субота, 21. септембар 2013.

''Put ružama posut'' - princeza Olivera Lazarević...

 
Despina, preuzeto sa sajta






...''Оптужујем ћутање јер нема река тече својим током,

али нека не руши моју кућу!''...












Ово ће бити један ''лично обојени'' пост ;)

за љубитеље историје,

можда и  историјски додатак посту о Едирну,

 из много разлога које ћу покушати да вам приближим.



 Пре него што се удубите у читање и размишљање,


предлажем да пустите ову дивну песму да вам употпуни ужитак.
















Пре свега, кад сам год шетала улицама Једрена (Турска),

увек бих се сетила неких чињеница и онда размишљала о тим чињеницама,

и о нашим људима који су овде живели и мало истраживала.

Ево које су то чињенице које бисте требали да знате ако некад

посетите овај град, а имају везе са српским народом и овим градом:


1912. у Првом балканском рату,

где су биле сукобљене турска војска са једне стране

 и бугарска и српска са друге стране,

било је много погинулих у свим војскама,

али у близини Једрена у селу Kадикоj,

своје кости је оставило неколико хиљада српских младића.








Од 1365. до 1453. године, тј. до ''Пада Цариграда'',

 Едирне (Једрене) је био  престоница,

(након Бурсе која је била од 1326. - 1365.)

 а потом јаничарска база, центар за обуку елитних султанових  јединица.

Баш овде су довођена деца из Србије, јер је овде било нешто као прихватни центар

и место где се вршила оштра селекција и обука деце.

Од те ''наше'' деце само ћу  неке поменути кроз ову причу:


Car Lazar i njegova porodica, Pavle Čortanović, 1860.





*у Једрене су довођени сви  принчеви (вазалних држава)

 на школовање или ''дресуру'', 

нпр. румунски (Влад Цепеш - Дракула) је био један од њих,

што је детаљно описано у књизи, о којој сам писала овде.

*српски принчеви као залог вазалног односа према Турцима,

су такође ''школовани''

на турски начин у Једрену 

( деспот Стефан Лазаревић и Бранковићи)

неки су баш овде по казни тамновали и ослепљени ,

јер су наводно у Србији њихови

рођаци шуровали са Угрима (Стефан и Гргур Бранковић нпр.),





*овде су несрећно насилно довођене многе девојке, које би даље

селектирали за разне функције, углавном од робиња, проститутки до највишег ранга,

да буду у харему, као слушкиње или ако су рођене

''под неком ''срећном'' звездом, које тада баш нису сијале за хришћанке'',

да прошетају '' Златним путем'' до султанових одаја... :(



Једна од тих девојака, а једна од 7 принцеза одведених у харем,

била је српска  деспотица (Мара Бранковић)-

ћерка Деспота Ђурђа Бранковића и Јерине Гркиње,

 доведена у Турску за Мурата Другог,-

 утицај који је Мара имала на свог мужа султана Мурата Другог,

 није ни приближан оном који је имала њена баба - тетка Оливера на Бајазита,

 јер Мара и Мурат нису били блиски као супружници, а и Мурат је,

кажу хроничари, волео дечаке.

 Њен највећи утицај  је био за време владавине Муратовог сина,

султана Мехмеда Другог  Освајача, кога зову Фатих.

Мехмед  Други Освајач, онај који је отео византијски Цариград и претворио га

у турску престоницу, је одрастао уз Мару, коју му је његов отац султан Мурат

доделио да га васпитава, образује,

 којој је Мехмед још као дечак много веровао

и коју је целог живота звао и сматрао мајком, а да она то стварно није била.

Ова умна жена има многе заслуге које би српски народ морао

да зна и поштује,

била је изузетна личност, која је доживела дубоку старост,

која је својим дипломатским умећем успевала да

 добије оно што се ратовима није могло.

Са својих поседа у Грчкој (Јежево код Дафнија),

које јој је Мехмед доделио,

Мара је деловала и штитила хришћанску заједницу како у Турској,

Србији, Бугарској,

 Грчкој

 и на Светој Гори..






                  Оливера Лазаревић




*Хероина ове историјске приче, ипак је

 принцеза, деспотица, султана Оливера Лазаревић,

ћерка Лазара и Милице Хребељановић,

 коју су Турци прозвали ''Деспина'' (деспотица),

која је после Косовске битке као залог миру предата у

харем султана Бајазита Првог Муње.

 Према предању, пут из родног Крушевца ка Дренопољу (Једрену)

 српски народ је Оливери посуо ружама, а она га залила сузама.

Жена која је поднела толику жртву, а опет  остала  магловита у нашој историји и литератури,

препуној ''забрањених личности, детаља, података'',

која је умрла негде на Балкану, а не зна јој се гроб.

Није канонизована...





Колико је њена судбина била узбудљива и потресна, могле би се написати бројне књиге,

а тек филм или серија колико би били узбудљиви, нарочито за фанове турских серија...

У издању Фонда ''Принцезе Оливере'',  огромним залагањем Оливере Шарановић,

заљубљеника у нашу историју,

издата је монографија са свим доступним подацима о Оливери Лазаревић.



Љиљана Хабјановић Ђуровић се  пре пар година у својој књизи ''Игра анђела'' доста

 бавила, између осталих Лазаревића, и Оливериним ликом

и судбином, и користила се

релевантним историјским подацима турских хроничара,  Ашик-паше Заде и других и

у првом реду  “Житија Деспота Стефана”  Константина Филозофа.

Филм ''Пут посут ружама'' очекујемо да угледа светлост дана у Србији ове јесени...







Не зна се тачно баш како је Оливера изгледала, па је поменути  фонд направио ликовни конкурс

 ''Заборављена српска хероина'',

који је окупио младе уметнике из Србије,

са задатком да насликају нашу ''Деспину''.

Било је прелепих радова, што можете видети на овом линку.

Мени су се допала ова два рада, иако мислим да није била плавокоса и плавоока, како су је представили,

(у турским изворима се помињу крупне црне ''тужне'' очи и коса боје кестена),

али разумем да су хтели да буде слична Немањићима и свом плавом брату Стефану..

Допадају ми се и глумци које су одабрали ...

О савршеном одабиру глумца Драгана Мићановића за улогу Стефана Лазаревића, да и не говоримо.

Као што  је Жарко Лаушевић  био савршени ''Милош Обилић'',

тако је и Мићановић  прави човек за ову улогу.








Турски хроничари Оливери   нису опростили огроман утицај на султана и то што није

променила веру

( Бајазит је био изузетно верски толерантан, јер су му мајка и баба биле хришћанке),

па су је описивали овако:

 ''кад се Каурка (Хришћанка) састане са Ханом, постигне се све што се желело''.

Срби, с друге стране, који су је жртвовали и предали султану да оданде  чува ''мир'' и свог брата Стефана,

(у чему је она ванредно успевала, јер је била забележено изванредно лепа, отмена  и образована),

нису јој опростили љубав са Бајазитом.

Конкретно је забележено да је њена мајка Милица, која је предала султану са петнаестак година,

пре тога је пославши женама да јој изваде  ''све што је потребно'' да не би никада могла

да затрудни и роди ''турско'' дете, кад је дошла у госте код њих, запрепастила се видевши харем,

 опијања и остали разврат који је тамо био присутан и њену најмлађу ћерку

 која савршено ''плива'' у свему томе..

Ја не могу да се не запитам да ли је мајка знала где је послала,

да ли је била свесна да ту грозоту харемског затворског живота не би ни преживела,

 да није била довољно покорна и мудра.

Мајку је, наравно, било срамота због свега тога, поготово што је Оливера заволела убицу,

човека који је убио свог рођеног брата Јакуба,

који је убио њеног оца, Лазара,

 Милошу Обилићу (који је волео Оливеру) наредио да се одруби глава.

И још и горе што је видела да он њу лудачки воли...

Тако да Милица и Оливера нису говориле и нису се сретале до краја Миличног живота.

Оливерин брат, деспот Стефан Лазаревић,

је ипак био много трезвенији од мајке, тако да је он био итекако свестан колико му је сестра

 ''чувала леђа'' код султана, колико га је пута помогла и спасила и

као султанова миљеница успевала   да помогне својој земљи.

 Оваквим понашањем показала је изузетну дипломатску мудрост.

Политика мира са Турцима дала је своје најзрелије плодове по Србију -

одмах након смрти Вука Бранковића, (1398.) све земље Бранковића

ушле су у састав државе Лазаревића.

Заслуге за то, историчар Стојан Новаковић, приписује управо принцези Оливери.

 Оливерина судбина за тренутак је променила ток историје њеног народа. 

Према наводима Жељка Фајфрића, ниједна султанија пре Оливере, која није прешла у ислам,

није успела да постане толико утицајна.

Оливера је била “довољно мудра да зна до које границе сме да иде и шта може да добије”.

 Њене жеље нису прерастале у хирове и неуочљиво се мешала у политичке догађаје.

За своју породицу “умела је да избори шта се могло”.

Након султанове смрти, Оливера долази код брата у Београд и живи на релацији

Београд-Дубровник,  до краја живота.

Из тог, по мени, необјашњивог замерања Оливери, о њој се вековима није писало, причало, била је део

тзв. ''забрањене историје Срба'',

ништа јавно о њој, јер је тобоже срамота

што је потпуно припадала свом оцеубици, којем су је исти ти који су јој замерали и предали...

Зар то није контрадикторно?!

С којим правом ми данас да  судимо људима који су живели у средњем веку и да моралишемо

 над неким чињеницама,

 а притом да друге чињенице, одмах ту поред, и не помињемо!??

Не може се судити и разумети нека личност, без познавања прилика и времена у којима је живела,

и ако смо пуни предрасуда.

У далеком од нас, средњем веку, политички бракови

су били део свакодневице властелинских и краљевских породица.

То је тако било, зато што је тако морало да буде,

а да свега тога није било, ко зна шта би сад било!




Као што рече једна моја драга пријатељица:

''Често се питам како би сада свет изгледао да Турци нису ни дошли на Балкан..''




Углавном ''женско лице'' Ангорске битке била је управо Оливера Деспина Хатун..

Изазвани Тамерлан  је одговорио на Бајазитов позив на борбу, и мало је рећи разбио Бајазитову војску.

На крају је ухваћен и сам султан Бајазит.  Тамерлан је одлучио да Бајазита погоди

 баш тамо где га највише боли.

Тамерлана жене из Бајазитовог харема  нису посебно интересовале, али једне јесте - Оливера. 

Схватио је да је она управо то оружје којим ће казнити Бајазита.

Наредио је да се Оливера свуче и да га тако служи,

док Бајазит из кавеза гледа.

Бајазит је извршио самоубиство након осам месеци у заробљеништву,

наводно ударајући главому решетке кавеза,

мада има извора који наводе да се Бајазит отровао
 
сакривеним отровом у свом прстену,

не могавши да поднесе толика понижења и пораз.



 Када се вратио из овог боја, у ком је учествовао на страни Турака, Стефан Лазаревић је у Цариграду

дознао да му је сестра у Тамерлановом заробљеништву

код татарског кана. Пошто је њу изузетно волео, Стефан је упутио Турчина Ајдина,

који је био у његовој служби, да ослободи или откупи Оливеру.

По неким изворима, татарски кан је одмах пристао.  Био је искрено запрепашћен кад је чуо

да је Оливера Хатун сестра храброг српског јунака Стефана Лазаревића, чијим је јунаштвом у боју био задивљен.

Велики Кан Тимерлан је толико био задивљен срспким ратницима који су се борили на супротној страни,

да је свом биографу Шерафедину рекао да запише:

''Нисам видео бољих јунака ни у Могулистану, ни у Персији, ни у Арменији,

ни у руским земљама на Волги, ни у Индији, ни под Багдадом.'' 

Још је наредио да се брдо на ком су се Срби борили, назове Срп - гази, да се сви српски

заробљеници отпусте својој кући. Турчин Ајдин је Оливеру довео до Цариграда,

одакле је касније, преко Бара, уз помоћ сестре Јеле Страцимировић стигла у Србију.



Битка код Ангоре (данашње Анкаре) 28. јула 1402. године је променила Оливерин живот али

је променила и ток српске судбине.

Турско царство је наредних десет година било у расулу, а кнежевић Стефан Лазаревић

у Цариграду од византијског цара добија титулу деспота, највишу у Византији, после царске. 

Стефан постаје угарски вазал и за време његове владавине Србија

 доживљава обнову државности.

Оливера се вратила у Србију у пролеће 1403. године. Кратко време била је у манастиру Манастирица

у околини Кладова.

Дан-данас у народу који ту живи постоји прича да је принцеза Оливера,

 кад се вратила из Тамерлановог заробљеништва,била гошћа њиховог краја.

То зову Султанијином земљом. Много касније, кад је Србија већ била под турском окупацијом,

 ти поседи имали су посебан статус. Нема писаних података о томе, али се претпоставља да би

могло имати везе с Оливериним боравком у том крају, требало би то истражити.

Принцеза Оливера се преселила у братовљев двор у Београду. Неки историчари тврде да је она све до смрти

деспота Стефана, 1. августа 1427. године, била његов “верни пратилац, друг и саветник, подстрекач и тешитељ”.

Онда је кратко време, претпоставља се, живела код свог сестрића деспота Ђурђа Бранковића у Смедереву.

Често је путовала и код сестре Јелене Балшић у Дубровник, Зету и Херцеговину.

 Нарочито су је топло примали у Дубровнику где су је звали “домина Деспина” јер је била

 “часна госпођа од крви светлога деспота и од његовога двора”.

(Када је кнегиња Милица , заједно  са Јефимијом 1398. дошла код сулатана Бајазита да заступа интересе

свога сина Стефана уз помоћ тада већ утицајне ћерке,

Бајазитове супруге Оливере, издејствовала је пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд.

Мошти су биле смештене у Капелу Свете Петке на Калемегдану,

данас су оне у румунском граду Јаши.)


Принцеза Оливера се никад више није удавала и није имала потомке. Последњи пут се спомиње

у тестаменту, њене сестре Јелене  Балшић 1442. године и у неким херцеговачким актима из 1443.

Сматра се да је умрла после 1444. године и не зна се где је сахрањена.

Нажалост, Оливерина судбина је трагично јединствена, али она није једина заслужна жена

из Србије,  која је у великој мери заборављена и већини грађана Србије готово непозната.

Српску историју писале су многе ''снажне'' жене,

 паметне и верне отаџбини, заслужиле су да се њихових имена и дела увек сећамо -

од принцеза до сељанки,

од Милице, Оливере, Јелене, Ангелине, Маре,

чучук Стане,

учеснице Првог  светског рата Милунке Савић  и многих, многих  других.




Могла бих рећи да је овај пост настајао годинама, од када сам о Оливери у мом родном граду,

 Крушевцу нешто начула,  до дана када сам сама трагала о њеном животу, од Србије до Турске.

Остала је још Бурса да је обиђем, па да бих могла да заокружим причу...







Поприлично интересантну причу о Оливери, тачније цело прво поглавље,
 доноси нам једна одлична књига

''Месечева роса'' Теодоре Таре, којој ћу посветити посебан пост,

али овде наводим неке интересантне реченице из тог поглавља:





Одломци из ''Месечеве росе''







...''Ни сама се не сећа тачно, од када је живот почео да пролази кроз њу, као кроз маглу.

Знала је само да је свега неколико догађаја зазидала у себе и чувала као реликвије свога

постојања. Све остало је био трептај лептирових крила и варљиви привид стварности.

Лакоћа корака, којим је пролазила кроз живот, изгледао је као лебдење у мехуру од снова,

истканих урођеним даром,од истина неког другог света.

Једино је шеих Бухари разумео да је то плес заборава којим се дубоко

закључана успомена на светињу и бол чува од наслага времена.

 И једини је он знао да је то излаз из ступице што се зове

раскорак  између ње и остатка света, одбрана од туге и страха,

тек да се сасвим не сломи од муке и немоћи,

један забран и склониште  пред бесмислом непостојаности.

Тај чаробни круг који је опасала око свога срца

детињом простодушношћу, зауставио је неминовност и бранио њу и гробље сећања,

као лек и утеха пред ужасом стварног живота.''...





...'' Једина одбрана од очаја и сумње, да је њена жртва неправедна, била је да чини оно што

се од ње тражи и о стварности која је окружује  уопште не размишља.

Године су пролазиле, а мисли

су још по некад, као лет птица у топле крајеве,

преметала у глави сећања на отаџбину.

Тананост од које је саздана, у раму непријатне стварности,

претварала се у чулност којом је доживљавала свет.

Попут слепца је напипавала живот и сва насумице покупљена осећања  усисавала у себе,

не би ли заварала глад душе бар неким задовољством.

Са временом је, као и тело, и бездно расло, а она је и даље ноншаланцијом детета

носила рухо жртве и робиње.

Када је постала жена, паперјасти немир је прерастао у страст којом је,

 попут мачке, бележила стазе којима је пролазила.

 Тај белег је утиснула и на султаново срце вештином мага

који се служи неким тајним знањима, не од овога света.''




..'.'Винска весеља су постала свакодневица турскога двора,

којима се она предавала свим својим

чемером, а он врелином жара своје љубави.

У тим тренуцима мутних погледа све се преокретало

у своју супротност.

Он је постајао сужањ, а она осветник разрушеног породичног дома

и посечених српских глава.

Јер, тај занос њихових срца љуљао је цео двор у Бурси,

чак и темеље читавог царства.''...








8 коментара:

  1. Volim čitati o istorijskim ličnostima, posebno kad se opisuju na način kao što je ovaj tvoj, kad nam se te ličnosti čine tako blizu, sa svim njihovim normalnim ljudskim osjećanjima.
    Prijateljica zahvaljuje :)

    ОдговориИзбриши
  2. Priča o žrtvi,Ljubavi,patnji,mudrosti,nepravdi,predrasudama..
    Uživala sam čitajući...i još ću dugo danas misliti o svemu...Habjanovićka je dosta napisala ali nekako mi je zafalilo još o ovom liku.
    Jedva čekam da pogledam film i nadam se da će ispuniti očekivanja.
    Hvala i pozdrav!:)

    ОдговориИзбриши
  3. Pravi dragulj od posta koji zaslužuje da se natenane čita i po više puta. Ja sam tek na fakultetu čula za Oliveru i njenu sudbinu, kod nas joj zaista nije pridato dovoljno pažnje.

    ОдговориИзбриши
  4. Divno i mnogo potresno.
    Kod tebe je sve u znaku istorije i uvek se odusevim postovima, a tek tekstom!!
    Bravo Tina Maxima!! :)

    ОдговориИзбриши