Rodjen jednog plavog dana - Daniel Tammet...

Rainman i Brainman

Dobitnik četiri Oskara, film ''KIšni čovek'' iz 1988. godine skrenuo je pažnju na autizam. Dastin Hofman je odlično odigravši ulogu Rejmonda  Babita (po čoveku koji stvarno postoji i ima autizam a ujedno je i savant, a zove se Kim Peek), podstakao interesovanje za savante -
 savant, po definiciji, znači da poseduje izuzetnu inteligenciju ili talenat udružen sa razvojnim poremećajem, ili drugim rečima to su ljudi koji najčešće pate od autizma, teško se npr. obuku ili pređu ulicu, ali sa neverovatnom lakoćom obavljaju veoma složene matematičke operacije  i najčešće briljiraju u jednoj oblasti. Ovi ljudi mogu bez greške pomnožiti “u glavi” desetocifrene brojeve, naučiti napamet nekoliko tomova enciklopedije, ponoviti od reči od reči dvočasovno predavanje ili “kao iz puške” reći kog će dana u sedmici doći, recimo, Nova 2100. godina. Ovaj fenomen sreće se izuzetno retko. Trenutno u svetu nema više od 50 ljudi sa ovim sindromom, koji se najčešće manifestuje kroz fenomenalnu memoriju, jedinstven talenat za matematiku, likovnu umetnost ili muziku.

„Nemaju sve autistične osobe sindrom savanta, niti svi savanti imaju autistični poremećaj“.

I dok su savanti - genijalci prava retkost, autizam je sve prisutniji, kao i njemu srodni 'poremećaji'
(podatak: više od pola miliona ljudi u Ujedinjenom Kraljevstvu ima neki od oblika autizma).

 U to ime, da bismo bolje razumeli i poštovali sve one oko nas koji su 'različiti', 

ovaj post posvećujem

svim Aspima, svim autistima  koje sam zavolela i bolje upoznala kroz predivnu, iskrenu knjigu jednog od njih

''Rođen jednog plavog dana'', Danijela Tametta,
 i koju vam iskreno preporučujem.

U Srbiji očito još nije izdavačka svest dovoljno evoluirala, te se od 2006. godine, kada je knjiga izašla i napravila pravi bum u svetu, nije našao niko dovoljno svestan potrebe da prevede i objavi ovu knjigu do 2013. godine. 
Zato, je možete nabaviti na hrvatskom jeziku u izdanju Frakture, po trenutnoj ceni od 149 kuna ili na engleskom, francuskom u inostranstvu.

Ostale dve Danijelove knjige, ''Zagrliti široko nebo'' i '' Misliti u brojevima'', još uvek nisu prevedene i objavljene u balkanskim zemljama!

O knjizi

ROĐEN jednog PLAVOG DANA

Daniel Tammet

(Bestselling author of Born On A Blue Day, Embracing the Wide Sky, and Thinking in Numbers/

Auteur de Je suis né un jour bleu, Embrasser le ciel immense, et L'Éternité dans une heure).

Danijel Tamet je u svojoj prvoj knjizi - „Born on a Blue Day“ 

(Rođen plavog dana – zato što je rođen u sredu, dan koji “vidi” kao plav) 

- memoaraima,
opisao svoj život pun teškoća, koji je on vodio kao autista sa retkim oblikom sinestezije da bi savladao druge veštine koje su za ostale ljude urođene i jednostavne.

Ova knjiga može pomoći svima koji imaju slične probleme kao on ali i svima nama da ih bolje upoznamo i olakšamo im život svojim razumevanjem. 

Tanet je specifičan po tome što može, za razliku od ostalih savanta, da opiše “kako čini to što čini” i on to veoma vešto u ovoj knjizi radi. Iako je Danijel sposoban za samostalan život, teško razlikuje levu od desne strane, ne vozi kola i otežano se snalazi u prostoru. Svakog dana, pre nego što izađe iz kuće, opsesivno prebrojava stvari koje je obukao. Ako ne uspe da popije svoju šolju čaja u određeno vreme, postaje vrlo nervozan, a iznenadni zvuk telefona ili nenajavljena poseta prijatelja dovode ga u stanje stresa - kada je uznemiren, mahnito hoda ukrug. 

Rođen je 31. januara 1979, kao prvo od devetoro dece u radničkoj porodici u Londonu. U detinjstvu je bolovao od epilepsije, kao i od blažeg oblika autizma. Poznat je po tome što ume da izračuna dan u nedelji za svaki datum koji mu se zada, i da trenutno “izbaci” rezultat množenja sedmocifrenih brojeva. Kod njega sinestezija (sjedinjenje čula), koja je posledica epilepsije, pomaže da intuitivno “pogodi”rezultat . U njegovom umu, svaki ceo broj do 10 000 ima svoj jedinstveni oblik, boju, teksturu i “osećaj”. Zato Danijel intuitivno, bez mentalnog napora, „vidi“ rezultate proračuna kao sinestezijske “pejzaže”, i može da „oseti“ da li je broj prost ili složen. Ovo znači da je za njega množenje dva velika broja u glavi - slivanje dve raznobojne forme u jednu.U svojim memoarima opisao je da vizuelna slika broja 289 posebno ružna, da je 333 posebno atraktivna, a da je „pi“ - predivan. Broj 6 nema jasnu sliku, 4 je “tih i stidljiv”, dok je za 25 rekao da je “energičan i vrsta broja koju biste pozvali na žurku“. Svoje brojeve nije samo opisivao, već ume i da ih naslika, a najpoznatiji je njegov akvarel broja “pi”.

Drži evropski rekord u recitovanju “iz glave” 22,514 ostataka broja “pi” - za pet sati i 9 minuta.
Danijel (za sada) govori 11 jezika i uči ih neverovatnom brzinom. Da bi pokazao svoje sposobnosti, naučio je islandski – za samo nedelju dana! Pojavio se na islandskoj televiziji, razgovarajući na islandskom, sa islandskim profesorom jezika – bez gramatičkih grešaka. Osim maternjeg engleskog i pomenutog islandskog, trenutno su mu “na repertoaru” francuski, finski, nemački, španski, litvanski, rumunski, urdu, estonski, velški i esperanto. Najviše voli estonski, jer je bogat samoglasnicima. Tamet (prezime koje zvuči kao estonsko) kreirao je na novom jeziku nazvanom “mänti”, koji je neka vrsta kombinacije finskog i estonskog.

 

 

 

Kako bih vas još više zaintrigirala da upoznate životnu priču ovog neobičnog mladog čoveka, preneću delove jednog odličnog intervjua sa Danijelom, objavljenim u hrvatskom Globusu:

''Ali, naravno, ljude zanima kako funkcioniše moj um i šta to moj mozak čini drugačijim, pa je to ono što i ja istražujem. Uspeh moje knjige ”Rođen jednog plavog dana“, koja je prevedena na dvadeset jezika, dao mi je mogućnost da mnogo putujem, upoznajem nove ljude, proširim svoje vidike i razvijem svojem sposobnosti. Bez tog useha ne bi bilo ni te moje transformacije! 

Kao što sam u knjizi i opisao, vodio sam vrlo miran i jednostavan život u kom su mi rituali i rutina bili  važni. Sada sam mnogo samopouzdaniji, mnogo otvoreniji prema  svetu. Ona je, međutim,  zanimljiva jer govori o mojoj prošlosti i o svemu onome što sam morao savladati da bih vodio život koji imam danas“, govori nam Daniel Tammet.

U ”Rođen jednog plavog dana“ opisuje svoje detinjstvo u Londonu, svoju opčinjenost brojevima koji su mu bili najbolji prijatelji - pogotovo prosti brojevi, osećaj izrazite teskobe za vreme školovanja, želju i trud da razvije društvene veštine, svoje probleme s apstraktnim ili fleksibilnim razmišljanjem, ali i one s empatijom.

 ”Odrastao sam u Londonu kao najstarije dijete u velikoj obitelji, bilo nas je devetero. Uvijek sam se osećao jako različitim i jako usamljenim.

Nisam imao odnose s drugom decom, nisam ih razumeo, nisam znao kako se s njima igrati, i zato sam većinu vremena provodio sam sa sobom. Voleo sam brojeve jer su oni bili moji jedini prijatelji. Pokušao sam ih razumeti, igrati se s njima, vizualizirati ih: micali su se, imali boju, oblik, to je bilo skoro poput plesa kojem sam se mogao pridružiti! Brojevi su mi pravili društvo, ali u školski sistem se nisam uspeo uklopiti!

Nisam znao kako gledati druge u oči, razgovarati s decom ili s učiteljem. Nije mi prirodno dolazilo kako se to radi! Negde s deset godina shvatio sam da sam jako usamljen, hteo sam sklapati prijateljstva i doslovce sam se prisilio da savladam veštine koje su većini ljudi urođene. Imao sam i sreću da imam tako veliku porodicu koja mi je davala ogromnupodršku!

Braća i sestre me nisu tretirali drugačije i uvek su bili tu za mene. Naravno, imao sam sreću i da sam u školi upoznao decu koja su bila drugačija na svoj način jer su dolazila iz drugih zemalja i govorila druge jezike, imala su drugačiju boju kože i zato su razumeli što znači biti različit, pa smo se sprijateljili. To mi je dalo veliko samopouzdanje!“, priseća se Daniel.

Ipak, s dvadeset je promenio svoje  prezime Corney u Tammet jer, kaže , ”corney“ na engleskom znači glupan i deca su mu se tako često rugala, a estonsko prezime Tammet u njemu predstavlja narandžastu boju i jednostavno ga je izabrao za svoj novi početak. Tammetu je, naime, tek u 25. godini dijagnostikovan Aspergerov poremećaj - visokofunkcionalni oblik autizma, pa je bio primoran živeti kao ”normalan“ dečak. Nakon što je 2004. u Oxfordu oborio evropski rekord u nabrajanju  broja pi, za njegov slučaj su se zainteresovaliii najugledniji svetski naučnici – od onih iz Centra za proučavanje mozga u San Diegu do Centra za istraživanje autizma u Cambridgeu. 

  ”Ljudi se uvek uče da razmišljaju prema nekim pravilima koja su vrlo dosadna i nisu intuitivna, obeshrabruju se njihove spontane sposobnosti i ljudi rano prestaju istraživati. Ja tvrdim da je svako, ali baš svako, rođen sa sposobnošću da nauči računati i učiti jezike. Kako to da vi svoj maternji jezik, a ja engleski jezik tako brzo naučimo kao vrlo mali? To je zato što u glavi intuitivno povezujemo pojmove i objekte, nalazimo lepotu u jeziku.“ 

Zanimljivo je kako u knjizi ”Rođen jednog plavog dana“ on otvoreno i jednostavno opisuje i svoju homoseksualnost - sa 11 godina znao je da ga privlače drugi dečaci, pa prvo neuzvraćeno zaljubljivanje u srednjoj školi, te život s Neilom koji je, reći će nam, bio ljubav njegovog života. Međutim, uspeh je promenio njihov odnos i Tammet danas živi s 29-godišnjim fotografom Jérômeom u Avignonu, piše otvoreno pismo američkom predsedniku Baracku Obami o problemima autista, zalaže se i kao savant s Aspergerovim poremećajem i kao homoseksualac za poštovanje različitosti u svetu.

Dva sveta.
”Mnogi imaju pogrešnu predstavu u razumevanju autističnih ljudi, pa pretpostavljaju da mi ne možemo kreirati nove ideje ili da nismo zainteresovanii za i svet oko sebe. To nije tačno! Problem je, naravno, što mnogo autista teško komunicira s  svetom. Ja sam u vrlo srećnoj poziciji jer sam danas prepoznat od naučnika, novinara i  javnosti kao neko ko ima zanimljiv um i zanimljivu sposobnost da ga koristi.

Ali nisam ja jedini! Mi kao društvo trebamo naći načina da potstaknemo, ohrabrimo i druge, mentalno ili telesno manje sposobne, pa ćemo u budućnosti imati mnogo više autista - pisaca, naučnika, umetnika. Ne postojimo samo Kim Peek i ja!“, kaže nam Tammet, koji je živi dokaz da čovek svoje nedostatke može pretvoriti u prednosti.  

”Naučio sam biti član i sveta brojeva i sveta ljudi. Danas se jako udobno osećam u oba ta sveta. Vrlo sam srećan i što mogu svoja iskustva deliti s drugima. Osećam se različitim od većine ljudi, ali više ne mislim da je to moj hendikep. Kao dete sam hteo biti jednak kao druga deca, ali sada to što sam drukčiji ljude zanima, mnogi me žele upoznati, naučiti nešto od mene i žele me shvatiti.

Da sam isti kao svi, nestao bih u gomili, a ovako iskačem i, mislim, da bi svako trebao biti ponosan na to što je drugačiji. Poštovanje različitosti je ono čemu težim svojim knjigama, predavanjima, svojim životom“, zaključuje u našem razgovoru Tammet.     

 izvor  Globus, Željka Godeč

Jasper Johns - "Numbers in Color", 1958-1959

Odlomci iz knjige




...'' Otkad znam za sebe, brojeve doživljavam vuzuelno, sinestetički. Brojevi su moj prvi jezik, jezik na kome često razmišljam i osećam. Ponekad mi je teško da shvatim osećanja i kako da na njih odreagujem, pa zato često tražim pomoć od brojeva. Ako mi neki prijatelj kaže da je tužan ili potišten, zamislim se kako sedim u mračnoj šupljini broja šest kako bih i sam osetio isti osećaj i shvatio ga. Ako u novinama pročitam da je neku osobu nešto preplašilo, zamišljam se kako stojim pored broja devet. Kad god neko opisuje obilazak nekog lepog mesta, setim se svojim krajolika brojeva i kolikom me srežom ispunjavaju. Time mi brojevi pomažu da shvatim bolje ljude. Ponekad  me ljudi koje prvi put vidim podsete na neki određeni broj i to mi pomaže da se u njihovom društvu osećam ugodno. Možda su veoma visoki, pa me podsećaju na broj devet, ili okrugli, pa me podsećaju na broj tri. Ako sam nesrećan ili nervozna, ili se nalazim u situaciji u kakvoj nikada pre nisam bio, brojim u sebi. Dok brojim, brojevi stvaraju slike i obrasce u mom umu koji su dosledni i ohrabruju me.''...

...''Sećam se da sam kao mali dečak, tokom jedne od čestih poseta lokalnoj knjižari, proveo sate i sate gledajući jednu knjigu za drugom, uzaludno nastojeći da pronađem jednu na kojoj će pisati moje ime. Budući da je u knjižari bilo toliko mnogo knjiga, na kojima je bilo toliko mnogo različitih imena, pretpostavio sam da jedna od njih - negde - mora biti moja. Tada nisam shvatao da se ime osobe na knjizi pojavljuje zato što je ta osoba napisala. Sad mi je dvadeset i šest godina i znam da je tako. Ako želim ikada pronaći svoju knjigu, najpre ću je morati napisati.''...




...''Kad sam bio dete lekari nisu znali za Aspergerov poremećaj ( kao posebni poremećaj priznat je tek 1994.) i zato sam mnogo godina rastao ne shvatajući zašto se osećam toliko drukčije od svojih vršnjaka i tako odvojeno od sveta oko sebe. Pišući o vlastitim iskustvima odrastanja u autističnom spektru, nadam se da ću drugim mladim ljudima s visokofunkcionalnim autizmom, kao što je moj brata Stiven, pomoći da se osećaju manje izolovano i da imaju poverenja da je moguće živeti srećnim i produktivnim životom. Ja sam živi dokaz.''...




...''Kažu da dolazak bebe na svet sve menja, pa je i moje rođenje svakako zauvek promenilo živote mojih roditelja...
...No majčini prvi dani sa mnom u bolnici nisu bili onakvi kakvima ih je zamišljala. Stalno sam plakao, satima. Činilo se da nije nimalo važno grli li me, miluje li mi lice prstima; ja sam plakao i plakao....
...Uskoro više nije bilo nimalo važno da li je dan ili noć, jer se život mojih roditelja brzo počep vrteti oko moga plača. Mora da sam ih izludeo. Očajni, često bi me stavili u dekicu, majka bi uhvatila jedan kraj, a otac drugi, i ljuljali me s jedne na drugu stranu. Ponavljanje pokreta kao da me smirivalo...
... Trajanje moga preteranog plača  - plakao sam još dugo nakon prvog rođendana - neobično je čak i za decu sklonu grčevima. Nedavno su naučnici koji su proučavali razvoj dece sa istorijom produženog plača u najranijem detinjstvu utvrdili da bi on mogao biti znak budućih problema u ponašanju. U poređenju sa decom koja su kao bebe plakala uobičajeno, deca koja su preterano plakala imala su u uzrastu od pet godina slabiju koordinaciju ruka-oko i bila sklona hiperaktivnosti ili problemima sa disciplinom. ''...




...''Roditelji mi kažu da sam bio samotnjak, da se nisam družio sa drugom decom i da su me vaspitači opisivali kao zaokupljenog vlastitim mislima.''...




...''Snažan osećaj reda i rutine smirivao me.''...



...''Muzika je u meni uvek izazivala osećaj unutrašnjeg mira i sreće.''...



...''Učenje na nastavi nije mi bilo lako - teško sam se usredsređivao kad bi druga deca međusobno razgovarala ili kad bi po hodnicima neko trčao ili hodao. Veoma mi je teško ne obazirati se na spoljašnju buku i redovno stavljam prste u uši kako bih se lakše koncentrisao...
...Dok bih pisao, mozgao bih nad svakim slovom, reči ili tačkom.Kad bih primetio kakvu mrljicu ili grešku, sve bih obrisao i počeo iznova. Ta želja za savršenstvom značila je da sam ponekad radio puževom brzinom.''...




....''Maltretiranje od strane vršnjaka mi je ponekad bilo problem jer sam bio drukčiji i samotnjak. Neka su me deca vređala i zadirkivala zato što nemam prijatelja. Srećom, uvek bi im dosadilo i udaljili bi se, jer se ja nisam hteo svađati sa njima. Takva su iskustva ojačala moje uverenje da sam autsajder i da nigde ne pripadam.''...

Painting by Daniel Tammet of what two numbers look like multiplied. He sees the shape in between and recognizes it by its characteristics. That shape is a number. That number is the answer.

...''Deset mi je godina i znam da sam drugačiji od njih na način koji ne mogu izraziti i shvatiti. Deca su bučna i brzo se kreću, međusobno se sudarajuči i gurkajući. Stalno se bojim da će me pogoditi neka od lopti koje deca stalno bacaju ili šutiraju, i to jedan od razloga zašto uvek radije stojim na rubu igrališta, daleko od svojih školskih drugova. Činim to svaki put kad je vreme za igru, tako da to brzo postaje šala i opšte poznata je stvar da Danijel razgovara sa drvećem i da je čudan. ..
...Činilo se da se jednostavno nigde ne uklapam, kao da sam se rodio u pogrešnom svetu. Osećaj nikad potpune opuštenosti i sigurnosti, osećaj da sam uvek nekako odvojen i zaseban teško me pritiskao...
...Ponekad bi druga deca u razredu pokušala razgovarati sa mnom. Kažem 'pokušala' jer je meni interakcija sa njima bila teška. Kao prvo, nisam znao šta bih rekao ili učinio. Gotovo uvek gledao bih u pod dok sam govorio i nije mi padalo na pamet da bih ih trebao gledati u oči.''...





...''Ponekad čujem svaku reč i razaznam svaku pojedinost onoga što mi govore, ali svejedno ne reagujem primereno. Kad mi na primer neko kaže:''Pisao sam esej na kompjuteru, kad sam slučajno pritisnuo pogrešnu tipku i sve izbrisao'', ja ću čuti da je pritisnuo tipku koju nije smeo i da je kad je pritisnuo tu tipku pisao esej, ali neću spojiti te dve tvrdnje i shvatiti glavnu misao - da je esej izbrisan. To je kao kad spajaš tačkice u dečjoj bojanki i vidiš svaku rečenicu zasebno, ali ne i ono što predstavljaju kad ih spojiš. Meni je gotovo nemoguće ''čitati između redova''. Jedanko mi je teško znati kad treba reagovati na rečenice koje nisu oblikovane kao jasna pitanja.''...




...''Uvek sam voleo životinje, od svoje detinje opčinjenosti bubamarama do opsesivnog gledanja televizijskih emisija o životinjskom svetu. Mislim da je jedan razlog u tome da su životinje često strpljivije i lakše prihvataju od većine ljudi.''...




...''Jedno od najčešće mi postavljenih pitanja u tim intervjuima glasi: Zašto si naučio toliko decimala broja pi?  Odgovor koji sam davao tada, a dajem ga i sada, jeste da je pi za mene neobično lep i jedinstven. Kao Mona LIzu ili neku Mocartovu simfoniju, i pi volimo zbog njega samoga.''...

Daniel Tammet-Pi painting 

 

Savanti su svetu pokazali  “krhkost mozga i njegovu lepotu”. No, nažalost, iako je građa mozga u potpunosti proučena i razdvojena na sastavne delove, sistem u celini – još je tajna.
Moguće objašnjenje nudi psiholog iz Minhena, Ljudmila Lotvina:
- Zdrav mozak ima mehanizam “skladištenja” - odnosno formiranja miliona “kutija” sa informacijama. Mozak ume da pomeri u odgovarajuću “kutiju” ono što je neophodno u sadašnjem trenutku i – ništa više. Kod savanta verovatno ne postoji takav mehanizam – oni žive u skladištu svojih sećanja, u okruženju svojih “blaga”, bile to brojke, matematičke strukture, slike, zvuci ili reči.
Naučnici se nadaju odgonetanju tajne “kišnih ljudi”, jer bi tako možda uspeli da povećaju intelektualne sposobnosti onih “običnih”ljudi.

Danijelova životna priča je ipak srećna priča, za razliku od hiljada drugih sa sličnim problemom, ali ipak neprihvaćenih i nesrećnih. Iz ove knjige ja sam puno naučila, saznala i pročitala detaljno objašnjenje na koji on to način drugačije percepira, saznala kolika je jaka želja tih ljudi da se uklope u društvo, ali često ne mogu jer su neshvaćeni i socijalno izolovani. Danijelova priča napisana je u ime onih koji to ne bi mogli tako da opišu i prenesu kao što je on umeo, a isto osećaju. Na nama je da ne dozvolimo da takvi ljudi postoje u našem okruženju, a da im nismo dali šansu da ih upoznamo,  i pomognemo im, a da bismo to mogli moramo prvo da bolje upoznamo autizam i
bezuslovno prihvatimo osobe sa autizmom!

Ne dozvolimo da se pojedina deca osećaju nemoćnim i nesigurnim i da  osećaju krivicu stid i sramotu, već da budu prihvaćeni kao  deca koja imaju drugačiji  pristup prema okolini i društvu, ali koja imaju svoje znanje, vrednosti i svoje potencijale.

Zahvaljujem
što
ste
izdvojili
svoje
dragoceno
vreme
da
pročitate...


.