Gorka pesma...

*Gorka pesma*

Moj tata i moja mama

nikada nisu imali

sedam, deset, jedanaest,

ili trinaest godina.

Oni su odmah rođeni

namršteni i nervozni,

sa bezbroj otužnih svađa

i sitnih prebacivanja.

Oni su, čim su prohodali,

počeli da se sapliću.

I čim su progledali,

odmah su bili kratkovidi.

Zato posmatraju život

očima rođaka, suseda,

očima dnevnih listova,

očima vesti na radiju,

očima tuđih navika

i tuđih običaja.

Očima tuđe pameti.

I čim su progovorili,

progunđali su i, potajno,

počeli među bebama

da ogovaraju život.

I sad ga ogovaraju.

Znaju sve pravde i nepravde

i večito isteruju

nekakve svoje istine

u zadihanoj želji

da objasne, da poprave,

da spasu ovaj svet.

A nevolja je u tome

što svet uopšte i ne zna

da oni u njemu postoje.

Moj tata i moja mama,

jednostavno, ne umeju

nijednu stvar da shvate

neozbiljno i luckasto

kao patkasto geganje

meseca iznad krovova,

kao skakutanje drveća

na jednoj nozi duž drumova

i namigavanje svetiljki

i reklama kroz noć.

Pa su im zato i pobegle

najlepše detinje godine

kao srebrne ribe

iz sporih, nespretnih ruku.

Njima je čvornovat i drven

svaki trenutak života.

I nezgode i ljubav.

I crna kafa i pletivo.

I oni sve ređi izlasci

u pozorište i bioskop.

I svakodnevne jurnjave

na tamo neki posao.

Slušam iz druge sobe.

Pa oni čak ne umeju

prirodno ni da se svađaju,

nego se stalno ponavljaju

kao da su pre toga

napamet uvežbavali

jedan te isti bes.

I bojim se, na kraju,

kad budu umirali,

veštački će i vrištati,

kao da su pre toga

dugo nameštali usta

i uvežbavali strah.

Moj tata i moja mama

nikada nisu bili

bezbrižna, bucmasta deca.

I meni ih je ponekad

tako iskreno žao

što nikad neće shvatiti

da jedna nađena krpica

može u našim glavama

da liči na balsku haljinu.

Da jedna stara stolica

na kojoj se klimatamo,

može divno da zameni

sve avione i brodove.

Da šaka peska, kad hoćeš,

vredi više od pustinje.

I malo vode na dlanu

više od okeana.

A neprekidno ponavljaju,

stalno mi isto ulivaju

u ovu tršavu glavu

i teraju me da verujem:

jedno je biti stvoren,

a drugo - biti ostvaren.

Postoje roditelji

koji od dece zahtevaju

da ih u svemu naslede

i jednom, kad odrastu,

da sasvim na njih liče.

Ja hoću da ličim na sebe.

Ako mi se to nudi:

da budem kao oni,

nikad se neću ostvariti.

Ostaću stalno započet.

Čak i kad su najsrećniji,

ja vidim kako su nesrećni.

Valjda im zato i opraštam.

I još ću im opraštati.

Jedino nikada neću

umeti da se ne naježim

kad se rukuju mlitavo.

Ko se mlitavo rukuje,

znači da mlitavo misli

i da mlitavo vekuje.

I neću im oprostiti

što su potrošili godine

a nisu doznali zašto su

došli na ovaj svet.

Živeti ne znači: biti.

Desiti se. Postojati.
Živeti znači: nadživeti....

Mika Antic

Beatriz Alcantara (b. 1962, Peru)

 

Tako ja, na jedan možda pomalo neobičan način,

započeh moje slatko blogovanje

"Gorkom pesmom"..

valjda -"teška vremena,a ja težak tip..."pa mi 'leže' ovakve pesme.............

photo:LatinAmericanart on FB