Paul Joanowich- Paja Jovanović...

autoportret

Nijedan se naš slikar ne može pohvaliti da se u gotovo svakoj srpskoj kući nalaze reprodukcije neke njegove slike, kao što je slučaj sa Pajom Jovanovićem. Može se slobodno reći da je on na svojim slikama najbolje prikazao srpsku istoriju, običaje i lik srpskog čoveka, pa je zbog toga možda i najveći nacionalni slikar. Njegove slike su hiljadama puta na razne načine umnožavane, kopirane i reprodukovane u svim mogućim tehnikama i postale u pravom smislu reči slične narodnim pesmama- stigle su u svaku kuću i svakom su prepoznatljive, kao što su
 Seoba Srba, Kićenje neveste, Borba petlova, Guslar, Proglašenje Dušanovog zakonika, Ranjeni Crnogorac
 i druge koje su objavljivane u kalendarima, udžbenicima, na razglednicama i mnogim knjigama.
 Kao što nema Vrščanina koji nije zaljubljen u njegov Vršački triptihon.

Paja J.kao gimnazijalac

Paja (Pavle) Jovanović se rodio 16. juna 1859. godine kao prvo od osmoro dece prvog vršačkog fotografa Stevana Jovanovića. Osnovnu školu i nekoliko razreda gimnazije završio je u Vršcu, ali sa ne baš sjajnim uspehom. Rođen u kući fotografa on je pokazivao izuzetan slikarski dar, koji je otkrio njegov nastavnik slikanja u gimnaziji Ludvig Vodetski. Već kao dečak, on je dobio i prvu porudžbinu od tutora da izradi likove svetaca za veliko zvono Saborne crkve.

Mora se priznati da je Paja Jovanović imao šta da nauči u rodnom Vršcu. U crkvama na ikonostasima koje su radili značajni srpski slikari poput Nikole Neškovića (1729 - 1785), Arsenija-Arse Teodorovića (1767 - 1826) i Pavela Đurkovića (1772 - oko 1830), dečak Paja je naučio dobru lekciju iz slikarstva. Kao đak vršačke realke još više se predao crtanju, zahvaljujući urođenom talentu i svom profesoru crtanja u realci .

Školovan na Bečkoj akademiji bio je most između Srbije i Evrope, što je danas kada smo još svedoci primitivnog tumačenja naše istorije, putokaz za generacije koje dolaze.

Dela Paje Jovanovića nalaze se širom sveta, od Australije do Amerike.

Paja Jovanović je živeo dugo, 98 godina, naslikao je mnogo portreta kojima je, nažalost, teško ući u trag.  Slikao je brzo i efikasno. Smatra se našim najcenjenijim umetnikom u svetu čija se dela značajno vrednuju.

Od starijih srpskih slikara svetsku cenu ima jedino Paja Jovanović, odnosno njegove slike nemaju vrednost samo na lokalnom tržištu već i u svetu. Do 2005. godine njegova slika, ulje veličine 65 x 50 cm, procenjena je na 39 hiljada evra. U međuvremenu su se dogodile dve veoma značajne prodaje. Slika Ukrotitelj zmija, veličine 100 x140 cm, prodata je za 150 hiljada evra, a mala 13 x 18 cm za preko 8.000 evra. U knjigama u svetu kod procene vrednosti njegovih slika stoji samo strelica na gore i navode se ove dve cene. Za portret naravno ne možete dobiti toliko novca, jer ga cene kao slikara orijentalistu, pa te cene važe za njegove slike Arbanasa, Hercegovaca, Crnogoraca...

Građanin sveta u pravom smislu te reči- živeo je u Londonu,Minhenu,Parizu,Beču,

posećivao evropske prestonice, zatim obilazio Italiju, Rim, Napulj i atraktivne ruševine Pompeje, boravio u sunčanoj Grčkoj, u Atini, tražio inspiraciju po živopisnim predelima severne Afrike i, naravno, redovno pohodio oca i porodicu u Vršcu.

Na tim putovanjima punio je svoje beležnice skicama po kojima je kasnije radio slike.

Vitezovi pred Dečanima

Miloš,Marko i vila

Još vrlo mlad postaje slavan umetnik, pa već 1893. postaje redovni član Srpske kraljevske akademije koja mu u Beogradu priređuje prvu izložbu slika, kao najvećem živom srpskom umetniku.

Motiv iz Čelareva

Motiv iz okoline Dubrovnika

Tih godina dolazi do preokreta u njegovom slikarstvu, koji traje skoro jednu deceniju. Tada na poziv srpskog patrijarha slika svoju najčuveniju sliku Seoba Srba, a posle nje i čitav ciklus slika vezanih za srpsku istoriju i narodni život i tako nastaju slike Takovski ustanak, Proglašenje Dušanovog zakonika, Borba petlova, Boško Jugović, Boj na Kosovu, Sveti sava kruniše Stevana Prvovenčanog, Sveti Sava miri braću, Osveta Kosova i Vršački trpitihon.

Seoba Srba

Sv. Sava kruniše Stefana Prvovenčanog

Sv. Sava miri braću

zbor ustanika u Takovu

Boško Jugović

Krunisanje cara Dušana

Zlatna medalja koju je ona dobila na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. potvrdila je da je Paja Jovanović sa navršenom 41 godinom života već dobio zasluženo visoko mesto u istoriji naše umetnosti.Sudbina slike “Krunisanje cara Dušana” bila je takva, da će već u svega nekoliko godina po njenom izlaganju u Parizu ona dobiti nešto izmenjene verzije.Pored prve i najveće, rađene za izložbu u Parizu, u Narodnom muzeju u Beogradu čuva se druga po veličini slika “Krunisanja cara Dušana”. Poznato je da se pored njih, još dve verzije čuvaju u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu, zatim jedna u Muzeju grada Beograda, odnosno Legatu Paje Jovanovića, dok je jedna bila u manastiru Hilandaru (kao poklon porodice Roš, ali je nažalost izgorela u požaru manastirskih konaka početkom marta 2004.), a više manjih verzija u privatnom posedu.
Za jednu koja se nalazi u Americi zna se da je slikana tokom zime 1925/26. i da je Jovanović nju smatrao najboljom.

Car Dušan Silni

Ženidba cara Dušana

Sokolar

Povratak čete crnogoraca iz boja

Krčmarica Janja

Karadjordje medju ustanicima

Kraljević Marko deli pravdu

Igra trik-trak

Za vreme putovanja i boravka između Beča i Beograda, Paja Jovanović je kad god je mogao obilazio svoju porodicu u Vršcu i brinuo se za svog ostarelog oca Stevana, sve do njegove smrti 1923. godine. Pomagao je i braći i polubraći, uvek kada bi mu se obratili za pomoć ili savet. Svoj rodni Vršac nikada nije zaboravio, tako da je po očevoj smrti i okončanoj ostavinskoj raspravi, kao najstariji od dece odlučio da porodičnu kuću u Sterijinoj br. 13 ustupi “Dobrotvornoj zadruzi Srpkinja”, kako bi se otvorilo prvo dečje obdanište u njegovom rodnom gradu. Nekoliko godina potom, grad Vršac zahvalio mu se za sve što je učinio, proglasivši ga 1940. počasnim građaninom.slika -Vršački triptihon

Krvna osveta

Ukrotitelj zmija

Unutrašnjost mlina

Veselo društvo u krčmi

Vezilja

Predeli Albanije

Kuća iz karsta

Moć troši čoveka...

Borba petlova

Guslar

Kićenje neveste

Mačevanje

Ratnik

Studija krčmarice za borbu petlova

Kada se ovaj period završio Paja Jovanović ulazi u treći period svoga slikarstva i počinje da slika portrete i postaje jedan od najboljih evropskih portretista XX veka. On prima toliko  porudžbina od najbogatijih i naujglednijih ljudi svoga doba da je bilo dana kada je istovremeno radio i po sedam portreta. Paja Jovanović je slikao careve, kraljeve, predsednike država, poznate naučnike i umetnike, milijardere, ali najviše od svega voleo je da slika lepe žene. Portret mu je bio utoliko bolji koliko je umetnik uspostavio kontakt sa modelom. Tako je on pokazao da za njega umetnost nije samo zanat, već i deo duhovnog odnosa sa objektom slikanja.

Znalo se da je imao povremeno veće ili manje ljubavi. Za vreme studija to je bila Mila Mandukić iz Vršca, neostvarena ljubav koja je ovekovečena u liku carice Jelene na slici “Krunisanje”; zatim, Soferl, Gripenkerlov model za Afroditu, devojka oštra jezika ali božanskog lika, Vinferd Džons, od čije je velike lepote pobegao i uvek žalio što je nije naslikao, onda, Nemica Berta ovekovečena na slici “Gola Berta pred ogledalom” i još nekoliko drugih. Poslednjoj ljubavi Muni će ostati veran do kraja života, kao i ona njemu.

Devojka na crvenom

Devojka u ogledalu

Kupačica

Kupačica Muni

 Pajina velika inspiracija bila je Hermina Muni Dauber, Bečlijka sa kojom se kasnije i oženio.

 Muni je bila kći nastojnika kuće u kojoj je imao atelje (u Beču) i njegov dugogodišnji model. Svoju prelepu muzu slikao je na mnogobrojnim portretima, a njihova idilična veza bila je doživotna. Tokom Drugog svetskog rata Paja Jovanović živi u Beogradu sve do 1950. kada se ponovo vraća u austrijsku prestonicu gde je sedam godina kasnije i umro. Iako je urna sa pepelom preneta i položena u Beogradu, u mnogim enciklopedijama pak uz ime Paje Jovanovića piše da je on austrijski slikar, srpskog porekla.

Dijana

parsifal

Rudolf  Svoboda

Kraljica Marija Karadjordjević

Milutin Milanković

Na kumanovskom frontu Paja upoznaje velikog srpskog naučnika Milutina Milankovića i njihovo poznanstvo će vremenom prerasti u trajno i iskreno prijateljstvo.

Vojvoda Živojin Mišić

Laza Dundjerski

Mihajlo Pupin

Nikola Pašić

kompozitor Uroš Džimić

Djordje Jovanović-vajar

Kralj Aleksandar

car Franc Jozef

Gedeon Dundjerski

Kralj Petar II Karadjordjević

studija za portret belgijske kraljice Jelisavete

Muni-Pajina supruga

Marija Milovanović

Gospođa Mariju, supruga Milana Milovanovića predsednika vlade i ministra inostranih dela Kraljevine Srbije. U svojim sećanjima na prijatne trenutke boravka i gostoprimstva u domu Milovanovićevih, upravo u istorijskim trenucima pripreme za stvaranje velikog Balkanskog pakta za oslobađanje od Turaka, Jovanović će sa osećajem zadovoljstva portretisati Mariju Milovanović, tu ”milu i dobru ženu”, što se danas smatra jednim od njegovih najuspelijih portreta tog vremena.

Gospodja Hadson

Gospodja Gartenberg

Darinka Smodlaka

Majka Angelina- Saborna crkva Vršac

Paja je često koristio likove svojih bližnjih, slikajući istorijske događaje ili ikone. Tako je lik svoje majke Ernestine preneo na ikonu Majka Angelina, koja krasi zid Saborne crkve Svetog Nikolaja u Vršcu, zajedno sa ikonom Sveti Nikola spasava dva osuđenika na smrt. Zanimljivo je da su ove ikone pre više od dve decenije isečene iz ramova i ukradene, a nekoliko godina kasnije, inspektori Interpola pronašli su ih na jednoj evropskoj pijaci pa su ubrzo vraćene

Varvara Pupin

Dama sa šeširom

Milan Jovanović-brat

Svetislav Jovanović

U zimu 1947-48. godine, slikar Paja Jovanović, sa grupom jugoslovenskih slikara, pozvan je da portretiše Josipa Broza Tita. U to vreme Paja je imao 88 godina. „Bilo mi je simpatično maršalovo strpljenje s kojim se potčinio tom dosadnom sedenju. Lepa, baš dvorska ponuda, zakuska, vina, likeri, rakija i kafa, činili su da sa zadovoljstvom odlazim na Dedinje, što je za mene kao čiču, bila lepa razonoda" - pisao je u svom dnevniku

Vuk Stefanović Karadžić

Portret gospodje Mirke je sada u Čileu.Tamo je dospeo u muzej otkupom čileanske vlade od delegacije Austrije sa internacionalne izložbe 1910. godine u Čileu. Pre toga portret je imao više nego zapažen uspeh gde god je bio izložen. U Jovanovićevom popisu dela, portret MmeMierke se navodi kao njegov najviše puta nagrađivani portret

Portret dame” (gospođa Mirka)

 

FurorTeutonicus” ili „Bitka u Teutoburškoj šumi”iz 1899.

Vrlo nagrađivana slika- za nju je u Beču 1899. dobio prestižnu Rajhlovu nagradu i srebrnu medalju na izložbi u Sent-Luisu (SAD) 1904. godine.U Narodnom muzeju u Beogradu,postoji skica u ulju za sliku „Furor Teutonicus” koju je Paja Jovanović svojevremeno poklonio Branislavu Nušiću i na njoj je posveta: „Uspomena od Paje”. Narodni muzej otkupio je ovu skicu malog formata od Nušićeve porodice. Postoji još jedna skica ove slike koja je bila u privatnom vlasništvu pa je pre dve godine preprodata drugom. Identitete niko ne želi da otkriva. Reprodukcija slike Furor Teutonicus ponuđena je i na internet prodaji reprodukovanih dela, pri čemu je njen naziv na španskom jeziku i ona je nazvana „Bitka Germana i Rimljana”.

U Muzeju grada Beograda nalazi se heliogravura, rezbarena reprodukcija potpuno verna originalu „Furor Teutonicus” (mada znatno manjih dimenzija) dobijena na čuvanje 1952. godine sa ukupnom ostavštinom dela Paje Jovanovića koja danas čine njegov muzej u Ulici kralja Milana 21/4 u Beogradu.

„Politika” je pre nekoliko godina,došla do nezvaničnih saznanja da se ova istorijska kompozicija možda nalazi u Nacionalnom muzeju lepih umetnosti Santijago de Čile u Čileu (MuseoNationaldeBellasArtes). Ova slika je, prema Jovanovićevim memoarima, na neobjašnjiv način nestala pre rata i, po svim pretpostavkama, otkupila ju je država Čile oko 1910. godine.

Kustos Narodnog muzeja u Beogradu, istoričar umetnosti Petar Petrović uputio je zato nadležnima u Nacionalnom muzeju Santijago de Čile pismo sa molbom da potvrde da li se slika „FurorTeutonicus” nalazi u tamošnjim zbirkama.

Umesto odgovora na ovu molbu, iz čileanskog muzeja  stigla je informacija da se u njihovom muzeju nalazi samo jedno delo Paje Jovanovića – „Portret dame” (gospođa Mirka), dimenzija 200h100 cm, signirano P. Joanowitch, bez godine nastanka.

U vreme kada se uveliko predao radu na istorijskom slikarstvu, Paja Jovanović se konačno “skrasio” u Beču gde je, sa izvesnim prekidima zbog učestalih porudžbina, boravio na istoj adresi do Prvog svetskog rata, kao i kasnije - Mariahilferstrasse 3

Misteriozna „Bečlijka”

 

 

Dama iz Beča- zanimljivo je da su ovu sliku Paje Jovanovića posetioci mogli da vide u okviru velike postavke posvećene Gustavu Klimtu, u bečkom Belvedereu, u grupi ženskih portreta. Naš slikar našao se u eminentnom društvu slavnih slikara, svojih savremenika i to rame uz rame ne samo sa Klimtovim radovima. Bilo je tu i nekoliko dela Oskara Kokoške, Egona Šilea, Pabla Pikasa... sve samih slikarskih divova 20. veka. „Bečlijka” Paje Jovanovića, ta njegova misteriozna dama, izložena je ovom prilikom između dva poznata Klimtova rada „Portret Sonje Knips” i „Portret žene u belom”. Publika u Srbiji nikada nije imala priliku da vidi Pajinu „Bečlijku”, a misterija je tim veća što ni sam autor nije o njemu ostavio podatke niti su istoričari upoznati sa previše detalja koji bi objasnili ovu sliku. Slikanje žena je za Paju Jovanovića uvek značilo i slikanje lepote. Čak i kad se nije radilo o izrazito lepim ženama koje je portretisao, on se uvek trudio da pronađe ono najlepše u njima.

 

 

 Koliko je slika naslikao Paja Jovanović? 

To je teško i gotovo nemoguđe utvrditi, jer je on radio od detinjstva do sve duboke starosti. Njegove slike su rasute po svim kontinentima i nalaze se u mnogim muzejima i galerijama, a i privatnim zbirkama. On je često radio i po više varijanti svojih čuvenih slika o kojima se često i ne zna.
Paja Jovanović je bio i do kraja ostao slikar takozvanog akademskog realizma, iako je po svom znanju i talentu mogao da se uključi u sve moderne umetničke pokrete kraja XIX i početka XX veka.

 Paja Jovanović je bio građanin sveta u najboljem smislu te reči, živeo je skoro u svim velikim prestonicama Evrope, ali iznad svega voleo je Beograd kome je ostavio veliku zbirku slika i svojih predmeta. I prema svom rodnom Vršcu gajio je posebno nežna osećanja, roditeljsku kuću poklonio je i opremio za obdanište i dve velike slike Svetu Angelinu i Svetog Nikolu poklonio Sabornoj crkvi, gde se i sada nalaze.-kaže Dušan Belča na vrsackult.com.

 

 

 

Za same nazive nekih svojih dela, pak, sam Jovanović je  prepuštao svom galeristi da ih odredi, ili je ostavljao mašti na volju samom posmatraču da imenuje sliku po svojoj volji -
”Teško onoj slici, kojoj slikar mora da napiše naslov. Ta slika ne valja. Ono je dobra slika s koje gledalac bez ikakvoga naslova čita šta ona priča”,
 rekao je jednom prilikom Paja Jovanović..

 

 

 

Delovi salonske garniture rekonstruisanog bečkog salona u stili Luja XV,na kojima su sedeli naručioci prilikom izrade portreta,što se jasno uočava na nekim izloženim radovima.

 Iako većih zdravstvenih problema nije imao, niti je u bilo čemu oskudevao, ono što je celog života voleo i umeo da radi, pred kraj života nije mogao. Jedino je još mogao drhtavom rukom na papiru sebi i drugima to da prizna: 

”Glava bi htela, ruka bi mogla, ali oči ne daju.” 

 Pre oproštaja od života usledio je oproštaj od slikarstva - 

buket ruža naslikan nekoliko godina pre smrti.