam, čak, i zvuke.

    ОдговориИзбриши
  2. Znači prvom prilikom kupujem knjigu i bacam se na čitanje!!!

    ОдговориИзбриши
  3. Mislim da bi trebala da pogledas blog mog prijatelja
    http://mightymouse-misha.blogspot.com/

    Takodje je opcinjen dobrom knjigom, mislim da cete se lepo slagati.
    Veliki pozz :*

    ОдговориИзбриши
  4. Sviđa mi se.Nadam se da ću pronaći knjigu u biblioteci.

    ОдговориИзбриши
  5. Pročitala sam roman i sviđa mi se. I ko ga je prevodio sa turskog na srpski sve je lepo upakovano pa tako da roman ima i oštrinu i mekoću.

    ОдговориИзбриши