Kassandra, prvi prst...

 Halkidiki je dosta veliko poluostrvo sa površinom od preko 3000 kvadratnih metara, smešteno jugo-istočno od Soluna.

 Oblik ovog poluostrva podseća na Posejdonov trozubac ili na tri prsta, koja pokazuju ka Egejskom moru -Kasandra, Sitonija, Atos.

O Atosu , trećem prstu, sam nedavno pisala ovde i ovde, a sada je red došao na  Kasandru, prvi prst .

Poluostvro Kasandra čuveno je po lepim letovalištima, širokim   peščanim plažama od kojih preko 10 ima tzv. 

Plavu Zastavu ,

borovoj šumi, malim selima, raznovrsnim tavernama i diskotekama, tako da pruža sve što je potrebno za dnevni odmor i noćnu zabavu.

Kasandra je je najnaseljenija regija za odmor na Halkidikiju.  Udaljenost od Soluna i aerodroma nije velika i dovoljno je nešto više od jednog  sata vožnje da bi se stiglo do tamo od Soluna. 

Kasandra je prvi krak ili  prst kako su ga Srbi nazvali, dok ga Grci  zovu prva noga poluostrva. 

Na Kasandri se pored prelepih plaža nalaze i velike površine borove šume. Veliki broj sela na Kasandri počinje sa reči Nea - što je grčka reč za "novo" - jer su ta sela osnovana od strane izbeglica 1920-ih godina.

Na istočnoj strani se nalaze - odmaralište Sani Resort, a zatim tu su još mesta Siviri, Skala Fourkas, Possidi, Nea Skioni, Loutra. Letovališta Nea Potidea, Nea Fokea, Afitos, Kalitea, Lefki, Kriopigi,  Polihrono, Hanioti ,  Pefkohori i Paliouri, nalaze se na istočnoj obali u zalivu Toroneos gde je izuzetno   čisto more .

Putevi na Halikidikiju su dobri, održavani i ima ih dovoljno pa na koju god stranu da krenete nećete imati problema sa brzim stizanjem na odredište.

Pošto je Kasandra najbliža regija Solunu turistički je najrazvijenija pa su mala sela zamenili kompleksi hotela i apartmana što je lokalnu ekonomiju podiglo na jako visok nivo. Ovde ćete  naići na odlične hotelske usluge koje se baziraju na all-inclusive ponudi i najveći broj apartmanskog smeštaja.

divlja plaza izmedju Afytosa i Kalithee

Possidi

Skala Fourkas

Loutra

Hanioti

Paliouri

Pefkohori

Xenia beach , na samom jugu poluostrva

Afytos,seoska taverna

vizantijsko plava na svakom koraku

Agia Paraskevi,selo sa istoimenom crkvom u središtu poluostrva

Ćao Kassandra,

sledeći post pišem sa drugog prsta Sitonije 

(koji se nazire u pravcu moje ruke)

za desetak dana (kad se vratim)

a do tada,

ljubacc

Plovidba ...

... ''Platon je govorio da pre četrdesete ne treba da putujemo, jer nismo u stanju da vidimo skrivene lepote u drugim zemljama ???

Možemo preduzimati velika i duga putovanja, ali ako u sebi nemamo ni uzvišenosti, ni lepote, nećemo ih naći ni u prirodi, ni u stvarima.

Najznačajnije putovanje koje možemo da preduzmemo je putovanje u dubine našeg bića i zagonetne prostore naše duše.

Putovanje kroz život je kao plovidba lađom, a životni put kao voda kojom plovimo - nekada mirna i glatka, nekada uzburkana. 

Povremeno nas talasi podižu visoko da bi nas već u sledećem trenutku spustili, ponekada i sunovratili u zapenušanu i nemirnu vodu.
Kada se podignu talasi i vetar postane jak, široka jedra treba skupiti.

Ako je nevreme, a jedra ostanu razapeta u svojoj lepoti i raskoši, verovatno će se iscepati i uništiti, što će nam otežati plovidbu. 

I u životu je tako. Lepo i raskošno što posedujemo, često druge udaljava od nas. Prosečno i osrednje je netaknuto zavišću.

Ploveći, sve oko sebe doživljavamo onako kako se osećamo.
Putujemo li samo da vidimo lepe predele, prevarićemo se, jer se uobrazilja brzo umori. I pred najlepšim predelima se zasitimo ako je duša pusta, a misao prazna. Oduševljenje je kao i nadahnuće -  pojačava se kada je njemu volja, a ne kada mi to hoćemo. 

Nove luke nam donose nove susrete i različite sudbine onih sa kojima ćemo provoditi dane na lađi.
Po pristajanju u luku, radoznalo posmatramo svet koji se penje i raduje što započinje putovanje.

Ponekad, ugledamo osobu koja nam se odmah svidi. Pratimo je pogledom radoznalo dok se ne izgubi u mnoštvu putnika. Narednih dana, često izlazimo na palubu tražeći je.  Spremni smo da joj se približimo i podelimo sa njom radost putovanja. Nažalost, kada je ugledamo, ona naslonjena na ogradu palube, već upućuje radoznale poglede drugome, očekujući nagoveštaje uzbuđenja i naklonosti.

Zbog lepote doživljenog, nekada poželimo da vratimo lađu unazad.
 Ipak, ono što se dogodilo, ostaje iza nas u zapenušanim talasima.  Pamtimo te trenutke kao nešto dragoceno, važno i značajno. Skupljajući lepe uspomene i slažući ih u sećanju jednu pored druge, čuvamo ih za dane tuge i nespokoja.

Ploveći, često u vodi tražimo svoj lik.

Na početku plovidbe se radujemo kada na površini razaznajemo obrise svog lica. To nas toliko okupira da nismo u stanju da pratimo i druga kretanja u vodi.  Kada prođemo mnoge luke i prevalimo veći deo puta, sve više nam pogled sa površine ide ka dubini u kojoj se odvija čitav život posebne lepote. Sa čežnjom se pitamo zašto smo sve  to propuštali...

Ipak, naučili smo, kada se zamorimo posmatrajući ogromne i daleke prostore oko sebe, da je dovoljno da spustimo pogled i otkrijemo sasvim nov svet.

Putujući, upravljamo se prema plimi i oseci, prema suncu, prema menama meseca, prema sjaju dalekih zvezda.
Tada smo najbliži prirodi i najsigurniji u ono što želimo. Tada naučimo da volimo najjednostavnije stvari oko sebe, bliske našem umu i našem srcu. Shvatimo da i najteži put ima svoje nebo okupano svetlošću.

Kada nam na pučini, za trenutak , usahne želja za lepim prizorima i bojama, učini nam se da u dubini možemo pronaći pravi odnos među stvarima.

Pomislimo, ako zaronimo, dodirnućemo taj savršeni svet oblika, usporenog kretanja i potpunog mira, koji je toliko potreban našim čulima. Ti predeli lepote i usnulosti nas podsete da smo otišli suviše duboko i da bi trebalo da izronimo u stvarnost života. Potragu za bisernim školjkama možemo zameniti uranjanjem u dubinu naše duše i tu pronaći vredne bisere i dragulje, ma kako duboko bili skriveni u nama. Tada će sve zavisiti od nas.
Njihova količina ,finoća, lepota njihove svetlosti.

Pred kraj putovanja sve više se sećamo, a sve manje očekujemo. 

Oslobađamo se predrasuda , maštanja i zavodljivih strasti.

Otkrivamo ono što je trajno i vredno i ono što je prolazno i slučajno.
Vredno i lepo, pamtimo i prenosimo deci. Postajemo srećni što možemo da ih obogatimo pravim sadržajima, odabranim brižno i sa pažnjom.

Birajući sadržaje i puneći svoj um, često smo grešili pamteći beznačajne sitnice i opterećivali se nevažnim stvarima .Tako smo zauzimali mesto koje je moglo biti ispunjeno dragocenostima.

Koliko možemo, odlažemo rastanak i silazak sa lađe zbog onih koje najviše volimo.
A kada dođe taj dan, ostaje uteha da će naše misli, iskustvo i reči, naša deca pronaći u svom sećanju kada im to bude potrebno''...


 Plovidba je priča preuzeta iz knjige
 --Šareni svet kazivanja--I deo---
prof. Jovana Đorđevića

prati je moja foto tura nastala na lepom plavom Dunavu
- sa pogledom na Beograd -
jednog toplog avgustovskog dana leta gospodnjeg 2012.