zbog takvih naši životi i mozgovi pretrpeće još mnogo šteta ...
jer oni su deo jednog Novog sveta..
i baš njih briga što nama to smeta ...
.....
Pošto su izbori u Srbiji veoma blizu, namnožile se čike i tete,
marionete,
pa se samo cere sa flajera, bilborda, tv reklama,
i onda kada nije do smeha nama...
......
U davna vremena, marionete su bile samo lutke koje su bile važan deo svakodnevnog života. Jedan od glavnih medija preko kog su narodu u zabačenim
krajevima prepričavana zbivanja iz prestonice. Osoba koja je donosila
ili prenosila loše vesti na ovaj način, čak i samom kralju, nije
rizikovala da joj bude odsečena glava! Da bi se izbeglo kažnjavanje,
nije bilo retko da se i među članovima kraljevske porodice loše vesti
saopštavaju ovim putem.
Od najstarijih vremena scenske lutke pojavljivale su se u različitim oblicima. Možemo ih podeliti u dve grupe: marionete i ručne lutke.
Marionete su lutke sa velikom tradicijom. Njihove prve oblike susrećemo još kod Grka, Rimljana i Egipćana.
U profesionalnom pozorištu marioneta može imati i trideset konaca. Njena animacija je vrlo složena, pa je marionetom uglavnom teško upravljati.
Brzina kretanja marionete ima svoju granicu.
Odgovaraju im čudesne priče. Za razliku od ručnih lutaka, podnose nešto više teksta.
Marioneta je ime koje dolazi iz Francuske i nastalo je u srednjem veku. Za vreme crkvenih procesija sveštenici su nosili lutku Device Marije, da bi privukli pažnju građana. Taj kip su zvali najpre Mariot, a zatim Marioneta, što je
deminutiv od imena Marija. Danas se u Francuskoj i još ponegde marionetama nazivaju sve pozorišne lutke, dok mi i još poneko marionetama nazivamo samo lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca.
"Anima",na latinskom znači duša.Animirati lutku znači "udahnuti joj dušu", tj. oživeti je.
Bez obzira na sva 'oživljavanja',aplauze,reflektore i aplauze, njihov život uvek visi o koncu...
MARIONETA
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo šezdeset sekundi svetlosti.
Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade. Kad bi mi Bog poklonio komadic života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo, već i dušu.
Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu,
i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...
Bože moj, kad bih imao jedan komadic života... Ne bih pustio da prođe ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav.
Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih podučavao da smrt ne dolazi sa starošcu, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatio zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem...
Autor je Johnny Welch, meksički umetnik, humorista i trbuhozborac,
poznat po svojoj lutki Don Mofles, inače diplomirani pravnik.
Ovu pesmu napisao za jednu svoju lutkarsku predstavu, ali je nekako pogrešno potpisana u novinama kao da je autor Markez, i dan danas se može naći negde da stoji Markezovo ime ispod ove pesme, što je velika greška.
Njegova poezija "Marioneta" koju izgovara lutka, obišla je svet Internetom, pogrešno pripisana
Nobelovcu Gabrielu Markezu sa izmišljenim naslovom
"Posvećeno pismo prijateljima".
Poeziju je napisao 1996.godine i objavjena je u njegovoj knjizi
"Šta me je život naučio",
"Lo Que Le He Enseńado a la Vida" por Don Mofles.
...''Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi
se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno,
evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.
Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.
Nije
reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu
saznati samo očima. Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i
vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam
jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se
kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok
imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam
pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim
se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi
je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam,
nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo
puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što
još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato
izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer,
ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem''…
Mika Antić
Daljine, zar je ovde lepše sve ?
Zar su bolji ljudi, zar sam srećnija tu ja ?
Htela bih opet svoj dom
da budem tu u svetu svom.
Daljine...
♫
Derviš i smrt (1967),
knjiga koju sam tri puta pročitala u tri različita perioda svog života,
svaki put oduševljena i svaki put
podvlačila druge i nove rečenice.
Dovoljan dokaz, za mene, da je knjiga vanvremenska i veoma poučna ...
Mešu Selimović izuzetno cenim i divim se spisateljskom stilu koji su negovali Andrić i on, smatram ih neprevaziđenim i autentičnim piscima bosansko-hercegovačkog života.
Derviš i smrt, je najverovatnije životno ostvarenje Mešino.
Delo duboke analize vlasti kroz njene sitne administartivne šrafove, uvek aktuelna promenljivost života
(čovek je čas žrtva, čas saučesnik), moralno istorijski vezan za jednu epohu i jedan svet,
roman političkog morala i nemorala, roman o uzvišenom prijateljstvu kao leku za sve rane i
roman koji nas podseća na porodične svetinje kroz priču o braći koju je život rastavio na najtužniji mogući način.
Roman o čoveku, čiji se lik ogleda čak i u opisu reke, tekije, kasabe..
Ono što meni nisu rekli u školi (nisu znali ili namerno prećutali, ne znam), jeste podatak da je ovo Mešino iskreno delo, toliko iskreno da je pisano po motivu iz života, na sličan način mu je pogubljen brat, baš kao i brat glavnog junaka ovog romana.
''Decembra 1944. u vreme oslobođenja Tuzle Mešin pet godina stariji brat
Šefkija, do rata ekonom u tuzlanskoj bolnici,poznat kao pošten i čestit čovek,
postavljen je za rukovodioca Odseka za raspolaganje zaplenjenom
neprijateljskom imovinom. Među zaplenjenim stvarima nalazio se i jedan
“solidan kućni nameštaj”. Kako je Šefkija očekivao dolazak svoje žene,
Dese, a kuća im je bila potpuno
opljačkana, smatrao je da ima pravo da je namesti. Uzeo je najpotrebnije
komade nameštaja i za to je saznao štab Trećeg korpusa.Komandantje zatražio da se “zbog pljačke narodne imovine,
Šefkija Selimović uhapsi”. Naređenje je izvršeno, ali - šta dalje
preduzeti? Posle konsultacija , odlučeno je da se uzme u obzir da potiče iz
ugledne partizanske porodice i da bi najveća kazna bila raščinjavanje i
slanje u jedinicu, kao običnog vojnika. Šefkija je prošao glavnom ulicom
u Tuzli, neki borci su ga videli na slobodi i odmah su protestovali u
štabu Korpusa. Nastale su ponovo konsultacije i odlučeno je da se
Šefkija Selimović preda vojnom sudu.
Osuđen je na smrt zato što je uzeo krevet, ormar, stolicu i još neke sitnice.
Bratu Meši iz zatvora je poručio, pred streljanje, da je nevin.
Nikad se nije saznalo gde je i kada streljan i sahranjen.
Treći brat Teufik, koji je bio u najužem rukovodstvu, znao je za
bratovljevu dramu, ali nije mogao da utiče na njen tok. Bio je, istina,
kažu savremenici, sasvim drugačiji od ostale braće: silnik, bahat, na
oca.
Meša je došao kod Omera Gluhića, komandanta Tuzle, prijatelja iz
predratnih dana, i zaplakao: “Streljan je Šefkija...” Bila je to užasna
noć. Vremenom će ova trauma - streljanje brata - postati ono duhovno i
moralno jezgro od koga je satkan jedan od najvećih naših posleratnih
romana - knjiga o ljubavi i mržnji, dogmi i životu - “Derviš i smrt”.
Streljanje Šefkije Selimovića pogodilo je i mnoge Tuzlake. Jer, streljan
je u isto vreme kada su likvidirani banditi. A Tuzlaci
su ga smatrali za čestitog čoveka i odanog borca. Njegova smrt
opteretiće celu porodicu Selimović. Mnogi Tuzlaci smatrali su da su
Teufik i Meša mogli da ga spasu''...izvor
Odlomci
...'' Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jača od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, s dalekom nadom da će se naći neko rješenje kad bude račun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji što čeka kao izazov. Ne znam šta će biti zabilježeno, ali će u kukama slova ostati nešto od onoga što je bivalo u meni, pa se više neće gubiti u kovitlacima magle, kao da nije ni bilo. Tako ću moći da vidim sebe kakav postajem, to čudo koje ne poznajem, a čini mi se da je čudo što uvijek nisam bio ono što sam sad''...
...'' Da se opet vratim sebi i tekiji. Volio sam je i volim je. Tiha je, čista, moja, miriše na kaloper ljeti, na ljut snijeg i vijetar zimi, volim je i zato što je postala poznata zbog mene, i što zna moje tajne koje nikome nisam kazivao, koje sam krio i od sebe. Topla je, mirna, golubovi guču na krovu u rano jutro, kiša pada po ćeramidi, i šobonji, i sad pada, uporna, dugotrajna, iako je ljeto, otiče drvenim olucima u noć što je zloslutna legla na svijet, bojim se da se nikad neće dići a nadam se da će sunce uskoro svanuti, volim je i što sam zaštićen mirom mojih dveju soba, u kojima mogu da budem sam kad se odmaram od ljudi.
Rječica je slična meni, bujna i plaha ponekad, a češće tiha, nečujna. Krivo mi je bilo kad su je zagadili ispod tekije i jarkom natjerali da bude poslušna i korisna, da kroz badanj tjera vodenični točak, a radovao se kad je nabujala, razrušila ustavu i potekla slobodno. A znao sam da samo ukroćena melje žito''...
...''Gledao sam je doduše od samog susreta, iznenadila me ljepotom glatkog lica što se prosijavalo kroz tanku tkaninu, i stišavanom svjetlošću velikih očiju što su otkrivale vrelu naglost i teške sjenke u njoj. Ali to je bio letimičan pogled , uznemiren, nesiguran, u očekivanju onog što će ona reći, i više je govorio o meni nego o njoj''...
..''Ali nisam mogao da sakrijem od sebe da je gledam sa zadovoljstvom, sa dubokim i mirnim uživanjem kojim se gleda tiha rijeka, nebo u predvečerje, mjesec u ponoć, procvjetalo drvo, jezero moga djetinjstva u zoru. Bez želje da se ima , bez mogućnosti da se potpuno doživi, bez snage da se ode. Ugodno je bilo gledati kako se love njene žive ruke, kako se zaboravljaju u igri, ugodno je bilo slušati je kako govori, ne, nije trebalo ništa da govori, dovoljno je bilo da postoji''...
...''Nije to bila strast, već možda gore od toga; uspomena. Na jednu jedinu ženu u mome životu. Ne znam kako je isplivala ispod naslage godina, nije lijepa kao ova, nije joj ni slična, zašto je jedna dozvala drugu, više me se tiče ona daleka koja ne postoji, dvadeset godina je zaboravljam, i pamtim, dolazi u sjećanje kad neću i kad mi ne treba, gorka kao pelin. Dugo je nije bilo u meni, odakle sad da se javi''...
...''Bila je mjesečina, krhka i svilena, nišani na mezarlucima bjelasali su se toplo, između kuća ćućorila je razbijena noć, po sokacima i avlijama uznemireno se kretao mladi svijet, čuo se kikot, i daleka pjesma, i šapat, izgledalo je da u ovoj đurđevskoj noći kasaba cepti u groznici. I odjednom, bez ikakva razloga, osjetih da sam izdvojen iz svega ovoga''..
..''Šta se to odjednom desi, koji se to kamen iz temelja izmakne pa sve počne da se ruši i odronjava? Život je izgledao čvrsta zidanica, nijedna pukotina se nije vidjela, a iznenadan potres, besmislen i iskrivljen, porušio je ponosnu zidanicu kao da je od pijeska''...
...''Bilo bi lijepo da sam skitnica. On uvijek može da traži dobre ljude i druge krajeve, i nosi vedru dušu otvorenu za široko nebo i slobodan drum koji ne vodi nikuda, koji vodi svukuda. Kad čovjeka samo ne bi držalo osvojeno mjesto''...
...''Naši ljudi žive mirno, a stradaju naglo''...
...''Udisao sam svježu majsku noć, mladu i iskričavu, volim proljeće, mislio sam, volim proljeće, neumoreno i neotežalo, budi nas vedrim i lakomislenim zovom da počnemo iznova, varka i nada svake godine, novi pupovi niču iz starih stabala, volim proljeće, vičem u sebi uporno, prisiljavam se da povjerujem, krio sam ga od sebe ranijih godina, a sad ga zovem, nudim se da me obuzme, dodirnem cvijet jabuke kraj puta, i glatku novu grančicu, sokovi žubore njenim bezbrojnim žilicama, tok im osjećam, neka mi kroz jagodice pređu u tijelo, jabukov cvat da nikne na mojim prstima, i prozirno zeleno lišće na mojim dlanovima, da budem blagi miris voćkin, i njena tiha nebriga, nosiću ocvjetale ruke pred zadivljenim očima, pružaću ih kiši hraniteljki, u zemlju ukopan, nebom hranjen, proljećima obnavljan, jesenima smirivan, dobro bi bilo početi sve iz početka.''...
...''Kako neki ljudi mogu da kažu sve što hoće, i možeš da promiš ili ne primiš, ostaješ miran. A neki u jednu riječ unesu sebe, i odjednom se sve zažari, niko ne ostaje miran. Osjetimo da se nešto važno dešava. To više nije razgovor..
Već spremnost da se sve baci na lomaču''...
...''Opasna je i teška blizina moćnih''...
...''A eto, sjetio sam se. Možda zato što je dan bio određen za sjećanje, ili što sam i onda bio na životnom raskršću kao i sad''...
...''Smijao se, sklanjanjući mintan, čizme, oružje, kako se navikao na nered po hanovima, pa primjeti tek kad pogleda tuđim očima, kad neko dođe. A ja sam siguran da je takav oduvjek, to je dio njegove prirode, neodgovorne i razbarušene. I rekao sam mu to, u šali, da je baš lijepo kod njega, a sigurno je bio uvijek isti. Prihvatio je šalu, sa smijehom: tačno, uvijek je bio nemaran, iako ponekad poštuje red koji drugi znaju da stvore, ali sam ne osjeća potrebu za njim, ne misli o tome više. Jednom u životu se čak i trudio vršeći nasilje nad sobom, uzalud. Kao da je u neprijateljstvu sa stvarima, ili ga ne poštuju, odbijaju da mu se podvrgnu, nema smisla za vlast ni nad čim. U stvari, reda se malo i plaši, red je konačnost, tvrdi zakon, umanjivanje broja mogućih životnih oblika, lažno uvjerenje da vladamo životom, a život se sve više otima, sve nam više izmiče što ga više stežemo''...
...''Žena zna, žene uvijek znaju, makar ništa ne bi bilo rečeno, i prije će pomisliti da jest nego da nije''...
...''Misli na nju mjesecima razdvojen, susreće je kad se vrati , uljepšanu željama s dalekih putovanja, upija žednim očima da je zapamti i ponese na nova putovanja. Gdje će se zatvoriti taj krug u kome se strast hrani a ne troši?''...
...''Koračao sam tihom obalom, slušajući hod riječice, i nadao se smirenju, jer priroda i njen moćni život stišavaju čovjeka možda baš zato što su ravnodušni prema njemu. Ali rijeka mi nije pomogla, moji hukovi su bili jači''...
...''Šta je prava ljudska misao?
-Koja se obično nikome ne govori''...
..''Ljudi preziru one koji ne uspiju, a mrze one koji se uspnu iznad njih; navikni se na prezir ako želiš mir, ili na mržnju ako pristaneš na borbu. Ali ne ulazi u okršaj ako nisi siguran da ćeš oboriti protivnika. Ne upiri prstom na tuđe nepoštenje ako nisi dovoljno jak da to ne moraš dokazivati''...
...''Ne znam da li su me ranjiva mesta boljela i do tada, a ja nisam bio svjestan, ili su se pritajila pred onim što je presudnije. Sad su se javila, jer je došlo vrijeme da zabole, ili se tijelo pobunilo protiv zaboravljanja i podsjetilo me na sebe''...
...''To nisu događaji, već raspoloženja, ponekad su dolazila sama, kao blag vjetar, kao tihi sumrak, kao nejasno svjetlucanje, kao opojnost. Ili su se javljale iskidane slike, lica što u magnovenju planu u tami, nečiji smijeh u sunčano jutro, odsjaj mjeseca na tihoj rijeci, čvornovato drvo na okuci, nisam ni slutio da postoje u meni te čestice bivšeg života, niti sam znao zašto su se zadržale toliko vremena. Je li moguće da su značile mnogo nekad, zato su se i upile u pamćenje, pa se zaturile, kao stare igračke. Zaboravio sam sebe bivšeg, utopljenog u vrijeme, i sad su isplivavali razbijeni ostaci i olupine. Sve sam to ja, isitnjen, sav od komadića, od odsjaja, probljesaka, sav od slučajnosti, od neraspoznatih razloga, od smisla koji je postojao pa se zaturio, i sada više ne znam šta sam u tom kršu''...
...''Cijenim nova prijateljstva, ona su ljubav koja nam je uvijek potrebna, ali stara prijateljstva su više nego ljubav, jer su dio nas samih. Ti i ja smo srasli, kao dvije biljke, oštetile bi se obadvije kad bi se odvojile, žile su nam isprepletane, i grane''...
...'' Svakome bi trebalo odrediti da putuje, s vremena na vrijeme - rekao je, paleći se.
-Čak i više: da nikad ne zastane duže nego što je neophodno. Čovjek nije drvo, i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost , umanjuje sigurnost. Vežući se za jedno mjesto, čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvjesnošću koja ga čeka. Promjena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposjesti njegov osvojeni prostor, i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje''...
..''Lijepa riječ je kao lijepo stablo, korijen mu je duboko u zemlji, a grane se pod nebo uzdižu''..
...''Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog''...
...''Poštujem ljude koji i u nesreći ostaju plemeniti''...
...''Volio je da priča, a pričao je lijepo, korijeni njegovih riječi bili su duboko u zemlji, a grane su im se izvijale u nebo. Postale su mi potreba i zadovoljstvo. Ne znam šta je to bilo u njima što me obasjavalo, nekih priča se jedva i sjećam, ali je ostala nekakva omama od njih, nešto nesvakidašnje, svijetlo i lijepo:
priče o životu, a ljepše od života''...
...''Čim bi zažuborio njegov tihi glas, noć bi postala manje pusta. Gradio je između mene i sebe most od paučine, most od riječi, lepršale su iznad nas, u luku, izvirale i uvirale, on je izvor, ja ušće''...
..''Neki su gluhi za tuđe riječi, oni su nesreća i sebi i drugima. Ali uvijek treba pokušati. Pitaćeš: zašto?
Nizašto, da bude manje gluho i pusto''...
...''Znam, obojica smo vezani za njega, ti više, po krvi i po očinstvu, ja po prijateljstvu, jačem od svega što čovjek može bez grijeha osjećati''...
...''Ušao je u život sa teretom koji većina nas nosi, s primjerom velikih ljudi pred očima i sa željom da ih sljedimo, a bez ikakvih znanja o sitnim ljudima s kojima ćemo se jedino susretati''..
...''A on je neobičan kao i uvijek, odbijajući carigradsku surovost ,počeo sve više da misli na svoju kasabu, i da njen tihi život suprotstavlja ovom uzburkanom. Rugali su mu se, prezrivo govorili o tom zabačenom zaostalom vilajetu.
-O čemu to govorite?-pitao je začuđeno. Na sahat hoda odavde postoji zaostali vilajet kakav je teško i zamisliti. Tu, pored vas, nedaleko od ovog vizantijskog sjaja i bogatstva koje se sakuplja iz cijelog carstva, žive vaša vlastita braća kao prosjaci. A mi nismo ničiji, uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Zar je onda čudno što smo siromašni? Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ni ko smo, zaboravljamo već da nešto i hoćemo, drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoje nemamo, mame nas kad smo potrebni, a odbacuju kad odslužimo, najtužniji vilajet na svijetu, najnesrećniji ljudi na svijetu, gubimo svoje lice a tuđe ne možemo da primimo, otkinuti a neprihvaćeni, strani svakome, i onima čiji smo rod, i onima koji nas u rod ne primaju. Živimo na razmeđu svjetova, na granici naroda, svakome na udaru, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije, kao na grebenu. Sila nam je dosadila, i od nevolje smo stvorili vrlinu: postali smo plemeniti iz prkosa.
Vi ste bezobzirni iz bjesa. Ko je onda zaostao?''...
...''Šta smo to mi, lude, nesrećnici? Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao sa nama. Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog riješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo''...
...''Pametni su ovi naši ljudi - rekao mi je jednom - Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikud ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake,a najteže ih je uplašiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ninašto, svejedno im je šta se oko njih dešava, a onda odjednom, sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek, makar im činio i dobro. Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita dela a pamti ih kroz mnoge pasuse, živi inatom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni, i sve između toga. A povrh svega toga, moji su i ja sam njihov, kao rijeka i kapija, a sve ovo što govorim, kao da o sebi govorim. Hiljadu zamerki im je nalazio, a volio ih je. Volio i grdio''...
....''Bez te tačke, za koju si vezan, ne bi volio ni drugi svijet, ne bi imao kud da odeš jer ne bi bio nigdje''..
...''Hej, viknem bez glasa i sjednem u šumarak između rijeke i puta, između života i smrti. Nikoga nema, niko ne prolazi ovom udolicom između dva sela, ljudi su na njivama i oko kuća, samoća me ugodno boli, vlaga proljetnje zemlje, na topole slijeću gugutke, u plićaku se kupaju golubovi, rašepurenih krila, prskajući oko sebe zelene i crvene kapljice, daleko negdje čalaka troma klepetuša .Poznat kraj, poznate boje, poznati zvuci; gledam oko sebe: moje, mirišem: moje, slušam:moje.. Žudio sam da dođem ovamo, mirisao sam vjetar, kao kurjak, moja je želja nalazila pravac, i evo me ovdje sam, nema čuda kome sam se nadao, ali je dobro, ali je lijepo, ali je tiho.Tiho, kao u snu, tiho, kao u prezdravljanju. Dodirnem dlanom mekanu travu, tek izraslu , nježnu kao dječija koža, i zaboravim na probuđenu zemlju. Mislio sam na zavičaj, na rodnu kuću, žureći ovamo, i na nju, ponekad. Sad sam mislio samo na nju''...
...''Čekala je i kad je čula, čekala bi još, bogzna dokle. Nije se udala, udali su je. Nekoliko dana prije moga dolaska. Da sam manje spavao, da sam i noću putovao, da je bilo manje umora ,da su bile manje ravnice i niža brda koja je trebalo pregaziti; došao bih na vrijeme, ona se ne bi udala za Emina, a ja možda ne bih otišao iz sela. I ničeg ne bi bilo od ovog što me boli, ni Harunove smrti, ni ove noći, posljednje. A možda bi i bilo,j er neka noć mora biti posljednja, i nešto mora biti što boli zauvjek.''...
...''Čovjek je proklet, i žali za svim putevima kojima nije prošao. A ko zna šta bi me i na drugima čekalo''...
fotografije su scene iz istoimenog filma, koji ako niste, možete pogledati ovde
Dragi moji, povodom prvog rođendana, dragog mi bloga,
koji je bio nedavno, ali sam tada bila opravdano odsutna :),
povodom toga da je broj poseta prešao 50 000,
povodom toga što je danas Svetski dan knjige koji je UNESCO ustanovio 1995.
stiže poklon knjiga
Uostalom, za poklone nikad nije kasno, zar ne?
Svaki je dan dobar dan...
Uslov za ovu nagradu jeste da ste pratilac bloga Tina thinks..
Nije važno kako me pratite, prego Bloglovina ili GFC-a, ili samo navratite kao 'anonimusi',
najvažnije da stvarno pratite
i da tačno odgovorite na neka pitanja:
(a tačno će odgovoriti samo oni koji su redovno čitali :))))))))))))
1. Koje su teme bloga Tina thinks..
2. O kom gradu sam najviše pisala na blogu, mislim i na pominjanje u raznim kontekstima, ne samo na naslove?
3. Kako se zove poznati španski pisac o čijim knjigama sam najčešće pisala prethodne godine?
Nagrada je upravo njegova knjiga
Verujem da su pitanja lagana ~~~
Srećno!!!
Požurite sa odgovorima,
knjiga je nestrpljiva da krene na put :)
"Sve teče – veli drevni mudrac – sve je večni putnik, večna želja za putovanjima i kao što putuje u nama nemirna krv poput vode na zemlji, kao naša misao što leti snagom vetra i brzinom svetla, tako se celi naš svemir nalazi na večnom putovanju. O kako je krasno vama, ptice selice, što svake godine putujete na Siciliju, u Saudijsku Arabiju, u faraonski Egipat! Blago i vama nujni i sivi, tragični i purpurni oblaci, nebeski putnici!" Antun Gustav Matoš
Simbol večne ljubavi
Jedna od slatkih obaveza kad zakažete
svadbu je kupovina burmi.. Istoričari početak ove tradicije smeštaju u doba starog Rima, gde je prsten bio simbol večne, ne umiruće ljubavi. Prvi pomeni se sreću u II veku p.n.e., u delima
rimskog komediografa Plauta. U VII veku n.e. biskup/hroničar Isidor od
Sevilje piše da je prsten simbol veze između srca supružnika, te da se
stoga stavlja na četvrti prst, "kroz koji prolazi vena do srca, vena amoris".
Pravoslavni Hrišćani i stanovnici Istočne Evrope (osim Rumuna), tradicionalno nose burmu na desnoj ruci. U vreme kada su se moji roditelji venčali, običaj je nalagao da burme kupi i bira kum, a danas o tome odlučujemo sami.. Moj dragi i ja smo davne
2005. izvršili te pripreme i rekli zvanično: DA!!! (kako rekoše moje
drugarice veoma mladi i veoma zreli).. Sada znam da su bile u pravu.
Odlučili
smo da burme kupimo u zlatari Andrejević, jer smo već imali dobro
iskustvo sa njima. Dogovorili smo se da odaberemo nešto što nam se
dopada, nešto što ćemo sigurno nositi, bez obzira i da su različite. Tako
da je moj dragi gledao mušku, a ja žensku ponudu.. Posle nekog vremena
razgledanja on reče da je izabrao, a i ja.. Verovali ili ne, izabrali smo
isti rad, istu burmu. Tako da smo jednoglasno i vrlo lako rešili šta ćemo
nositi do ' kraja života'.
Grčki
ključ, motiv na našim burmama, sam do tada znala kao čest antički
simbol. Videla sam ga u Grčkoj, Turskoj, u muzejima, na vaznama, na
ćilimima, tepisima, keramici, kao deo mnogih mozaika, na garderobi, čak i kao zaštitni znak nekih
renomiranih dizajnera.. I nisam se mnogo udubljivala u celu
priču. Jednostavno mi se dopao, mogla sam da ga zamislim na svojoj ruci.
Govorila sam kad bi me pitali : ''Otkud to da izaberete za burme, da niste
Grci'?!!!
Ja bih im obično rekla da je to naš ljubavni lavirint, iz kog ne želimo da nađemo izlaz...
I danas, posle 7 godina braka isto mislim!
Brak može biti lavirint, sa bezbroj izlaza, ali prestaje onog momenta kada prestaneš da uživaš u lavirintskim zagonetkama i pronađeš izlaz.. Ili što bi se narodski reklo: 'Ko traži, taj i nađe.'
Ubrzo sam u Turskoj saznala neke detalje o ovom antičkom ornamentu tzv. meandru, zahvaljujući jednom gospodinu koji je bio ljubazan da mi ih ispriča i to u oblasti kroz koju prolazi baš istoimena reka
u mom slučaju
'signum est omen '
kapija Arheološkog muzeja u Istanbulu
Zovu ga 'Greek key, Greek fret, labyrinth, maze, key
pattern
najpoznatiji kao grčki ključ
Podni mozaik sa uzorkom meandra iz ulice u Rodosu
ili 'eternal life' (love), večni život ili večna ljubav...
Pošto liči na rečne meandre, reka života
ili jednostavno meandar...
simbol vode
potiče iz grčkog geometrijskog pravolinijskog dekorativnog stila
predstavlja dekorativni rub u umetnosti i arhitekturi, izveden od istog motiva koji se ponavlja u neprekinutoj liniji.
nacrtan u obliku slova L smatran je još kod starih Grka kao koristan amulet jer pomaže boljem rasuđivanju i sticanju znanja
postoje razne varijacije na temu u raznim kulturama,od kojih je i tzv. svastika, ali se ona razlikuje
što možete videti na sledećim slikama, slično je kao grčki ključ, ali ipak nije isto
Vatikan-podni mozaik, ovo je varijacija na temu
Arheološki muzej u Istanbulu
grčki ključ je sličan kineskom znaku 'povratak', koji je simbol ponovnog rađanja i večnosti
motiv meandra je zapravo vrlo star - neolit
antropolog Marija Gimbutas je pronašla simbol meandra u Ukrajini na figurinama koje datiraju iz perioda 18-15000 godina p.n.e.
Smatra se da je koren cele ove priče, prikaz krivudanja reke Büyük Menderes (Veliki Meandar) u Frigiji, u regionu Mediterana, u današnjoj zapadnoj Turskoj. Počinje u oblasti Afyon, prolazi kroz grad Aydin, uliva se u Egejsko more , između Izmira i Kušadasija, od većih mesta.
Veliki poznavalac antičke Grčke Karl Kerenyi kaže da je "meandar preneseni oblik lavirinta u linearnom obliku".
Versace je meandre i glavu Meduze iskoristio za svoj logo
U Italiji uzorak meandra, zovu grčke linije (greca)
Knifer,meandra
Julije Knifer, hrvatski slikar s kraja 20. veka slikao je samo meandre. On je jedan izabrani i jednom dosegnuti motiv "meandra" ispitivao tokom skoro četrdeset godina slikarskog rada.
Dvojna sekira iz Diktejske pećine i lavirintski ornament sa zida palate u Knososu Rimski lavirinti (u čijoj se osnovi javljaju isti osnovni meandri
ili meandarski frizovi) počivaju na istoj osnovi- antisimetriji.
''Pojam
"meandarski ornamenti" (u orginalu "key-patterns") odnosi se na
ornamente koji sadrže meandre (ili liče na deo ključa koji ulazi u
bravu), na kakve nailazimo u egipatskoj, grčkoj, rimskoj ili kineskoj
umetnosti, ornamentici Maja i Kelta. U knjigama matematičkog karaktera
tretirani su kao obični ornamenti (sa napomenom da se radi o ornamentu
inspirisanom lavirintima). Bein eksplicitno podvlači vezu između ovakvih
ornamenata ("key-patterns"), meandara, spirala i lavirinata.Najvažniji
primer meandarskih ornamenata je keltska ornamentika. Ovi ornamenti ostavljaju na posmatrača veoma snažan,
specifičan vizuelni utisak, sličan vizuelnom dejstvu kakvo proizvode
izvesni Op-art radovi. Takva Op-art dela C.Baret naziva "prekidnim
elementima", u okviru kojih je "ornament ili sistem naglo narušen ili
prekinut". Kao rezultat, javlja se izrazito treperenje i blistavost.
Slične strukture dobro su poznate u teoriji vizuelne percepcije.Kako
neki od meandarskih ornamenata proizvode donekle zastrašujuć vizuelni
utisak, korišćeni su kao magijska zaštita od neprijatelja ili kao simbol
lavirinta. Forma lavirinta prikazuje ljudsku psihu i njenu
dvojaku prirodu. Zamršeni splet emocija, nagona u
kojima živi Minotaur, čudovište, animalni deo psihe. U isto
vreme, lavirint poseduje i najveće bogatstvo - središte koje u
sebi sadrži ljudsku bit, istinskog čoveka; spoj neba i zemlje -
"više ja". Meandarski ornament sa zida palate u Knososu (sa motivom
dvostruke sekire labris), odakle možda i potiče naziv lavirint, moguće
je konstruisati simetričnim ponavljanjem jednog istog osnovnog elementa.''izvor
.
Za mnoge će ovaj simbol ostati Versace znak,
neko će u njemu i dalje videti znak sa pločica rimskih kupatila,
neko će prepoznati kineski simbol ponovnog rođenja
neko keltsku ornamentiku,
nekoga će asocirati na grčke amfore, nakit i skulpture
nekoga na turske ograde, hamame, bazene
nekoga na antičke gradove
nekoga na Rodos, Knossos, Krit, Minotaura i lavirint
nekoga na vizantijske hramove
nekoga na likijske, ili na egipatske sarkofage
nekoga na štit Filipa Makedonskog u muzeju Vergina
nekoga na Isusov grob u Jerusalimu
nekoga na mozaike u Vatikanu
nekoga na reku Meandru
nekoga na more,
nekoga na ljubav
i svi će biti u pravu
sve to jeste i više od toga,
univerzalni simbol nasleđene kulturne baštine zemaljske prošlosti.
''Pri susretu sa simbolom često se pitamo o
njegovom značenju , bez
obzira na to pripada li simbol nekoj minuloj kulturi, umetnosti,
ili snu koji smo upravo sanjali.
Često se
simbolu pridaje jednostrano površno objašnjenje, uzima se
samo jedan od mnogih aspekata koje simbol poseduje,što dosta osiromašuje bogatstvo
simbola .
Moderna psihologija smatra da su simboli šeme
koje stavljaju u pokret čitavu psihu čoveka.
Prilikom doživljaja jednog aspekta simbola, u
njemu se već nazire sledeći, još neotkriveni aspekt koji ponovno
zahteva čovekovu unutrašnju aktivnost. Tako se s pravom može
reći da je simbol čuvar tajne iza koje se skriva još jedna,
zatim još jedna i tako dalje, u beskraj''...izvor
''Šta je to što čini simbol tihim svedokom postojanja čoveka,
prirode i svemira? Šta je to što ga čini posrednikom i glavnim
nosiocem komunikacije čoveka s prirodom, čoveka s drugim
ljudima, čoveka s istorijom, prošlošću, sadašnjošću i
budućnošću, čoveka sa samim sobom? Šta je to u njemu što spaja
dimenzije, prostore, vremena, suprotnosti? Šta tera mnogobrojne
filozofe, psihologe, antropologe, etnologe, umetnike,
istraživače iz područja tradicija, kulture, religija i umetnosti,
da mu pridaju takva svojstva, od kojih su gore spomenuta samo
neka? U naslovu smo spomenuli zaboravljeni jezik simbola. Ako je
sada zaboravljen, znači li to da je postojalo vreme, ili vremena
u kojima to nije bio?
Svaki
simbol je razbijeni znak... Čuvati simbol znači istovremeno
znati, da tamo negde, daleko ili blizu, u prostoru i vremenu ili
van njih, u vidljivom ili nevidljivom, u prošlom ili budućem, u
životu ili posle smrti, postoji onaj drugi, tajanstveni,
komplementarni deo nas samih, istine ili ideala koji čekaju da
se s njima sjedinimo.
Čuvati simbol znači istovremeno znati da se pribiližavamo tom
drugom kraju Svetog, beskrajnog, nedokučivog. To isto tako znači
da znamo da se to "drugo", "komplementarno" približava nama.
Simbol tako postaje znak prepoznavanja između dve strane, između
dva bića ili svega onoga što "vibrira na istoj talasnoj dužini" :
svega onoga što je međusobno toliko blisko (premda prividno
razdvojeno) da mora ponovo da postane jedno.
Simbol tako postaje znak i zalog čvrste veze koja postoji večno''. izvor
... Danju i noću, dok govorimo, dok se izražavamo pokretima ili
sanjamo, služimo se, primećujući to ili ne, simbolima. Oni
oblikuju naše želje, podstiču nas na kakvo delo, upravljaju
našim postupcima, začetak su naših uspeha i neuspeha... Sve
duhovne nauke, sve umetnosti i sve umetničke tehnike susreću na
svom putu simbole. One moraju da udruže snage da bi odgonetnule
zagonetke simbola; moraju da se ujedine da bi pokrenule energiju
zbijenu u njima. Premalo je reći da živimo u svetu simbola. Svet
simbola živi u nama...
